naslovna  |  arhiva  |  strip  |  autori  |  istorija  |  online stripovi  |  striparnice  |  izdavači  |  škole stripa  |  festivali  |  linkovi  |  youtube  |  kontakt  |  impresum


Izgubljena u zemlji sovjeta ili...      Autor: Ilija Bakić
  ...put u središte zemlje i dalje;
  „Valentina 3: Trilogija Podzemaljci“
  Gvida Krepaksa;
  
izdavač Darkwood, Beograd, 2016.;

Arhitekta, dizajner, crtač ilustracija za naslovne strane časopisa i ploče Gvido Krepaks (1933-2003), rođen u Milanu kao Gvido Krepas, stripove je počeo da stvara 1963.g. a dve godine kasnije je sa nekoliko prijatelja osnivao strip magazin „Linus“, u kome će započeti objavljivanje svog najpoznatijeg dela, serijala „Valentina“. U prvoj epizodi „Neutron“ Valentina je, međutim, sporedni lik; tek će kasnije ona postati junakinja niza avantura koje se od 1968. pojavljuju i u formi albuma kojih je, za Krepaksovog života, objavljeno 27 a na njih se nadovezuju albumi sa ilustracijama i skicama. Valentina je samo jedna od desetak lepršavih i erotizovanih lepotica - od Justine (po markrizu De Sadu), famozne O i Emanuele do Belinde, Anite, Bjanke - čije je doživljaje Krepaks pretečio u strip. On je takođe iscrtao brojne strip adaptacije književnih dela.

Valentina Roseli, rođena 1942.g. u jeku II svetskog rata, u Milanu odrasta u posleratnom svetu obnove „običnog života“, promene političkih sistema, rasta standarda i fascinacije popularnom kulturom. Ona se slabo uklapa u društvo i tek ljubav sa Filipom Rembrantom, brak i rođenje sina Matije donose delimično smirenje njenog nemirnog duha i fantazije. Valentina se bavi modnom fotografijom dok je Filip, koji je ranije bio maskirani Neutron, super borac protiv zločina, sada intelektualac vezan za razne projekte.

Knjiga „Valentina, biografija jednog lika“ predstavlja  prvi tom „zvanične“ istorije ove heroine; druga knjiga je „Trilogija Baba Jaga“ iz 1972. godine koja je Krepaksu donela popularnost i priznanja njegovog neuobičajenog pristupa i tretmana stripa koji je, za razliku od standardnog, potpuno razbarušen, neopterećen imperativima brze akcije i lako razumljivog crteža. Sabrane Valentinine avanture nisu poređane po hronologiji već po srodnosti i tematskoj povezanosti epizoda pa tako treći tom, pod naslovom „Trilogija o Podzemaljcima“, donosi priče iz 1965. („Podzemaljci“, dopunjeno 1968.), 1966. („Silazak“) i 1968. („Valentina izgubljena u zemlji Sovjeta“). Određeno jedinstvo svih događaja postoji - silazak u dubinu zemlje i pronalazak bizarnih civilizacija odnosno povratak na površinu - ali su i kontradiktornosti vidljive (tako se Valentina i Filip u drugoj epizodi upoznaju sa Arno Trevesom iako su u prvoj sa njim snimali film!). Ove su neusklađenosti, rezultat Krepaksovog diskontinuiranog stvaranja priča o Valentini koje je zavisilo i od mogućnosti objavljivanja u magazinima, tada mogle proći nezapaženo; kada su epizode sakupljene te greške se lako zapažaju ali, s druge strane, doprinose atmosferi razbarušenosti i opuštene bezbrižnosti hipi vremena u kojima je strip rađen. Čini se da Krepaks nije mogao ili hteo da kontroliše svoju inspiraciju ali i da je bio pod snažnim uticajem društveno-političkih dešavanja; na to ukazuju, u komentarima nakon stripova, nazvanim „Iza kulisa jednog stripa“, Krepaksov sin Antonio i supruga Luiza, objašnjavajući pojedine table odnosno njihovu „realnu podlogu“ - kakva je protivljenje ratu u Vijetnamu, praćenje modnih dešavanja, pozivanje na istorijske činjenice, pop kulturu, mistička i hermetička učenja - što produbljuje uvid u umetnikovu inspiraciju i realizaciju dela. Krepaks je sklon izgradnji pseudoistorijskih linija koje „ugrađuje“ u priče: Filip-Neutron će otkriti poreklo sposobnosti da parališe pogledom upravo u susretu sa Podzemaljcima; na drugoj strani Helena fon Kenigzmark će sići u podzemlje, postati neustrašiva ratnica i vladarka, osnivačica grada Toitatnan (na okamenjenim kostima Velikog Ovna, otelotvorenog astrološkog znaka). U radnju koja neočekivanim obrtima ume da iznenadi i zbuni Krepaks će lako udevati nekolike table neobuzdanih i halucinantnih snova (u kojima se prepliću epohe ruske boljševičke revolucije sa srednjevekovnim vitezovima na motorima ili Tur de Frans sa Pikasovim delima) ili se poigravati stripom u stripu (Arno crta strip table i baca ih dok paralelno teče osnovna strip radnja).

Sve tri priče prepliću elemente misticizma, ezoterije, fantazije, naučne fantastike i horora, uz sveprisutnu stilizovanu erotiku „dopunjenu“ seksualnim fantazijama, fetišizmom i pritajenom perverzijom kao začinom Valentininih snova -  u jednom ona je Valenko Strašna koja ima svoje seksualne robove - i ponašanja – ona spremno pada u zagrljaj i Filipu i Arnou; brojni su citati i aluzije na bajke, literaturu i filmove, insistiranje na visokoj modi, na neobičnim predmetima (iz XIX i ranog XX veka), ekstvaganciji, pozerstvu i izveštačenoj afektaciji. Krepaksovi crteži su čas municiozni čas zaustavljeni na skicama (ne uvek besprekornim), vrlo često rađeni iz neuobičajenih perspektiva. Veoma su dopadljive table koje sadrže crteže koji se razvija u vremenu ili one u kojima su dešavanja paralelna i nevezana (scene raznih okupljanja i žurki). Sve to potvrđuje Krepaksa kao vanrednog stvaraoca i njegov netipični odnos prema mediju u kome stvara odnosno odbijanje da se poštuju utvrđena zanatska pravila strip crtanja-pripovedanja. Otuda „Valentina“ nije rutinirani i formalno lako prepoznatljiv strip pa traži čitaoce otvorenih pogleda i shvatanja spremne na napor u konzumiranju stripa, no, taj napor biva nagrađen vanserijskim doživljajima i senzacijama.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 24.03.2017.
Strip: Borovnica (29)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 23.03.2017.
Izložba u Zrenjaninu...      Press: Strip vesti
  ...iz serijala Vigled.

Izložba crteža iz serijala Vigled
autor Milivoj Kostić
akademski slikar, Novi Sad

Galerija Kulturnog centra Zrenjanin
Petak, 24. mart 19h

Na kontramitingu povodom predizborne izložbe Milivoja Kostića, svoje izlaganje imace antipoliticari Bogoljub Arsenijević - Maki i Mr Branko Djukić.

Iz recenzije Zorana Stefanovića:

Metamorfoza zajednice je začeta u preobražaju pojedinca

Poliglota umetničkih izraza i stilova, Milivoj Kostić je izgradio i neke estetske jezike koji su samo njegovi.

On koristi svoje darove da bi bio hodač među svetovima, bilo da se ovi zasnivaju na Prostoru (anamorfoze — prividno trodimenzionalne slike), Pripovestima (stripovi), Vremenu (366 slika u 366 dana), Telu (performansi) ili Jeziku (književnost)...

Iza opčinjenosti postupkom, metodom, eksperimentom i slobodom, kod ovog stvaraoca osećamo i borbu da se umetničko i estetsko artikuliše kao nešto veće, univerzalnije— kao filozofija, svakovrsna nauka i tehnologija.

Likovni radovi, poput serijala „Vigled“, oglašavaju da je Milivoj u fazi gde će i dalji plodovi — mi smatramo — biti značajni, ne samo po obimu i drugim numerički merljivim okvirima, nego i po onim zaumnim duhovnim vrednostima, koje stvaralac istražuje od svojih početaka.
Gledajmo sada pažljivo.

Čudimo se.

Rastimo kroz ove svetove.

Objavljeno:22.03.2017.
Razgovori o stripu... (26)      Autor: Predrag Đurić
Branislav Kerac je rođen 7. septembra 1952. u Novom Sadu. Oženjen je Ljiljanom i otac je dva sina.
Završio je srednju medicinsku školu u Novom Sadu, a studirao je i stomatologiju u Beogradu.
Stripom se profesionalno bavi od 1975. godine, kada počinje da sarađuje sa novosadskim Dnevnikom na serijalu Poručnik Tara, po scenariju Svetozara Obradovića. Kasnije za ovog izdavača radi i nekoliko epizoda licencnog stripa Veliki Blek, a sarađuje i na serijalima Lun kralj ponoći i Kosmo, dok sa Svetozarom Obradovićem kreira strip Troje nesalomljivih.
Za Politikin zabavnik radi dve epizode serijala Partizan Goran, prema scenariju Petra Aladžića.
Od 1979. godine sarađuje sa gornjomilanovačkim Dečjim novinama, najviše na serijalima Kobra, Ket Klou. Oba ova stripa uspešno su objavljivana u inostranstvu.
U novosadski ForumMarketprint prelazi 1982. godine, gde predstavlja okosnicu rada na još jednom licencnom stripu – Tarzan, kao i na serijalu Balkan Ekspres (zajedno sa Brankom Plavšićem), prema scenariju Gordana Mihića. Paralelno sa radom na serijalima, radi i na stripu Billy The Pljuc, kao i na kratkim vestern pričama, a objavljuje i samostalne kratke priče, po scenarijima Svetozara Obradovića, Dušana Dimitrova i sopstvenim.
U poslednjoj deceniji XX veka radi za inostrane, prvenstveno američke izdavače, na serijalima The Ghost, Aleida i Black Pearl. Sarađivao je sa izdavačem Boneli na serijalu Zona X, a radio je i kolor za album Claire le nuit  Karlosa Trilja i Žordi Beneta. Poslednjih godina radi za Boneli stripove o Zagoru, kao i za francuske izdavače.
  Intervju: Branislav Kerac

Ko je Branislav Kerac?
Sin Stanislave i Milivoja Kerca. Najbolji zubotehničar među crtačima stripova i najbolji crtač stripova među zubotehničarima i prilično osrednji bubnjar.

