naslovna  |  arhiva  |  strip  |  autori  |  istorija  |  online stripovi  |  striparnice  |  izdavači  |  škole stripa  |  festivali  |  linkovi  |  youtube  |  kontakt  |  impresum


Uskoro...     Press: Besna kobila
  ...Okean ljubavi

Najavljujemo skorašnji izlazak iz štampe predivnog nemog stripa o ljubavi koju ne mogu da pobede ni oluje, ni diktature, ni ljudska glupost… Ustaljeni život bračnog para, domaćice i ribara, jedna će oluja baciti na teška iskušenja: ubeđena da je preživeo nevreme na pučini, ona će krenuti u potragu za njim…

Autorski dvojac Lupano i Panačone je u knjigu, koja podseća na kutiju sardina, gusto složio sva osećanja koja sa sobom donosi prava ljubav.

Vilfrid Lupano & Gregori Panačone
OKEAN LJUBAVI

Edicija STRIPČINE, 226 strana, kolor,
format B5, tvrdi povez

Izlazak iz štampe predviđen za Salon stripa u Beogradu, krajem septembra.

besnakobila.wordpress.com/

Objavljeno: 19.09.2017.
Strip: Montenegrini (402)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 18.09.2017.
Festival stripa u Zrenjaninu...     Press: Stripolis
  ...VIII Festival internacionalnog
  i autorskog stripa

VIII Festival stripa “Stripolis” održaće se od 21. do 23. septembra 2017. godine u Zrenjaninu.

Očekuju vas:
Aleksa Gajić – strip crtač
i autor animiranih filmova – Beograd
Mileta Poštić – animator,
gejm dizajner i strip crtač – Novi Sad
Željko Pahek – strip crtač
i ilustrator – Beograd

Jedinstveni programi se ove godine održavaju u Kulturnom Centar Zrenjaniina, Predstavljamo vam program festivala:

     Četvrtаk 21.09.2017.
19:00 h. Ceremonijа svečаnog otvаrаnjа mаnifestаcije
Otvаrаnje izložbe radova Željka Paheka
Crtаči crtаju pred publikom i zа publiku (svaki posetilac festivala dobiće na poklon željeni crtež omiljenog strip junaka).
Stevan Subić, strip autor iz Zrenjanina, realizovaće 'LiveArt5', rad na formatu 3x1.5m, koji je u svoja prethodna 4 nastupa imao za cilj promociju stripa kao medija i tehnike realizacije stripa prilagođene predstavljanju pred publikom.
Sito-štampa na tekstilu koju besplatno za posetioce izvodi štamparija ”Diginet” iz Zrenjanina (posetioci festivala mogu doneti majice, torbe ili druge tekstilne predmete na kojima će im biti odštampan logo STRIPOLISA).
19.30.h. Cosplay festivala
20:00.h. Promocijа devetog brojа čаsopisа „Stripolis”
Promocijа izdаvаčkih kućа:
System comics - www.systemcomics.com
Čarobna knjiga - www.carobnaknjiga.rs/strip
Besnа Kobilа - besnakobila.co.rs
Komiko - www.komiko.rs
Modesy stripovi - www.modestystripovi.com
S.K.C. Novi Sad - www.skcns.org

Prodaja polovnih strip izdanja i srodnih sitnica (figura, igračaka, sličica, kartica itd.)
Peđa Figure - umetničko zanatska radionica Predrag i Nenad, ručna izrada kolekcionarskih istorijskih figura, i prodaja novih i polovnih filmskih i stripskih igračaka, akcionih i kolkekcionarskih figura
Hol Kulturnog Centrа

     Petаk 22.09.2017.
10:00.h.
Otvorena radionica animiranog filma koju vidi gost Mileta Poštić
Mala sаlа kulturnog centrа
19.00.h. Berza stripa
19.30.h. Razgovor sa gostom Aleksom Gajićem uz projekcije njegovih animiranih filmova
Hol Kulturnog centrа

     Subotа 23.09.2017.
10:00.h. Otvorena radionica animiranog filma koju vodi gost Mileta Poštić
19.00.h. Berza stripa
19:30 h. Rаzgovor sа gostom festivala Željkom Pahekom
Hol Kulturnog Centra

Objavljeno: 17.09.2017.
Strip: Noćni sud (44)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 17.09.2017.
Mala škola stripa...      Autor: Alija Balta
  ...sarajevska strip scena

Objavljeno: 16.09.2017.
Strip: Cane (298)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 16.09.2017.
Stilska vežba iz očovečenja...      Autor: Ilija Bakić
  ...„Crna Orhideja“
  Nila Gejmena i Dejva Mekina;
  
izdavač Darkwood, 2016.

U šarolikim svetovima stripovskih super heroja verovatno najvažniji događaj (posle, naravno, samog stvaranja koncepta super junaka, krajem 1930-tih) desio se 1986. godine kada se pojavila nova, revolucionarna verzija Betmena u grafičkoj noveli „Povratku crnog viteza“ koju je stvorio Frenk Miler. Mada se, ne bez razloga, može ustvrditi da Betmen u osnovi nije super heroj već tek izuzetan čovek, time se ne obesmišljava osnovno Milerovo „poboljšanje“ čitavog koncepta - očovečavanje likova koji do tada nisu iza svojih šarenih kostima imali dušu. Miler je ispod crne ušate maske otkrio starog, ugojenog, pomalo razočaranog ratnika koji više ne veruje u ciljeve za koje se borio jer se svet oko njega nije popravio već, naprotiv, postao još lošiji i suroviji. Hvalospevi kritike i čitalaca potvrdili su da je Milerov potez bio pravi (on je ovu ideju pokušavao da „proturi“ još od 1979.g. kada je radio „Derdevila“ ali nije nailazio na podršku urednika a ni prodaja svezaka sa ovim herojem nije porasla). U svakom slučaju, bosovi „DC“ kompanije su, posle uspeha Milerovog Betmena prigrlili formulu koja donosi profit i dozvolili ostalim autorima da krenu u istom pravcu sa raznim super herojima (ovaj „recept“ odmah je iskopirala i konkurentska kompanija „Marvel“). Naravno, realizacija „direktive“ nije uvek donosila valjane rezultate ali je bilo i zaista uspešnih „stilskih vežbi iz očovečenja“. Jedna od takvih je i „Crna Orhideja“ scenariste Nila Gejmena i crtača Dejva Mekina koja se najpre pojavila u tri broja magazina „Vertigo“ krajem 1988. i početkom 1989.g. sveukupno na oko 150 stranica; ovu grafičku novelu kod nas je, u formatu strip albuma-knjige objavio agilni „Darkwood“ 2015. godine.

Crna Orhideja je super heroina stvorena 1973. godine koja je svoj stripski život vodila sa promenjivim, uglavnom osrednjim uspehom obzirom da nikada nije izbila u prvu ligu heroja čija se imena i likovi pamte postajući deo ne samo stripovske nego i opšte (popularne) kulture. Nil Gejmen, mladi pisac u usponu, prekrojio je i dopunio osnovnu priču (u prvobitnoj postavci Orhidejina prošlost je bila potpuno nepoznata) dajući joj životnu punoću potcrtanu nekolikim pripovedačkim trikovima ali i nestandardnim, šokantnim postupcima. Elem, već na prvim stranicama Gejmenove verzije Crna Orhideja biva uhvaćena i razotkrivena na sastanku moćnog kriminalca a potom i smaknuta bez ikakvog zatvaranja u podrum i komplikovane zamke, što se inače uobičajeno dešava u stripovima koje je čitao tajanstveni „predsedavajući“ (kao i svi koji čitaju strip). Jer, tvrdi mafijaš, superljudi žive u svetu klišea koji nije primeren osamdesetim. I, Crnoj Orhideji se bez odlaganja puca u glavu a potom „predsedavajući“, pošto zna da je ona otporna na metke, spaljuje junakinju da bi, konačno, digao u vazduh čitav sprat oblakodera! Istovremeno se na drugom kraju grada, u staklenoj bašti, budi nova Crna Orhideja koja delimično ima sećanja svoje poginule sestre. Orhideja je rezultat ingenioznog eksperimenta (naučnika koji pokušava da spasi planetu Zemlju) u kome su spojeni geni čoveka (žene Suzan koju je ubio surovi muž kriminalac Karl) i biljke i tako stvoreno novo biće ljubičaste kože i očiju (sa frizurom koja podseća na onu filmske Frankenštajnove neveste) sposobno da leti i komuncira sa drugim biljkama i životinjama.

Priča nadalje teče u tri paralelne linije: nova Crna Orhideja, posle koje se rađa i mlađa sestra Suzan, pokušava da otkrije svoju prošlost odnosno da se snađe u nepoznatom svetu; opsednuti Karl, pošto je izašao iz zatvora, saznaje da ima još Crnih Orhideja i želi da ih ubije ali, da bi se umilio šefu mafijaša, obaveštava ga o novim „cvetnim ženama“; mafijaš raspisuje nagradu za njihovo hvatanje. Crna Orhideja ne uspeva da se razabere u situaciji sve dok joj ne pomogne, ni manje ni više nego - Betmen upućujući je u ludnicu Arkam kod Otrovne Ajvi (koja služi kaznu pored Džokera, Dvostrukog lica, Šeširdžije i ostlalih nevaljalaca). Kad ova odbije da pomogne Orhideji Betmen je upućuje u močvare Luizijane, do Stvorenja iz močvare (odnosno Aleka Holanda). Stvorenje će Orhideji razotkriti mnoge tajne, pomoći joj da nađe otetu sestru i dati joj seme za nove bebe. Žene-biljke lete u Brazil, u džungle Amazona gde, u netaknutom raju sade seme. No, tu ih sustiže kaznena ekspedicija mafijaša i, nezavisno, Karl. Posle konačnog obračuna (koji se razrešava potpuno neočekivano) opasnosti više nema ali posle nekog vremena sestre priznaju sebi da žude za ljudskim okruženjem i vraćaju se u Gotam u nove avanture.

Gejmen je u svoje delo upleo dobar deo „DC“ superheroja (Betmena u Milerovoj reinkarnaciji i Stvorenje iz močvari u „poboljšanoj“ verziji Alana Mura) stvarajući jedinstveni meta-svet koji je pogodna pozornica za raznorodne zaplete. Osnovna priča nije rutinski pravolinijska već se njeni delovi sklapaju iz kazivanja različitih junaka što joj, uz neizvesnost, daruje dodatnu uveljivost. Ovako ambiciozno postavljana priča dobila je izuzetno atraktivan vizuelni lik. Dejv Mekin je u potpunosti „razmahao“ svoj stil koji kombinjuje fotografije (retuširane i naknadno obojene) sa crtežima uz filmski dinamičnu montažu kvadrata i tabli odnosno intenzivni kolor posebno efektan kada se kontrapuntiraju mračni tonovi gradova i jasne boje Prirode.

U konačnom svođenju utisaka, „Crna orhideja“ pruža zaista nesvakidašnji, nestandardni strip doživljaj. Znatiželjni ljubitelji 9. umetnosti na ovim stranicama se sreću sa nespornim i jasnim iskorakom iz rutine korporacijske strip zabave u pravcu umetnički relevantnijih sadržaja.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 15.09.2017.
Leteći start: Saga 3. i 4. ...      Press: Čarobna knjiga
  ...Jedan od najpopularnijih i najnagrađivanijih strip serijala današnjice se nastavlja!

Nije važno koliki je svemir kad se svakog dana povećava broj onih koji žele vašu glavu!

Pobeći, sakriti se i sačuvati Hejzel postaje izazov s kojim se naši glavni junaci ne mogu izboriti! Život u bekstvu pretvara im se u strepnju, strah i iščekivanje u kojem živci popuštaju, napetost raste, a najmanja nepažnja može ih koštati života. Koliko bi pogrešno a „ljudski“ bilo opustiti se?

Serijal je dobitnik osam Ajznerovih nagrada (tri uzastopne za najbolji strip-serijal), sedamnaest Harvijevih nagrada (četiri uzastopne za najbolji strip-serijal), kao i „Hjuga“ za najbolju grafičku priču.

 „Saga“, epska svemirska avantura/fantazija, remek-delo čuvenog scenariste Brajana Vona i crtačice Fione Stejpls, predstavlja priču o mužu i ženi različitih, međusobno suprotstavljenih svemirskih rasa, koji se bore da zaštite svoju tek rođenu ćerku.

U fantastičnom ambijentu neobičnih svemirskih predela, dočaranih majstorskom rukom Fione Stejpls, odvija se surova akciona avantura i dirljiva svemirska romansa.

NA LETEĆEM STARTU OD 13-16. SEPTEMBRA! • SAJT ČAROBNE KNJIGE, ALAN FORD, BULEVAR BOOKS!
I NARAVNO U NOVOJ STRIPARNICA I KLUBU ČITALACA ČAROBNE KNJIGE U 
BEOGRADU! DEČANSKA 5 (EURO CENTAR)
CENA NA LETEĆEM STARTU 999 dinara!

www.carobnaknjiga.rs
Objavljeno: 14.09.2017.
Strip: Borovnica (50)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 14.09.2017.
Podsećamo...      Autor: Nebojša Pejić
  ...Prodaja originalnih strip tabli: Nebojša Pejić

PRODAJEM ORIGINALNE STRIP TABLE PO POVOLJNIM CENAMA • Cena table - 1000din
STRIP TABLE IZ ALBUMA VEKOVNIKA, LINIJE FRONTA ČETVRTA SVESKA I DRUGE NE OBJAVLJENE TABLE.
SVE STRIP TABLE ZA PRODAJU MOŽETE POGLEDATI OVDE - www.facebook.com/NebojsaPejicArt/...

Objavljeno: 14.09.2017.
Škola stripa u Novom Sadu...      Press: Sashiba
  ...Sashiba: upis četvrte grupe polaznika.

Sashiba škola stripa nastala je sa ciljem popularizovanja kreativnog izražavanja putem primenjene, sekvencijalne umetnosti stripa.

Radionca se bavi izučavanjem stripske umetnosti, pored ostalog programa koji je do nedavno bio usko vezan za japansku kulturu na različitim poljima iste, između ostalog, manga stripovima. Pošto smo posle tri grupe polaznika shvatili da je to poprilično usko i zatvoreno, pretvorili smo radionicu u školu stripa bez stilskog ograničenja jer naši polaznici su želeli i da nauče više o svetu stripa.

S obzirom na širok odziv maldih ljudi u Novom Sadu i okolini, radionica je i više nego uspešna i ekipa koja vodi istu, stekla je tri godine predavačkog iskustva i pokriva sada već tri grupe polaznika.

Radionca se održava nedeljom od 15 do 17h na adresi Jevrejska 11 i uključuje četiri predavanja mesečno po ceni od 1200 dinara za ceo mesec.

Plansko učenje putem korisnih i razrađenih lekcija, grupnog rada i fokusiranju na usmeravanje emocija, sposobnosti i znanja svakog pojedinca zasebno u cilju formiranja ličnog, stilskog identiteta.

Saradnje, projekti, zajednička izrada stripova su nešto što dolazi onda kada su svi polaznici spremni za ozbiljne korake u svojoj karijeri.
Za početak obezbeđujemo osnovi crtački materijal i pribor.

Pozivamo sve zainteresovane da nam se hrabro pridruže u ovoj kreativnoj avanturi. Upis je u toku!

Predavači: Vojin Vuić i Danilo Andrić • Kontakti: 069/795-156 (Vojin) • www.facebook.com/sashiba.ns

Objavljeno: 12.09.2017.
Moj Strip #33...      Press:
      
  Uvodnik

Najbolji, najopsežniji, najnajnaj broj dosad!

Zapamtite 1. rujna 2017., praznik domaćeg stripa!

Uredništvo MojStripa ovim bi se putem htjelo zahvaliti svima koji su sudjelovali u stvaranju našeg časopisa i omogućili nam da danas, više od dvije godine kasnije, uživamo u njegovom vrhuncu; 71-oj briljantnoj stranici 8 stripova vrlo različitih senzibiliteta, ali uniformno visoke razine izvedbe.

Još da je Dupli završio na vrijeme svoju dvajstpetostraničnu "kratku" priču... imali bismo stranica k'o Bonelli.

Adresa: www.mojstrip.com
Objavljeno: 11.09.2017.
Strip: Montenegrini (401)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 11.09.2017.
Rumunski strip fanzin...      Autor: Dragan Predić
  ...Sanki #26.

Mihai Voda, poznatiji kao Mihai Hrabri (Mihai Vodă - Mihai Viteazul) (1558-1601) bio je Vlaški knez  i prvi ujedinitelj, iako samo na kratko, rumunskih zemalja Vlaške, Transilvanije i Moldavije. Zbog toga su ga u Rumuniji proglasili za nacionalnog heroja.

Povodom godišnjice, na dan tragične smrti Mihaia Hrabrog, 19.08. 2017. izašao je najnoviji (26.) broj rumunskog strip fanzina Sanki koji je u celosti posvećen ovom nacionalnom heroju. Tim povodom promocija fanzina je upriličena ispred spomenika Mihaiu Hrabrom u Krajovi, gde su članovi lokalne strip grupe BDC (Banda Desenata Craioveana) delili primerke fanzina prisutnima i prolaznicima. Održan je i svojevrsni performans sa maskama sa likom ovog nacionalnog heroja, uz slogan "Hrabri je moj, ja crtam", što je i podnaslov aktuelnog broja fanzina.

Sanki je strip fanzin sa najdužim stažom u Rumuniji. Prvi broj je izašao 2004.godine. Objavljuje se na formatu A5 u limitiranom tiražu, kao i u pdf formatu na internet stranici www.syndicart.net/... i distribuira se preko prijatelja i strip entuzijasta. Uređuje ga i izdaje, kao i strip časopis AH BD!, neumorni strip autor i entuzijasta Marian Miresku - Maxim iz Krajove, koga poznaje i naša publika.

U ovom broju Sankija svoje stripove i ilustracije objavljuju Tudor Popa, Kristian Login-Corto, Marian Miresku, Kristian Čomu, Valentin Jordake, Liviu Stefan Kornaču Genea, Bogdan Kelaru, Adrian Barbu, Viorel Prligras, Mirča Arapu, Šerban Angel, Gabriela Rentea kao i naš strip autor Tiberiu Beka.

Naslovnu stranu je uradio poznati rumunski ilustrator i karikaturista Bogdan Petri, koji je i autor nacrta nacrta maske Mihaia Hrabrog koja je korišćena na promociji broja u Krajovi.

Objavljeno: 10.09.2017.
Strip: Noćni sud (43)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 10.09.2017.
Strip: Cane (297)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 09.09.2017.
Moj, tvoj, naš svet...      Press: Galerija Polet
  ...Izložba stripa.

U subotu, 9. septembra od 18h u Galeriji Polet (Cetinjska 15) biće otvorena izložba pod nazivom "Moj, tvoj, naš svet", retrospektiva radova mladih različitih uzrasta i obrazovnih nivoa koji su, kroz takmičenje stripa, prikazali svoju viziju sveta u cilju podsticanja, razumevanja, poštovanja i tolerancije među ljudima i kulturama. Nezavisno od nacional-nosti i religije, učesnici projekta su, kroz umetničku formu, međusobno doprineli interkulturnom zajednič-kom životu i premostili barijere.

Projekat je realizovao Centar za kulturnu akciju "Oko nas" u saradnji sa Nemačkom školom Beograd, Školom stripa "Đorđe Lobačov", Školom "Tehnoart" iz Beograda i Centrom za integraciju mladih, 2013. godine. Izložba će biti otvorena do 19. septembra.

Za sve vas pripremili smo besplatne primerke knjige koja predstavlja kolekciju stripova sa interkulturnom dimenzijom, nastalih tokom realizacije projekta, kao i posebno dizajnirane razglednice sa motivima radova sa takmičenja.

Objavljeno: 07.09.2017.
Strip: Borovnica (49)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 07.09.2017.
11. NOVOSADSKI STRIP VIKEND...      Press: SKCNS
  ...SKCNS FABRIKA//
  SEPTEMBAR 2017

Novosadski strip vikend, 11. po redu, održaće se u SKCNS Fabrici 8. i 9. septembra. Festival će okupiti neke od najznačajnih kako regionalnih tako i domaćih strip autora, a posetioce očekuju izložbe, promocija novih izdanja i naravno čuvena neizostavna berza stripova. SKCNS Fabrika se nalazi na Bulevaru despota Stefana 5.



       Petak 08. SEPTEMBAR 2017.
16h Berza stripa
18h Milivoj Kostić 3D strip
20h Svečano otvaranje festivala i izložbe - Vladan Nikolić, Danilo Milošev Wostok otvaranje festivala; Potpisivanje izdanja „Kosmičko sirotište“ Vladan Nikolić - Danilo Milošev Wostok
22h Izbor filmova Wostok

       Subota 09. SEPTEMBAR 2017.
13h berza stripa
15h Otvaranje izložbe Septik i predstavljanje radova Ivane Karanović
15.30h Predstavljanje festivala „Nifest“ Zoran Nikolić Niš
16h Predstavljanje časopisa Strip Epoha iz Kikinde Igor Kovačević, Vladan Gajski
16.30h Predstavljanje grafičkog romana Slavoljuba Nikića
17h Predstavljanje časopisa Stripolis Zrenjanin
17.30h Izložba iz kolekcije Svetozara Anđela „Zagor iz našeg sokaka“
18h Izdavači Besna Kobila, Čarobna knjiga, Makondo, Darkwood, Alan Ford, System comics... razgovor na štandu, izdanja, zanimljivosti..
18.30h Spasoje Kulauzov Strip, novo izdanje
19h Novosađani Vuk Marković Komiko nova izdanja
19.30h Zoran Pejić Banjaluka predstavljanje izdavača i autora i časopisa Parabelum
20h Potpisivanje izdanja; Radič Mijatović, Saša Jovanović...
20.30h Milorad Vicanović Maza otvaranje izložbe i razgovor s autorom
21h otvaranje izložbe i predstavljanje autora Marko Somborac
21.30h Predstavljanje autora i izdanja Goran Furumović 

       PLUS PROGRAM:
       Petak 15. SEPTEMBAR 2017.
19h Francuski institut, Pašićeva 33, Novi Sad - Igor Kordej zatvaranje festivala

       REČ UREDNIKA:

Vrelina je isušila i strip baru pa krokodili leškare čekajući poziv na siguran ulov, bez potrebe da tumaraju po mutnom. Što je turnir smešniji borci su uspešniji. Tako bi se mogao nazvati strip život u kome se preživljava sa slatkim pobedama, dobrim izdanjima i nekakvim obrtom, koji nam dozvoljava da držimo glavu iznad blata. Različitim putevima stižemo na isto odredište. Fabrika i drugi vikend septembra, mogu se doživljavati i kao splet dobrih i loših okolnosti. Uklješteni između festivala u Herceg Novom i produženih odmora na kojim se neki ipak odmaraju, ovaj 11. NS strip vikend organizujemo u starom prostoru (Fabrika, Bulevar Despota Stefana 5) s verom da nam dolaze prijatelji i da se radujemo novom susretu, dobrim stripovima, sjajnim izložbama, novim informacijama i nezaboravnom druženju.