Čega se sećate iz detinjstva?
Naš kućni prijatelj je bio vajar Dejan Bešlin. Dosta puta sam bio kod njega u ateljeu u ulici Pap Pavla i on mi je pokazivao kako se radi. Tako sam ja mnogo godina pre nego što sam saznao za Hogarta i za dinamičnu anatomiju, te stvari prilično „znao“. Recimo, iako sam imao pet-šest godina, oko nisam shvatao kao dve linije sa tačkom u sredini, već da ono ima neki svoj volumen, da je to u stvari kugla koja ima dve zavese okačene na sebi i koje padaju na tu kuglu. Principe padanja senke sam rano otkrio zahvaljujući njemu. On me je uputio u vrednost pritiska olovke i objasnio zašto su neke linije debele, a neke tanke.
Naravno, nije to bilo upoznato na onaj pravi način da bih ja to znao da primenim. To znanje je više ostalo negde u glavi, pa sam, kasnije kad sam počeo da se bavim crtanjem kao hobijem, mogao da ga primenim onako kako treba. Još uvek čuvam neke svoje radove iz 1961-1962… godine. Sačuvao sam i svoje prve kompletne stripove koji sam uspeo da dovršim, jer kao i mnogi mladi crtači, prebacivao sam se s teme na temu, u zavisnosti šta sam čitao u Panorami i ostavljao započeto čim mi se nešto više dopalo.

Kakav je bio Novi Sad u to vreme?
Vreme tramvaja, široke Futoške ulice sa pijacom nasred ulice i jednim kioskom do kojeg sam ja odlazio kao na hodočašće i inventarisao stripove naslovnu po naslovnu, da vidim šta je novo izašlo. Imao sam sreću da je moj otac radio u frizerskom salonu iza Titana u Futoškoj ulici, preko puta izlaza bioskopa Jadran. Očevo radno vreme je bilo do 22 sata, jer onda su se ljudi još uvek brijali u berbernicama, pa je recimo bilo onih koji su uveče odlazili na brijanje da ujutro ne moraju rano da ustanu. A bilo je i onih koji su ustajali u pola šest, pa su berbernice radile od šest. Srećna okolnost bila je da sam ja odlazio kod oca u radnju oko pola osam. On bi mi dao 40 ili 60 dinara za bioskopsku kartu. Ja bih odlazio u bioskop, pogledao film, pa se sa ocem vraćao kući.
Zajedno sa Tozom Obradovićem, koji je isto bio jedan od najvećih konzumenata filmova u našem kraju, verovatno sam odgledao svaki akcioni film koji se u to vreme davao. Akcione filmove i vesterne koji su se tada davali odgledali smo po dva-tri puta.
A majka me je vodila na sve ljubavne filmove, tako da sam gledao i Prodavačicu ljubičica, i filmove sa Katarinom Valente, koji su danas zaboravljeni, kao i klasike Kazablanka i Gorki pirinač

Odrasli ste u Sarajevskoj ulici? Tu ste se upoznali i sa Tozom?
Da, ja sam živeo u Sarajevskoj 3, a Toza u ulici Cara Dušana broj 3. Živeo je u jedinoj zgradi u toj ulici (u to vreme). Ne sećam se kada se njegova porodica tu doselila i kada smo počeli da se družimo, ali smo išli u istu školu, on kao dve godine stariji išao je dva razreda više. Poznavali smo se, u stvari, iz dvorišta njegove zgrade, gde smo se svi iz tog kraja okupljali da igramo fudbal ili žmurke. Najviše smo voleli da igramo „glave“ u parovima, sa nabacivanjem lopte. Naročito u novembru kad je sve sleđeno, a plastična lopta postajala ledena kamenčina sposobna da zguli nos sa lica.
A onda smo došli i do teme stripa. Tozin otac, kao vojno lice, bio je „bolje stojeći“ nego moj otac frizer, tako da sam uglavnom ja pozajmljivao stripove od Toze. Ili sam ja kupovao Kekec, koji je bio 30 dinara i Politikin zabavnik (20), a on Strip-strip, koji je koštao 100 dinara, kao i Strip-reviju. Majin strip je takođe bio njegov resor, meni nedostižan. Sećam se dobro da kad je izašao drugi broj Misterije zelenih močvara od sto dinara, obilazio sam oko kioska kao mačak oko slanine! Zbog nečega sporečkan s Tozom, nije bilo šanse da ga pročitam, ali te svađe nisu dugo trajale.
Kroz tu razmenu i priču o stripovima došlo se do toga da obojica volimo da crtamo. Uglavnom, dva-tri leta smo proveli u mom dvorištu, pošto je tamo bio jedan veliki poljski sto, gde smo mi crtali koješta – kao neke svoje stripove, ali najviše smo precrtavali Crtane romane. Imali smo neki svoj sistem, da se ne bismo ponavljali u precrtavanju. Uglavnom, nacrtali smo dosta toga.
Onda je došlo vreme kada smo završili osnovnu školu. Toza je krenuo u gimnaziju, a ja sam još bio u osnovnoj školi. Onda se Toza preselio na „Železničku stanicu“ (tako su svi zvali Rotkvariju). Posle sam se i ja preselio na „Želežničku stanicu“, ali u blok na suprotnoj strani Bulevara i nismo se družili. Onda smo se jednom sreli u gradu (to je čuvena priča o susretu na pešačkom prelazu, zapravo pešačkom ostrvu). Onda je Toza pitao da li sam video da Dnevnik objavljuje domaći strip i predložio da pokušamo i mi nešto da uradimo.

Kada ste se preselili na „Želežničku stanicu“ upoznali ste još jednog budućeg saradnika – Peru Aladžića…
Pera Aladžić je živeo sprat iznad mene. Uglavnom smo počeli da se družimo zato što smo obojica studirali i onda smo gledali kako da što manje učimo, pa smo svakih 15 minuta pravili pauze za šah. Imali smo i zajedničke prijatelje, izlazili zajedno… Kad sam počeo da radim za Dnevnik, onda je i Pera počeo da se bavi time, po principu „ajde da probam“. Probao je i nije mu išlo loše.
Pošto smo Pera i ja bili komšije, on mi je donosio svoja scenarija da dam svoje mišljenje. Dešavalo bi se da mu odmah vratim scenario i kažem da ništa ne valja. Pitao bi me kako znam da ništa ne valja, kad nisam ni pročitao.
„Šta ima da čitam, video sam ime glavnog junaka“.
„Šta fali imenu glavnog junaka?“, čudio bi se Pera. „Nazvao si ga Kurb! Izeš junaka koji se zove Bankina!“.
Onda je sledilo duvanje i durenje od dva-tri dana, pa opet Jovo nanovo, ali sa izmenjenim imenom, hehe...

Spomenuli ste Kekec, Zenit, Strip strip
Zlatne šezdesete! Šezdeset pete je izašao Zenit, ja već uveliko biciklista sa Stanice u školu i jedna od mojih velikih dilema u to vreme − da li da kupim Zenit ili užinu. Naravno, Zenit, a kasnije i Pingvin, i Lale... Ma, sve sam pare trošio na stripove i bioskop. Mama i tata su se pravili da ne primećuju gomilu koja je rasla u mom delu plakara.

Crtani romani su imali nesumnjiv uticaj na Vas…
Da, ali to je neka ranija istorija. Crtani romani su se pojavili 1962. godine i kad sam ja krenuo u srednju školu, već su postali jako loši. Trenutno završavam sakupljanje prvih sto brojeva. To je ono što me zanima. Kasnije, bila je prilično loša produkcija.
Nesporno, plejada autora iz Crtanih romana je ostavila na mene dubok utisak. Kastiljo, Blasko, Muci, Ugeri, Tarkvinio, Bielsa, kasnije i Breća.... Ime crtača kojeg sam najviše voleo nikada nisam saznao. Crtao je nekoliko epizoda Larigana (Sunčani ranč, Avetinjski grad...) i bio je za mene maestralan.

Spomenuli ste Džerija Springa
Džeri Sprčng, ako nisi znao! Jer, kad se pojavio u Kekecu na ćirilici, ono „i“ je bilo tako napisano da je jako ličilo na „č“. Nije mi bilo jasno šta to znači, ali na svu sreću nekoliko brojeva kasnije bilo je u stripu spomenuto Spring, pa je sve leglo na mesto… To je jedan od stripova koji me je odmah kupio! Nije ličio na Crtane romane. Oni su prilično patili od manjka humora. Kad pogledaš Paniku u gradu, to je jedan vrlo ozbiljan holivudski film – melodrama, Poslednji voz iz Gan Hila, Put u senku, Revolveraš... Sve smrtno ozbiljni stripovi. Ja ne znam da li su se Rej Karson i Roj Renk ikad nasmejali u stripu… pa i nisu!
Odjednom, ovde su bili Pančo i Džeri, što je meni malo ličilo na Cisko Kida, ali je ipak bilo na jedan sasvim drugačiji, opušten način. Međutim, ono što je mene oduševilo bila je jednostavnost crteža. Kako da u tri poteza nacrtaš konja, a da to ipak bude konj. Za razliku od recimo Italijana, koji su radili Crtane romane, a koji su iscrtavali do besvesti. Tako Džeri Spring ima posebno mesto u mom životu… Naročito oni Apači, koji više uopšte nisu ličili na belce obučene u perike i gaće, nego su stvarno bili neka posebna rasa. A Bluberi je onda došao kao prirodna stvar.