Mnogo je tabli stripa poslato francuskim izdavačima dok konačno nisu pristali da se nešto crta i po „našim pričama“. Darko Macan, Marko Stojanović, a i mnogi drugi, „napali su“ izdavače i za sad uspeli da proguraju nešto što bi se moglo nazvati „komplet lepinja“; i tvrdo koričeno i pravi sadržaj. Ima u toj strip čorbi, začina Čabe Kopeckog, Kordeja, francuskog viteza, bataljoni autora ali i šlepera progutanih knjiga koje se vuku za nama pa nam se deca s tabletima smeju. Neka, neka, miris hartije je opijajući i zavodljiv a ko se nije primio - što je na napuljskom groblju u vreme Maradone pisalo - Ne zna šta propušta! Izdavači, autori, scenaristi bili su aktivni svih ovih dana, protekle godine, od prošlog NS strip vikenda, te je teško i nabrojati šta je sve izašlo i šta se krčka u uredničkim glavama. Neko to kupuje, dok većina muku muči kako da se skrpi za predstojeću školsku godinu pa nije ni čudno što deca zaziru od knjiga. Njihovi polovni udžbenici više liče na kupus nego na probrano štivo. Tako kad otmu od nas tvrdo koričen strip, ture ga pod laptop kao podmetač. „Ne Geru, ugrejaće se“! Ovogodišnje okupljanje kao i prvo u Art klinici počećemo novim radovima Yane i Kordeja koji su na duet turneji, uz pratnu velikog Tarasa stigli od Leskovca, Niša do Novog Sada... Deo izložbe će biti i kod naših prijatelja u Francuskom Institutu u Pašićevoj gde završavamo naš festival 15. 09. 2017. s pomenutim gostima. Ovogodišnje prateće događaje radimo posle festivala, ne pre, kao ranije u MSUV. Dolaze nam prijatelji iz Republike Srpske Maza i Zoran, oni su bili vredni i protekle godine, i red je da vidimo šta su novo uradili. Marko Somborac obično navlači osmeh na svako lice koje se još usuđuje da čita novine. Njegova izložba i razgovor biće poslastica i za one koji više gledaju crteže a tekst već sami izgovaraju. Stižu i ostali gosti iz Zrenjanina, Kikinde, Mokrina, Niša, Beograda, Vršca, Kragujevca, izdavači i ostali kojima je naš vikend crveni datum u kalendaru. Pritisnuti skraćenim budžetom ostali smo bez mnogo gostiju koji će nas, nadam se, posetiti narednih godina. Nije ni SKCNS sedeo skrštenih ruku, posle niza peripetija nismo odštamplali drugi deo Smuđinog Van Goga, to je proces koji traje, ali zato nastavljamo serijal „Popošak i Cveće“ dvojca Nikolić & Wostok, pod naslovom „Sirotište“. Imamo i dečiju grafičku novelu Gorana Furunovića koji je bio naš gost, onomad s bendom Popečitelji a sad kao autor. Vremena su takva da je teško bez doktora, tako da nam stiže Srboljub Nikić sa svežim grafičkim romanom i neverovatnom energijom. Izložba Zagora koju su priredili naši autori a koji nisu učestvovali u Bonelijevim izdanjima, učiniće da se osećamo sigurno u poznatom okruženju. Još bi se moglo pisati o strip školama, festivalima, događajima, autorima koji su uspeli da objave nova izdanja, serijale ali nešto treba da se čuje i u Fabrici, tom mehanizmu koji se uvek kreće i čiji je zvuk zarazan.

Ako nas Sunce nije dokrajčilo ovog leta, nemojte dozvoliti da to učini zima. Pravi je momenat da se opskrbite dobrim stripovima, kontaktima s prijateljima i spoznajom da to što volite ima smisla. Nadam se da će i ovi smešni likovi poput Trampa, Šinavatre, Koreanca, Mite Trte... završiti u stripu a ne na nekom ratištu, u koji bi i nas uvukli. Sagnimo se dok prvi metak prođe, posle će biti lakše, jer ovo je „Naša priča“!

Jovan Gvero
Objavljeno: 06.09.2017.
Dokumentarna izložba FRAMAFU:...      Press: Vedis
  ...VOLIM STRIP u Virovitici

U petak, 8. rujna u virovitičkoj knjižnici otvara se dokumentarna izložba FRAMAFU: VOLIM STRIP autora Veljka Krulčića, koji kao urednik i izdavač stoji iza niza strip-knjiga s Franjom Fuisom kao autorom/scenaristom tiskanih u posljednjih desetak godina.

Kao što sam naziv izložbe govori, ista je u posvećena djelovanju na polju stripa poznatog zagrebačkog novinskog reportera Franje Fuisa (1908. – 1943.), rođenog virovitičana, koji je u pionirskim danima hrvatskog stripa – sredina i druga polovica tridesetih godina prošlog stoljeća imao jednu od ključnih uloga. Široj javnosti je Fuis najpoznatiji po scenarijima koje je pisao za legendarnog  Andrije Maurovića i osebujnim likovima koje je osmislio u svojoj mašti, poput Starog Mačka, Crnog jahača, Polagane Smrti i drugih, ali ova izložba – opsega tridesetak panoa - otkriva i njegovo značenje kao inicijatora, suvlasnika i urednika zabavnog tjednika „Mickey Strip“ koji je izlazio tijekom 1938/39. godine; zatim po scenarijima koje je pisao za druge crtače, poput Ferda Bisa; ali i po poduzetničkom duhu i uopće čitavom nizu „dodatnih vrijednosti“ koje je dao hrvatskom stripu toga razdoblja.

Izložba donosi i neka nova otkrića o Fuisovom strip-djelovanju krajem 30-ih i ranih 40-ih godina, do tragične smrti u listopadu 1943.

Otvorenje izložbe zakazano je za 18 sati, što će ujedno označiti i početak ovogodišnjeg, trećeg po redu festivala FRA MA FU, festivala reportaže i reportera.

Izložba FRAMAFU: VOLIM STRIP u Virovitici ostaje otvorena do 30. rujna, nakon čega se seli u Zagreb.

Umjetnički plakat izložbe osmislio je Davor Schunk, istaknuti dizajner i strip-autor, zavičajem isto virovitičan.

Piše: Miran Stihović
Objavljeno: 06.09.2017.
Autostoperski vodič kroz strip (5)      Autor: Kristijan Šarac
  Napoleon Br. 06
  Kosovo proročanstvo

Iako je već neko vreme prošlo od izlaska ove epizode, naslov je tako pogođen za letnje dane. Naime pominje se mala, neugledna i ni po čemu posebna ptičica Kos, osim možda po tome što vam njen veseli cvrkut često prekine počinak pa onda vi i niste baš veseli. Šalu na stranu, zaista  ptica koja je veoma obična, živi na svakom kontinentu u šumarcima blizu gradova i sive je i crne boje u zavisnosti od pola, dakle ni izbliza ptica koju bih smo povezali sa mističnim i proročanstvima. Pre bi to bile vrane i gavrani, no videćemo kako je to pošlo za rukom Ambroziniju.

Što se tiče samog proročanstva, ljudi od najranijih vremena žive po njima i drže se reči proroka, navešću neke od poznatijih. Dame imaju prednost, Pitija proročica iz Delfa je verovatno najpoznatija po tome što je Sokratu prorekla slavu, što se desilo godinama nakon proročanstva. Mojsije, izveo je Jevreje iz Egipta vodeći ih u obećanu zemlju usput čineći razna čuda i pripisuju mu autorstvo nad knjigama Tore. Jovan Krstitelj najavio je dolazak mesije i krstio Isusa Hrista na reci Jordan. Isus Hrist, sin Božiji, pripisuju mu se razna čuda, jedno od poznatijih je dizanje Lazara iz mrtvih, začetnik hrišćanstva. Muhamed prorok koji se smatra i osnivačem islama, jer je od Boga dobio prve sure iz Kurana. Nostradamus je autor verovatno najpoznatije i najprodavanije knjige proročanstava, između ostalog predvideo je smrt kralja Francuske, a pošto nije imao čvrste veze sa crkvom optužen je za jeres i saradnju sa nečastivim. Kao što vidite proroci i proročanstva su uglavnom povezana sa Bogom/vima ili nekim nečastivim silama, a pošto su autori već jednom bili tandem i predstavljeni su, možemo videti šta nam predviđa…

Kosovo proročanstvo – Divan letnji dan u imaginarnom svetu, nebo prepuno ptica i Lukrecija koja gnjavi dečaka da joj objasni svrhu onoga što čini, i kada joj zadovolji radoznalost desiće se upravo ono šta je dečak čekao. No, kao što već znamo iz prethodnih epizoda birokratija u imaginarnom svetu je kud i kamo gora i tvrdokornija od stvarne, pa naši junaci moraju zaobilaznim putem  u stvarni svet gde obitavaju njihovi tvorci. Za to vreme, u stvarnom svetu, Napoleon pokušava da malu crnu ptičicu koja nepovezano priča, vrati vlasnicima. Onemogućen da to i uradi, nosi je sa sobom, što mnogo smara Vatroslava i Miroslava jer ptičica ne zatvara kljun. Iste noći, naš heroj ima užasan košmar u kom ima zanimljive goste. Sutradan će ga posetiti vlasnica ptica i objasniti posebnost malog stvorenja i njegovu eksperimentalnu svrhu. Dok Napoleon saznaje detalje o ptičici i slučaju u kojem je lepa doktorka koristi, na drugom kraju grada njegov prijatelj inspektor ima interesantan slučaj.

Našem heroju je doktorka sve simpatičnija. Doktorku u uzvraćanju simpatija prekida poziv kojim joj policija javlja za smrt u porodici, te naš junak prirodno uskače u cipele kavalira. Druga zemlja, drugi grad, inspektor različit od onog kog znamo u Ženevi, mito i korupcija, ma što ne reči i kompletna destrukcija, a sve je u vezi sa slučajem susednoj zemlji. Nakon toga smo opet u Ženevi, gde gresi dedova prete da pređu i zatruju život unuke, ali Napoleon je tu da to spreči. Doktorkin deda će možda i platiti svoje grehe najskupljom cenom, a pošto dr Katja želi da zaštitit dedu, prećutkuje razloge za dešavanja pred policijom i tako Napoleona dovodi u neprijatnu situaciju da laže prijatelja. Pošto su imali težak dan, dr Katja ne želi da bude sama, pa odseda u hotelu našeg heroja, a Napoleon ima snove, svojstvene samo njemu, iz kojih se budi sa idejom kako da reši slučaj u stvarnom svetu. Slučajno budi doktorku, koja insistira da bude prisutna ako reši zagonetku. Ono šta ćemo videti na kraju je mešavina horora i akcije, naime razrešenje priče se dešava na groblju u zoru, i naravno tri, četiri stranice na kojima Dima ima monolog o dešavanjima u slučaju.

Ova epizoda mi se čini jednostavnijom u odnosu na prvih pet, pa bih možda dao nešto slabiju ocenu za scenario, ali ovo je verovatno jako važna epizoda za celokupan serijal, jer Napoleon po prvi put ima simpatije i seksualne aluzije i same namere, dakle razbija famu o samačkom životu, što ovu epizodu čini važnom za priču. Del Vekijev crtež je bolji od Ambrozinijevog ili, da ipak budem fan do kraja, jednak njegovom. I još par stvari koje su mi bila interesantne su, recimo, upotreba maraka kao valute, što na neki način pokazuje koliko kasnimo sa Napoleonom i druga stvar je fazon na samom kraju, gde Napoleon čak i stavom podseti na Gruča. To ne treba da čudi, Ambrozini je to, i dugogodišnji rad na Dilanu je sigurno ostavio traga, ali ovo napominjem jer mi je zbog te fore još uvek osmeh na licu.

[Objavljeno: Autostoperski vodič kroz fantastiku, 13/08/2016]
Objavljeno: 05.09.2017.
Zagor iz našeg sokaka...      Press: Anđel Svetozar
  ...Novosadski strip vikend
  (SKCNS Fabrika)
  8. – 9. septembar 2017. godine

U poslednje vreme primetna je tendencija izdavačke kuće Bonelli da modernizuje legendarnu ediciju o Gospodaru Darkvuda i  prilagodi je ukusu savre-menog čitaoca. S’ obzirom na popularnost ovog strip junaka na našim prostorima, logičan je zaključak da domaći strip autori mogu dati svoj doprinos  težnji italijanske izdavačke kuće.

Tim povodom, na ovogodišnjem „Novosadskom strip vikendu“ biće izložena zbirka crteža strip autora sa prostora Ex Yu, na temu Bonellijevog junaka Zagora. Zbirka predstavlja deo kolekcije Anđel Svetozara, kolekcionara i ljubitelja stripa iz Zrenjanina. Nastala je zahvaljujući ideji Miodraga Ivanovića Mikice i dobroj volji ostalih crtača stripa u poslednje 3 godine. Crteži su sakupljani na festivalima u Novom Sadu, Beogradu, Somboru, Kragujevcu i Zrenjaninu, ili u direktnoj komunikaciji sa autorima.

Ova izložba će na neki način biti interaktivna, jer će strip crtači na samom događaju moći da pridodaju svoj rad zbirci crteža.

U postavci ćete moći da vidite crteže autora, Branislava Kerca, Miodraga Ivanovića Mikice, Radič Miše Mijatovića, Sibina Slavkovića, Leonida Pilipovića , Stevana Brajdića, Dejana Nenadova, Stevana Subića, Bojana M. Đukića, Franje Straka, Jovana Ukropine, Branka Đukića, Borivoja Grbića, Saše Arsenića, Mladena Oljače, Stefana Katanića, Marka Somborca, Velibora Stanojevića, Miroljuba Milutinovića Brade, Štefa Bartolića, Siniše Radovića, Sabahudina Muranovića Murana, Slaviše Ševrta, Ivice Sretenovića, Gorana Begenišića, Damira Hamidovića „Dam Sela“, Dragiše Krčmarevića, Dalibora Dade Pehara, Dubravka Šimića, Nikole Dragaša, Igora Jovčevskog, Milivoja Vukojevića, Marka Zečevića, Ivana Matića, Zlatka Milenkovića, Milosava Ostojića, Milivoja Kostića, Tonija Radeva, Iztoka Sitara, Ganija Sunduri, Ane Karan, Maje Opačić, Sabine Gabrić, Zdravka Jandrića, Saše Blagojević, Siniše Banovića, Minje Dunđerskog.

Objavljeno: 03.09.2017.
Strip: Noćni sud (42)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 03.09.2017.
Strip: Cane (296)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 02.09.2017.
Prodaja originalnih strip tabli...      Autor: Nebojša Pejić
  ...Nebojša Pejić...

PRODAJEM ORIGINALNE STRIP TABLE PO POVOLJNIM CENAMA • Cena table - 1000din
STRIP TABLE IZ ALBUMA VEKOVNIKA, LINIJE FRONTA ČETVRTA SVESKA I DRUGE NE OBJAVLJENE TABLE.
SVE STRIP TABLE ZA PRODAJU MOŽETE POGLEDATI OVDE - www.facebook.com/NebojsaPejicArt/...

Objavljeno: 01.09.2017.
Novi krugovi u elipsi sage...      Autor: Ilija Bakić
  ...o zvezdanom detetu - „Torgal,
  knjiga VI“ Van Hama i Rosinskog;
  
izdavač Darkwood, 2016.

Strip serijal „Torgal“, stvoren je 1977. godine kao rezultat saradnje pisca Van Hama i crtača Rosinskog i svojom specifičnom - a za tadašnja vremena i novom - mešavinom naučne i epske fantastike zadobio simpatije brojnih ljubitelja „priča u slikama“. Saga o Torgalu, „zvezdanom detetu“ koga su usvojili divlji Vikinzi, u pogodbenom vremenu s kraja prvog milenijuma Zapadnog sveta, predstavila je netipičnog junaka koji (bezuspešno) pokušava da se skrasi i u miru živi sa svojom porodicom. No, kada ga sticaj okolnosti baci u centar avanture njega ne muče nikakve dileme već vodi bitke snagom svojih mišica, oštricom mača i precizno odapetim strelama, istovremeno se „služeći“ domišljatošću i oštroumnim zaključivanjima odnosno preciznim planiranjem svojih poduhvata. Ipak, Torgal nije dorastao svim svojim rivalima jer su neki „samo“ ljudi (svog vremena ili budućnosti) ali ima i raznih moćnih, bogolikih stvorenja. Stoga su susreti i sudari neizvesni (mada čitaoci znaju da će Torgal, čak i kao ne pobedi, preživeti i otići u novu avanturu).

Šesti tom sabranih Torgalovih dogodovština, u izdanju agilnog „Darkwood“-a, u sjajnoj opremi sa reljefnom prednjom koricom, u punom koloru i u preciznoj štampi, donosi tri epizode (po internom rasporedu XVI, XVII i XVIII) nastale u periodu od 1990. do 1995. godine, dakle u vremenu kada je serijal duboko zagazio u svoju drugu deceniju i dobrano izgradio svet u kome se dešava odnosno izgradio svoj pripovedački i likovni stil i identitet. Otuda i ovlašno pregledanje albuma otkriva da Rosinski neprikosnoveno vlada crtežom i kadriranjem odnosno komponovanjem tabli koje prate i potpomažu dinamiku priče. A scenarija očigledno prave novi krug/nove krugove u elipsi sage jer se na sceni pojavljuju već znani likovi sada u novim situacijama. Ovo ponavljanje može itekako biti zanimljivo za stvaraoce koji mogu ili produbiti dobrotu/zlobnost novih/starih junaka ili, što je još izazovnije, promeniti njihove profile i tabore.

Već je epizoda „Vučica“, kojom započinje šesti tom, potvrda novog kruga i povratka na neka već viđena mesta: Arisija pred porođajem, mali Jolan i Torgal plove prema selu u kome su odrasli. Presreće ih vikinška flota koja plovi u nove pljačke predvođena Vorom Veličanstvenim namernim da ga proglase kraljem Vikinga. Torgal odbija da se priključi pohodu ali i da se pokori Voru, mada mu, poštujući običaje, predaje svoju brodicu i nastalja put pešice. Budućem kralju svakako trebaju podanici ali još više njihova imovina pa će poslati ubice da eliminišu nepoželjnu porodicu koja se u međuvremenu razdvojila... U uzbudljivom finalu Arisija će se poroditi u vučijoj jazbini, pored skotne vučice, nesuđenog tiranina će stići naplata njegovih prethodnih grehova a Torgal će postati otac devojčice pod imenom Luv (Vučica).

Epizoda „Čuvarka ključeva“ je avantura u okrilju fantazijskih svetova viđenih u nekim prethodnim epizodama. Elem, da bi zavladala svim svetovima zla zmija Nidhog je smislila podli plan a za njegovo ostvarenje vaskrsla nevaljalog Volsunga od Nišora koji će, pretvoren u Torgala, zauzeti njegovo mesto u selu i terorisati meštane. Čuvarka ključeva otkriva pravom Torgalu (prema kome je „vrlo slaba“) podli plan i moli ga da od Volsunga otme pojas koji daruje neranjivost i besmrtnost kao i ključ koji otvara vrata prema drugim svetovima (u stvari paralelnim svemirima). Torgalov pomoćnik u poduhvatu je još jedan stari znalac - patuljak Tjahzi. Razrešenje problema tražiće Torgalovu lukavost i sposobnost da se snađe u neverovatnim situacijama na bizarnim mestima; za njegov uspeh zaslužan je i narod patuljaka ali će sa njima doći i njihovi večni neprijatelji - vampirske zmije. Ova avantura svoju dopadljivost duguje upravo povratku u stare svetove mašte (onaj sa lebdećim kamenjem je, naravno, očiti omaž Mebijusu) i među živopisna, ljupka bića.

Pošto je na kraju prethodne epizode rašio da, zarad sigurnosti supruge i dece ode u nepoznato, dok ga bogovi ne zaborave i dozvole mu da vodi normalan život, Torgal u epizodi „Sunčev mač“ zabasa u krajeve kojima nemilosrdno vlaga gospodar Orgof koji poseduje strašni „sunčev mač“. Uplašeni domaćin će potkazati Torgala i ovaj je prisiljen da gradi tiraninovu tvrđavu. Kada se gospodar pojavi Torgal shvata da je „sunčev mač“ u stvari lasersko oružje. Pošto uspe da pobegne iz ropstva Torgal stiže do pobunjenika na čijem čelu je, ni manje ni više nego, Kris od Valnora, još jedan mračan lik iz ranijih epizoda. Ona predvodi pobunjenike kako bi od Orgofa otela laser (ostatak iz ranije avanture) koji joj je ovaj ukrao. Spojeni mukom Torgal i Kris kuju planove protiv zajedničkog neprijatelja a nakon pobede, mada nevoljno (delom i zato što se laser „potrošio“ i ne funkcioniše), zajedno odlaze u sledeće avanture. Paralelno sa glavnom teče i nežna priča o dvoje mladih koji se upoznaju, zaljubljuju i kreću da pronađu neki drugi, bolji svet bez rata.