Imali ste 16 godina kada su se pojavili Lunov magnus strip i Zlatna serija. Da li ste ih pratili?
Jesam. Čak sam i kupovao jedno izvesno vreme. Najinteresantnije u vezi sa Lunovim magnus stripom i Zlatnom serijom, a što se tiče mene, jeste to što sam u to vreme pokušao da radim u Dnevniku kao upisivač tekstova. Njihova redakcija je bila onda u ulici Jovana Đorđevića, u podrumu i ja sam otišao do redakcije, odlučan da se oprobam. Primio me je niko drugi do Mitar Milošević lično. Pitao me da li znam to da radim. Rekao sam da ne znam, ali da bih da pokušam. Onda mi je dao jedan strip i objasnio mi kako se to radi. Pokazao mi je nekoliko već urađenih primera; rekao da upišem tekst na papir, to isečem i zalepim.
Odmah sam otišao kući. Pošto mi je mama radila u Zavodu za urbanizam, nabavio sam rapidografe, a imao sam i volju, jedino nisam imao veštinu. Tek kasnije sam saznao da nisam imao pravi papir. Tako da, kad sam počeo da pišem, onda se to razlivalo… Nisam imao pojma da se koriste lenjiri za te stvari. Uglavnom, to je sve jako loše ispalo. Nisam imao hrabrosti da to odnesem nazad. Ali, našao sam se u problemu jer je trebalo vratiti strip, misleći da im on sigurno treba. Nekako sam skupio hrabrost, otišao kod Mitra i rekao da sam pokušao, ali da ne ide. On je samo uzeo taj strip i zgužvao ga! Video sam da mu to u stvari ne treba i da sam mogao da sebe poštedim blamaže. Mitar me je ponudio sokom. Malo smo popričali o izdavaštvu, o planovima… Osećao sam se prilično uvaženim. Za razliku od jedne posete Forumu, otprilike u isto vreme, Mitar je ostavio utisak jednog pravog gospodina. Lepo se izražavao i nisam osetio nikakvu razliku da sam ja sad neko sa ulice ko je svratio do njega. Posle smo se sretali u Dnevniku, kad je Mitar već bio u penziji i uvek smo se sećali tog susreta. Taj moj prvi ulazak u strip nikako nije bio slavan.

Da li ste pratili tadašnje Bonelijeve stripove?
U početku, da. Ali, ozbiljniji vesterni kao što su Met Meriot i Ves Slejd su mi se više dopadali. Tedi Ted Džeralda Fortona mi je baš bio prirastao za srce. U prvom broju Lunovog magnus stripa mnogo veći utisak na mene je ostavila Džudi, junakinja Dejvida Rajta. Ima jedan period koji niko ne spominje i koji je jako redak u istoriografiji stripa –Dnevnik je imao jednu stranu strip-dodatka sa četiri kaiša. Jedan od njih je bio Kerol Dej, koji sam ja pratio. To je bila posledica toga što me je mama vukla u bioskop, pa sam se nagledao melodrama. Za mene nije bilo bitno da to bude akcija, kaubojština…Voleo sam i tako nešto. Poslednji kaiš je uvek bio Diznijev Švrća. Tu je još išao i Džoni Hazard. Četvrtog stripa ne mogu da se setim da me ubiješ. Bilo mi je jako žao kad je strip o Kerol Dej prestao da izlazi i njegovo mesto je zauzeo Mark Trejl, koji se bavio ekologijom i koji mi je strašno išao na živce, pa sam prestao da ga pratim. Uglavnom, sve je to bilo deo mog odrastanja vezanog za strip, tako da sam redovno pratio taj Dnevnikov dodatak, a i u Večernjim novostima Cisko kida i Bena Bolta. Pojava Modesti Blejz u Politici Ekspres je bio pravi praznik za oči, naročito onaj kaiš gde se ona gola proteže u krevetu.

Da li ste u to vreme pratili i domaći strip?
Naravno – Nikad robom i Lale specijale. Ali, ta edicija nikad u meni nije izazvala želju da se bavim stripom. Kako da kažem, a da ne zvučim previše zlobno, meni se to uvek činilo kao druga liga i nikad to nisam ozbiljno shvatao. Pravo iznenađenje i pravi šok za mene bile su pojave nekih stripova koje je radio Radivoj Bogićević. Recimo, Neustrašivi, Akant… Sa mojim kumom Slavkom Pejakom sam čitao sve što je izlazilo i strašno smo se smejali nekim stripovima koji su bili očigledno nevešto nacrtani. S druge strane, bili smo oduševljeni pojavom Osvete jednookih Ljubomira Filipovskog, koja je dosta ličila na Žarka Bekera. Dosta smo voleli i Zavišu. Kroz minula stoleća je i dan-danas jedan od mojih favorita među stripovima, mada Julesu Radiloviću nikad neću oprostiti što mu žene nisu bile stereotipne stripske lepotice. Pratili smo domaći strip posebno kroz ediciju Strip strip, koja je objavljivala Maurovićevu Gričku vješticu, koju smo redovno analizirali… Mirko i Slavko, čak ni one epizode koje je radio Branko Plavšić, nisu na nas ostavljale neki poseban utisak. Pogotovo kad naletimo na greške tipa pojave motora „tomos petnaestica“ u Drugom svetskom ratu! Otprilike, cenili smo te autore onoliko koliko su i oni cenili nas.

…O stripu uopšte?
Strip je uvek bio navodno zanimacija za klince, niko to nije shvatao ozbiljno. Međutim, iako mnoštvo stripova nije bilo za decu, objavljivani su u časopisima za decu – recimo, Princ Valijant u Kekecu i ona strašna Edvinova pogibija na stubu za mučenje, bacanje Raspevanog mača u more.... Ali, upravo ta činjenica je omogućila celoj mojoj generaciji da mnogo pre sazri. Na primer, neko ko je danas osuđen da čita Zagora, on će mnogo kasnije sazreti nego mi koji smo čitali druge stvari, bez obzira što je u pitanju beletristika. Karl Maj i Zejn Grej su nas naučili mnogim životnim stvarima, lojalnosti, moralnosti, lepom vaspitanju. Iz Vinetua smo saznali šta je pravo prijateljstvo. Toga danas u stripovima jako malo ima.

U to vreme pohađanja srednje škole, koliko ste radili na stripu?
Svakodnevno! To mi je bila glavna zanimacija! Bavio sam se ja i drugim stvarima - muzikom i rukometom, ali najviše sam voleo da provodim vreme sedeći kod kuće i crtajući. A šta sam crtao? E, pa, svašta sam crtao! Kako mi se šta dopalo u izdanjima koje sam pratio, tako sam pokušavao da nacrtam nešto nalik na to. Sećam se, recimo, stripa Klempos Kid, koji je ličio mnogo na Gašu. Ali, pošto se Gaša meni nije previše sviđao u to vreme (ali mi se jako sviđao Bil Hik Hok iz Panorame), onda sam ja napravio neku sintezu svega toga. Onda sam u Veselom zabavniku, kojeg sam dobijao od komšija, upoznao Marižaka i njegove Pionire Divljeg Zapada i bio sam pelcovan na humoristički vestern odmah. Naročito pojavom Taličnog Toma u Kekecu i Čišćenja u Red Sitiju. Uglavnom, ono što je bilo u trendu, to sam pokušavao i ja da radim. Recimo da sam započeo nekih stotinjak stripova i sve je to stalo posle stranicu-dve. Jako brzo je dolazilo do zamora materijala, u stvari sa iscrpljenošću teme. Ja sam tad smatrao da je uzrok tome pogrešan pristup stripu. Međutim, nije bilo to – jednostavno nisam mogao da isteram sve ono što sam zamislio. Ili, drugačije rečeno, nisam bio neki crtač. Preokret je nastao kada je Zenit počeo da objavljuje Dardevila, odnosno Nebojšu, a Panorama krenula sa Osvetnicima. Onda mi je to otprilike dalo neki polet. Video sam da gubim previše vremena na neke stvari nebitne za strip, crtkaranje i realističnost po svaku cenu. Pojednostavio sam svoj stil. Što bi kaz’li: onda me je krenulo.

U to vreme ste išli u medicinsku školu. Koliko su Vaši vršnjaci pratili strip?
Gotovo niko nije pratio strip. Jedan moj drugar je čitao stripski pisane surogate Doka Holideja i Vajata Erpa. To je bila jedina dodirna tačka. No, ja sam svoje crtačko umeće koristio za crtanje raznih edukativnih panoa, pa sam uvek imao dobre ocene iz stručnih predmeta. S druge strane, u osnovnoj školi nije bilo nikog ko nije čitao strip. Ali, nikoga to nije povelo da počne da crta. Nikada nisam video nikoga ko je crtao nešto. Prvi koji je to pokušao bio je Slavko Pejak, koji se doselio iz Bačkog Petrovca u sedmom razredu. Akonto toga što je on crtao i što sam ja crtao, mi smo se i zbližili i kasnije postali kumovi.

Po završetku srednje škole odlazite na studije stomatologije u Beograd. Kako je izgledao život jednog Novosađanina u Beogradu?
I nije bio nešto naročito. Manje-više sam provodio vreme sa drugovima i drugaricama prečanima sa kojima sam učio. Nije bilo vremena za nešto drugo. A nije bilo ni para. Bilo je to vreme kada je moja mama morala celu svoju platu da izdvoji za moje stanovanje u Beogradu, tačnije za sobu u Beogradu. Hranio sam se u studentskoj menzi, a od mog džeparca nisam mogao da izdvajam za kulturna dešavanja, za igranke i koncerte... Tako da mi Beograd i nije ostao u sećanju kao neki kulturni centar. A, kad malo bolje i razmislim, nisam nikoga ni poznavao u Beogradu. Sve koje sam poznavao bili su oni iz kruga fakulteta a tu je Beograđana bilo svega dvoje-troje.

Da li ste i pre početka rada na Poručniku Tari, odnosno ponovnog susreta sa Tozom Obradovićem, pokušavali da objavite neki strip?
Pre rada na Tari imao sam svega jedan završen kompletan strip, formata za Politikin zabavnik. Tema je bila omladinska, nekakav rat bendova, pošto sam se onda bavio muzikom i tema mi je bila bliska. To je bio prvi kompletan strip koji sam završio. Iz tog vremena imam dosta stripova koje sam radio u formatu u kojem se crtaju stripovi  − na hameru, tušem, ali koje nisam završio. Posle toga sam počeo da radim jedan strip baš sa Slavkom Pejakom, koji je jako voleo Osvetnike, pa smo napravili jednu ekipu, koja se zvala Zlatna garda. To je bila ekipa sastavljena od petorice od kojih je svako imao neke sopstvene sposobnosti i imali su neke čudne oklope. Taj sam strip sam završio na 16 strana ili čak možda na 20. Ali se desilo nešto neverovatno. Jedan Slavkov prijatelj me je pitao da li bih ja to njemu dao i ja sam mu dao! Ceo strip! Šesnaest ili dvadeset iscrtanih tabli! Nisam ni imao predstavu da to nekoga može da zanima… Nisam imao visoko mišljenje o svojim stripovima, odnosno, uvek sam težio da budem objektivan. Nisam ni pomišljao da te svoje stripove nosim u neku redakciju. Za razliku od nekih današnjih klinaca koji čim nešto naškrabaju odmah pitaju šta mislim o tome. A šta da im kažem?
Posle toga sam radio strip Tvrđava, takođe iz vremena Cara Dušana, ali nešto kao Duh sa srebrnim mecima. Tvrđava je u stvari trebalo da bude jedna kotlina ukopana na Prokletijama, koje liče na Divlji zapad. To je bila osnovna ideja. Ne znam koliko sam strana uradio − 5, 6, 7, 8… a danas ih vidim na Limundu. Ukradene su iz Dečjih novina, kao i sve što se danas vidi na aukcijama ukradeno je iz Dnevnika ili Dečjih novina. Taj strip je prvi koji sam se usudio da odnesem u Forum. Ali, nažalost, strip je bio urađen u Marvelovom fazonu. A u Forumu tada nisu nešto naročito voleli Marvel. U svakom slučaju, Toma Ketig, tadašnji urednik, kada je video strip, rekao je: „Ja ti baš nisam previše stručan da ocenim crtež, ali evo, tu je naš tehnički urednik, on je išao u umetničku školu, pa ti on može nešto reći“.
Tehnički urednik je bio Đuka Jovanović. Uglavnom, on je vrlo strpljivo pregledao sve moje crteže, fino ih je složio na gomilu i, u najboljem maniru menadžera, Deka Rekords koji je odbio četiri mangupa iz Liverpula, vratio mi ih i rekao: „Mali, od tebe crtač nikad neće biti!“
Kasnije sam mu godinama vadio mast zbog toga.
U to vreme sam se bavio ilustrovanjem nekih knjiga, jer, eto, bio sam komšija koji zna da crta. U stvari im je trebao neko ko će da uradi posao za male pare. Imao sam jednog prijatelja iz medicinske škole koji je bio aktivista u Savezu izviđača. Uglavnom se on setio mene kada su pokretali izviđački časopis Javor i pitao me je da li bih radio jedan strip za taj časopis. Izviđački strip, naravno! Tako da sam uradio nekih petnaest kaiševa tog stripa, od kojih, naravno, ništa nisam sačuvao. Eto, desilo se da je Franja Straka sačuvao jedan kaiš, pa mi je poslao. Uglavnom, glavni junak nije imao ime. Bio je šeprtlja i zapravo je bio pljunuti Gaston, što samo govori da sam priznao Gastona za dobar strip, za razliku od prethodnih vremena, kada mi se nije sviđao. Bio je previše iscrtkan, previše isenčen, a ja sam obožavao jednostavniji crtež, kao što je to bio slučaj u Krcku.

Kako je nastao Poručnik Tara?
Toza i ja smo u to vreme bili fanovi vesterna. Ali, jednostavno nam se nije dalo da crtamo vesterne. Kad je došlo vreme da se priključimo Dnevniku, bilo je prirodno da radimo vesterne i da se nekako uklopimo u to što smo voleli. Međutim – ne. Pošto je to bio domaći strip, onda je morao da bude partizanski. Onda smo smislili Poručnika Taru. U to vreme je jedan od najpopularnijih partizanskih stripova je bio Nesalomljivi Ivice Koljanina. Odbrana Ljubin groba i druge epizode – glavni junak je uvek bio odred. Glavni junak je bila ideja. Onda se to nama uopšte nije sviđalo. Ne zato što smo imali nešto protiv ideje ili propagande, već zato što smo navikli na Roja Renka, na Reja Karsona, na Kanzas Kida, a to je individua. Kako da onda uklopimo sve to? Tako što ćemo da imamo junaka partizana, koji će biti kao Bluberi, malo svojeglav, koji će imati čin kapetana, a onda će biti ražalovan (nikad nismo otkrili zašto). Uopšte nam nije bila strana ta tema. Za šaku dolara se pojavio 1964., Dobar, rđav, ružan '67. godine. Američki vestern je bio na veoma velikoj prekretnici, a tu su bili i francuski autori stripova. Iako mnogi misle da sam ja bio pod uticajem Žiroa, u stvari nisam. Bio sam pod mnogo većim uticajem Žižea. Džeri Spring je bio moj omiljeni strip, a i danas ga više volim od Bluberija. S obzirom na sve to, nije bilo teško da napravimo strip kao što je Poručnik Tara.

Šta se promenilo u Vašem životu kada ste počeli da se profesionalno bavite stripom?
Puno toga se promenilo. Ionako sam jako studiozno studirao − svaku godinu sam studirao dve, bavio se bezveznim stvarima i gubio godine, naravno, što nikako nisam mogao da shvatim. Te 1975. godine sam dobio i prve pare za strip. I to su bile dobre pare. Recimo, za Poručnika Taru sam dobijao više nego što je moja mama dobijala za tri-četiri meseca. I to je dovelo do toga da sam sve više zanemarivao fakultet. To zanemarivanje nije bilo u smislu da sam digao ruke od fakulteta, ionako sam bio kampanjac. Dve nedelje pred ispit nabubaš, pa šta ti bog da. Takav je bio sistem studiranja – loš kao i dan-danas. Vrlo mi je bilo lako da posle jednog pada na patofiziologiji dignem ruke od fakulteta, što mojim roditeljima nije bilo previše milo. Ali, nisu se previše ni bunili. Videli su da radim ono što volim, a da od toga mogu i da živim. U svakom slučaju, onda sam se skroz posvetio stripu.
Naravno, Poručnik Tara je izneo svojih 18 epizoda u Dnevniku, a i to je već vreme kada sam otišao u vojsku i kada je nastala pauza, tokom koje sam uradio Partizana Gorana u vojsci, jer nisam imao šta pametnije tamo da radim. Toza je iskoristio tu pauzu, pa se upoznao sa gomilom ljudi van našeg kruga – mi smo se do tada družili samo sa „Dnevnikovcima“. Upoznao se sa Brankom Plavšićem i Sibinom Slavkovićem, tako da sam ja došao na gotovo iz vojske – Toza je već bio sve sredio. A i počeli smo da se bavimo ozbiljnijim stvarima. Nameravali smo da napravimo i drugi korak – da se ne bavimo samo Poručnikom Tarom.
Uradili smo četiri epizode Poručnika Tare za Stripoteku, a onda su počeli i pregovori sa Dečjim novinama. Sve u svemu, Toza mi je jedan dan rekao da idemo sledeći dan u Gornji Milanovac i da treba tamo da razgovaramo sa glavnim urednikom. Trebalo je samo poneti par naših stvari kako bismo ih tamo pokazali, pa da vidimo da nešto uradimo za njih. Seli smo u auto, Toza je vozio, i otišli u Gornji Milanovac. Tada je redakcija još bila u staroj zgradi. Sreli smo se sa Marijanketom (Marijanović), koji je bio glavni urednik. Ušli smo sa strahopoštovanjem – bile su to Dečje novine, najveći izdavač! Nismo znali da Marijanke u to vreme nije imao pojma o stripu! Kada smo mu dali celu epizodu Poručnika Tare da pogleda, on je bukvalno uzeo prvu stranu, pogledao drugu, pa treću stranu i rekao: „Vidim, profesionalci!“ Bili smo primljeni, a planeta je postala suviše mala da se u nju smesti naš narasli ego. Marijanke je rekao kako kung-fu stripovi sada dobro idu i kako bi trebalo da mi stvorimo nekog svog junaka. Na to je Toza predložio da bude neki naš čovek, koji bi bio sin ambasadora u Hong Kongu i tamo izučio borilačke veštine. E, onda je trebalo smisliti ime za takvog junaka. I tako se rodio Orion. Počeo sam da crtam, ali mi je to Orion izgledalo blesavo! U to vreme je već bio Delta 99, kojekakvi Ajaksi, Kentauri i ne znam ni ja šta.
Tražio sam od Toze da promenimo ime, a da najmanje blesavo zvuči. Postojao je i Šang-Či, Gvozdena Pesnica… Onda je Tozi palo napamet, pošto je već tako brz, što se ne bi zvao Kobra! Ali, Kobra mi je zvučilo kao žensko. No, kako smo imali Poručnika Taru, što isto zvuči žensko, promenili smo ime u Kobra. Sva sreća, jer bih se i danas smejao Orionu! Krenula je prva epizoda – k’o prva epizoda… Prvo mače se u vodu baca. Ali, za tadašnji YU strip to je bilo sasvim solidno. Još solidnija je bila reakcija publike, koja se, neverovatno, ali istinito, odmah zalepila za Kobru! U stvari, Tozina sama ideja – kaskader koji ima motiv da putuje po svetu, a u osnovi je Bernard Prins bez broda, to je bilo ono što se čitaocima jako sviđalo. Tako je i krenulo − prva epizoda u Italiji, druga epizoda čini mi se u Austriji, treća epizoda u Južnoj Americi, četvrta epizoda – Kobra visi usred Menhetna, peta epizoda – op, kod nas, i to na Korčuli! I tako… Uglavnom, bilo je dosta uspešno.

Da se vratimo na momenat na Vaš prethodni odlazak iz Dnevnika
Mi smo tamo radili kao honorarci. Kad sam se vratio iz vojske, oni su hteli da nastavimo Taru, ali da nam snize cenu. Na to nisam hteo nikako da pristanem jer drugim crtačima nisu snizili cenu, a i mene lično je grizlo i to što su neki crtači za mnogo slabije crteže dobijali iste ili čak veće pare. Posle sam čuo da neki smatraju da mi previše dobijamo, kružile su i druge ružne priče, ali nije ni bitno. U svakom slučaju, ja sam lako prešao u Dečje novine. Poznavao sam već i Mišu Mijatovića, koji je uveliko sarađivao sa Dečjim novinama. Počeli smo da se vrzmamo i po redakciji Marketprinta jer kad god bismo otišli tamo, oni bi nas poslužili lepo kafom i razgovarali s nama, umesto da rade svoj posao. Nama je tamo bilo lepo, dok jednog dana nismo shvatili da mi tim ljudima – Tozi Tomiću, Slavku Draginčiću, Đuki Jovanoviću smetamo! Sve u svemu, tako su počeli da se razvijaju i razgovori o saradnji, pa sam uradio i neke kratke stripove za SPUNK, sve dok se nisam zaposlio u Dnevniku za stalno. A tad se sasvim slučajno desilo da sam prešao u Marketprint

U to vreme javila se ideja za strip Petrovaradinski fantom
Ideja je pala, gde bi drugo, nego u klubu na X spratu Dnevnikove zgrade. I Toza i ja smo čuli još ranije nekakve priče o sedam spratova hodnika ispod Petrovaradinske tvrđave od kojih su tri potopljena. Toza je još znao i za izvesni feljton koji se odnosio na tu temu. Trebalo je tu uneti malo Marvel akcije, Maurovićeve Gričke vještice i malo Aleksandra Dime.
Osnovna ideja bila je da je jednog našeg oficira u Austrijskoj vojsci izdala komanda garnizona u bici na (valjda, sad se već ne sećam) Tekijama i da je njegov brat blizanac, betmenovski skriven u lagumima tvrđave, tamanio jednog po jednog izdajnika u Petrovaradinskom šancu... Trebalo je tu prikazati birtije, kurve, pomoćnika grbavca, dosta mačevanja i noćnih potera kroz močvare oko Dunava, raskalašne grofice, naduvane Austrijance, pijane šajkaše, zaverenike svih vrsta.... Ideja je bila dostojna pažnje, ali prosto nismo imali vremena da tu ideju realizujemo.
Građa je već bila sakupljena (uniforme, stare slike Novog Sada, planovi tvrđave i slično), ali nikada nismo stigli da to i upotrebimo jer takav jedan strip ne dozvoljava izlete sa strane. S obzirom da sam te 1983/1984. radio i Katu i Kobru i Tarzana i Bleka i Bilija i sitnuriju za Spunk, Fantom je mogao da bude samo opterećenje, pa nisam insistirao da se i to pokrene. Od svega je ostala samo jedna kolor skica za naslovnu stranu u boji. Teško da će se ta ideja ikada realizovati, bar što se mene tiče.