Stvaralački tim „Torgala“ na vrhuncu je svojih kreativnih moći i bez većih problema se kreće širokim prostorima serijala nudeći valjano „skrojene“, izbalansirane, uverljive, zanimljive i zabavne avanture kojima teško odolevaju ljubitelji 9. umetnosti.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 01.09.2017.
XI HSF: Nekoliko desetina gostiju, 14 izložbi,...     Press: HSF
  ... 6 muzičkih programa,
  a kao najava koncert grupe Artan Lili

Umjetnička djela najvećih strip majstora
na posterima HSF-a

Sve je spremno za početak jedanaestog izdanja Hercegnovskog strip festivala koji će se ove godine održati od 1. do 6. septembra, a za koji su organizatori pripremili još bogatiji program nego ranije, još više gostiju nego ranije, ali i više postera – čak osam. Kao i svake godine, tako i za predstojeće izdanje HSF-a gosti jedine manifestacije posvećene devetoj umjetnosti u Crnoj Gori su nacrtali impresivne postere. Riječ je o specijalnim radovima na kojima gosti Hercegnovskog strip festivala crtaju karaktere iz stripova čiji su autori, ali se ti karakteri nalaze u ambijentu tipičnom za Herceg Novi.

Tako imamo Wonder Woman koju je nacrtao Goran Sudžuka kao zaštitnicu Mamule, ili Adama Wilda kojeg je Antonio Luki (Lucchi) postavio na zidine starog grada, ali su tu i svi likovi koje ovogdišnji gosti crtaju skupljeni na jedan poster koji je uradio Tihomir Tikulin u svom stilu prepoznatljivih Pimpeka. Posteri će uz ostale suvenire HSF-a biti u prodaji od petka 1. septembra na Belavisti gdje za 21 sat zakazano otvaranje ovogdoišnje smotre stripa koja u Herceg Novi dovodi deset specijalnih gostiju, četiri instruktora i teoretičara stripa, četiri stalna gosta, šest izdavačkih kuća i preko četrdeset ostalih gostiju. Program jedinog festivala u Crnoj Gori posvećenog devetoj umjetnosti podrazumjeva četrnaest izložbi, šest muzičkih programa i preko sedamdeset časova kulturno-zabavnog sadržaja tokom šest festivalskih dana.

HSF je svoj status jedne od tri regionalno najvažnije manifestacije posvećene stripu ponovo potvrdio dovodeći stvaraoce iz samog svjetskog vrha strip umjetnosti, ali i izuzetno bogatim programom ispunjenim izložbama, radionicama, predavanjima, besplatnim crtanjem za fanove, žurkama i berzom stripova. Ponovo je program podignut za nivo više pa je osim unapređivanjem strip-radionica i predavanja, koje se u ovogodišnjem izdanju HSF-a ogleda uspostavljanjem saradnje sa hercegnovskim i tivatskim školama, kao i sa školama crtanja iz Bara i Nikšića, novina u programu i činjenica da će izložbe radova svih specijalnih gostiju biti otvorene isto veče u tri galerije i to zajedno sa svečaniom otvaranjem samog festivala.

Jedan od trenutno najpopularnijih regionalnih bendova, beogradska noise-pop četvorka Artan Lili, nastupio jeu petak 25. avgusta u 22 sata u hercegnovskom kultnom kafe baru Pivnica na Šetalištu Pet Danica. Koncert grupe Artan Lili je poklon koji gradu donose Hercegnovski strip festival (HSF) i kafe bar Pivnica, kao najavu ovogodišnjeg jedanaestog izdanja jedine manifestacije posvećene devetoj umjetnosti u Crnoj Gori: ”Sa Pivnicom imamo odličnu saradnju već godinama tokom našeg festivala i sada se ukazala prilika da na ovaj vrlo atraktivan način ove godine napravimo iskorak i poklopnimo i gradu i našim gostima nastup jedne od trenutno najatraktivnijih grupa na ovim prostorima”

Novina u programu je, s obzirom na ogromnu zainteresovanost za besplatno crtanje za fanove, to što je uveden još jedan dan kada kada će se posjetioci moći družiti sa gostima umjetnicima, pa je tako cjelodnenvo crtanje osim u subotu (2. setembar) na trgu Nikole Đurkovića i nedjelju (3. setembar) na Škveru, ove godine i u srijedu (6. septembar) na Peoples beach baru. Iz programa kao novinu treba istaknuti i za goste umjetnike organizivano predstavljanje kulturno umjetničkog nasljeđa Herceg Novog, Boke i Crne Gore, pa čak i našeg podmorja. Specifičnost ovogodišnjeg izdanja je crtanje Stripa u boci koji će raditi svi gosti 11. HSF i tako poslati poruku svijetu da je strip najkompleksnije umjetnost koja spaja skoro sve grane vizuelnog stvaralaštva ali i ljude i civilizacije. Naravno svoju humanitarnu misiju HSF sprovodi i ove godine pa će tako svi umjetnici učestvovati u live art izradi slika od čije prodaje će se dopuniti fond namjenjen pomoći Luštici da se oporavi od požara koji su nedavno devastirali ogromne površine ovog poluostrva.
Specijalni gosti: R.M. Guera, Roger Ibanez, Toni Fejzula, Goran Sudžuka, Maurizzio di Vincenzo, Antonio Lucchi, Valerio Held, Dražen Kovačević, Richard Marazano, Enis Čišić.

gosti: Tihomir Tikulin, Iztok Sitar, Vlada Vesović, Milorad Vicanović – Maza, Stevan Subić, Krešimir Biuk, Luka Cakić, Marko Stojanović, Emir Pašanović, Pavle Zelić, Ivan Šainović, Siniša Banović, Aleksa Gajić, Milica Mastelica, Dragana Kuprešanin, Bora Grbić, Milan Mišić, Dražen Baletić

Ovogodišnje, jedanaesto izdanje Hercegnovskog strip festivala će se održati od 1. do 6. septembra na više lokacija u gradu, a predstaviće se deset specijalnih gostiju, četiri instruktora i teoretičara stripa, četiri stalna gosta, šest izdavačkih kuća i preko četrdeset gostiju. Program jedinog festivala u Crnoj Gori posvećenog devetoj umjetnosti podrazumjeva četrnaest izložbi, šest muzičkih programa i preko sedamdeset časova kulturno-zabavnog sadržaja tokom šest festivalskih dana. HSF je svoj status jedne od tri regionalno najvažnije manifestacije posvećene stripu ponovo potvrdio dovodeći stvaraoce iz samog svjetskog vrha strip umjetnosti, ali i izuzetno bogatim programom ispunjenim izložbama, radionicama, predavanjima, besplatnim crtanjem za fanove, žurkama i berzom stripova. Ponovo je program podignut za nivo više pa je osim unapređivanjem strip-radionica i predavanja, koje se u ovogodišnjem izdanju HSF-a ogleda uspostavljanjem saradnje sa hercegnovskim i tivatskim osnovnim školama, kao i sa školama crtanja iz Bara i Nikšića, novina u programu i činjenica da će izložbe radova svih specijalnih gostiju biti otvorene isto veče u tri galerije i to zajedno sa svečaniom otvaranjem samog festivala. Novina u programu je, s obzirom na ogromnu zainteresovanost za beslatno crtanje za fanove, to što je uveden još jedan dan kada kada će se posjetioci moći družiti sa gostima umjetnicima, pa je tako cjelodnenvo crtanje osim u subotu (2. setembar) na trgu Nikole Đurkovića i nedjelju (3. setembar) na Škveru, ove godine i u srijedu (6. setembar) na Peoples beach baru. Iz programa kao novinu treba istaknuti i za goste umjetnike organizivano predstavljanje kulturno umjetničkog nasljeđa Herceg Novog, Boke i Crne Gore, pa čak i našeg podmorja. Specifičnost ovogodišnjeg izdanja je crtanje Stripa u boci koji će raditi svi gosti 11. HSF i tako poslati poruku svijetu da je strip najkompleksnije umjetnost koja spaja skoro sve grane vizuelnog stvaralaštva ali i ljude i civilizacije. Naravno svoju humanitarnu misiju HSF sprovodi i ove godine pa će tako svi umjetnici učestvovati u live art izradi slika od čije pordaje će se dopuniti fond namjenjen pomoći Luštici da se oporavi od požara koji su nedavno devastirali ogromne površine ovog poluostrva.

          Program

          Petak, 1. septembar
– 21h – Svečano otvaranje 11. HSF-a – Belavista, Stari grad; obilazak izložbi radova specijalnih gostiju u galerijama Josip Bepo Benković (R.M. Guera, Roger Ibanez, Toni Fejzula, Goran Sudžuka, Maurizzio di Vincenzo, Antonio Lucchi, Valerio Held), Sue Ryder ( Dražen Kovačević) i lounge bar Amerika ( Richard Marazano, Enis Čišić)
– 22h – Opening party – italijanski duo Cheep seats – Lounge bar Amerika, Belavista

          Subota, 2. septembar
– 10h do 16h – Besplatno crtanje za fanove, crtanje na majicama i druženje sa gostima HSF-a (R.M. Guera, Roger Ibanez, Toni Fejzula, Goran Sudžuka, Maurizzio di Vincenzo, Antonio Lucchi, Valerio Held, Dražen Kovačević, Richard Marazano, Enis Čišić, Tihomir Tikulin, Vladimir Vesović, Iztok Sitar, Luka Cakić, Milorad Vicanović – Maza, Stevan Subić, Krešimir Biuk, Ivan Šainović, Siniša Banović, Aleksa Gajić, Milica Mastelica, Dragana Kuprešanin, Bora Grbić, Milan Mišić)
DeejayingComic beat by Groovy Castel Nuovo i 2Beat HN – trg Nikole Đurkovića
– 10h do 16h – Berza stripa u saradnji sa striparnicom Mister No i istaknutim distributerima i izdavačkim kućama iz regiona – trg Nikole Đurkovića.
– 12h – Izložba radova učenika škole crtanja, radionice za najmlađe u saradnji sa školama crtanja iz Herceg Novog, Nikšića i Bara – javni čas drže profesori Valerio Held (Venecija), Tihomir Tikulin (Zagreb), Vladimir Vesović (Beograd) i Marko Stojanović (Leskovac) – prostorije kluba KINO na trgu Nikole Đurkovića.
– 20h – Promocija knjige Ničim izazvano i izložba ilustracija koje je za tu knjigu radio Nikola Ćurčin – pub Got
– 22h – HSF žurka na skalama – Dj HNnicster (Đenović), kafe bar Prostorija.

          Nedjelja 3. septembar
– 10h do 16h – Besplatno crtanje za fanove, crtanje na majicama i druženje sa gostima HSF-a (R.M. Guera, Roger Ibanez, Toni Fejzula, Goran Sudžuka, Maurizzio di Vincenzo, Antonio Lucchi, Valerio Held, Dražen Kovačević, Richard Marazano, Enis Čišić, Tihomir Tikulin, Vladimir Vesović, Iztok Sitar, Milorad Vicanović – Maza, Stevan Subić, Krešimir Biuk, Ivan Šainović, Siniša Banović, Aleksa Gajić, Milica Mastelica, Dragana Kuprešanin, Bora Grbić, Nikola Ćurčin, Milan Mišić) – Škver kafe bar Paluba
– 10h do 16h – Berza stripa u saradnji sa striparnicom Mister No i istaknutim distributerima i izdavačkim kućama iz regiona – Škver – ispred kafe bar Paluba.
– 12h – Radionice za najmlađe, predavanja i javni čas drže profesori Valerio Held (Venecija), Tihomir Tikulin (Zagreb), Vladimir Vesović (Beograd) i Marko Stojanović (Leskovac) – terasa kafe bara Paluba
– 20h – Prezentacija – Trideset godina Dylan Doga na našim prostorima – Maurizio di Vincenzo i Pavle Zelić
– 20.30h – Promocija uz projekciju – Scalped, R.M. Guera – terasa kafe bara Paluba
– 22h – HSF žurka – koncert grupe Low voltage + special guest Guera – terasa kafe bara Paluba
Ponedjeljak, 4. septembar
– 10h – Berza stripa – plato ispred Gradske kafane
– 12h – Marko Stojanović – predavanje o magazinu Vekovnici uz izložbu radova iz tog srpskog strip serijala i besplatno crtanje za fanove autora koji su radili za Vekovnike – (Goran Sudžuka, Dražen Kovačević, Stevan Subić, Milorad Vicanović – Maza, Siniša Banović, Ivan Šainović, Aleksa Gajić, Nikola Ćurčin, Bora Grbić) – Gradska kafana.
– 18h – Besplatno crtanje za fanove i druženje sa gostima HSF-a (Roger Ibanez, Toni Fejzula, Maurizzio di Vincenzo, Antonio Lucchi, Valerio Held, Richard Marazano, Enis Čišić, Tihomir Tikulin, Vladimir Vesović, Iztok Sitar, Krešimir Biuk, Milica Mastelica, Dragana Kuprešanin, Milan Mišić) i berza stripa u saradnji sa striparnicom Mister No – plato ispred Dvorane Park i kafe bara Atelier.
– 20h – Prezentacija knjige Peščana hronika Pavla Zelića – Foaje Dvorane Park
– 21.30h – HSF žurka i mušljada – kafe bar Porto, Škver
Utorak, 5. septembar
– 10h – 15h – Crtanje materijala za Strip u boci, besplatno crtanje za fanove, crtanje na majicama i druženje sa gostima HSF-a (Roger Ibanez, Toni Fejzula, Goran Sudžuka, Maurizzio di Vincenzo, Antonio Lucchi, Valerio Held, Dražen Kovačević, Richard Marazano, Enis Čišić, Tihomir Tikulin, Vladimir Vesović, Iztok Sitar, Milorad Vicanović – Maza, Stevan Subić, Krešimir Biuk, Ivan Šainović, Siniša Banović, Aleksa Gajić, Milica Mastelica, Dragana Kuprešanin, Bora Grbić,Milan Mišić) – kafe bar Loža, Šetalište Pet Danica
– 17h – Besplatno crtanje za fanove, crtanje na majicama i druženje sa umjetnicima-gostima HSF-a (Roger Ibanez, Toni Fejzula, Goran Sudžuka, Maurizzio di Vincenzo, Antonio Lucchi, Valerio Held, Dražen Kovačević, Richard Marazano, Enis Čišić, Tihomir Tikulin, Vladimir Vesović, Iztok Sitar, Milorad Vicanović – Maza, Stevan Subić, Krešimir Biuk, Ivan Šainović, Siniša Banović, Aleksa Gajić, Milica Mastelica, Dragana Kuprešanin, Bora Grbić, Milan Mišić), live-art – HSF za Lušticu (humanitarno slikanje za pomoć oporavku Luštice od požara) – Green village Klinci, Luštica
– 18h – Klinci za klince – radionice za najmlađe u saradnji sa tivatskim školama, predavanja i javni čas drže profesori Valerio Held (Venecija), Tihomir Tikulin (Zagreb), Vladimir Vesović (Beograd) i Marko Stojanović (Leskovac) – Green village Klinci, Luštica
– 19h – za goste festivala prezentacija kulturno istorijskog nasljeđa Boke i Crne Gore – Green village Klinci, Luštica
– 21h – Bacanje u more Stripa u boci – Rose
– 22h – HSF koncert hercegnovskih rock bendova – kafe bar Pivnica, Šetalište
Srijeda 6. septembar
– 10h – Cjelodnevno besplatno crtanje za fanove, crtanje na majicama i druženje sa umjetnicima-gostima HSF-a(Roger Ibanez, Toni Fejzula, Goran Sudžuka, Maurizzio di Vincenzo, Antonio Lucchi, Valerio Held, Dražen Kovačević, Richard Marazano, Enis Čišić, Tihomir Tikulin, Vladimir Vesović, Iztok Sitar, Milorad Vicanović – Maza, Stevan Subić, Krešimir Biuk, Ivan Šainović, Siniša Banović, Aleksa Gajić, Milica Mastelica, Dragana Kuprešanin, Bora Grbić, Milan Mišić) – beach bar Peoples.
– 10h do 18h – Berza stripa – beach bar Peoples
– 12h – Radionice za najmlađe u saradnji sa hercegnovskim školama, predavanja i javni čas drže profesori Valerio Held (Venecija), Tihomir Tikulin (Zagreb), Vladimir Vesović (Beograd) i Marko Stojanović (Leskovac) – beach bar Peoples
– 16h – HSF dnevna žurka – salsa, kurs ronjenja za goste festivala u saradnji sa Peoples diving school, kupanje, vaterpolo, jet ski, open microphon, karaoke, live art… – beach bar Peoples
– 22h – HSF closing party – hercegnovski i bokeljski rock bendovi – beach bar Peoples

Objavljeno: 31.08.2017.
Strip: Borovnica (48)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 31.08.2017.
Razgovori o stripu... (32)      Autor: Predrag Đurić
Dejan Nenadov je rođen 28. oktobra 1966. godine u Novom Sadu. U rodnom gradu je završio osnovnu i Srednju školu primenjene umetnosti, kao i Akademiju umetnosti. Poslediplomske studije je završio na Statens Kunstakademi u Oslu. Od 1992. do 2015. godine živeo je u Amsterdamu, a zatim se vratio u Novi Sad.
Prvi strip mu je objavljen 1978. godine u školskom listu Mi. Stripom se profesionalno bavi od 1982. godine, kada započinje saradnju sa ForumMarketprintom. Za ovu izdavačku kuću prvo radi kratke stripove po scenarijima koje je radio zajedno sa ocem Živkom, kao i po scenarijima Dušana Vukojeva. Kasnije objavljuje dve epizode stripa o Vitezu Balardu.
Za YU strip Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca radi strip serijal Elazar, koji autoru donosi kultni status na području bivše Jugoslavije, a sarađuje i sa scenaristom Nevenom Antičevićem.
Nakon odlaska iz Novog Sada prvenstveno se posvetio slikarstvu, a stripom se bavio znatno manje, radeći po scenarijima Boška Kecmana. Sarađuje sa nemačkim izdavačem Baštaj. Jedan je od autora uključenih u projekat Signed by war.
Saradnju sa Delkurom započinje 2008. godine, radeći serijal Arkani prema scenariju Žan-Pjera Pekoa. Od 2010. sarađuje i sa Solejom, za koga radi na serijalu Is –legenda prema scenariju Žan-Lik Istina.
Dejan Nenadov je dobitnik brojnih nagrada: nagrada na konkursu YU stripa za mlade crtače, Prva nagrada na konkursu Omladinskih novina, Prva nagrada na konkursu časopisa Vidici, nagrada Zlatno pero i nagrada Zaharije Orfelin.
  Intervju: Dejan Nenadov

Ko je Dejan Nenadov?
Ja sebe prvenstveno doživljavam kao umetnika koji pokušava da kreativno obradi probleme koji su mu interesantni. Prvenstveno sebe doživljavam kao crtača i slikara, a sada i konkretizovano i u jednoj formi komunikacije sa drugim ljudima – formi stripa. Ja sam čovek koji se prvenstveno bavi vizuelnim stvarima.

Rođeni ste 1966. godine u Novom Sadu. Koje utiske nosite iz detinjstva provedenog u ovom gradu?
Novi Sad je grad u kome sam rođen i koji mi je dao vizuru kojom sam, kasnije, svet izvan njega doživljavao i merio. Uvek sam razmišljao o Novom Sadu kao o meri stvari. To ne mora nužno da bude tako. Ima ljudi koji se na svakom mestu osećaju kao kod kuće.
Novi Sad je uvek predstavljao mesto kome se vraćam i u ovom trenutku se nadam da ću mu se definitivno vratiti i to vrlo skoro. On je nešto što, bez rezerve, nakon 20 godina van Novog Sada, mogu da nazovem svojim jedinim pravim domom.

Odrasli ste u okolini novosadskog Sajma?
Da. Ja sam rođen malo niže – u ulici Jovana Hranilovića, ali vrlo brzo su se roditelji preselili u ulicu koja danas nosi ime Bulevar kralja Petra. Sa izuzetkom odlaska u vojsku u Kragujevac, to je bio moj stomping-ground. Međutim, Novi Sad je još uvek mali grad i ja obožavam da šetam kroz njega i uživam. Meni svaki deo Novog Sada budi sećanja i osećam ga kao svoju kuću.

Kako je, dakle, Novi Sad krajem 60-ih i početkom 70-ih ušao u Vaš život?
Interesantno da sad kad pitate za Novi Sad, moja prva sećanja se uglavnom vežu za stripove i vizuelne stvari. Sećam se Politikinog zabavnika i Paje Patka iz perioda kada sam imao 3-4 godine. Moji roditelji, brat i ja smo išli na selo kod rođaka i brat i ja smo gledali taj Politikin zabavnik u autu. Sećam se tako prvog Zagora kojeg sam video – Čelična neman i robota koji gori – video sam ga kod babe i dede u ulici Jovana Hranilovića. Sećanja me vežu za Diznijeve stripove, ali ubrzo nakon toga na realistične stripove, kao što su Bonelijevi, a posebno kostimirane kao što je bio Zagor.

U Vašoj porodici se strip čitao?
Moji nisu nipodaštavali strip, ali niko nije specijalno čitao strip. Tata mi je pričao o ljubavi prema stripu u detinjstvu, neposredno nakon rata, ali ta ljubav je relativno kratko trajala. On je voleo da čita, a kasnije je voleo da piše. A stripove je počeo da prati uz moje interesovanje za strip. Stripove mi je kupovao deda, a roditelji se nisu bunili. Ubrzo je već postalo kasno i da se bune!

Danas postoji mišljenje da su tada svi čitali stripove. Da li su Vaši vršnjaci to činili?
Danas mi se čini da deca uopšte ne čitaju stripove. I po Holandiji po knjižarama deca uglavnom ni ne dolaze. Uglavnom su to stariji, kolekcionari ili ljubitelji. Na konvencije stripa ipak često dolaze ljudi sa decom. Vidim da je van grada strip popularan i među mlađima. Ali, u odnosu na moju generaciju, današnja vremena su neuporediva. U moje vreme svi dečaci su čitali stripove, pa i devojčice. S tim što su devojčice brže prestajale. Dečaci su čekali da napune 12-13 godina, pa da interesovanja prebace na pank. Ali, u prva četiri razreda svi su čitali strip. Zagor, Veliki Blek… sve se to tad kupovalo.

Koji Bonelijev junak Vam je tada bio najomiljeniji, a koji je sad?
Ako smem da kažem, ja dosta slabo danas čitam stripove. Čitam ih u formi scenarija koji su mi poslati, a čitam i ovako, jedino što to nosi specifičan duh vremena, koji se razlikuje od vremena nekad. Danas kad čitam i gledam stripove, uglavnom su to stripovi iz 1970-ih i sa samog početka 1980-ih, kada sam se intenzivno interesovao, a kasnije i aktivno bavio stripom. Čini mi se to najboljim periodom u istoriji stripa, kada su se pojavljivala najvažnija autorska imena. Ima ih i danas, ali jednostavno u ono vreme strip mi je imponovao i tada je bio nešto više izvan industrijske produkcije, za razliku od danas. Neću da grešim dušu, želeo bih da se ogradim da je to onako kako se meni čini. Što se Bonelija tiče, znam da sam u ono vreme voleo Zagora. Blek je bio najpopularniji među decom, Teks je bio najomraženiji, valjda zbog nepreglednih jahanja na konju i pričanja sa Kitom Karsonom, a Zagor je imao tu dimenziju koju je preuzeo od Tarzana – skakanje sa grane na granu i derao se „AAAAA…“. Meni se Zagor najviše sviđao, verovatno zbog divljačnog u svom karakteru. A danas, na primer Marti Misterija i Dilan Dog, a onda i Ken Parker, to su vizuelno atraktivnije crtani stripovi nego Zagor u mom detinjstvu, ali su došli u vreme kad sam se ja već mnogo manje interesovao za strip. Kao detetu, Zagor je meni bio sve i svja.

Kad Vam je postalo jasno da ćete se baviti stripom?
Ja sam oduvek želeo da se bavim stripom. Računam da je ta stvar prirodna – ako čovek sluša nešto, pre ili kasnije će uzeti instrument i početi da svira. Ako čitate strip, onda imate želju da nacrtate nešto što će vas podsećati na ono što ste čitali. Ja sam tako često sebe hvatao, pre nego što ću s 15 godina uraditi svoj prvi pravi strip, da uzmem papir A4 formata i podelim ga na nekoliko kvadratića i pokušam da ispričam neku priču koja je uvek bila fragment neke šire akcije, ali to je tako krenulo i onda se i oformilo sa mojim prvim stripom – ima tome već skoro 30 godina. Mogu da kažem gotovo mistifikatorski da sam oduvek znao da ću se baviti stripom. Prvi strip koji sam uradio bio je i objavljen u Stripoteci.

Srednju školu primenjenih umetnosti upisali ste 1981. godine. Čega se najradije sećate iz tog vremena?
Prelomni momenat, trenutak koji je uticao na mene kao autora bio je momenat kada sam krenuo u u Srednju školu primenjenih umetnosti Bogdan Šuput. Zbog čega? U to vreme, sticajem različitih faktora, gomila ljudi koja se u tom momentu našla u Bogdanu Šuputu se veoma intenzivno interesovala za strip. Ja sam tada stekao drugove koje imam i dan-danas, mada nismo često u kontaktu jer ne živim u Novom Sadu, ali su oni svi tada radili svoje stripove. Ja sam 1981. u septembru upisao školu, a već u februaru naredne godine na zimskom raspustu sam svoj prvi strip i objavio. Ta činjenica, pa i činjenica da su i drugi radili stripove – svi dečaci su crtali strip, pa i neke devojčice, bile su vrlo stimulativne. Ja sam uz domaće zadatke redovno radio strip. Strip sam počeo da radim tokom prve godine srednje škole, a negde na kraju prve godine Akademije umetnosti sam sa stripom završio. Radio sam strip i nakon završetka Akademije umetnosti sporadično, ali u tom periodu od 4-5 godina sam praktično sve u stripu uradio, do nedavnog povratka stripu.

Prvi strip koji ste objavili bio je u školskom časopisu Mi?
Da, to je bilo još u osnovnoj školi. Sećam se tog stripa kao kroz maglu. Znam da je bilo nešto iz domena naučne fantastike. Časopis je umnožavan šapirografom. Metodi reprodukcije su bili dosta rudimentarni. To je bio prvi strip koji sam uradio – imao sam 12 ili 13 godina. Ali, to je bilo u školskom časopisu. Prvi pravi strip objaviću dve ili tri godine kasnije.

Poznato je da Vas je u svet profesionalnog stripa uveo Dušan Vukojev. Kako ste se  upoznali s njim?
Dušan Vukojev je radio s mojim ocem u istoj zgradi. Pre nekog vremena sam pravio reminiscenciju sa prijateljem Petrom Meseldžijom kako je on počeo da se bavi stripom. Shvatio sam da je to bilo tek nešto malo pre mog početka bavljenja stripom. I njega je Dušan Vukojev odveo u redakciju Stripoteke. Moj otac je, kad sam završio prve četiri table stripa u olovci, rekao: „Hajde, ima kod mene kolega koji se bavi pisanjem scenarija za strip. Možda on zna šta bi moglo sa tim da se uradi“. I eto, u roku od par meseci Dudi Vukojevu je došao još jedan strip-crtač. Dušan, kad je video te table, pretpostavljam da mu se učinilo dovoljno zrelim, isti dan me je odveo u Stripoteku kod urednika Slavka Draginčića i tako je krenulo.

Kakve su Vam uspomene na saradnju sa Stripotekom?
Izuzetno pozitivne. S Marketprintom je saradnja bila izuzetna. Jedino što mi je tada smetalo, jer sam imao 15 godina, jeste odlaganje objavljivanja mog stripa. Mislim da sam morao da čekam nekih 10-12 meseci da moj prvi strip, kojeg je Stripoteka otkupila, bude objavljen. Činilo mi se da je to bila prava večnost. To je bila moja jedina frustracija. Ti ljudi su otkupljivali radove mladih autora samo da bi stimulisali domaću produkciju. Zvanično je tu bilo različitih objašnjenja – da je deviza bivalo sve manje, pa se strani stripovi ne kupuju… ništa od toga nije pilo vodu, jer su prava stripa bila daleko jeftinija od autorskog stripa. Verovatno je nešto drugo bilo po sredi, što ja mogu da vidim samo kao nešto vrlo stimulativno.

S kim od autora ste se tad družili?
U to vreme smo se svi mi družili. U Marketprintu u Radničkoj ulici, pa zatim u Dnevniku. Organizovale su se i međusobne fudbalske utakmice. U mom slučaju postojala je razlika u godinama, ali po meni najznačajnija je bila stimulativna atmosfera za mlade autore. Duda Vukojev je radio scenarija za moje stripove. Posle par godina postao sam najbliži sa Zoranom Janjetovim. Jednom smo putovali  i u Pariz zajedno. Kupovali smo i razmenjivali stripove… Sve to je bilo vrlo stimulativno. U to vreme je počelo i moje druženje sa Perom Meseldžijom.

Šta su mogući uzroci takve kreativne atmosfere u Novom Sadu početkom 1980-ih? Toliko kreativnih ljudi na jednom mestu ili postojanje jakih izdavača?
Bez svake sumnje i jedno i drugo. Jedno priziva drugo. Imali smo dve jake kuće – Forum-Marketrprint i Dnevnik. Beograd je bio relativno blizu. U Zagrebu su se tada radile fenomenalne stvari u Novom kvadratu. Zbog količine kreativnih ljudi u Novom Sadu, javila sa potreba da se izađe vizuelnim izazovima u susret sa jednim odgovorom. Kako se toliko kreativnih ljudi steklo na jednom mestu, ne znam. Ima dosta i tradicije u svemu tome. I danas u Novom Sadu postoji relativno živa strip scena, čemu su uzroci verovatno još u sredini 1970-ih.

Koji Vaši stripovi su Vam u to vreme najbitniji?
Ja imam svoje stripove koje veoma volim i stripove za koje mislim da su mogli da budu bolji. Pošto imam stripove koji nikad nisu objavljeni, ja bih radije, da mogu da biram, izabrao da su neki od tih neobjavljenih objavljeni i obrnuto. Imam vrlo jasnu hijerarhiju vrednosti – imam stripove koje jako volim i stripove za koje kažem: „Evo, i ovo sam uradio, bio sam mlad, nisam umeo bolje!“. Za Predskazanje mislim da je dobro nacrtan strip sa dobrom pričom. Stražar mi je drag, ali to je prvi strip. On se zasniva na jednoj caki, dok je Predskazanje mnogo temeljniji strip što se priče tiče i mislim da ima težinu. Crtež  je isto bio bolji. Drag mi je Vitez Balard, za koga sam uradio dve epizode. To je u to vreme bio moj najduži strip. Mislim da prva epizoda broji čak 22 stranice. To je za mene bilo strahovito dugačka stvar da se nacrta. Obično su moji stripovi do tada imali 6‒8 stranica, neki i manje. I Elazar je bio razlomljen u manje celine. Obe epizode Viteza Balarda činile su mi se da ukazuju na moj napredak kao crtača. I, naravno da mi je drag Elazar. Naročito poslednje dve epizode – Na poljima đavolje trave i Bunar, iako mi je i prva priča Smrt u Vavilonu draga – ona je možda kao priča i najbolja, ali u crtačkom delu su Bunar i Na poljima đavolje trave bolji. To su stripovi za koje smatram da ni dan-danas ne bih mogao da uradim bolje.

Da li je Vitez Balard bio zamišljen kao duži serijal?
Ne mogu sad više da se setim… Bila je tad urađena još jedna priča, više u formi ideje, nego gotove priče, koja nikad nije realizovana. Ja se više fragmentarno sećam o čemu je ona bila, a teško da bih mogao bilo čega osim tih fragmenata da se setim. Danas imam priču koja je napravljena kao treća priča za Viteza Balarda i nosim se mišlju i pokušavam da nađem vremena da tu priču nacrtam. Ona bi sa prve dve zaokružila formu albuma. Tad je postojala ideja da se stvori jedan junak – čovek koji se vraća iz krstaških ratova i zaluta na Balkanu, gde počinju da mu se dešavaju različite stvari. Strip je imao neki horor bekgraund. Tad nisam bio u stanju da uradim više od dve epizode, ali evo sada, ukoliko uradim i treću, imaćemo album!

Scenarije za Vaše najbolje stripove je pisao Vaš otac?
To je bilo tako. U to vreme je navođen često i popularni primer Stena Lija i njegovog rada u Marvelu. Tu je on pisao, neko drugi je crtao, treći je pisao dijalog. Moja saradnja sa ocem je najčešće bila u formi razgovora, gde sam ja navodio šta bih želeo da se dešava, pa smo onda smišljali priču zajedno, da bi konačno scenario i dijaloge radio otac. On je insistirao da se to ne spominje. Nikad mu nije bilo naročito stalo do publiciteta tako de se držao po strani. Bilo bi svakako ispravno reći da smo mi zajedno radili na scenarijima, a da je on davao konačnu formu. Najkonkretnija je bila naša saradnja na Elazaru. Jedino je Smrt u Vavilonu urađena u pauzi sa radom na jednom drugom stripu, dok su preostale četiri priče urađene u kontinuitetu. To je bila i naša najduža kontinuirana saradnja. To je bila jedna od najplodonosnijih saradnji unutar porodice.

Sarađivali ste s Nevenom Antičevićem…
Da, na stripu Treća glava kerbera. On je urađen kao strip koji je išao neposredno posle Smrti u Vavilonu, a pre nego što sam odlučio da od Elazara napravim serijal. Taj strip je bio otkupila Stripoteka, ali nije objavljen. Pre nekoliko godina je objavljen u Strip pressingu. To je jedini strip koji smo Neven i ja radili, mada Neven ima urađene i nastavke, koje je objavljivao u Siriusu. Čak je u jednom Siriusu izašao i kvadrat tog stripa kao ilustracija.

Tokom 1980-ih kao mlad autor dobili ste značajne nagrade. Koliko su Vam te nagrade tada značile?
Nagrade su stimulativna stvar. Ne verujem da ima čoveka koji ne oseća ushićenje tom činjenicom. Što je čovek mlađi, to je nagrada stimulativnija. Bila je jedna nagrada mladom stvaraocu na Salonu stripa u Vinkovcima, pa prva nagrada na konkursu YU stripa … Za mene je možda najznačajnija nagrada za Smrt u Vavilonu na konkursu Vidika.

Nakon toga upisujete se na Akademiju umetnosti. Koliko je ta odluka da se bavite slikarstvom uticala na dalje bavljenje stripom?
U toj nekoj razvojnoj liniji mene kao autora, u vreme srednje škole sam imao potrebu da crtam, a najatraktivnija forma za to mi je bio strip. Upisom na Akademiju moja interesovanja su počela da se menjaju. Shvatio sam da moje interesovanje za vizuelno ne mora nužno da se ostvari kroz strip. Ja i dan-danas, od kad sam se vratio u strip, vidim nešto što mi tada nije bilo najjasnije definisano. Uz malo analize situacije čovek može da uvidi da strip kao forma ima dosta ograničavajućih aspekata. To je stvar koju slikarstvo i crtež nemaju. Zato je po meni normalno da čovek tokom svog razvojnog puta pronađe šta je njegova vokacija. Ja volim da crtam. Strip nije samo crtanje. Često se radi na tome da se strip svede na prepoznatljiv grafički izraz koji je maksimalno ekonomičan kao forma za prezentaciju onoga što je scenarijem naloženo da se prezentuje. To nije nužno i najslobodnija forma. Jednom kada iskusite slobodu crtanja ili slikanja na velikim formatima, to može da vam jednostavno više odgovara dok, s druge strane, neko je stimulisan različitim barijerama, preprekama… sve zavisi od ličnosti. Na Akademiji sam shvatio da postoji nešto drugo što mene interesuje, da je to u tom trenutku postajalo sve jače i u jednom trenutku, baš u vreme rada na Na poljima đavolje trave, ja sam imao veliku krizu, bukvalno shvatajući da nikad neću moći da se odelim od problematike stripa ako ne prestanem njim da se bavim. Bilo je tu i nekih objektivnih faktora – počinjala je ona naša čuvena ekonomska kriza, koja će se završiti mnogo tragičnije u potonjim godinama, ali je došlo i do krize izdavanja jugoslovenskog stripa. Ta kriza nije bila na početku očigledna, ali je postojala sve očiglednija. To nije bio stimulans za autore da se bave stripom. Ja sam imao onda neko sasvim drugo interesovanje. Te dve stvari su koincidirale i ja sam sa poslednjom epizodom Elazara završio sa stripom za izvesno vreme, odloživši to da vidim da li ću imati dovoljno želje da se stripu vratim ili ne. To je potrajalo skoro 20 godina, ta pauza.

U Na poljima đavolje trave u jednom momentu navodite omaž Alfonsu Muhi. Da li Vas nešto posebno veže za njega?
Postoji nekoliko omaža koji su manje ili više očigledni, tokom celog Elazara. Potreba da se vezuje za neke kulturne artefakte iz drugih različitih oblasti, ali isto i kao neki vizuelno prepoznatljiv elemenat koji će da odjekne kroz čitavu priču. Postoji taj omaž Muhi. Na poljima đavolje trave se takođe pojavljuje Borhes na kraju. To je takođe jedan literarni omaž. Za Muhu me ne vezuje ništa specijalno. Nije čak ni među mojim najomiljenijim slikarima. On je nadasve jedan odličan crtač. Ima jednu malu dekadentnu notu, koja meni ponekad smeta, ali u svakom slučaju aspekt dobrog crtača je kod njega toliko očigledan da imponuje prvo time. Drugo, ako se ne varam, mislim da je to sa njegovog triptiha Slovenska epopeja, što je kod mene izazvalo želju da se povežu Hazari i Sloveni u jedan zajednički kulturni milje.
U svom novom stripu, koji sam radio za francuskog izdavača i izašao je ove godine, postoji omaž Paji Jovanoviću. Meni ni Paja Jovanović nije među omiljenim slikarima, ali je imao jednu impresivnu scenu ‒  Bitka u Tevtonskoj šumi – bitku između Rimljana i Tevtonaca. Verovatno da je bio prisutan i taj duh 1980-ih – pravljenje omaža slikarima i piscima bila je popularna i prilično česta stvar.

Spomenuli ste Borhesa kao literarni uzor. Krajem 1970-ih u našoj književnosti bila su veoma aktuelna dela Danila Kiša, a tokom 1980-ih dela Milorada Pavića. Koliko su ovi autori uticali na Vaš rad?
Spomenuo sam Hazare. Hazarski rečnik Milorada Pavića su tada svi čitali i on je imao veliki uticaj na fantastičnu književnost. Meni je ta knjiga bila vrlo bliska. Forma romana je bila kompleksna i to imponuje stvaraocu – imaš želju da inkorporiraš neke elemente. Uticaj Borhesa je bio najbitniji, a svi ostali su bili prisutni, ali mnogo manje značajni.

Elazar danas za mnoge čitaoce ima kultni status. Kako danas gledate na ovaj strip?
Vrlo laska jedna takva ocena. Ja ne volim tu kategorizaciju. Stripova ima mnogo i zavisi šta ko preferira. Ocena zavisi od ličnih preferenci i pogleda na život. Poslednje dve priče serijala o Elazaru, uz određene vizuelne delove Smrti u Vavilonu, po mom mišljenju su bolje spram onoga što danas radim. To je moj lični vrhunac u radu na stripu. Ja danas radim isključivo po tuđim scenarijima, sa scenaristima sa kojima nisam u direktnom kontaktu. Autor se mora distancirati na izvestan način od priče koje crta. Priče su u najmanju ruku korektne. Često su to dobre priče, stimulativne, ali kontakt sa drugim autorom ne postoji ili je on krajnje posredan. Onda je teško uticati i pokušavati da se iz te priče destiluje ono što bi meni najviše odgovaralo ili na čemu bih ja kao autor insistirao. Onda se tu čovek mora postaviti čisto profesionalno – da se strip uradi što je moguće bolje. Tako da kad ja poredim Elazara, poredim ga zbog toga što sam pričama iz Elazara bio izuzetno zadovoljan i čini mi se da ni danas, nakon svih ovih godina, neke stvari ne bih bolje uradio.

U to vreme niste radili skice, već ste radili direktno na tabli. Da li je tako i danas?
Ne, danas to jednostavno nije moguće. Izdavači insistiraju da vrlo dobro znaju šta će na tabli biti. Proces rada je takav da ja izdavaču prvo dostavim storibord, raspored vođenja radnje kroz kvadratiće na tabli stripa. Taj storibord često detaljno nacrtam i jednom kada se on pretoči u tablu stripa, ja onda svodim neke stvari za koje mi se čini da su bile nepotrebno ubačene na storibord. Imam prilično razrađenu ideju o svakoj tabli šta ona treba da sadrži i ako tu dođe do nekih promena, to su promene koje u poslednjem trenutku mi se čini da je dobro da ih načinim. Nikad nisam imao primedbe od izdavača između faze storiborda i konačne table.

Bane Kerac je poznat po tome što u svoje stripove često ugrađuje sopstveni lik, kao i likove svojih saradnika. U Smrti u Vavilonu Vi se pojavljujete u jednom kadru. Simpatična duhovitost u jednom ozbiljnom stripu?
Da, na jednom od nedavnih promocija, Bane je upravo govorio o tom ubacivanju poznatih likova u stripove. Mislim da to nije ništa neobično. Autori vole da umesto potpisa ubace svoj lik. Mebijus je sebe često ubacivao u Majoru Fatalu. Sama ideja da možete sebe da nacrtate je prilično izazovna. I Janja (Zoran Janjetov) je sebe ubacivao. Da li deluje šaljivo zavisi od fizionomije autora.

Koliko su u to vreme Novi kvadrat i Beogradski krug 2 uticali na tvoj rad?
Iskren da budem, ja cenim svačiji rad, ali ja nekog vizuelnog uticaja Beogradskog kruga 2 nikad nisam imao. Ja sam više cenio to što ti ljudi rade. Znam Pahekov rad, ono što je radio Rajko Milošević Gera u to vreme, sećam se Bosnićevih i Tucićevih radova. Ja sam vizuelno bio privučen radom Mirka Ilića i Igora Kordeja. Oni su imali taj jedan vizuelni senzibilitet koji sam ja vizuelno i mentalno vezivao za Mebijusa, za francusku školu, ali ne onu tradicionalnu. Možda recimo to može da se prepozna kod Paheka i Gere, ta moderna francuska škola – Mebijus, donekle Enki Bilal. To je meni imponovalo. Priželjkivao sam da i moji stripovi liče na to. Bio sam oduševljen i Janjinim stripom. Razlog je bio isti – još očigledniji uticaj Mebijusa. Postojalo je nešto u tom stilu što nije karakteristično za klasičan strip. To je dosta teške crne mase. To je čista linija, ali sa jednom šrafurom. Ako bih i dan-danas pokušavao da definišem kakvu vrstu crtanja ja volim, to bi bilo to. Naravno, sa stripovima koje radim za francuske izdavače, ja pokušavam da se približim nečemu šta mi tada nije bilo naročito blisko, a to je klasičan strip. Možda klasični američki strip. To je onako s druge strane i izazov. Ako se već bavi stripom u ovom trenutku, hajde onda da se bavim onim što je bilo različito od mog senzibiliteta i što je bilo različito od mog interesovanja. To je ono što čovek uvek radi – razvijanje vlastitog stila.

Da li bi mogli da govorimo o Novosadskoj školi stripa?
Sasvim izvesno, s tim što bih ja Novosadsku školu stripa vezao prvenstveno za Baneta i grupu ljudi oko njega koji su prvo u Dnevniku radili jedan licencni strip, pa onda prešli u Marketprint, gde su radili drugi licencni strip. Kada bih ja pokušao sam da definišem, onda bi to bilo tako. Međutim, mene nikad nije privlačilo da radim licencni strip, već mnogo više da radim autorski strip. Zoran Janjetov mi je bliži po autorskom senzibilitetu, ali ruku na srce, ako bi nešto trebalo imenovati Novosadskom školom stripa, onda su to Bane i ljudi koji su se kretali oko njega. Novi Sad je u to vreme bila jedna jako kreativna i jako stimulativna sredina, kako za ljude koji su bili u centru, tako i za one koji su bili na marginama Novosadske škole stripa.