Period Vašeg rada u Dnevniku ostao je zapamćen od strane mnogih drugih crtača, koji su tada odlazili kod Vas, da im pokažete „kako se crta“…
Da, imao sam svoju kancelariju na šestom spratu Dnevnikove zgrade. Tu smo bili Branko Plavšić i ja. Branko kao domorodac, jer se on ranije zaposlio. Tu je bila i tehnička redakcija – Dule Dimitrov i jedan upisivač teksta, koji je kasnije zamenjen Marinkom Lebovićem. To je bila kancelarija u koju niko nije voleo da ulazi, jer se u njoj samo zezalo – niko nije ozbiljno radio. A i mi smo bili u restoranu na desetom spratu više nego što smo bili u kancelariji. Onda se norma određivala prema najslabijem, a ne prema najjačem – sva sreća, tako da smo Branko i ja svoju normu vrlo lako ispunjavali, tako da nismo gubili puno vremena stvarajući stripove, nego smo bitisali na desetom spratu, praveći planove. Uglavnom, društvo je tamo i dolazilo. Bio je to vrlo lep period.
Dnevnik je bio zadužen da svake godine prima po dva ili tri učenika iz Umetničke škole na diplomsku praksu. Tu sam upoznao i dosta mladih autora, iako se većina njih nije kasnije bavila stripom. Uglavnom, uvek smo imali vremena za svakog ko bi došao sa hrpom papira ispod miške, bilo da ga isečemo na pasja kola ili da ga pohvalimo. Uglavnom, mene je već onda počeo da bije glas da nemam rukavice i da sam nemilosrdan, za razliku od Branka, koji je uvek nalazio nešto dobro u svakom crtežu! Ali, ipak su kod mene dolazili…

U to vreme ste radili na Velikom Bleku
Da, s tim što sam se ja izvukao iz rada na Velikom Bleku još u startu. Kada me je pozvao Sreten Drašković i rekao da će me zaposliti kao crtača, ali da radim Velikog Bleka, ja sa odmah dao uslov: „Da, ali ne ovog Bleka“. Pitao me je zašto i odgovorio sam da ja jednostavno ne umem da crtam ovakvog Bleka. Ja moram da izguram nešto svoje. Pošto smo znali sve o licenci, dogovorili smo se da radim neke specijalne epizode, koje nećemo ni nuditi Italijanima. To je trebao da bude mnogo ozbiljniji Blek, a na kraju je ispalo… U svakom slučaju, Sreten je pristao i ja sam bio određen da radim epizode za Strip zabavnik. Onda je Toza napisao scenario za prvu epizodu, koja je trebalo da bude kao ozbiljnija, gde će Blek biti optužen i koja neće biti kao ostale epizode. Ja sam tu, naravno, već bio u svetu Anđela pakla, tako da je taj Blek bio apsolutno drugačiji. Uglavnom, ja sam se zabavljao, naročito dok sam u Bleku crtao ručne satove, prekidače za svetlo. Bilo mi je zadovoljstvo da razotkrijem Blekovu kratkovidost i nesposobnost da zapamti titulu Tigrice od Džajpura.

Učestvovali ste i u kreiranju stripskom lika Luna kralja ponoći?
Jeste, uradio sam i lejaut za celu prvu epizodu, tako da mogu da se prepoznaju moji pokreti, moje onomatopeje, a i za nekoliko naslovnica sam uradio lejaute. Naravno, uradio sam i likove i to na filmovima, tako da drugi crtači mogu bukvalno da ih precrtavaju.

Kakvo je Vaše mišljenje o tom serijalu?
Prvo i prvo, nisu smeli mene da poslušaju. Ja sam bio taj koji je hteo da stvori jednog superheroja. U to vreme sam mislio da je to dobra ideja, ali to praktično nije bio Lun. Promašio sam potpuno metu što se tiče Lunove ličnosti. Trebalo je da on više bude u nekakvom miljeu kao kod Džejms Bonda ili crnjih španskih stripova. Kako bilo da bilo, taj Lun i nije bio toliko loš. Ali je imao veliku dinamiku izlaženja i to je moralo brzo da se crta, a onda se jako gubilo na kvalitetu. Taj stripski Lun sem imena i prve epizode, nije imao puno sličnosti sa Lunom Mitra Miloševića. Imao je svoj stripski život, ali nije dostigao bogzna kakav kvalitet.

Sem Velikog Bleka, Kosmo je bio još jedan od licencnih stripova. Vi ste i ovom stripu dali svoj pečat…
Kosmo je bio prvi strip koji sam ja adaptirao. Čak su i Dnevnikovi lektori, sa kojima sam stalno ratovao, primetili da su tekstovi dosta skromni, pa smo pokušali da ih malo osvežimo i približimo našim čitaocima. Počeo sam da adaptiram tekstove, ubacujem kolokvijalne izraze, ulični rečnik. To je jedan od mojih pokušaja da uradim nešto, jer sam smatrao da prevodilac ne sme da bude samo bukvalan prevodilac, već da mora i da vlada sadržajem i da prilagodi prevod. Ono što danas čitamo po stripovima, kad je prevod u pitanju, najčešće je jako, jako loše. To mi je neko vreme dobro išlo, barem po reakciji čitalaca. Ali, onda smo se našli u čudu, jer više nije bilo epizoda! Ja sam napisao nekakav scenario, a kako je Miša Mijatović bio najbliži tom žanru stripa, on je predstavljao logičan izbor. Dogovoreno je da ja uradim lejaut, a Miša olovku i da istušira, pa da serijal ide nesmetano. Međutim, ispostavilo se da je Miša Mijatović izuzetno spor crtač, tako da on nije imao snage da istera tempo. Isto je bilo sa Vestern kolekcijom. Dok smo mi za godinu dana završili sve epizode, Miši je trebalo dve godine da istušira jednu epizodu!

U to vreme ste za Neven uradili jedan strip koji je doživeo veliku popularnost – Troje nesalomivih
To mi je jedan veoma drag strip, koji me je pomalo vratio Poručniku Tari i partizanima. Stvarno sam ga sa uživanjem radio. Toza je dao odličan predložak. Kako su glavni junaci bili dvoje klinaca, nismo imali puno problema sa ideologijom. Pošto je Toza Crnogorac, naravno da je i glavni junak bio Crnogorac. Našli smo pravi majdan inspiracije u jezičkim razlikama. Sa drugom epizodom sam bio nešto manje zadovoljan, pošto se odvijala u gradu, pa sam morao da crtam zgrade i nameštaj, što baš i ne volim. Svejedno, opet smo uspeli da napravimo jedan strip koji i jeste i nije puno ličio na Otpisane.

Početkom karijere gotovo isključivo da ste radili po Tozinim scenarijima. Kako je izgledala vaša saradnja?
Pošto smo uvažavali jedan drugog, tu nije bilo problema. Problemi su nastali kada sam ja počeo sve više i više da menjam Tozin scenario. Imali smo dosta unikatan sistem rada: on napiše sinopsis, ja odobrim sinopsis – bio je to dosta demokratski sistem rada – on mi ponudi ideju, pa ako mi se svidi ideja, idemo dalje. Ako ne – radimo nešto drugo. Znači, nije me terao po svaku cenu da radim sve što on zamisli. Kada bi bio gotov sinopsis, onda bi on radio celu razradu, onako kako je on zamišlja. Od te razrade obično nije ništa ostajalo, pošto sam ja poznat po tome da sam svojeglav, ali svejedno, pošto je on to dobro radio, dramaturški dobro delio – rezovi su bili na pravim mestima, onda nije bilo problema. Već posle početka saradnje, kad smo se malo uhodali, on više meni nije ni stavljao napomene „iz donjeg rakursa“, „iz gornjeg rakursa“, on je samo opisivao radnju, jer je znao da ću ja to rešavati onako kako ja hoću, pa što da gubi vreme. Pošto sam ja onda u tome menjao i dinamiku i broj scena, onda sam uglavnom i upisivao radni tekst. To bi onda išlo opet kod Toze i on bi upisivao nanovo dijaloge, prepravljao, ispravljao ili ostavljao ono što je moje. Konačan rezultat je bio neki zajednički rad. Na kraju pretposlednje epizode KobrePapan, dijaloge sam, recimo, radio sâm i ostala je samo Tozina priča. Poslednju epizodu sam radio sâm – tad sam već počeo da sarađujem sa Ervinom Rustemagićem. Toza je već uveliko radio Nindžu i druge stripove, tako da tu više nije bilo prostora za saradnju.