Da li je podela na autorski i komercijalni strip korektna podela?
Da, jer se pod tom podelom jasno podrazumeva šta je šta. Pri čemu i autorski strip može biti komercijalan. Međutim, danas je sve manje autorskog stripa, odnosno vrlo je malo kvalitetnih autora, koji mogu da se bave isključivo autorskim stripom. Komercijalni, masovni strip će u budućnosti dominirati. Autorski strip je potisnut na marginu. Kada govorimo o strip-autorima tog vremena, uglavnom mislimo na strip-crtače. Međutim, bili su tu i strip-scenaristi, kao što su bili Toza Obradović i drugi. Danas, međutim, a tako je ranije i bilo u Americi, ljudi uglavnom ne misle na strip-crtače. Uglavnom se misli na junake i eventualno se misli na strip-scenariste. Strip-crtač dođe tu kao neko ko ilustruje strip, pripoveda jednu priču vizuelnim jezikom i on je u srećnijim slučajevima ravnopravno tretiran kao strip- scenarista, a ti srećniji slučajevi su kada je strip-crtač neko poznato ime. Danas je biti strip-crtač postalo nešto sekundarno, nažalost. Ali, ne nažalost zato što sam i ja strip-crtač već zato što je danas produkcija stripa toliko masovna da je to meni teško i da zamislim. Mnogo ljudi crta stripove. Oni su našli ispomoć u raznim kompjuterskim programima koji pomažu brzinu rada, ali na neki način uniformišu rad. Ja nemam ništa protiv toga, ali samo omasovljavanje istiskuje taj uniformni aspekt u prvi plan. Stripovi se kupuju zbog priče, što se prvenstveno vezuje za scenariste. Mislim da neko ko će praviti autorski strip na način koji je Mebijus to radio sa Arzakom, vizuelni deo i ta atmosfera koja stoji iza stripa i koja taj strip prezentuje – takvih je ljudi danas sve manje i manje i jednostavno ta vrsta stripa će nestati ili će je biti sve manje i manje.

Strip-crtač je takođe pripovedač i treba da ima nešto od kvaliteta režisera i, naravno, pripovedača, a manje od slikara. Nekad ta likovna komponenta ume da bude i izvesna prepreka. Na svu sreću, meni ne naročito često, može da se postavi kao barijera između relativne fluentnosti stripovske naracije i onog što je način na koji neko voli da crta. Bane Kerac očigledno ima s jedne strane scenaristički i pripovedački dar, a sa druge strane i u vizuelnoj naraciji kao strip-crtač, što je možda srećnija kombinacija za strip-crtača, nego što je u slučaju čoveka kao ja koji pre ima inklinaciju ka vizuelnom aspektu, a manje ka pripovedačkom.

Tokom devedesetih godina prošlog veka ste radili za nemačke izdavače?
Još pre nego što sam otišao u inostranstvo imao sam saradnju sa Tim medija studiom iz Grožjana, Slovenija, kao i većina autora iz bivše Jugoslavije. Za Baštaj sam uradio jedan ili dva stripa. Drim dog je reprodukovan u španskom Totemu. Kad sam nakon poslediplomskih studija u Oslu došao u Amsterdam, imao sam potrebu da ponovo radim nešto od stripa i stupio sam u kontakt sa Baštajom, ali ja jednostavno nisam imao potrebni kapacitet veći 8‒10 stranica stripa mesečno. Urednik Baštaja me je pitao koliko mogu stranica mesečno da uradim. Ja sam rekao da mogu 8‒10, a on se začudio i rekao da mu treba neko ko može da uradi 200‒300 mesečno! Nije mislio da ja to fizički sam uradim, već da organizujem ko će to da uradi. Njemu se nije isplatilo da mi svaki mesec šalje u Amsterdam scenarija za 8‒10 tabli.
Tako sam završio za dugi niz godina sa stripom. Kad kažem da 20 godina nisam radio strip, to se prvenstveno odnosi na vremenski period, ali i da nisam radio strip sa mojim kreativnim potencijalima kao što sam to radio na poslednjoj epizodi Elazara. Radio sam i dalje strip, ali sporadično, jednu do dve table, za nešto što kasnije nisam nastavljao. Strip je uvek postojao negde na periferiji mog interesovanja.

U Oslo odlazite na poslediplomske studije 1991. godine…
Da, u Oslu sam bio od 1991. do 1992. godine. U vojsci sam bio 1989/1990. godine, zatim sam bio u Novom Sadu još godinu dana, ali sam imao želju da završim master studije. Konkurisao sam i dobio stipendiju Norveškog nacionalnog saveta na godinu dana za studije u Norveškoj. Otišao sam avgusta 1991. godine.

Kako je izgledao život u Oslu?
Meni je izgledao veoma dobro. Ono što moram da naglasim jeste da se moj boravak u Oslu poklopio sa početkom rata u bivšoj Jugoslaviji, pa je i moj boravak u Oslu bio obeležen onim što se dešavalo ovde. Kada bih mogao da isključim taj apsekt, ono što se ovde dešavalo, ono što je ostajalo - moj život u Oslu – to je bilo jako interesantno. To je bio moj prvi duži boravak u inostranstvu. Tada sam imao 24 godine i u svakom pogledu je bilo interesantno. Imao sam priliku da radim intenzivno. Moji mentori su bili izuzetno stimulativne osobe za slikarski rad. Taj period je bio najintenzivniji period u mom životu, period rada na sebi, period kreativnog rada i razmišljanja o onome što se dešavalo ovde, grozotama ratovanja u zemlji koja se raspadala. Bio je to najznačajniji slikarski period u mom životu.

Šta je uticalo na odluku da posle poslediplomskih studija odete u Amsterdam?
Došlo je prirodno. Moj prijatelj Petar Meseldžija već je bio u Amsterdamu. On je sarađivao sa ljudima koji su tamo otvorili grafički studio – Nenad Mikalački Đango, takođe ilustrator i scenarista, takođe je bio tamo. Pozvan sam da sa njima sarađujem. Prihvatio sam taj poziv i iz Osla došao u Amsterdam.
Sam život u Amsterdamu je imao svoj različit set problema. Otišao sam tamo u želji da ostanem nekoliko godina. Kad sam otišao na poslediplomske studije, planirao sam da ću se posle četiri meseca vratiti u Novi Sad, a eto, otišao sam u Amsterdam, gde sam do dana današnjeg.

Kakav je Amsterdam u poređenju sa Novim Sadom?
Teško je to porediti. Amsterdam je kosmopolitski grad. On nije tako veliki – možda dva puta veći od Novog Sada, ali je istorijski bio značajna luka. Zatim, za Amsterdam je vezana liberalna tradicija, koja je grad činila interesantnim za posete ljudi iz čitavog sveta. Tako je Amsterdam poslednjih 50 godina bio grad intenzivnog dešavanja. Danas se to, na-žalost Amsterdama, promenilo. Više nema taj značaj u kulturnom smislu, ali se stalno nešto dešava i postoji jedna vrlo kreativna atmosfera. Novi Sad je imao jednu kreativnu atmosferu kad je bavljenje stripa u pitanju. Oslo je bio grad u kojem sam intenzivno slikao, a Amsterdam je kao mesto imao svoju auru jednog veoma kreativnog grada, tako da sam imao sreću zbog mnogo mogućnosti da dođem do stvari koje čoveka kao stvaraoca mogu da stimulišu.

Kako se razvijala Vaša slikarska karijera u Amsterdamu?
U Amsterdamu sam imao priliku da se više bavim ilustracijom, koja meni nije toliko bliska kao Petru Meseldžiji. Relativno brzo sam prestao da sarađujem sa Studiom. Pokušao sam da stupim u kontakt sa galerijama, kako bi prodavale moje slike. To je teklo u različito, sa usponima i padovima tokom godina. Preko Studija sam došao u kontakt sa jednim udruženjem koje je organizovalo prodaju mojih slika. S druge strane, živeti od slikanja u jednom takvom gradu prepunom konkurencije, nikad nije bilo lako. Onda sam ja jedno vreme radio kao predavač crtanja u jednom umetničkom centru. Sad sam konačno stupio u kontakt sa galerijom koja trenutno prodaje moje slike. U Amsterdamu sam imao mogućnosti da se posvetim slikanju gotovo u potpunosti, ali kako sam radio ilustraciju i predavanja, nikad to nije bilo u obimu kako je to bio slučaj u Oslu. Unazad nekoliko godina pojavila se mogućnost stripa i to je krenulo...

Jednom prilikom ste izjavili da su Vas iz stripa oterali trgovci i scenaristi…
Da, to je možda malo pregrubo rečeno i svakako u afektu. Mislim da bi trebalo reći da je strip po svojoj definiciji jedan od medijuma masovne komunikacije. Kao takav, on toleriše autorski pristup do jednog određenog stepena. Međutim, strip se ipak pravi zbog masovne publike. Ergo, što se više ljudi zainteresuje za strip, taj strip ima bolju prođu i stimulišu se stripovi koji mogu da komuniciraju sa publikom. Određena vrsta priče i scenarija su gotovo neophodni, da bi strip mogao da ima ključ kojim će komunicirati sa publikom. Neću da kažem da su strip-scenarija u jednom dobrom broju klišei. Mi to znamo. Dobri stripovi su dobri stripovi. Oni se bore protiv klišea, ali jedan gro produkcije pre ili kasnije mora da se osloni na klišee. Nekad to može da bude interesantno i podsticajno, ali u najvećem broju slučajeva to je nešto što pre ili kasnije počne da guši čoveka, pa bi možda želeo da se bori sa normama, da ih prekrši. Pregrubo bi bilo reći da je mene neko oterao iz stripa, ali stvar je u jednom momentu izgubila onaj stepen interesovanja koji je postojao do tada. To nije jedini slučaj sa stripom, to se dešava i u drugim oblastima povremeno. A što se tiče trgovaca, nemam ja ništa protiv njih. Trgovci su neophodni, ali taj komercijalni aspekt forsira da se strip proda što većem broju ljudi, a manje se obraća pažnja na nešto što je meni i dan-danas značajnije, a to je taj kreativni deo. Dakle, ako će se nauštrb kreativnosti, spremnosti da se neke stvari urade po prvi put, što je definicija slobode, ići na to da se pravi takav strip, dakle po svaku cenu, i po cenu ponavljanja nekih milion puta viđenih stvari, samo da bi se bolje prodao, onda je to nešto što mene manje interesuje. Ja ću se jednostavno izmaknuti iz toga.

Kako je došlo do toga da se 1994. godine uključite u projekat Signed by war?
Konkretnih okolnosti kako je došlo do mog učešća ne mogu da se setim, ali radilo se o projektu koji je pokrenuo jedan od mojih prijatelja iz Amsterdama, koji je tad živeo u Groningenu. Za relativno kratko vreme došlo se do širokog spektra autora zainteresovanih da se uključe. Ja sam radio strip po ideji jedne moje bliske prijateljice iz Amsterdama, malo obradivši tu ideju.

Jedno vreme vodili ste školu stripa u Apeldornu…
Da. Jedna moja prijateljica je videla oglas u novinama da traže predavača. Ja sam konkurisao i automatski dobio taj posao. Oni nisu imali nikoga ko bi imao aktivno radno iskustva u oblasti stripa. Međutim, sebe nisam doživljavao kao naročito interesantnog predavača. Verujem da je za držanje predavanja neophodan jedan specifičan talenat, kako je to i u drugim oblastima. Uvek mogu da održim kurs ili dva, ako je to neophodno.

Ko su bili polaznici škole?
Uglavnom su to bili tinejdžeri, koji su se interesovali za strip kao formu. Mislim da je danas znatno manje mladih koji se interesuju za strip, jer su većinu odvukle kompjuterske igrice. Upravo zato, kad god sam imao priliku da uočim neku mladu osobu koju još uvek interesuje strip, meni je to bilo jako interesantno. U ovom konkretnom slučaju, gde sam bio predavač, trudio sam se da mladim ljudima prezentujem strip. Kroz držanje predavanja čovek može druge da nauči, ali i sam da nauči. To jeste jedan oblik, kroz koji čovek može sebe da unapredi kao stvaraoca.

Dve hiljade šeste godine dolazi do reizdanja Elazara. Kako je došlo do te inicijative i da li je to uticalo na Vas da se vratite stripu?
To je na najdirektniji način uticalo da se vratim stripu. Čini mi se da je moj otac bio jedan od faktora geneze te ideje, jer je, tokom svoje posete Amsterdamu godinu ili dve pre toga, rekao da ne bi bilo loše da se Elazar ponovo objavi, jer su ljudi već pomalo i zaboravili na taj strip. Ne mogu da se setim da li sam prilikom jedne od narednih poseta to spomenuo Vuku Markoviću ili je na neki drugi način došlo do toga, tek godinu dana kasnije sam sebe video kako radim naslovnu stranu za novu izdanje Elazara. Udruženje za promociju i produkciju stripa je taj album izdalo i, valjda zbog činjenice da sam se bavio radom na pripremi te knjige, vratio sam se u jedan milje ljudi koji se bave stripom. Izgleda da te stvari prizivaju neke druge stvari, tako da sam zaticao sebe kako razmišljam o stripu, odnosno da razmišljam kako bi to izgledalo da ja crtam i radim strip. Nepunih pola godine Vuk mi je javio da su na jednom sajtu tražili crtače za Arkane i pitao me je da li bih bio zainteresovan da on neke table iz Elazara pošalje na taj konkurs. Mene je to iznenadilo, jer se nije radilo o novim tablama, niti bih ja znao za to da nije bilo Vuka, koji se tu ponudio kao jedna spona. Moram žalosno o sebi da konstatujem da ja ponekad nemam tu vrstu inicijative. Kad je Vuk to uradio, mislim da je bio u pitanju 13. ili 15. marta 2007. godine, mene je gospodin Čaba Kopecki kontaktirao putem mejla i pitao da li sam raspoložen za saradnju. Rekao sam da jesam, ali mi je bilo rečeno da način na koji sam ja radio je „demode“, pa sam se prihvatio da uradim neke nove stranice stripa, nešto što bi moglo da francuskim izdavačima i urednicima prikaže moje mogućnosti. To nije bio strip po nekom scenariju, nego je bilo nekoliko tabli stripa. Pročitao sam svojevremeno da, ukoliko želite da se predstavite izdavaču, najbolje je da prikažete nekoliko strana stripa u kontinuitetu. Dakle, ne izvučene stranice, ne jednu stranicu stripa, već nešto što će njima omogućiti da vide kako vi manipulišete stripskim jezikom, kako vodite naraciju, šta njima može da bude bitno pored sposobnosti za realističko crtanje. Ja sam tako uradio nekih četiri ili pet stranica i poslao im, nakon čega mi je rečeno da su oni vrlo zainteresovani za saradnju. Zatim mi je preliminarno poslat scenario za prvih nekoliko stranica. Rečeno mi je da treba da uradim storibord, gde nije bitno da se vidi koliko lepo znam da crtam, već da vide razvoj radnje. Dvadeset godina je učinilo svoje, tako da su oni rekli da su zainteresovani za saradnju sa mnom, ali da jednostavno u ovom trenutku bi dobro bilo da imam svog storibordera – nekog ko će tu radnju voditi na način koji se to očekuje. Na mojoj prvoj saradnji sa francuskim izdavačem Delkur ja sam imao svog storibordera, gospodina Damijena Žakoba, koji je radio te skice za moje table iz čijih skica sam ja, gledajući ih, veoma mnogo naučio. Naime, već od sledećeg albuma nisam imao svog storibordera, već sam radio svoj vlastiti storibord. Tako je krenula ta saradnja i ona traje poslednjih četiri i po godine.

Kakva je šansa da se ponovo objave Vaši kratki stripovi?
Poslednja cirkuska predstava je nestala. Predskazanje je nestalo. Posebno mi je žao zbog Poslednje cirkuske predstave. Atentat je izgubljen. Neki novi svet je izgubljen. Stražar mi je vraćen. Sibin Slavković je vratio autorima sve table koje su ostale u Marketprintu.

Kako je izgledala saradnja sa Pekoom?
Saradnja s njim je dosta specifična. Moram da se pozovem pritom na činjenicu da je strip produkcija danas toliko omasovljena – trenutno radim na dva serijala za Delkur i Solej. Za Solej radim sa Istinom, a za Delkur sa Pekoom. U oba slučaja scenario mi stiže imejlom. Nakon toga radim storibord, koji biva odobravaju urednik i scenarista. Zatim radim završnu tablu stripa. Nemam nekih specijalnih problema s tim pričama, saradnja teče glatko. Meni lično milje u kojem se dešavaju Arkani nije blizak – svet tehnologije i savremeni svet. Drugi serijal Legenda o Isu, koji radim za Solej ima milje koji je meni bliži. Što se tiče saradnje sa Pekoom, iako mi milje nije preterano blizak, scenario je uglavnom dosta duhovit, odnosno ima tih nekih duhovitih epizoda koje su meni lično smešne i dopadaju mi se. Često sebe uhvatim kako se nasmejem na neku šalu koju je on napisao. Peko uz Arkane ima još dva serijala – Tajnu istoriju i Velike arkane. Sva tri serijala čine jedan isti svet. Taj svet ima svoju prilično široku publiku u Francuskoj i šire i sve što mogu da kažem je da je Peko jedan uspešan scenarista.

Da li je slična saradnja i sa Istinom?
Da, uglavnom slična. On i Peko su dva sasvim različita senzibiliteta. Istin je očaran keltskom tradicijom. On ima više serijala koji se tiču što bretonske, što keltske, što piktske tradicije. Serijal koji ja radim se odnosi na legendarni grad Is, njegove osnivačice i kraljice i njenog oca. To je jedan realističan svet sa snažnom mitskom komponentom u sebi. Sam svet je dosta blizak po svom senzibilitetu Konanu varvarinu, koji je jedan od stripova koji sam ja jako voleo kao dete. Izazovno mi je da pravi strip koji je, za razliku od mojih novosadskih dana, kada sam radio autorski strip, strip koji je po svom vizuelnom aspektu komercijalni strip. Imponuje mi što posle dvadeset godina odsustvovanja iz sveta stripa, danas mogu da radim komercijalan strip, odnosno čak dva! To mi se čini u najmanju ruku šokantno. Mogu samo da budem zahvalan sudbini što mi je tako odredila.

Živite na relaciji Amsterdam–Novi Sad. Kakva ja šansa da se jednog dana vratite?
Šanse su vrlo velike. Ako mogu da postavim stvari mistifikatorski, ja posmatram svoje ponovno bavljenje stripom kao posledicu svoje potrebe da se vratim korenima, odnosno u najkonkretnijem smislu da se vratim u Novi Sad. Nakon jasne definicije želje i ideje nekako su stvari počele da se odvijaju u tom pravcu. Moje dvadesetogodišnje odsustvovanje iz stripa je još daleko dramatičnije ako se posmatra i kao odsustvovanje iz jedne životne sredine. Novi Sad danas, Srbija danas – to više nije ona zemlja koju sam ja ostavio. U svakom smislu. I dobrom i lošem. Prijatelji su još ovde… Ali, u Novom Sadu ja bih imao iste probleme kao i pre dvadeset godina. To bi bila puka borba za preživljavanje. Da bih izmestio sebe iz problema koje bih imao po povratku, ovo je došlo kao dar sa neba – saradnja s francuskim izdavačima. Svakako da bih radio nešto vezano za ovu sredinu – slikanje, rad na stripu, sve ono što je nužno povezano sa ovom sredinom, a ne samo sa mojim životom, ali rad za stranog izdavača bi mi dao nužnu slobodu. S druge strane, dvadeset godina života u Amsterdamu, mada se to možda tiče čovekove ličnosti, taj život mi nije učinio Amsterdam dovoljno bliskim. To jeste moj grad, živim u njemu dvadeset godina. Još uvek ima stvari u Amsterdamu koje su mi interesantne i kojih nema nigde u svetu. Te stvari su naročito interesantne kada je čovek mlad, ali kada zađe u godine, onda jesu interesantne, međutim posle određenog broja godina čovek manje uživa u njima. Jednostavno ih konstatuje… Počeo sam da se osećam kao čovek zaključan u luna parku. Jednostavno, nisu mi više interesantne neke stvari koje su to bile pre deset ili dvadeset godina. A Novi Sad još uvek osećam svojim domom. Ideja mog povratka u Novi Sad je pred ostvarenjem. Može da se desi u narednih godinu, maksimalno dve. Mada ja to stalno ponavljam. Ipak, mislim da je taj povratak sada realan, da se samo radi o organizaciji posla, kako da bez gubitka tempa u radu na ova dva serijala mogu da se prebacim ovde.

Jednom prilikom ste naveli kako je film posebno značajan za Vas i kako, sem stripa, film posebno cenite. Koji su to filmovi uticali na Vaš razvoj u stripu?
Film kao medij jako volim. Trudio sam se da ga pratim. Postojao je period u mom životu kada sam svakodnevno išao u bioskop. Onda se to smanjilo na dva puta nedeljno, a sad je i drastično smanjeno, zbog sve većih obaveza u životu, koje jedva uspevam da ispunim. S druge strane, primetio sam da se komercijalizacija, odnosno njen negativan aspekt – uniformizacija, nije desila samo u stripu, nego i filmu. Ogroman broj televizijskih kanala danas zahteva ogromnu produkciju raznih programa uživo, televizijskih serija, pa i filmova. Onda je to nužno podiglo jedan standard, ali i nivelisalo kvalitet filmova. Kada danas razmišljam o filmu, stvarno ne mogu da navedem neka tako značajna imena. Mogu da navedem čiji filmovi su na mene uticali u vizuelnom pogledu. To je Ridli Skot. Možda bih ga bez nekog dužeg razmišljanja naveo kao čoveka koji je, zbog svog vizuelnog stila kojeg je inaugurisao još u svojim prvim filmovima, a kasnije ga samo razvijao, ne menjajući pri tom puno u tom nekom spektakularnom vizuelnom izrazu, veoma uticao na moje razmišljanje o vizuelnim stvarima, o crtanju stripa. Ima tu i drugih autora – Stenli Kjubrik, Ingmar Bergman, drugi veliki autori filma … Uglavnom ljudi koji su svojom vizuelnom komponentom uticali na mene. Ridli Skot je, ako se ne varam, po obrazovanju isto slikar. Verovatno je to imalo značajnu ulogu. On ima i slabih filmova, ali ne mogu da se setim nijednog njegovog filma gde ne bi imalo nešto da se gleda. Generalno, volim Terensa Melika i njegove Badlands sa Sisi Spejsek i Martinom Šinom i Tanka crvena liniija. Sad kad o njima razmišljam, oni po svom vizuelnom impaktu utiču na čoveka, na mene lično. To su mi neki naslovi. Teško je to na neki direktan način prevesti u strip. Naravno, kao klinac voleo sam naučnu fantastiku. Ali, bože moj, ko nije?

Koliko je muzika uticala na Vas i koji muzički pravci su Vam bili najbliži?
Kao mlad voleo sam pank i ska. U vreme kad sam imao 13 godina u Novom Sadu smo imali Pekinšku patku i bili smo najnapredniji u celoj bivšoj Jugoslaviji. Kad je čovek mlad, muzika svakako jako utiče na njega. Posle toga voleo sam elektronsku minimalističku muziku. Naravno, volim i pop muziku i „sve što vole mladi“. Volim snažan zvuk. Sad naravno ne pratim aktuelnu muziku toliko, više raspoređujem šta mi u tom trenutku odgovara.

S kim se družite iz sveta stripa?
Družim se intenzivno sa Petrom Meseldžijom. On je prestao da se bavi stripom i nije pokazivao želju da se njemu vrati, ali jeste iz tog miljea. Pošto se bavi ilustracijom, a ilustracija i strip su iz istog miljea, ja ga doživljavam kad deo tog zajedničkog sveta. Mi živimo vrlo blizu. On nije u Amsterdamu, ali smo u intenzivnom kontaktu i čujemo se barem dva-tri puta nedeljno. Vidimo se relativno često. Doduše ređe u poslednje vreme, ali smo se ranije zajedno bavili sportom. Uz to druženje postoji i ta komunikacija. Pošto je i Pera završio Akademiju umetnosti, on ima određenih problema u vezi sa ilustracijom, ali je on interesantan ilustrator zato što ilustraciju tretira kao sliku i kada neko radi aktivno jednu stvar i razmišlja, onda je interesantno s njim razgovarati. Kad god dođem u Novi Sad, sa gomilom ljudi se družim. Vuk Marković je neko s kim često komuniciram. Đorđe Milović je osoba s kojom volim da popričam o stripu. Sa Janjom se družim svih ovih godina. Nažalost, poslednjih godina taj kontakt je kratak, tokom mojih boravaka ovde. Vidim se i sa svima ostalima. Na svu sreću mi se desi da moj dolazak ovamo koincidira sa dešavanjima tipa promocija, izložbi, festivala…

Koliko ste u toku sa dešavanjima u savremenom domaćem stripu?
Trudim se da mislim da je tradicija jako bitna stvar. Imamo dobrih autora i dobrih crtača. Ima zemalja – Grčka, Mađarska… nema razloga da imaju manje crtača od nas, ali nemaju tradiciju, pa tako izgleda da tamo kao da nema ljudi koji se bave stripom. Mi pripadamo ovom delu mediteranskog basena sa Španijom, Francuskom, Italijom. Kad kažem mi, mislim naravno i na Hrvatsku. Bili smo deo jedne iste zemlje i mislim da smo dosta toga podelili u smislu kreativnih kapaciteta u stripu. Taj neki duh, zbog tradicije i činjenice da se kod nas od 1960-ih strip čitao i stvarao, uticao je na to da se mi nekako izdiferenciramo spram ostatka Južne, Jugoistočne ili Istočne Evrope, gde ima dosta odličnih crtača, ali nema strip-crtača. Mislim da je ta tradicija vrlo bitna i da zbog toga postoji trenutno 30-ak autora iz Srbije koji rade za francuske izdavače. Moje mišljenje o tim autorima je veoma visoko, ali i čak da nije tako, samo činjenica da postoji trideset autora koji mogu da zadovolje izuzetno stroge zahteve francuskog tržišta govori za sebe.

Šta, po Vašem mišljenju, nedostaje Novom Sadu, odnosno šta je potrebno da se vrate one zlatne osamdesete godine, kada je strip u pitanju?
Mislim da to nema toliko veze sa Novim Sadom. Novi Sad ima svega i to dovoljno. Ako to nije tako kao što je nekad bilo, onda je to zbog stvari koje se tiču samog stripa kao medija, konkurencije od strane drugih medija, smanjenja interesa u jednom delu tržišta – među decom i mladima. U Novom Sadu se u jednom momentu stvorila kritična masa i desilo se to što se desilo. Trenutno, sem činjenice da para nema, ni tržište nije razvijeno. I da jeste, strip bi i dalje bio vezan za taj krug ljudi koji su u tridesetim i četrdesetim godinama života i nisu više tako mladi. Mislim da se taj aspekt ne bi mogao promeniti. To nije drugačije ni na Zapadu.

Koliko se u Novom Sadu, a koliko u Amsterdamu i u Francuskoj zna za Dejana Nenadova?
Mislim da se ne zna puno. Zasluženi zaborav… U Francuskoj se relativno kratko bavim stripom. Koliko znam, tamo izlazi pet hiljada albuma godišnje! To je tolika produkcija da mislim da informacija jednostavno ne stigne s jednog na drugi kraj tržišta dovoljno brzo. S druge strane, postoji dosta kvalitetnih autora. Jednostavno, u ovom trenutku se ne zna puno. Radim na tome da se sazna više, ali je u ovom trenutku je to tako. Ja sam jedan od mnogih autora koji se bave stripom.
U Holandiji me već godinama pozivaju na Dan stripa u Arnemu, više zbog poznanstva sa organizatorom. Do tog poznanstva je došlo preko Zorana Janjetova, koji je boravio tamo pre nekoliko godina. On me informisao i upoznao sa organizatorom, koji me od tada redovno poziva. U Holandiji se o meni ne zna bas puno. Još nijedan album na kom sam radio, nije ovde preveden. Sa Arkanima trenutno postoji izvesna zavrzlama oko autorskih prava, ali sam čuo da ce i taj serijal, kao i Is, biti jednom ipak objavljeni. Kada se to desi, videću kako će me holandska strip-publika prihvatiti. U ovom trenutku to je na jednom skromnom nivou sa kojim ja, da se razumemo, nisam nezadovoljan. Nisam lud za ne znam kakvom popularnošću i nemam neku želju, niti sam je ikad imao da budem neka velika zvezda čak i u jednoj tako maloj oblasti kao što je strip. Zadovoljan sam trenutnom popularnošću.

Šta Vam, kao nekom ko je voleo naučnu fantastiku, smeta u XXI veku?

Što vreme brzo prolazi! Nekako je u XX veku sve mnogo sporije išlo! Kad bi mogla da se vrati ta brzina… Ne smeta mi ništa u XXI veku. Čini mi se da je došlo do neke nagle promene sistema vrednosti. Danas je nemoguće ne videti da ljudi jure gotovo isključivo za novcem. Razumljivo da u situacijama kada ljudi jedva da mogu da prežive, doživljavaju novac kao najbitniji aspekt u gotovo svim stvarima, a taj aspekt ni u drugačijim situacijama nije zanemarljiv. Ali ako on postane jedino merilo svih vrednosti, plašim se da će to dovesti do toga da se potpuno potisne sve ono što bi trebalo da držimo za vrednosti po sebi. S druge strane, postoje neke stvari koje meni lično smetaju. Ta tehnologizacija… Ja lično volim da crtam. Kao detetu, a i kad sam se bavio stripom 1980-ih, crtanje stripa je za mene bilo prvenstveno crtanje. I danas je vizuelni aspekt naglašen, ali, u njemu je samo crtanje gurnuto u drugi plan zarad nečeg što ja zovem „specijalnim efektom“. Ti efekti se uglavnom postižu kompjuterski, a ne crtački, što doživljavam kao strano telo u organizmu. Nekada sam se ja kao autor trudio da kroz crtež fasciniram publiku. Danas je samo crtanje više nalik tehničkom crtanju, nego kreativnom, slobodnom crtežu.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2011)
Objavljeno: 30.08.2017.
Mala škola stripa...      Press: Stripnjak press
  ...na kojoj će se predstaviti
  sarajevska strip scena!

U okviru septembarske marketinške kampanje usmjerene ka promociji kulture čitanja i održavanju trenda povećanja broja korisnika, JU Biblioteka Sarajeva će, ohrabrena uspjehom prve strip-radionice, od 25. do 29. septembra organizirati Malu školu stripa na kojoj će se predstaviti sarajevska strip scena. Prva tri dana će se radionica održavati u pozajmnom odjeljenju MAK (Alipašina 6a): 25. septembra će predavanja bazirana na svojim iskustvima strip crtača održati Filip Andronik.

26. septembra će o autorskom stripu, fanzinskoj kulturi i alterna-tivnom pristupu strip mediju govoriti Dragomir Križić i Neven Misaljević te predstaviti fanzin „Stripnjak“.

27. septembra Alija Balta i Armin Šehalić će promovirati domaću strip ediciju „Bosona“ a dr. Haris Cerić, ekspert za devetu umjetnost, govoriće o stripu na teorijskoj ravni. Nastavak Male škole stripa će biti 28. i 29. septembra na pozajmnom odjeljenju Dobrinja (Omladinskih radnih brigada 1-2) gdje će sa mlađim polaznicima do 16. godina raditi Senad Mavrić.

Sva predavanja u odjeljenjima MAK i Dobrinja, koja su, između ostalog, profilirana i kao stripoteke, održavat će se od 17,00 do 20,00 sati a pohađanje Male škole stripa JU Biblioteke Sarajeva je besplatno.

Zainteresirani treba da se prijave na email adresu strip@bgs.ba najkasnije do 20. septembra a prednost kod upisa polaznika će imati članovi Biblioteke. Ovo je svojevrstan poziv i svim drugim entuzijastima, kreativcima, zaljubljenicima u književnost i druge umjetnosti, da posjete jedno od šesnaest pozajmnih odjeljenja Biblioteke Sarajeva i da, u ugodnom ambijentu, uživaju u izdanjima domaće i strane beletristike, ali i našim novim uslugama kao što su izdavanje elektronskih čitača knjiga, BookCrossing, biblioterapija, izlaganje raritetnih izdanja…

Objavljeno: 29.08.2017.
Strip: Montenegrini (400)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 28.08.2017.
Strip: Noćni sud (41)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 27.08.2017.
Strip: Cane (295)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 26.08.2017.
Romantični gusar...      Autor: Ilija Bakić
  ...u surovom svetskom ratu -
  “Balada o slanom moru” Huga Prata;
  
izdavač Darkwood, 2016.

Prošlo je pola veka od kako je prvi put štampan strip “Balada o slanom moru” Huga Prata (1927-1995); pojavio se u crno-beloj verziji na stranicama prvog broja italijanskog strip magazina “Narednik Kirk”, nazvanog tako po popularnom Pratovom stripu koji je crtao tokom svog radnog boravka u Argentini. Na jednoj od prvih tabli ovog stripa za tadašnje standarde netipične dužine (preko 160 strana) pojavljuje se kapetan Korto Malteze razapet na splavu i prepušten na milost Tihom okeanu od svoje pobunjene posade (razlog pobune je kaže Korto njegovo obećanje da će se oženiti sestrom jednog od mornara). Njegov spasilac je Raspućin, agresivni bradati Rus nepredvidivog ponašanja; da li je Raspućin, pored fizičke sličnosti, u bilo kakvoj vezi sa istorijskom ličnošću ne može se saznati iz ove priče. Malo pre nego što je spasao Korta, Raspućin iz mora spasava mladu devojku Panodru i dečaka Kaina, decu bogatih bankara kojima se jahta zapalila. Raspućinovo milosrđe nije bezuslovno i on kuje planove da vrati decu roditeljima u zamenu za bogatu nagradu. Ipak, taj plan nije savršen jer podrazumeva da iz cele rabote bude isključen tajanstveni Monah koji sa svog ostrva, neucrtanog u karte, vlada svim smutnim, dakle gusarskim rabotama na ovom delu okeana; Raspućin i Korto su njegovi “radnici”. Priča počinje 1913.g. u predvečerje I svetskog rata; Nemačka se priprema za rat i pokušava da, uz Monahovu pomoć, uspostavi baze na južnim ostrvima kako bi mogla da napada svoje protivnike i ometa plovidbu trgovačkih brodova dok Engleska mornarica namerava da uspostavi i održi svoju prevlast na ovim prostorima.

Raspućin i Korto će se, stalno se sukobljavajući, sresti sa Monahom koji ima svoje planove sa decom jer u Pandori prepoznaje deo svoje prošlosti. Ogromni, snažni Monah, sklon teatralnim, pompeznim predstavljanjima, vlada čvrsto i nemilosrdno a spreman je da sopstvenim pesnicama prebije neposlušnike (pa i Raspućina i Korta). Domoroci se pokoravaju toj sili sanjajući da se oslobode Monaha ali i svih belaca zbog kojih je sve u njihovom svetu krenulo naopako. Klupko pretnji i nasilja, nepoverenja, zavera i prevara, ljubomore i spletki prekida dolazak engleske flote koja će razrešiti neke od problema; Korto se zalaže za Raspućina i oni isplovljavaju na otvorenu pučinu u nove avanture…

Prat, na početku albuma, piše da za njegovu ljubav prema južnim morima nisu zaslužni ni Stivenson ni Konrad ni Melvil već Henri de Vir Stekpur i njegov roman “Plava laguna”. Dakle, umesto očekivanih uzora Prat pominje pisca koji je mnogo manje poznat. Upravo tako se - neočekivano - razvija i njegova priča: ona jeste avanturistička ali samo u jednom svom segmentu, mnogo je više, nego uobičajeno, dijaloga između aktera, njihovi međusobni odnosi nisu uvek tipizirani, fizičke akcije redukovane su i svakako nisu težište dešavanja. Konstantno se dešava da prvi utisak ne odgovara stvarnosti: Korto nije nemilosrdni gusar već čovek plemenitih, romantičnih principa, koji ne trpi autoritete i na strani je slabih i poniženih, Monah nije samo ljudska gromada neko čovek sa mračnom tajnom od koje neprestano beži, odnos Pandore i Kaina je više nego rođački, nemački mornar Zliter ima svoj oficirski kod koji ga tera da “potpomogne” svom stradanju… Jedino Raspućin ostaje otelotvorenje mračne strane čoveka, samožive, beskrupulozne, bahate.

“Balada o slanom moru” je, u skladu sa značenjem termina “balada”, i narativna i lirski intonirana. Priča nije brza i traži od čitalaca da se tom usporenom ritmu prilagode svesno odbijajući da ovaj strip čitaju kao mnoštvo konfekcijski lakih i zabavnih “priča u slikama”. Bez tog svesnog napora “Balada…” će ostati neshvaćena ili će se prevideti njene suptilne, fine nijanse. Prat takođe očekuje od čitalaca da prihvate upliv magijskog doživljaja sveta u realnost (kakav je komunikacija sa ajkulom vodičem u plovidbi) odnosno njegovo poigravanje faktima na šta će ukazati i sjajan uvodni esej Umberta Eka koji otkriva da je putovanje do Monaha trajalo skoro godinu dana, da su navedene geografske dužine i širine pogrešne, da su karte kojima se mornari služe diskutabilne a knjige koje junaci čitaju bizarne. Eko, dakle, otkriva da se Prat namerno i svesno poigravao zapletom pletući zamke koje će samo vispreni čitaoci na svoje veliko zadovoljstvo otkriti. Po ovakvom stavu prema umetničkoj stvarnosti Prat je blizak maniru Horhea Luisa Borhesa, autora koji je istinu predstavljao kao fikciju, za razliku od mnoštva drugih pisaca koju su fikciju pokušavali da predstave kao istinu. Na ovako uzdrmane temelje realizma dodaju su spekulacije i mistifikacije i tako gradi začudni magijski svet koji je na korak od onog koji poznajemo (ili barem tako mislimo). Ali za taj je iskorak potrebna ingeniozna domišljatost i akcija; upravo to je uradio Korto kada je, videvši da je na svom dlanu nema, očevim nožem sebi usekao liniju sreće!

Izazov za čitaoce je i vizuelni lik stripa - Prat je majstor minimalističkog crteža što savršeno odgovara prizorima plovidbe nepreglednim okeanom i njegovim ćudima, od savršeno mirne vode do razuzdanih oluja. Jednako predano on crta brodove i kolibe ali i egzotične fizionomije. Scene akcija i tuča potpuno odudaraju od tipično stripovskih - lišene su prepoznatljivo-ikonografskih onomatopeja i linija pokreta pa deluju kao fotografski a ne filmski snimci. No, i ovo oneobičavanje je, kao i odstupanje od šablonsko-očekivanog, deo Pratovog šarma.

“Darkwood”-ovo izdanje, kojim se najavljuje objavljivanje svih 12 albuma sa doživljajima Korto Maltezea, pored toga što je štampano ćirilicom, sadrži uvodni esej i 20-tak stranica sa Pratovim crtežima i akvarelima odnosno reprodukcijama geografskih karata, vojnih zastava, amblema i uniformi što, sveukupno, priči daje istorijsku podlogu ali i plemenitu patinu prošlih vremena. “Balada...” je štampana u boji koja je “dodata” crtežu tek 1991.g. što je stripu donelo još jedan kvalitet.

Rečju, “Balada o slanom moru” je, sasvim nesporno, izuzetno delo ne samo strip već i celokupne umetnosti XX veka; ona je dokaz da za takvo ostvarenje ne postoje bilo kakve granice jer, u kakvom god obliku da se pojavi ono će zasjati punim sjajem vrhunske Umetnosti.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 24.08.2017.
Strip: Borovnica (47)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 24.08.2017.
Autostoperski vodič kroz strip (4)      Autor: Kristijan Šarac
  Kule od peska –
  Frederik Peters, Pjer Oskar Levi

Znate, kada čujete fantastika, ne bi trebalo da pomislite isključivo na svemir, robote, vanzemaljce ili čarobnjake, magiju, vitezove, fantastika je mnogo više od toga. Fantastika je nalik lepezi u ruci gejše – dok je skupljena deluje nezanimljivo i jednolično, međutim raširena lepeza em pokazuje paletu svih boja, em daje samo nagoveštaj lica iza nje. Tako i gore pomenute stvari kriju pravo i zavodljivo lice fantastike, koje možemo nazvati spekulativna fikcija, fantazija ili fantazi. Poslednji izraz se jako često koristi i da označi epsku fantastiku, što je krivo, jer je to izraz za onu najzavodljiviju vrstu žanra koju ne možete da smestite u neku usku odrednicu, a i kad biste hteli ne biste mogli. Ova vrsta fantastike vas i tera da volite žanr, baš kao kad zavirite iza lepeze i vidite oči pune obećanja, e baš tako ste izgubljeni kad jednom zavirite iza robota i magije. Prava, istinska fantastika će da osvetljava vaš put paletom boja do kraja vašeg bivstvovanja na ovom sivom svetu. Jednu od takvih priča bi vam mogao ispričati i ovaj strip, pošto je naime sasvim iluzorno smeštati ga u bilo koji podžanr i odrednicu, ali hajde da vidimo šta to lepeza krije u ovom slučaju, da li će nas očarati ili razočarati.

Pjer Oskar Levi, je do sada bio filmadžija koji je karijeru gradio na dokumentarcima. od kojih vredi pomenuti Znam da nisam upravu ali pitajte moje drugare, reći će vam isto što i ja, koji je nagrađen Zlatnom Palmom za najbolji kratki film. Ovo je njegov debi u svetu stripa.

Frederik Peters je autor stripa Plave pilule, koji je adaptiran za film, gde je i upoznao Levija, kao i Pahiderma i smatra se andergraund crtačem.

Kule od  peska – Za početak prizor koji posmatramo bez reči, divan letnji dan, uvala sa prekrasnom plažom, prelepa devojka koja se kupa sasvim naga i voajer koji deluje prilično nervozno. U posmatranju ga prekida dolazak prilično harmonične i blage porodice, te se on sav rastresen udaljava, unoseći nemir u neke od pridošlica. Ljudi počinju da se opuštaju, nalaze devojčine stvari, ali od nje ni traga, ni glasa. Potom plaža dobija nove stanovnike, jednu mnogo manje harmoničnu i tihu porodicu, koja svojom larmom i neslaganjem potpuno narušava mir uvale i plaže. Mirni deo plaže, posmatramo roditelje kako razgovaraju o deci i mama zaključuje da nešto nije u redu, ali pošto je nemoguće… Buntovna devojčica nailazi na voajera i započinje razgovor sa njim, dok ostatak porodice pronalazi plutajuće telo devojke s početka. Tu dolazi do upoznavanja dvaju porodica. Pošto su svi okupljeni muškarci sumnjiče voajera za ubistvo, ali kako je jedan od njih lekar, pomaže mu sa problemom koji ima, potom zove policiju. Tu se dešavanja ubrzavaju, bakuti je loše, mama je sve zabrinutija za sinčića i stižu novi ljudi na plažu. Stvari postaju očigledno čudne i neobjašnjive, vreme na ovoj plaži drugačije protiče, menja ljude i njihove želje. Pošto polako shvataju šta im se dešava, na razne načine se nose sa tim, od teorija zašto, do pokušaja odlaska. U principu, videćemo ubrzane živote i kao i u stvarnosti, neke koji su ih iskoristili, neke koji su ih protraćili.

Dakle, filmadžija u stripu i to je na momente jasno, jer autori toliko teže vizuelnom, nimalo se ne oslanjajući na nagoveštaj, sve što su hteli da nam kažu jasno su i prikazali crtežom. Priča je interesantna sa aspekta nemanja vremena i kako se nositi sa tim, te uzaludnosti življenja u modernom svetu, pošto sve što nam treba već imamo i stvari poput novca su samo okovi odnosno produkt tog modernog sveta. Ali puna je rupa, prosto petogodišnjakinja ni u kom slučaju ne ume da izgovori neke od stvari koje jeste izgovorila, jer iako u telu odrasle žene ona i dalje ima samo pet godina. U redu, recimo da postoji nagonsko i životinjsko znanje o takvim starima, ali autori bi morali da znaju da je opstanak nagon iznad svih, dok su se ljudi na plaži su se samo pomirili sa neizbežnim. I pored ovih mana, crtež je specifičan, sasvim dostojan jednog andergraund crtača i treba ga videti, kao i priču koja ima svojih dobrih trenutaka. Očigledno je da nisam previše zadovoljan izvedbom, no ideja je vredna pažnje i jako interesantna, a kako jedan od debitant u ovom mediju, valja mu ipak dati šansu da se dokaže, ko zna možda smo upravo videli rađanje velikana, budućnost nam još nije znana, i zato…. Uronite u Kule od peska gde peščani sat ubrzano curi.