Dolazimo do Ket Klou za koju je poznato da je bila jedan od predloga za saradnju sa Dečjim novinama, zajedno sa Džijom i Sajborgom
Uradili smo sva tri predloga i nismo imali pojma šta će biti prihvaćeno. To je dato uglavnom beogradskim crtačima da tuširaju, pošto ja nisam mogao da prihvatim da sve to istuširam. Desilo se da nije bilo ili dobre volje ili umeća, jer kada smo dobili te table nazad, rezultati su bili vrlo mršavi. Ja sam iscrtao tri ili četiri strane Džije, dve ili tri strane Sajborga i jednu ili dve ili tri strane Ket Klou. Te table su date različitim crtačima. Na primer, imam jednu tablu Sajborga koju je tuširao Željko Pahek – on je dobio to na probu. Uglavnom nismo bili zadovoljni rezultatima. Ili nisu imali volje, kao Pahek − vidi se da je to radio preko volje – ipak je njegov svet drugačiji od Marvelovog i bolje je na kraju što ga sve ovo nije odvuklo od njegovog sveta. Sve u svemu, ja sam morao da preuzmem na sebe i Ket Klou. Prva epizoda, koju je Toza napisao, ona je i zaživela. Ali, posle prve epizode, Toza se pogubio u Blekovima i jednostavno nije stizao. Pošto smo već radili i sa Forumom, pa sam poznavao Slavka Draginčića, onda sam ga pitao da li bi on pisao scenario. On je pristao, ali ni on nije izdržao. Jednu epizodu je isterao do kraja, s tim što je poslednji deo bio već prilično na mišiće, s obzirom da je, kao urednik, u Marketprintu imao pune ruke posla. No, to je meni dalo prostora da počnem da gradim Katu onako kako sam mislio da treba. Da budem iskren, ipak me je sputavala i Tozina koncepcija, a i Slavkova. Tozina koncepcija je bila previše marvelovska, a Slavkova suviše klasična. Ja sam oduvek voleo da se zezam u stripovima i Ket Klou  je bila prilika da radim stripove za svoju dušu, za razliku od Kobre i Bleka i u stvari sam jedva dočekao da radim sam. Mislim da se to i vidi već u prvoj epizodu nakon Gauntcat, da je to nešto sasvim drugačije, da odjednom se tu nešto menja. Ket Klou nije samo običan superheroj, zagovornik „american way of life“.

Ket Klou je Vaš najpopularniji strip u inostranstvu. Kako objašnjavate takvu popularnost, posebno u Skandinaviji?
Skandinavija je imala jako veliku tradiciju sa stripovima, odnosno objavljivanjem stranih stripova, pošto njihova sopstvena produkcija nije bogzna kakva, kao i nemačka, uostalom. Ali, oni imaju i tradiciju objavljivanja klasičnog stripa. Kod njih je i dan-danas najpopularniji Fantom. Marvela su oni, u suštini, malo objavljivali. Marvel kod njih nikad nije zaživeo, kao ni kod nas, uostalom. A Ket Klou je bio tako neka sredina između jednog i drugog. Nije sadržala ništa što se njima ne sviđa, a sadržala je dosta toga što im se sviđa. Da je bila čisti Marvel, verovatno ne bi uspela.

Takođe za skandinavsko tržište radili ste sa Sibinom Slavkovićem, isključivo kao scenarista i strip Stormi i Ajsberg. Kako je došlo do ideje za taj strip?
Sibina sam upoznao još 1978. kada sam izašao iz armije i kada sam počeo da sarađujem sa YU stripom. Dugogodišnji smo prijatelji i kumovi i mnoge smo stvari radili zajedno. Kada smo se zaposlili zajedno u Marketprintu i radili na Tarzanu, sedeli smo u potkrovlju jedan preko puta drugog. Naravno da smo o svemu pričali i bilo je logično da ostvarimo neku pravu saradnju. Dosta epizoda Tarzana smo ostvarili zajedno, ili po mom scenariju, pa je on sam crtao, ili sam ja radio olovku, a on tuširao. U vesternima imamo čak obrnutu situaciju – da je on radio olovku, a ja tuširao.
Uglavnom, dosta smo bili vezani. Ništa onda neobično nije bilo da i Stormi i Ajsberg radimo zajedno. Pošto sam onda je sarađivao sa Ervinom, a Ervin je sarađivao sa Skandinavcima, bilo je najnormalnije da predložimo Ervinu da plasiramo nešto Sibinovo. E, sad, Sibin nikad nije imao dovoljno vremena, pošto je radio i kao urednik, tako da od Stormi i Asjberg nije puno urađeno. Još uvek postoji scenario za drugi album, koji nije završen, jer se Sibin ne usuđuje da započne razrešenje priče koje se odigrava na stejdžu tokom koncerta hevi metal grupe na stadionu sa 100.000 fanova.

Da se vratimo radu na Tarzanu
Šta reći o Tarzanu, a da se ne zna. Toliko puta smo spominjali pravila kojih je trebalo da se pridržavamo. Mnogi misle da su ta pravila bila zakovana za crkvena vrata, ali ne. Jedino se znalo šta nije poželjno − otprilike to da Tarzan ne sme da ubije nikoga, ne sme da poljubi nijednu drugu ženu i, joj budalaštine, da ne smeju da mu se crtaju bradavice! Ali, nije bilo teško pristati na ta pravila. Možeš misliti, priča ionako nije smela da ide u prevelike ekstreme. Ja sam ipak otišao par puta i to je prošlo bez stresova. A prošlo je jednostavno zato što Edgar Rajs Barouz u tim godinama i nije previše obraćao pažnju na to kao kompanija, već je to prepuštao nosiocima posla, a to je bio Atlantik. Tamo su ipak bili ljudi koji su malo slobodnije gledali na sve to, a i mi smo imali naše prethodnike Špance, kojima je svašta prolazilo, pa nismo imali neki kompleks. Držali smo se neke zlatne sredine da ne talasamo. Sve dok se dobro prodaje, svima dobro. Čemu čačkati, pa da izazovemo neki incident, koji bi nam samo škodio.

Imponuje Vaša angažovanost na Tarzanu. Skoro u svakoj epizodi da ste imali udela, bilo kao scenarista, ili ste radili lejaut, ili ste tuširali…
Ja sam zapravo bio neka vrsta supervizora. I to takav neprijatan supervizor da, ako mi crtač donese neku epizodu, umesto da mu objašnjavam šta ne valja, ja uzmem olovku i prepravim kako mislim da je bolje. Verovatno sam u tom procesu nekome i nagazio na žulj, ne bi me čudilo. Ali, posao je posao i tu nije bilo mesta za sitne egocentričnosti.

Da li ste uživali u radu na Tarzanu?
Neke epizode su mi bile izuzetno dosadne, što ne znači da ih nisam crtao profesionalno. To je, recimo, većina epizoda Slavka Draginčića, koje su klasičan Tarzan i koje sam ja mrzeo isto koliko i epizode Džona Selarda, jer je tekst bio književni, bez iskrica i petardi, bez ličnog pečata zanimljivog za čitaoce. Zato sam pravio neke svoje izlete, a koje su Šveđani tolerisali. Te epizode nisu padale ispod proseka tiraža, što znači da je zadovoljen nivo i to je bilo OK. Te neke krive Drine koje sam ja pravio, nisu bile neko značajno odstupanje od Tarzana, ali su za mene predstavljale rasterećenje, da radim nešto što volim. Recimo, u epizodi Samantin hram, koja je po tekstu vrlo, vrlo klasična, ja sam kreirao grafički izgled Amazonki. Čisto sumnjam da je Slavko Draginčić mislio da će Amazonke biti pankerke, maskirane kao superheroji, sigurno ih nije tako zamišljao dok je radio scenario. Dakle, i te epizode koje sam radio i koje su mi malo teže padale, ipak sam u njima pokušavao da unesem neku dozu humora, da ih navrćem na svoju vodenicu, kako bih sebi olakšao. Sve češće i češće sam počeo da pišem scenarija za svoje epizode, kako bih mogao da radim onako kako sam želeo. Ima dosta epizoda koje su meni drage, barem koliko Ket Klou i Kobra. Recimo, epizoda Zvezda, gde sam se baš ono zezao i koja je u stvari pravi humoristički strip i gde se puno smejem i na svoj i na Tarzanov račun. Onda, epizoda Tigar − tu mi je Toza dao dosta veliku slobodu da istumačim scenario onako kako ja mislim. Da ne govorim o Kalonga pentalogiji, u kojoj sam uživao, pošto sam, posle ne znam koliko vremena, ponovo radio Kobru. I proturio par psovki ispisanih kao fol na arapskom. Samo je jedan arapski student u redakciji Strip Arta provalio da sam u epilogu Kalonge šeiku Džafadu podmetnuo tekst uputstva za Akai kasetofon ispisan na arapskom!

Jedan od izleta van realističkog stripa bio je Bili The Pljuc
Da, Bili The Pljuc je bio pravi odmor. Jedino što nisam znao šta ću s njim i gde sve to vodi. Ako pogledaš prvu epizodu, ona je u nekom čudnom stilu, strašno škrabav stil. Uopšte se nisam trudio da to lepo crtam. Mislio sam da to tako radim radi sporta. Ali, već u drugoj epizodi u meni je proradio već spomenuti Bil Hik Hok i neka želja u meni da to stvarno uradim onako malo drugačije. Kad pogledaš prvi album Bili The Pljuca, možeš videti toliko šarenila, toliko različitosti u stilovima, toliko se vidi da nisam imao pojma di ću – šta ću s tim, već sam crtao onako kako mi je padalo napamet, ili u trendu onoga što sam tada crtao –recimo Anđela pakla ili nešto skroz bez veze. Ne bih mogao da kažem da je Bili The Pljuc rađen u jednom stilu. Neke table sam radio veoma pažljivo, da bih opet neke naredne uradio sa mnogo manje pažnje. Čak i lik Bilija varira, počevši od šešira, pa do celog tretmana.

Pre nekoliko godina ste se vratili radu na Bili The Pljucu po scenarijima Darka Macana. Čija je to bila ideja?
Inicijativa je bila moja. Imali smo problema u Stripoteci da popunjavamo zadnju stranu. Autorska prava su postala skupa, a ja se nisam baš bavio pametnim stvarima i smatrao sam da jednu tablu mesečno mogu da isteram. Nisam valjda tol’ko zarđao! Ali, onda smo se našli u problemu da ja jednostavno više nisam razmišljao na taj stari način. I onda nam je trebao scenarista. Toza je isto bio zauzet. Onda sam se setio, pošto sam u to vreme čitao Macanovu Borovnicu i baš mi se jako svidela, da predložim Macana. Naravno, Macan je to iz cuga odbio. Smatrao je da jednostavno nije za to, zbog „bolesti autoriteta“. Rekao je da bi više mislio da li bi se to meni dopalo, nego kako da napravi dobru priču. Na kraju je to stvarno tako ispalo. On je to sve teže i teže radio i stigli smo do petnaeste strane i tu smo stali. Šteta.

Spomenuli ste saradnju sa Ervinom Rustemagićem. Kako je tekla ta saradnja?
Saradnja je bila izuzetna, a krenula je sa Kobrom. Ervin je preuzeo sve stare epizode Kobre, kako bi ih objavio napolju. Čak sam počeo da radim i nastavak – Arizona heat, sa ciljem da se pretvori u serijal koji će ići. Međutim, kada je Kasterman objavio Kobru u Nemačkoj i kada su je objavili i Holanđani, Kobra baš nije naišla na željeni odziv publike. Govorio sam Ervinu da su šanse Kobre jako slabe, jer taj stil „roady“ filmova je ipak istorija. Bilo bi to praktično samo podgrejavanje starih tema, što baš i ne bi steklo čitaoce i na kraju se to pokazalo kao tačno. U to vreme ja sam već radio i Ket Klou, koja je mnogo bolje krenula. Uglavnom, Ervin je uspeo da proda Ket Klou na nekoliko mesta, tako da je bilo lepo sarađivati!

Sredinom 1990-ih radili ste za američko tržište…
Prvo sam počeo da radim Ghost za Dark Hors. Posle toga, bilo mi je ponuđeno da uradim i Black Pearl. To je bilo u Ervinovom periodu saradnje sa Dark Horsom. Onda je bilo aktuelno i da se Herman proda Dark Horsu. Pošto je za Malibu već bila objavljena Ket Klou, čime sam ja u Americi stekao neko ime, ovi iz Dark Horsa su mi lako dali da nastavim s Ghost. Nisam previše uživao u tome, mada je posao bio izuzetno lak. Ja sam radio samo olovku, a tuširao je izuzetni Bernard Kole, koji sad radi za Francuze. To što je uradio za Ghost, to ja ne bih uspeo za 130 godina da uradim, da tako smirim liniju, upeglam taj crtež, da bi to bila prava stvar koja odgovara originalu, koju je radio Alan Hjuz. Dobro, ja Ghost interno zovem Dušica, jer mi je bez veze da žensko zovem Ghost. Ta avantura sa Dušicom mi je bila lepo iskustvo, ali dosta sam se namučio, jer se nisam slagao sa načinom pričanja, sa dramaturgijom i uopšte sa ciljem koji je postojao. U stvari, nisam se slagao sa scenaristom. Sve je to bilo previše konfuzno, previše trivijalno, previše je bilo jeftinih štosova u tome, šokova radi šokova – nije mi to previše prijalo. Iritiralo me je licemerje izdavača koji nisu dozvoljavali da se vide sise, ali su insistirali na koljačini, prosipanju creva i razmazivanju mozgova po zidovima.
Ali, bilo je to vreme kada se nešto moralo raditi, je l’? Tu onda otprilike spada i Black Pearl. Taj posao sam prihvatio dosta nevoljko, u startu mi se nije svidelo čim sam pročitao scenario, koji nije bio u stvari scenario, već je Mark „Skajvoker” Hamil u jednoj svesci iscrtao sve. To mi je dosta pomoglo u radu, da ne mislim previše šta tu treba crtati, ali ono što me je totalno razočaralo jeste davanje tih crteža na tuširanje bukvalno drugorazrednim tušerima, koji su to apsolutno upropastili. A onda su ga koloristi dokrajčili skroz. Sama ideja Black Pearl je izvrsna – mali čovek, koji se bori protiv globalizacije i protiv orvelovskog uređenja. Sve je to bilo OK, ali ni Mark Hamil, niti Erik Džonson nisu bili dorasli tom poslu. Dramaturški je to bilo haotično, zdudano, sa rezovima na bezveznim mestima. Ostavili bi mi pet slika na stranama gde ljudi pričaju, a tamo gde je akcija – dvanaest! Bukvalno sam se pogubio u tom crtanju čiča gliša, tih malih ljudi koji se i ne vide, bez ekspresija lica… Onda se nisu ni njih dvojica usaglasili sa Dark Horsom koji će stepen erotike biti zastupljen, pa je jedna verzija izašla u sveskama, druga u tvrdom povezu. Bilo je tu svašta. Sve u svemu, taj strip nije nešto čime bih mogao naročito da se ponosim. Malo je tu ostalo od mene, osim nekoliko majica na kojima je pisalo Bajaga, Riblja čorba i Gerometal i Larsa Ulriha pored Pamele Anderson u kafani… Kad spomenuh Pamelu, radio sam jedan cross-over između Dušice i Barb Wire. Cross-over je bio takav da se Barb Wire pojavila bukvalno na tri strane i to vezana za nekakvu stolicu, pa nije bilo prilike da joj se vide sise. Čemu onda taj cross-over???

Bilo je pokušaja saradnje i sa drugim američkim izdavačima, sa stripovima Aleida i Gicko i Njonja?
Aleida je trebalo da bude nekakav „fantazisajberpanksasisamaištatijaznam“ serijal za Hevi Metal magazin u režiji Strip art fičersa (SAF). Martin Lodevajk je uradio scenario za prvu epizodu i dan-danas obećava da ce uraditi nastavak. Najsmešnije je to sto je strip dobio dobre kritike (valjda zbog junakinje koja je ličila na Pamelu Anderson) i Hevi Metal je bio zainteresovan, ali Martin nikako nije mogao da se skocka. Ostalo je na toj jednoj epizodi.
Gicko i Njonja je pilot epizoda rađena u okviru saradnje sa Platinum Studios iz Los Anđelesa. Jedan deo studija se bavio predlozima i promocijama ideja za TV serije. Moja prvobitna ideja da serija bude o dva pandura u Nejtan Never miljeu nije prošla i dirigovano je da se stvar prizemi na trivijalniji nivo, pa smo tako dobili petparačku priču o čudovištima iz kanalizacije i kvazi dosije X teoriju zavere. Primedba je bila i na lik brkatog sredovečnog policajca. Navodno, teško je naći glumca koji bi ličio na njega. Tu sam se dobro zakačio sa njihovim urednikom Polom jer sam ga pitao kako je moguće da ja u ovim pizdincima znam za Berta Rejnoldsa i Denisa Farinu a on nema pojma. Bilo je reči i o još jednom liku za kojeg sam predložio Boba Gantona, ali se genijalac izjasnio da ne zna ni tog glumca. Onda sam ja pošizio i odvalio da nemam šta da tražim sa tipom koji nije gledao Bekstvo iz Šošenka. Ervin nas je jedva smirio, ali smo na kraju postali dobri prijatelji, naročito kada je ekipa iz Novog Sada na čelu sa Goranom Đukićem obavila dobar posao u prezentaciji Kauboji i vanzemaljci. Naslovna strana za promotivni strip gde kauboj beži od ogromnog NLO-a urađena je prema Goranovom crtežu.

Sarađivali ste i sa Bonelijem?
Saradnja je išla preko SAF-a. Radio sam neke probe za Martija Misteriju, koje su odbijene, ali su mi dali scenario za jednu epizodu u ediciji Zona X. Posao k'o posao. Nešto baš i nisam bio srećan s tim poslom. Stalno su nešto zakerali i sitničarili, a nisu davali dovoljno podataka za crtanje. Na kraju je čak neki crtač izmenio nekoliko kadrova, ne znam ni ja zbog čega, a jednu stranu su objavili okrenutu naglavce. To što mi nisu ponudili drugi scenario shvatio sam kao olakšanje, a ne kao lošu činjenicu.

Da li ste nekad doživeli slavu u inostranstvu?
Nisam se previše kretao u inostranstvu, da bih to doživljavao, ali recimo, trenutno se dopisujem sa jednim Italijanom, koji me pamti po jednoj epizodi Bleka objavljenoj u Italiji, a ovih dana sam, recimo, popričao na forumu i s jednim čovekom iz Turske, koji zna za Kedi Kiz iliti Ket Klou na turskom i koji kaže da je taj strip bio popularan tamo. Prošle godine sam u Makarskoj razgovarao s nekim turskim izdavačima, koji isto znaju Ket Klou. Pita me šta sam radio u to vreme, zanimala se… Što se tiče Skandinavaca, u kontaktu sam i sa Lenom Olmark i sa Sigbjornom Stabursvikom, urednicima Magnuma dok ih nije kupio Semik, tako da imam informaciju iz prve ruke da li su moji stripovi bili popularni ili ne. S druge strane, Ket Klou je tri godine zaredom bila proglašavana za najpopularniju junakinju u Švedskoj. Bitno je da je bila ispred Akse, što ovde ne bi moglo da se desi! I još bitnije da je Romero morao da napravi nekoliko naslovnih strana za Ket Klou, jer on onda, pošto se odvojio od agencija, nije imao posla, pa je morao da prihvata svašta, između ostalog da uradi i naslovnice Ket Klou.