[Objavljeno: Autostoperski vodič kroz fantastiku, 16/06/2016]
Objavljeno: 22.08.2017.
Majke i očevi...      Press: Veseli četvrtak
 
  ... specijalno izdanje Dilan doga!

Danas, 21.8. od 20h Galerija Polet (Cetinjska 15) obeležiće 30 godina od prvog izdanja stripa Dylan Dog u Srbiji. Očekuje vas tribina posvećena Dilanu Dogu, na kojoj će govoriti Nikola Dragomirović, Pavle Zelić, Marko Šelić i Dušan Mladenović, gde će, između ostalog, biti predstavljeno specijalno izdanje “Dilan Dog: Majke i očevi”, koju je objavila izdavačka kuća “Veseli četvrtak” povodom 30. rođendana Dilana Doga. U nastavku večeri pogledaćemo projekciju filma "Cemetery Man" (I"Dellamorte Dellamore"), horor komediju iz 1994. godine.

Ambiciozni triptih MAJKE I OČEVI, objavljen povodom obeležavanja tridesetogodišnjice premijere serijala „Dilan Dog” u Srbiji, simbioza je epizoda koje čine koherentnu celinu, dok istovremeno ponosno predstavljaju svaku od tri Dilanove decenije (pritom, to su neke od najbolje nacrtanih priča viđenih u ovom strip-serijalu).
Sadržaj čine: 
1. PRIČA O DILANU DOGU (Sklavi & Stano)
2. MATER MORBI (Rekioni & Karnevale)
3. MATER DOLOROSA (Rekioni & Kavenago)
i 120 stranica dodataka, predgovora, pogovora, ispovesti autora, isečaka iz scenarija, ilustracija, odbačenih skica, različitih verzija pojedinih tabli, itd.

Link: www.facebook.com/events/...
Promo - video:
www.youtube.com/watch?v=BrWB22JqV_I

Objavljeno: 21.08.2017.
Komikaze 45...      Press: Komikaze
  ... KOMIKAZE WEBZINE # 45!

link: komikaze.hr/issue/45/

novo izdanje donosi 65 stranica friških & finih stripova od 12 autora/ica iz 9 zemalja (hrvatska, bosna i hercegovina, danska, rusija, španjolska, makedonija, srbija, češka i švicarska) od kojih je čak šestoro po prvi puta objavljeno u komikaze mreži!

/ new issue brings 65 pages of fresh & tasty comics made by 12 authors from 9 countries (croatia, bosnia and herzegovina, denmark, russia, spain, macedonia, serbia, czech republic and switzerland) with 6 new authors published for the first time at the komikaze network!

autori/ authors: tor brandt, adrian a. astorgano, sofia serebriakova, štěpánka jislová, kirco arsovski, jedno jedlo, konig lu. q., ena jurov, stipan tadić, ivana armanini, saša perić & slavko mali.

komikaze program 2017 je podržan od grada zagreba i ministarstva kulture rh/ komikaze programme 2017 is supported by the municipality of zagreb and the ministry of culture of the republic of croatia.

Objavljeno: 20.08.2017.
Strip: Noćni sud (40)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 20.08.2017.
Strip: Cane (294)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 19.08.2017.
Nevolje na maglovitim ostrvima...      Autor: Ilija Bakić
  ...i tajne Kamelota ili nevešti,
  nedorasli dečak Valijant i Aleta golubica-
  -debeljuca – „Princ Valijant,
  deveti tom  1953-1954“;
  
izdavač Čarobna knjiga, 2016.

„Princ Valijant“, gigantski ep, remek-delo 9. umetnosti i životno delo Harolda Fostera (1892-1982), ne prestaje da zapanjuje i oduševljava ljubitelje stripa ali i svekolike umetnosti. Za to je dovoljno pogledati deveti tom iz „sabranih dela“ Princa Valijanta koja, u visokokvalitetno kolorno odštampanim knjigama u svetu objavljuje „King Fičers Sindikat“ a kod nas „Čarobna knjiga“; ova knjiga reprintuje avanture štampane 1953. i 1954. godine, na 103 table uz koje su dodati prateći eseji. I posle više od 15 godina od započinjanja strip serijala (1937), koji je štampan svake nedelje u dnevnim novinama, u formatu kolorisane table, Foster je nastavljao da poletno plete sagu smeštenu u rani srednji vek, u doba Kralja Artura i vitezova okruglog stola nacrtavši, na dan 26.12.1954. godine čak 933. tablu! A kad se zna da table čine vrhunski municiozni, realistični crteži jednako superiorni u prikazivanju lica i mimika kao i pejzaža, arhitekture gradova i sela, odeždi, oružja i oruđa, uz njihovu nespornu istorijsku verodostojnost, jasno je da čitaoci pred sobom imaju delo iza koga stoji vrhunska, višedecenijska posvećenost, koncentracija i požrtvovanost. Otuda, svako prelistavanje ovih knjiga budi duboko poštovanje prema umetniku, njegovom talentu i celokupnoj ličnosti.

Valijantov životopis sadržan u ovom tomu čini nekoliko epizoda iz karijere najsposobnijeg i najdomišljatijeg viteza Kralja Artura kome on poverava najteže zadatke, s punim poverenjem ali i zabnjom da će, „zahvaljujući“ Valovoj neukrotivoj ćudi, rezultati njegovih dela prevazići početne kraljeve planove. I, zaista, Val pokazuje veliku inicijativu (koja može da liči i na samovolju) u rešavanju problematičnih situacija što ga neretko dovodi u nezgodne situacije, od pada u ropstvo i spasavanja žive glave do obaveze da svoje ideje objasni i opravda vladaru. No, zahvaljujući uspešnim lokalnim misijama koje donose mir Britaniji ali i međunarodnim diplomatskim poduhvatima (u ovom tomu u Irsku) Valijant uspeva, sam ili u društvu sa nestašnim vitezom Gavejnom, da očuva svoj ugled i slavu i naklonost kralja. S druge strane, Val ne propušta priliku da, kao pravi, časni vitez, pomogne nemoćnima i siromašnima. Samilost je najpre „rezervisana“ za obične, male, uboge (dakle, ne preterano opasne) ljude jer prema neprijateljima Val nema mnogo obzira pa se sa njima bije mačem i vojnim veštinama ali i prevarama, spletkama, uhođenjem... Dakle, koliko god protivnik bio cenjen i uvažavan milost prema njemu je retka jer valja, korišćenjem svih sredstava, opstati u surovom svetu u kome je lako izgubiti glavu. Zbog toga Valijant nema problema da se sprijatelji sa prgavim Ircem, s kojim se prethodnom žestoko potukao, jer to odgovara njegovim interesima i ispunjenju zadatka da zaključi mir sa Irskom i tako obezbedi da Britanija ima sigurno zaleđe dok ratuje sa Saksoncima; u ovom će poduhvatu Val sresti i Britanca, zarobljenika-propovednika Patrika (budućeg sveca) koji će Irce prevesti u hrišćanstvo.

Ipak, da nije sve u ratovima glatko potvrdiće epizoda u kojoj Valijant pada u ropstvo Saksonaca i posle mučenja nimalo viteški odaje tajne Kamelota! Naravno, on neće reći baš sve računajući na dosetljivost Kralja Artura i svoje sabraće vitezova; ova njegova pretpostavka će se obistiniti pa će osvajači biti pobeđeni a Val oslobođen i od kralja predstavljen kao junak najzaslužniji za pobedu.

Posle ratnih avantura Val hrli u zagrljaj svojoj dragoj supruzi Aleti, prvorođenom sinu Arnu odnosno bebama blizancima. Tada se ratnik preobražava u nežnog supruga i brižnog oca koji sve češće sanja o dugom boravku u okrilju porodice po čemu se razlikuje od svog ispisnika Gavejna koji i dalje žudi za novim „ljubavnim osvajanjima“. Uprkos ovakvoj Valovoj ozbiljnosti njegova supruga doživljava ga kao „neveštog dečaka s tim naduvenim idealom dužnosti i časti. Zaista, igračke tom dečaku jesu štit i mač, a omiljena igra - pustolovina!“ Ona se, naravno, nada da će uspeti da preobrazi svog dragog u muža kakav njoj odgovara što, najpre, znači onoga koji je češće kod kuće i sluša njene zapovesti; dok to ne ostvari i Aleta će, kao i sve žene, zbog muškaraca morati da radi „šašave stvari“. Ali, i Aleta ima svoje brige - na njenim Maglovitim ostrvima u Egejskom moru situacija nije najbolja. Suprug njene sestre Jelene namerio je da od miroljubivog, trgovačkog ostvra stvori vojnu silu koja će pretiti i otimati bogatstva susedima. Aleta se vraća kući i, krijući se iza bezazlenog osmeha i uvojaka plave kose, razotkriva zavere i sasvim sama nadmudruje ljute ratnike. Naoko krhka žena uspeva da, koketiranjem i laskanjem ali i odlučnim, domišljatim potezima, povrati vlast i uvede red. Ono što njen muž uspeva mačem ili prevarama ona uspeva mnogo suptilnijim sredstvima dokazujući da moć nije samo u snazi. Tako se Aleta ponovo otkriva kao jaka ličnost sposobna da ostvari ono što naumi zbog čega je ravnopravni partner svom suprugu. Ona, naravno, obzirno krije svoje sposobnosti puštajući da Val veruje u svoju nadmoć. Ali, i njena trpeljivost ima granice pa, kad je Val nazove „golubicom-debeljucom“ suočava se sa furioznim odgovorom i odmazdom od koje će mu se zavrteti u glavi a i mali Arn će se zapitati ko je njegova majka, da nije veštica. Ovo humorno izmeštanje perspektive iz sveta odraslih u svet malog Arna dobrodošao je odušak priče kome Forster povremeno pribegava; te šarmantne epizode su i lagani uvod u nastupanje druge generacije, Valijantove dece, u strip serijal što će se vremenom, kako deca rastu (ovo je jedan od retkih strip serijala u kojima junaci stare), dešavati sve češće i sve duže.

Rečju, i deveti tom „Princa Valiajanta“ donosi znatiželjnim čitaocima mnogo zabave i zadovoljstva jer je nesporno reč o sagi koja je „prerasla“ vreme u kome je stvorena i postala jedno od dela koja će trajno biti upamćeno kako u strip umetnosti tako i opštoj kulturi.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 18.08.2017.
Novobeogradsko, a i novosadsko, ...      Press: Paralel
  ...druženje uz stripove!

Trodnevna berza stripa, praćena prodajnom izložbom, te besplatnim programima strip radionice i crtanja za publiku, odvijaće se u Merkatoru, na Novom Beogradu, od petka, 25. do nedelje, 27. avgusta.

Najveći domaći izdavači među kojima i: Veseli četvrtak, Darkwood, System comics, kao i neki specifičniji poput Makonda i Čudne knižare, doneće svoja najaktuelnija izdanja. Knjižara Alan Ford će pored stripova doneti i velike uramljene i lakirane strip table Zagora i Marti Misterije, s nedavno održanog 1. Beogradskog festivala stripa - TRAS, koje će biti dostupne u okviru prodajne izložbe.

Besplatna strip radionica, koju vodi Vladimir Vesović, iz Škole stripa Đorđe Lobačev, odvijaće se u subotu, 26. avgusta, od 12 do 16 časova. Učešće na radionici je potpuno besplatno, a pribor je obezbeđen i nije potrebno prethodno prijavljivanje.

Istog dana, od 16 do 20 časova, ilustratori Siniša Banović i Borivoje Grbić, crtaće omiljene strip junake, uz prisustvo publike i poklanjati radove.

Dani stripa u Merkatoru, na Novom Beogradu, počinju u petak, 25.8, u podne i traju do nedelje, 27.8, do 21 sat.

Nakon Beograda, Dani stripa će se održati i u Merkatoru u Novom Sadu, u subotu i nedelju, 2. i 3. septembra.

Objavljeno: 17.08.2017.
Strip: Borovnica (46)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 17.08.2017.
Samo strip...      Press: zmcomics
Objavljeno: 17.08.2017.
Razgovori o stripu... (31)      Autor: Predrag Đurić
Radič Mijatović je rođen 4. jula 1949. godine u Mramorku, u Banatu.
Sa deset godina preselio se u Sremske Karlovce, a nakon toga u Novi Sad, gde se školuje za montera centralnog grejanja.
Nakon završene srednje škole, narednih 17 godina je radio u struci, paralelno se baveći stripom i portret-karikaturama, sve dok se 1979. godine nije zaposlio u novosadskoj izdavačkoj kući Dnevnik kao profesionalni strip-crtač.
Prve portret-karikature objavio je u Džuboksu, a potom redovno objavljuje u Mini-džuboksu, Politikinom zabavniku, Tempu i mnogim drugim revijama.
Prve stripove objavljuje 1970. godine u listu Zeka. Slede stripovi Mylysaw i Gvozden i Nebojša, koje objavljuje u izdanjima gornjomilanovačkih Dečjih novina i u Politikinom zabavniku.
Za Forum-Marketprint radi strip serijal Mika Muštikla sa scenaristom Dušanom Vukojevim. Sa istim scenaristom tokom 1980-ih u Nevenu objavljuje preko 200 tabli stripa Lijanko. Za Dnevnik radi na licencnim stripovima Kosmo i Veliki Blek kao i na strip serijalu Lun kralj ponoći.
Krajem 1980-ih za nemačke izdavače radi stripove Mačak Feliks (desetak tabli prema scenariju Dušana Dimitrova) i Klaus i Klaus. Sem stripom, veoma uspešno se bavi i karikaturom i ilustracijom.
  Intervju: Radič Mijatović

Ko je Radič Mijatović?
Čovek, otac Mikin, deda Galine i Kaće.

Rođeni ste u Banatu, u Mramorku?
Da, tamo sam živeo do desete godine. Nakon toga smo prešli u Sremske Karlovce, gde smo živeli tri godine. Iz Mramorka pamtim gomilu detalja. Kao klinac sam bio strašno bolestan. Do desete-jedanaeste godine mene su tankovali injekcijama! Dva puta sam jedva preživeo, a jednom sam imao i kliničku smrt. Izvukao me je doktor Fisler, Nemac, koji je bio u prutenim kolicima, jer je bio nepokretan. Docnije je morao da zbriše iz zemlje. Bio sam slab fizički. Tad nije bilo šetalica, već na dve drvene šine ploča sa rupom – ubaciš dete unutra i ono šparta! Sećam se da sam ja to izgurao na sred ulice, banatske, prašnjave, pa kola nisu mogla da prolaze, jer se žgepče zaglavilo!

Kad ste prvi put došli u kontakt sa stripom?
Sa prvim brojem Kekeca, u januaru 1958. godine. Otac ga je kupio, a zatim redovno i naredne brojeve. Izlazio je četvrtkom. Tad nije bilo sistema pretplate, već su u trafici ostavljali primerak za nas. Mislim da je Kekec bio jedan od najkompletnijih izdanja, uz Politikin zabavnik, sa sjajnom koncepcijom.
U Mramorku sam upoznao nekog ko je znao da crta – Dragoslava Kanjevca. On je posle radio za Jež. Radio je u svesci sitne crteže sa toliko detalja da, kad si ih gledao, raspadao si se.
U Karlovcima sam imao sreću sa sjajnom nastavnicom likovnog, Marijanom, koja je bila Ruskinja. Em je volela svoj posao, em je bila umetnik u duši. Odmah u četvrtom razredu otišao sam u likovnu sekciju. Nastavnica je videla kako radim i osetila – jednostavno sam sreo biće koje ti pomaže, koje te razume i voli to što ti radiš. Bile su neke slikovnice Kauboj Tobi, predivno crtane – klinac karikaturalno na konjiću, sa velikim belim šeširom. Tu sam, u stvari, uleteo svesno u crtanje humorističkog stripa. Dobili smo domaći iz likovnog da nacrtamo portret. Otac je tad putovao iz Karlovaca u Novi Sad – odlazio je u 5.15, a vraćao u 4.15 „ćirom“ – radničkim vozom. Imao je običaj da kupuje novine. U Politici sam našao fantastičan crtež – profil čoveka sa naočarima (uveličan – verovatno sa poštanske marke). Kasnije sam shvatio da je to bio feljton. Precrtao sam taj portret na formatu bloka 5 i istuširao. Kad je došao ćale, pokazao sam mu portret, sav sretan. Kako sam pokazao, tako je pukla šamarčina partijskog sekretara! Pocepao je portret i počeo da viče. Bio je to kralj Aleksandar, ni manje ni više! Pričao sam to jednoj novinarki, koja je pravila sa mnom intervju zbog Kosma. Pitala me je kako sam počeo i ja sam joj ispričao ovu priču. „Jao, pa neće biti zgodno da to napišem“, rekla je. „Pa šta me onda pitaš, ako neće biti zgodno!“. Tad sam shvatio da znam – po prvi put sam nacrtao nešto tako veliko i teško, a sa takvim uživanjem i tako dobro!
Bane mi je javio za Dnevnikov konkurs za rad na stripu Kosmo i onda sam ja na juriš prijavio. Puno mi je pomagao jer je to bilo u Marvelovom stilu. Od početka rada, Kastiljo i Brekija su mi bili favoriti. Pukneš liniju, a ta linija je toliko drugačija! Svaka linija ima svoju draž – i čista i šrafura, ali Brekija je bio nešto drugo. Snaga poteza! Prvi put kad sam se sreo sa njegovim Rojom Renkom video sam razbijanje i sa perspektivom i sa likovima, facama da se smrzneš! Zbog svega toga moj pristup stripu je bio deseti. Rekao sam Banetu da sam toliko ušao u humoristički strip, da bi rad na Kosmou bio čupav! U to vreme sam još radio na grejanju, čisto fizikalisanje, a onda je trebalo da se vraćam kući i da izvlačim plastičnu liniju! Ali, Bane mi je pomogao i odneo sam probne table Sretenu Draškoviću i Miši Vujoviću. No, oni su ipak insistirali na konkursu. Pojavilo se dosta crtača. Znao sam ko sam ja, bez škole, fizikalac. Drugi kandidati koji su se pojavili – jedni su ulazili kao narodni heroji, drugi kao oslobodioci – ljudi likovno obrazovani, koji znaju šta hoće. Sedeli smo tako četiri sata i crtali. Kad su ocenjivači počeli da šetaju i posmatraju, onda ti je odmah bilo jasno da to što radiš je dobro. Kad sam i ja bio pri kraju, ustao sam i prošetao. Vidim ženske sa Akademije, crtaju Bleka sa cvetićima! Onda sam znao da, u odnosu na sve to, moje valja! Ubrzo sam dobio obaveštenje da sam primljen. Mada sam već nekoliko godina pre toga počeo da razmišljam da napustim grejanje i da živim od stripa (objavljivao sam karikature, Gvozdena i Nebojšu, a krenuo sam i sa Mikom Muštiklom). Zarađivao sam na stripu dovoljno da mogu da izdržavam porodicu. Ali, onaj idiotski osećaj – nemam predstavu šta znači preći u slobodnjake. Kad sve  sabereš, zaradio bih više, ali kakva je to sigurnost? I onda je iskrslo ovo sa Dnevnikom. Javim firmi, izljubim se sa svima i napustim posao montera.

Čega se sećate iz vremena kada ste se doselili u Novi Sad?
Atmosfere! Bila je štrafta od Palme do Radničkog. Mogao si da izađeš uveče bez dinara. Sretneš društvo i nekome padne ideja da pogledamo novi film. U prolazu do Radničkog prošetaš i normalno se obratiš svima i pitaš da li imaju. Isto kao što ćeš ti sutra najnormalnije dati drugom koji ti se obrati. Bilo je najnormalnije da, kad odlaziš na odmor, daš ključeve komšiji da ti zaliva cveće, proveri poštu… Ima toga i danas, ali mnogo manje.
Ja sam živeo na Detelinari, s kratkom pauzom nakon ženidbe, kada sam kao podstanar živeo na Salajci.

Normalno, hteo sam ja da idem u školu za primenjenu umetnost. Bilo je to vreme rokenrola… Ali, otac me je, onako oštroumno, upisao u Hemijsko-tehnološku školu. U Hemijskoj školi uživao sam u radu u laboratoriji – vežbe. Međutim, kako se sem prakse ocenjivao i dnevnik koji je morao da se vodi, iz prakse sam dobijao petice, a iz dnevnika dvojke – jednostavno me je mrzelo da pišem. Na časovima sam uglavnom crtao karikature profesora. I sve je išlo dobro dok nisam uradio karikaturu profesora istorije. Bio je to elegantan tip, glavni švaler u školi. Uvek u odelu i sa maramicom u džepu. Jednom sam primetio da umesto maramice ima novine. Nisam znao šta je razlog tome. Na čas je uvek dolazio sa školskim dnevnikom i Politikom. Bila mi je to dobra ideja – Politika u džepu umesto maramice! Trudio sam se da ispišem naslov novina i zanet u to samo sam čuo: „Mijatoviću, jesi li završio?“. Ćapio je svesku ljutito. Pocrveneo. Na početku sledećeg časa došla je spremačica i prenela mi da moram da se javim direktoru. Kad sam došao do direktora, nastavnik istorije je već bio tamo. Počeli su da me prozivaju zbog loših ocena. Nazvao sam ćaleta, okuražio se i rekao mu da me ispiše iz Hemijske i upiše u Školu primenjenih umetnosti. Međutim, nije bilo šanse – ćale me je upisao na zanat.
Možeš zamisliti kad dođeš da radiš grejanje u nekoj zgradi – kad su krenule tapete – zid gletovan kao prekriven belim papirom. A ti uzmeš i crtaš! A onda majstori počnu da naručuju. Hajde, ovaj je lovac, pa crtaj njega i ove dve tapetarke golišave! Jednostavno, povuče te belina! Uzmem i preko celog zida odvalim Merlin Monro! Ali, odradim plavom šumskom kredom. Kad nacrtaš – samo razmažeš prstom i dobiješ predivno senčenje. Jednom me zove pretpostavljeni i vidim da je nešto nadrndan. Kaže mi da sednem i da mi papir i olovku. Kaže: „Crtaj!“. Priznao sam da sam ja crtao po zidovima... Onda mi objasne da je šumska kreda masna. Oni nanesu lepak i zalepe tapetu,  a ona samo otpadne! „Sledeći put kad ti dođe da crtaš, dođi ovde, sedi, uzmi papir i crtaj! Znaš koliko tapeta nisu uspeli da zalepe!“, reče mi.

Kada ste poželeli da se profesionalno bavite stripom?
Ja sam to želeo od prvog broja Kekeca. Koliko sam želeo da se igram sa vršnjacima, toliko sam želeo i da se bavim crtanjem. Negde sa 15 godina sam shvatio da je to ono što me interesuje i čime želim da se bavim. Da sam imao priliku da idem u Školu primenjenih umetnosti, naučio bih još mnogo toga.
Kada sam imao 15-16 godina, Branko Plavšić je objavio pismo u Zenitu, ja sam to video i počeli smo da se dopisujemo. Već posle prvog pisma sam otišao u Bač kod njega. Znali smo da nedeljno razmenimo po dva-tri pisma i da crtamo jedan drugom. Onda je on prešao u Dečje novine. Branka sam od prvog momenta doživeo nesputano – ako imaš sreće, doživiš jednom u životu tako nešto. Izdržavao je celu porodicu sa svojim jednim okom i rukama. Njegova porodica je imala tu veliku ljubav jednih za druge i to su razmenjivali sa ostalima. Kod njih sam se uvek osećao božanstveno. Posle se nađem s Brankom u Dnevniku – on se zaposlio kao strip crtač. Ja sam nudio Gvozdena i Nebojšu – bilo mi je logično da ponudim to novosadskom izdavaču, a u to vreme sam već radio portret karikature u Politikinom zabavniku. Otišao sam u Dnevnik (Forum tad još nije objavljivao domaći strip), međutim naišao sam tako na odnos koji je bio gluplji od najglupljeg – em su plaćali za strip manje od Foruma, Dečjih novina i Politikinog zabavnika, barem za trećinu, em si tu cenu dobijao ako im prepustiš autorska prava. A ako im ne prodaš autorska prava, već samo jedno objavljivanje epizode – onda dobijaš polovinu od tog iznosa. Pričao sam tada sa Sretenom Draškovićem o tome, ali nije imalo svrhe, takva je bila politika kuće. Veliki Blek i Zagor bili su sinonim Dnevnika. Međutim, ja Dnevnikova izdanja nisam uopšte kupovao. Viđao sam Priče sa Divljeg zapada i Kena Parkera, ali sam samo prolazio pored njih, jer su imali Dnevnikov format. Počeo sam da čitam jednu epizodu Velikog Bleka – nije mi se ni crtež sviđao, ali scenario je bio ubistven, van pameti! Tek kad sam prešao u Dnevnik navukao sam se na Kena Parkera i počeo da ga gutam i sakupljam sve redom! Meni je i Marvel ispočetka smetao. Nije bilo duše u tim superherojima. Dejvi Kroket, Princ Valijant, Til Ojlenšpigel, Džoni Hazard i ostali stripovi koji su izlazili u Kekecu – nisi znao šta je bolje, scenario, crtež, strip u celini… I onda natrčiš, pukne te Blek jednim dijalogom i ti se izgubiš!

Koji je prvi strip koji ste ponudili nekome na objavljivanje?
Gvozden i Nebojša. To je bilo prvo. Odneo sam ga u Stripoteku Tozi Tomiću. Ali, oni em ništa domaće nisu objavljivali, em nisu objavljivali partizanštinu. Zapravo, odneo sam strip Tomislavu Ketigu, a on me je uputio Tozi. Toza je nekad radio karikaturu i sviđala mi se njegova linija (objavljivao je u Indeksu).

Realistički strip Vas nije naročito privlačio?
Privlačio me je. Jedna od prvih mojih ideja je bila partizanština, ali ono od čega su svi bežali. Moj deda po majci je bio komita u prvom ratu (nosilac ordena narodnog heroja) i kad je počeo Drugi svetski rat, logično mu je bilo da se priključi Draži. Moja ideja je bila da napravim strip o čoveku koji napušta četnike, shvativši svoje zablude. Predložio sam tu ideju Srećku Jovanoviću. Objasnio mi je da to ne može da se objavi. Nakon toga sam Gvozdena i Nebojšu ponudio Politikinom zabavniku. Već u radu na drugoj epizodi i meni i Dudi je postalo malo nezanimljivo da stalno se junaci gombaju sa Nemcima i hteli smo da ubacimo četnike –  ali, nije bilo šanse!

Pre saradnje sa Dudom, radili ste Mylysawa
Da, on je rađen pod uticajem Krnjetinovog O' Stoje, sjajnog stripa! Hteo sam da kroz Mylysawa dam neki svoj lični pristup. Gara, drugar iz gimnazije mog brata, napisao je dijaloge za drugu epizodu. Već tad sam shvatio da je Mylysaw naš Talični Tom i da nije to ono najbolje što mogu da ponudim. Pre toga sam za Dečje novine uradio 2-3 table stripa Zeka. U to vreme za Dečje novine sem Branka radilo je nekoliko izvanrednih mladih crtača, uključujući tu i Stevicu Živanova, Adama Čurdinjakovića…

Kako ste se upoznali sa Dudom Vukojevim?
Nakon što sam objavio Mylysawa i uradio lik Nebojše, prema liku bratovog sina (lik moje ćerke mi je poslužio za bolničarku), uradio sam samostalno jednu epizodu Nebojše. Pošto ne znam i mrzi me da pišem, bio mi je potreban scenarista. Duda je stanovao nedaleko od mene. Imali smo zajedničkog prijatelja, koji mi je rekao da Duda radi Šrafka za Politikin zabavnik i upoznao me je s njim. Dugo smo radili zajedno, sve dok nije došlo do nesporazuma kod rada na jednoj epizodi Mike Muštikle, pa sam jednu epizodu uradio sam, a narednu epizodu sa Duletom Dimitrovim.

Sa Dudom se uradili samo jednu epizodu stripa Krapina za koju ste osvojili i nagradu?
Uradili smo i drugu epizodu Krapina. Počeli smo da izučavamo literaturu, posebno o krapinskom čoveku (kult cveta i deteta i ratnika i majke…). Što smo više istraživali, dobijali smo sve veće polje za razmišljanje.

Kako je došlo do saradnje sa Nevenom?
To je bilo još u vreme kada je Mika Antić bio glavni urednik. Duda i ja smo odneli jedan kaiš stripa Klinci i to je, ako se ne varam, objavljeno u pilot-broju, ali uopšte ne mogu da se setim zašto nismo nastavili. Kasnije, kada je Slobodan Stanišić postao glavni urednik, krenulo se sa Lijankom. Stanišić se i sam bavio stripom i tražio je da radimo neki strip za decu. Ideja je bila da to bude parodija na Tarzana. Bili smo ograničeni da ne možemo da idemo sa jačim fazonima, već da se zadržimo na odnosu Paja, Pata i sestrići! U to vreme, Marketprint je dobio prava na Tarzana, koga su Ortiz i ostali ubogaljili. Urednici su razgovarali među sobom da nije dobro to što Lijanko liči na Tarzana, pa je Sreten Drašković spomenuo da nije zgodno da se sa tom praksom nastavi. Iako sam bio protiv, bilo mi je sasvim logično, posebno što smo i Duda i ja sarađivali sa Marketprintom, pa smo obukli Lijanka!

U to vreme Lijanko je predstavljao zaštitni znak Nevena
Jeste… Već posle desetak objavljenih tabli, počeli su da me vuku po školama. Sloba Stanišić je čitao svoje pesme, Steva Beljanski je pregovarao o prodaji Nevena školama, a ja sam uživao s decom, crtajući im Lijanka! Šteta što urednici Dnevnika nisu znali da iskoriste popularnost Lijanka da se izdaje u formi albuma ili albuma sa sličicama, koji su u to vreme bili popularni.

Otkuda ideja za Miku Muštiklu?
Ideja je bila da se uradi jedan duhoviti šarmer. Ja sam prvo uradio likove na jednom parčetu papira – Miku sa šeširićem, muštiklom, zatim Barona i još jedan ženski lik. Nazovem Dudu i pokažem mu to i iznesem ideju. Njemu se svidelo. Ostalo je samo da vidimo kome bi to ponudili. Ja sam predložio Stripoteku, iako ona tad nije objavljivala domaći strip. Otišao sam do redakcije Stripoteke samo sa tim komadom papira. To je bio moj drugi ili treći odlazak. U prethodnom razgovoru sa Tozom Tomićem rečeno mi je da domaći strip ne objavljuju, ali da kad god imam nešto, da navratim. Tom prilikom Toza mi je rekao samo:
„Dogovoreno“!
„Šta: dogovoreno?“, pitam.
„Pa, crtajte!“, kaže Toza!
Iz Marketprinta sam otišao pravo do Izvršnog veća Vojvodine, gde je Duda tada radio i saopštio sam mu lepe vesti. Počeli smo da radimo. To je trebao da bude prvi domaći strip objavljen u Stripoteci.
Baneta sam upoznao pre toga. Radio je Poručnika Taru za Zlatni kliker. Međutim, ja sam bio prespor, a kako sam bio i podstanar, trebalo je naći gazdu koji će mi dozvoliti da crtam, pa su Bane i Toza Obradović objavili Taru u Stripoteci pre nas. Ipak, to je predstavljalo vrlo značajan iskorak u uređivačkoj politici Stripoteke.
Situacija za strip je tad bila tako dobra da sam od karikatura za Politikin zabavnik i Tempo imao zarađenu platu. A radio sam još i za Dečje novine!

Onda dolazi profesionalno angažovanje za Dnevnik
Mitonov Kosmo, koji je objavljivan u Strip zabavniku postao je veoma popularan i to zahvaljujući isključivo Banetu, koji nije prevodio strip, nego je bukvalno pisao dijaloge, pošto su scenarija bila šuplja. I ti sad, kad pročitaš neku epizodu Kosma vidiš da je to Banetov rukopis! Dnevnik je postigao dogovor sa francuskim izdavačem da Kosmo počne da se radi i u Novom Sadu. U to vreme, sam u Dnevnik svraćao samo da vidim Branka, Baneta i Duleta Dimitrova, a nije mi padalo napamet da ponovo razgovaram o saradnji. Radio sam tad za Forum, Dečje novine, portret karikature za Politikin zabavnik, a jedno vreme i za Tempo, koji su imali sa autorima normalan ljudski odnos. Duda Vukojev i ja znali smo da odemo u Forum i odnesemo epizodu, gde bi nam Toza Tomić ili kasnije Slavko Draginčić rekli kako je cena povećana toliko i toliko. A u Dnevniku bih morao da molim za 40% tog iznosa!
Bane i ja smo razradili sinopsise za narednih 12 epizoda Kosmoa. Bukvalno smo izmenili sve ono što je moguće, ali tako da ne oduzmemo ništa. Razbacali smo šljam, višak i nebuloze, a ubacili ono naše. Bane je već formirao Kosmoa na svoj način, ostalo je samo da ubacimo moje. Sve to kako je išlo, bio je samo uvod da izbacimo one debilne biljke, da mali bude pubertetlija, kako bi mogao i da se zeza. Bukvalno u dan ili dva smo nas dvojica to ispričali, a Bane je to zapisivao. Damo onda to Sretenu Draškoviću i krene rad. I negde, kad sam bio na 13-14. stani, dolazi Miša Vujović, jedan od urednika u Redakciji. Rekao je: „Ako treba, proširi epizodu za stranicu-dve i „Kosmo“ više ne ide!“. Jednostavno, oni su potpisali ugovor za Kosmoa isto kao i za Bleka – da imaš prava da ga objaviš kod nas i nigde više. To im se nije isplatilo. Tako smo na 16. strani Bane, Branko, Marinko i ja zajedno sa junacima serijala simbolično ispratili Kosmoa i ostale u istoriju.
Posle je išao i Lun, koji mi je strašno išao na živce. Jedva sam čekao da prestanem da radim Luna. U to vreme sam radio Lijanka i ilustracije za Neven i Mali neven, što mi je mnogo više ležalo. U svemu tome Dnevnik zaštiti Lijanka u Agenciji za autorska prava. Zove me direktor Stepanov (čovek iz Komiteta) i čestita mi što su zaštitili Lijanka! Pitam ga šta to znači u našim odnosima. „To znači da su materijalna prava Dnevnikova, a moralna prava vaša. Vi nemate ništa novčano, sve je Dnevnikovo!“. Pet godina je vlasništvo autorskim prava njihovo, a zatim moje. Rekao sam im da čim prođe tih pet godina, da me puste da štitim sam sebe.
Onda su mi uvalili Bleka. Zvao me je Sreten i rekao da, pošto više ne crtam Lijanka, treba da počnem da crtam Bleka. Pitao sam ih zašto to rade, kad znaju da kad sam počeo da radim Kosmoa, taj strip je bio sahranjen, pa da je verovatno da će se isto desiti i sa Blekom!. Uradio sam jednu epizodu, Bane mi je pomagao kad god sam počeo da kilavim – on je radio postavku tabli. Taj Blek nije nikad objavljen. Scenarista je bio Miodrag Milanović. Uzmem ja da čitam scenario: Blek jaše, pada kiša. Prva strana − pada kiša, druga strana − kiša, na trećoj strani počinje susnežica – ništa se ne dešava. Na četvrtoj strani pada sneg, na petoj Blek sretne nekoga. Pitam Milanovića da mi objasni iz kog razloga je on jahao kroz sva godišnja doba. Kiša je padala, nije kliznuo, nije munja sevnula, ništa. Susnežica je počela – iz kog razloga? „Ma, samo piči, crtaj šta ’oćeš!“, odgovorio mi je. Ubijaš se – šta da uradiš da epizoda bude interesantna. Znam samo da je bilo uživanje kako je rad odmicao. Bane i ja smo sedeli u istoj prostoriji, pa smo utrpali i Eksl Rouza, da su mu sve spalili (bili smo vidoviti!) i on ostaje na zgarištu. Trpao sam sve likove iz okoline, Hermana… jednostavno uživaš! Scenario je bio sranje sam po sebi, a sad treba još ja sebi da otežavam. Na kraju je ispala jedna sasvim korektna epizoda. Međutim, taman kad sam završio epizodu i vratio im scenario da upisuju tekst, sve u Dnevniku je počelo da puca. Ne znam ni da li su skenirali tu epizodu.

Tri epizode Luna uradili ste zajedno sa Slavkom Pejakom i Marinkom Lebovićem?
Da. Slavko je crtao, Marinko je bio zadužen za oružje i automobile, a ja sam tuširao. Sa njima je bilo uživanje raditi, ali to jednostavno nisam bio ja – bilo mi je zamorno da tuširam Luna sa istim izrazom i istim crtama – jedva sam čekao da ga završim.

S kim ste se od autora stripa najviše družili?
Ispočetka sa Brankom Plavšićem, s kasnije sam upoznao Baneta i Tozu Obradovića. U Baču sam još poznavao Milana Vranješevića, koji je bio nenormalno dobar crtač, jači i od Branka i mene, ali je vrlo brzo prekinuo sa stripom. Četvrti u našem društvu u Baču bio je Ivica Lukić, koji je jedini od nas završio Školu za primenjenu umetnost i danas radi kao dizajner. Kad sam napustio Hemijsku školu, nekoliko dana sam bio divlji učenik Škole za primenjenu umetnost. Pitao sam Ivicu da li mogu da dođem i on je rekao da nema problema. Dolazio bih ujutru, od prvog časa, kada počinje nastava i ostajao ceo dan. Treći dan, jedan profesor me upita ko sam ja. Probao sam da mu objasnim i da ga molim, ali mi je rekao da nemam prava da prisustvujem času. Mislio sam da mogu da dolazim i pratim nastavu, da neću nikome da smetam. Posle mi više nije palo napamet da dođem ponovo. U isto vreme, to me je porazilo i razbilo iluzije.

Radili ste i Mačka Feliksa i Klausa i Klausa?
Mačka Feliksa sam radio preko Ervina Rustemagića. Lepo je krenulo. Nemački izdavač je odabrao mog Feliksa, ali i nekog Nemca koji ima deseti stil i Španca, koji ima jedanaesti stil! Svi smo radili svojim stilom i to je bilo neminovno da pukne. Bila je to dobra zamisao, ali bez projekta. Dule Dimitrov je uradio scenarija za nekoliko tabli u krokiju, koje sam slao na odobravanje urednicima. Međutim, već kad je objavljen prvi broj, video sam da to neće ići. A kad je objavljen i drugi broj i kada sam video da uopšte nisu odstupili od izdavačke koncepcije, znao sam da je samo pitanje trenutka kada će se izdanje ugasiti.
Za Klausa i Klausa pozvao me je pokojni drugar iz Buja David Simić. Upoznao sam ga u Gračanici, mnogo godina ranije, kada se nas desetak okupilo u Klub mladih crtača stripova. Jedno vreme smo se dopisivali, a onda je David otišao u Nemačku. Pozvao me je posle malih milion godina i pitao me da li i dalje crtam. On je već radio sa Kordejem i Devlićem. Poslao mi je likove i rekao o čemu se radi. Ja sam likove nacrtao i izdavaču se to svidelo. Plaćali su fantastično! David bi mi slao scenarija brzom poštom, a ja bih mu na isti način slao originale. Uradio sam stotinjak kaiševa. Izdavač je hteo da krene sa albumima. Scenario su radili neki Nemci – ja nisam nikad ništa napornije uradio! Taj njihov smisao za humor – ne znam da li sam se dva puta nasmejao! David mi je govorio – nemoj da se zezaš, nacrtaj to što su napisali, kao Kamenko i Kremenko, njima je to fantastično! Trebalo mi je sedam minuta efektivnog rada za jedan kaiš!

Početkom 1990-ih ste prestali da se bavite stripom?
Da, kao i većina autora. Sve nas u Izdavačkoj delatnosti su šutnuli na prinudni odmor. Ubrzo sam prešao u redakciju lista Dnevnik.

Koje stripove ste najradije čitali? Koji autori su Vas najviše inspirisali?
Skoro sve, ali Brekija, Foster i posebno Franken. Sve ono što ne podleže teškoj jednostavnosti.
Koliko danas pratite strip?
Sad sam počeo ponovo, polako se vraćam stripu.

Koliko su druge umetnosti uticale na Vas?
Muzika i film naročito. Moj otac je otvorio bioskop u Mramorku.

Kakav je Novi Sad danas u odnosu na onaj koji ste upoznali pre 50 godina?
Drugačiji. Ono što je izgubio Novi Sad je ono što je bilo logično – da si mogao da šetaš normalno gradom, da niko ne skače pred tebe, pucajući iz pištolja ili heklera. Nemam ja prava da presečem tebi put, ni ti meni. Kad je počelo sve ovo, bio sam siguran i ubeđivao sam sebe da je ta duša Novog Sada toliko jaka da ne možeš ni ti ni bilo ko drugi da joj se odupre. Poštujem ja i sevdalinku i rok i psihodeliju i pank i sve redom. Sve ima svoje mesto, ali turbo folk i svinjski rok…

Šta najviše zamerate savremenom društvu?
Licemerje. Ne postoji opravdanje da ja u bilo čemu zgrnem, a da ostali crknu. Zašto? Jer je meni malo dvadeset kuća i automobila, a za mene rintaju za sitniš. Kad sam bio mlad, išao sam u političku školu i napustio je posle mesec dana. Direktor mi je govorio da nisam normalan i da ću celog života ostati na gradilištu. Posle godinu-dve sretnem u gradu drugara koji je radio u Vodovodu. Sretnemo se u radno vreme, a on u odelu, sa kravatom, tašnom i mantilom. Pitam ga kako to da ne radi, a on odgovara da radi – da je u Izvršnom veću Vojvodine! To je cena koju ćemo da plaćamo uvek! Ne možeš ti protiv sebe. Uvek ćeš biti to što jesi.

Čime se trenutno bavite?
Vraćam se stripu sa velikim uživanjem! U kontaktu sam sa Dudom i učiniću sve što mogu da se zajedno vratimo na strip-scenu u velikom stilu!

Sticajem okolnosti, dvadeset godina nisam pratio strip. Novine ne kupujem uopšte. Posle svih ovih godina i onoga šta se dešavalo, ja treba da padam ničice zbog nekog ili takvog političara. I da se sakrivam iza vođe??? Mani...

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2011)
Objavljeno: 16.08.2017.
Otvaranje knjižare i STRIPARNICE...      Press: Čarobna knjiga
  ...Čarobne knjige u
  četvrtak, 17. Avgusta!

VELIKI POPUST NA SVA IZDANJA ČAROBNE KNJIGE!

Knjižara i striparnica „Čarobna knjiga“ otvoriće svoja vrata svim ljubiteljima književnosti i poštovaocima stripske umetnosti u četvrtak, 17. avgusta, tačno u podne!

Otvaranje proslavljamo trodnevnim promotivnim popu-stom od 33% na sva izdanja „Čarobne knjige“, koji ne treba propustiti!

Smeštena u centru grada, u tržnom centru tik pored Doma omladine, knjižara je zamišljena kao mesto koje će vam u prijatnoj atmosferi pružiti priliku da po najpovoljnijim cenama nabavite svoja omiljena izdanja knjiga „Čarobne knjige“ i stripove većine izdavača iz zemlje i regiona. Očekujemo vas u Tržnom centru „Eurocentar“, u Dečanskoj 5, lokal 15, od 17. avgusta!

Objavljeno: 15.08.2017.
Svi prilozi su vlasništvo autora. U slučaju da želite da ih na bilo koji način eksploatišete, molimo vas da se obratite autorima priloga.
U slučaju da nisu potpisane možete ih slobodno koristiti jer su to neautorizovane vesti ovog servisa, STRIP VESTI.