Kako je došlo do inicijative za strip Balkan ekspres, kako je tekla saradnja sa Gordanom Mihićem i kako danas gledate na taj strip?
Sibinu je, kao uredniku u Marketprintu, palo na pamet da je Stripoteka mnogo zakinuta za domaći strip. U stvari, grizli su ga nostalgija za YU stripom i nedostatak serijala. Kratki stripovi nisu bili njegov fah, a Tarzana smo samo uslovno smatrali domaćim ostvarenjem. Potkrovlje Marketprinta je, pre svega, bila prostorija za kafenisanje i torokanje, nešto slično Dnevnikovom desetom spratu, pa tek onda redakcija legendarnog magazina. U jednom takvom sukobu radnih dužnosti i prečih zadovoljstava, poveo se i razgovor koja bi tema bila zgodna. Po medijima se već pričalo da su u toku pripreme za film Balkan ekspres 2 i ideja je sama isplivala.
Kontaktirali smo sa gospodinom Gordanom Mihićem, on se ljubazno odazvao pozivu da dođe u Novi Sad i posle jednog poslepodneva provedenog u bašti jednog kafića u Radničkoj ulici, kockice su bile složene. Gordan se odmah složio da filmski scenario mora da pretrpi sažimanje i sa puno poverenja taj deo posla prepustio meni. Osnovni dogovor je bio da mu kopiju svake epizode pošaljemo na autorizaciju. Nikada nije imao nijednu primedbu što mi i dan-danas imponuje, pošto Gordanov rad veoma cenim i smatram ga najboljim piscem dijaloga u domaćim filmovima.
Kao čovek, Gordan je na Sibina i mene ostavio izuzetan utisak. Predusretljiv, nesebičan i pre svega skroman. Osobine koje poseduju samo istinske veličine svog posla. Takav osećaj bezuslovnog prijateljstva sam osetio još samo u susretima sa Džoom Kjubertom i Serhiom Aragonesom. Razgovarali smo kao da se godinama poznajemo i družimo.
Mislim da se i u samom stripu Balkan ekspres vidi da sam mu pristupio sa dužnom pažnjom. Moj primer je sledio i Branko Plavšić koji je, uz nekoliko epizoda Tarzana, baš u Balkan ekspresu pružio ono najbolje iz sebe.
Branko i ja smo imali nameru da nastavimo rad na Balkan ekpresu (fali još jedan album da bi priča bila zaokružena), ali je njegova prerana i tragična smrt te planove obezvredila. Trenutno, Sibin i ja prikupljamo materijal tako da će Balkan ekspres ove godine izaći kao integral od 120 strana (četiri epizode objavljene u Stripoteci i dve neobjavljene). Celo izdanje će biti u spomen Branka Plavšića i sadržaće njegovu biografiju, stripografiju, neke njegove rane radove i dva stripa koje je poslednje uradio. Igrom slučaja, ta dva stripa su njegov i moj zajednički rad. Celokupan prihod od albuma je namenjen Brankovoj porodici.
Čitajući Balkan, sada tokom priprema, mogu da kažem da i danas deluje sveže i originalno. Vremenska distanca je pokazala koliko je Gordanov predložak čvrsto utemeljen, koliko je univerzalan i koliko je prihvatljiv za sve generacije. Epizode, koje su ovako skupljene na gomilu, deluju još čvršće i kompaktnije. Tokom razvučenog objavljivanja u Stripoteci, nije se moglo primetiti koliko priča ima sulud indijanadžonsovski tempo, a na galeriji likova bi nam mogao pozavideti i Viktor Igo. Počevši od Popaja, kojeg ne možeš uhvatiti ni za glavu ni za rep, preko večito upaničenog i smotanog Pika, do haotične Koviljke, koja je kao stvorena da je na filmu otelotvori Seka Sabljić.
Balkan ekpres je samo fizički stari strip. Po svemu ostalom, možemo na njega da gledamo kao na premijeru.

Sarađivali ste i sa čuvenim novosadskim rediteljem Želimirom Žilnikom na filmu Lijepe žene prolaze kroz grad?
Žilnikov film Lijepe žene prolaze kroz grad je dosta neobičan po svom sklopu i izrazu.  Tema, kostimi... Žilnika je sve to podsetilo na strip i želeo je plakat u takvom stilu. Neko ga je uputio na mene i tako smo se našli. On je objasnio šta želi, ja sam objasnio šta se može i, sve u svemu, dobili smo najstripskiji plakat domaćeg filma.

Učestvovali ste i u međunarodnom projektu Durchbuch
Da, to je projekt koji je išao preko Ervina, a povodom rušenja Berlinskog zida. Od naših autora bili smo nominovani Pahek i ja. Uradili smo po četiri strane i mogu da budem ponosan pošto su moje i Pahekove priče među boljima. Naravno, nismo mogli da se merimo sa Mezieresom, koji je uradio dve izvanredne strane; Bilalov rad je bio izvrstan… a mi smo bili negde u sredini. Meni je najvažnije što sam se našao u tako dobrom društvu.

Kako ste doživeli raspad Jugoslavije – lično i profesionalno?
Lično – vrlo loše. Sve je stalo, uništeni su izdavači. Bio sam primoran da radim za strane partnere, čime baš nisam bio oduševljen, jer nisam mogao da radim ono što volim. To dokazuju i Dušica i Black Pearl. Sva sreća, Kata je dobro išla, pa sam ipak bio na svom terenu. Nažalost, sve manje i manje sam mogao da se bavim stripom. Jer, rad na  stripu je zahtevan. Traži vremena, a ne plaća se redovno. A, čovek, kad ima porodicu, ipak mora da obezbedi neki redovan prihod. Sve više i više sam se okretao poslovima koji su manje, ali redovnije plaćeni. U to vreme počinje moje bavljenje muzikom – iz prostog razloga što nisam imao šta da radim. Poslove koji su mi obezbeđivali egzistenciju radio sam brzo i lako i ostajalo mi je puno vremena, pa sam se jedno vreme gotovo sasvim posvetio muzici. Sa Jocom Grivom sam osnovao GeroMetaL i 1993. godine smo snimili prvi album Der Rauch Am Waser, a 1996. drugi, nazvan Cat Claw. Na tom albumu je i pesma posvećena našoj omiljenoj Olučarki. Jedini dodir sa crtanjem sam imao kada sam pravio omote za naše žive nastupe i kasete, pošto sam sve svirke redovno snimao.

Desetak godina unazad, ono što je privuklo pažnju su knjige koje ste uradili na sopstvenu inicijativu, a koje su na neki način povezane sa istorijom…
Za mene, istoriju, najkraće rečeno, predstavljaju vitezovi. Sve što je na konju, u oklopu, s mačem u ruci, bez baruta, to je moj domen interesovanja. Godine 1996., u celom ratnom i ekonomskom haosu, počeo sam da se bavim dizajnom, a i pojavio se čuveni Vindous 95, u kojem sam prepoznao velike mogućnosti upotrebljive za dizajn. Mic po mic, prvo Korel 6, kao i svaki početnik, a onda sam se bacio u Fotošop. Prvo sam radio nešto što baš i nije ličilo na mene. Pokušavao sam da kolorišem, da nađem neku zlatnu sredinu između fotošopa i klasičnog crteža. Uglavnom, u tom zezanju sam napravio i nekih desetak ilustracija vitezova, koji još nisu imali svoja imena. U to vreme sam počeo da radim honorarno za Zmaj, uglavnom ilustracije i omote za knjige… Njihov urednik je video te moje crteže i pitao me zašto to ne objavim. Nisam video puno potrebe za tim, ali me je on ipak nagovorio. Predložio je da ih vežemo za narodne pesme. U tom stilu sam uradio još nekih sedam-osam crteža. Izabrali smo „akcione“ pesme iz pretkosovskog, kosovskog i postkosovskog ciklusa. Sve je to objašnjeno u predgovoru te knjige. Sad, druga je stvar što neki nisu čitali taj predgovor, pa su drugačije shvatili tu knjigu, ali dobro. To je bio moj prvenac, što se tiče knjiga.
Približavala se 2004. godina, godišnjica Prvog srpskog ustanka i bilo je prirodno da se nešto uradi na tu temu. E, sad je bio problem to što to nije bio moj teren. Nisam bio baš oduševljen kuburama, šišanama i čačkalicama zvanim jatagan i negativcima u gaćama. Seo sam, prikupio materijal, ispisao ceo tekst o Prvom srpskom ustanku onako kako je mene zanimalo, a to je da u knjizi bude sve ono čega nema u knjigama istorije. Znači, kako se jedan ustanik ožder’o, ispalio top i ubio pašu i kako Karađorđe nije bio sposoban ni rođenog oca da pošteno ubije.
Zahtevno crtanje temperama nisam mogao sam da izvedem, pa mi je tu puno pomogao Sibin, koji je kolorisao moje olovke. Što se teksta tiče, urednik ga je dao na recenziju i dva od tri recenzenta se nisu složila da to bude jednostavan zabavan tekst. Mislili su da bi to moralo da bude mnogo kapitalnije delo, što uopšte nije bila moja ideja, jer sam imao drugačiju ciljnu grupu. Ali, uredniku se svidela ideja da napravi kapitalnije delo, pa je dao jednom profesoru da on napiše tekst. Uglavnom, taj tekst uopšte nije u skladu sa ilustracijama. Preozbiljan je. Nije uopšte loš tekst – naprotiv, ali sve ono što sam ja hteo da izbegnem, sada se pojavilo − kojekakvi Ičkovi mirovi, pregovori, drž-ne daj, Praviteljstvujušči sovjet, skupštine opština... sve ono što sam ja mrzeo iz istorije, sada se pojavilo. Ali, ’ajde… Sam projekt već odavno nije bio skroz u mojim rukama i izašao je takav kakav je. Ekskluzivan, sjajan, upečatljiv i edukativan, ali sa jako malo Baneta u njemu.
Poučen iskustvom, nisam dozvolio da treća knjiga bude toliko van moje kontrole, pa sam ja napisao tekst, a ilustracije su plod saradnje sa Sibinom i Goranom Đukićem. Radili smo svetovnu biografiju Svetog Save iliti Rastka Nemanjića – detinjstvo, odlazak na Atos, monaški život i život kao Svetog Save. Što se tiče njegovog teološkog bivstvovanja, za to su se pobrinuli drugi autori, pa su napisali jedan dodatak na kraju knjige – ja nisam stručan za to. Sibin i ja smo se ograničili uglavnom samo na ono što se znalo o Svetom Savi, na činjenice. Nismo se bavili čudima, već smo uradili jednostavno jednu biografiju, da deca kojima tamo negde visi slika Svetog Save jednostavno znaju ko je bio taj čika. Iz naših udžbenika, deca u stvari slabo znaju ko je Sveti Sava. Da bi sve bilo verodostojno, Goran i ja smo, stopama Rastka Nemanjića, obišli celu Južnu Srbiju.

Kad je u pitanju knjiga o Kosovskoj bici, koliko detaljno ste se bavili proučavanjem?
Pa, evo ovako − Junaci narodnih pesama nastali su igrom slučaja – zato što se štošta poklopilo. 1804. nastala je jer je bila zgodna prilika. Sveti Sava je nastao iz namere da se nekome nešto objasni i da to ostavi nekakvog traga, a Kosovska bitka je rezultat mog, sad već 30-godišnjeg bavljenja tom temom. Jer, od prvog pojavljivanja feljtona Petra Tomca, počeo sam drugačije da gledam na takvu tematiku. Prikupljao sam materijal, interesovao se za sve u vezi sa bitkom, zapisivao razne podatke koje sam nalazio. Sve je to stajalo u dve deeebele fascikle kod mene, podsećajući me da moram to jednog dana da uradim.
I sve tako do momenta pojave interneta. Tada se pojavila mogućnost da dobijem sliku o Kosovskoj bici drugačiju od one iz naših izvora. Kada sam ušao na sajt turskog Ministarstva nauke i kulture, pročitao sam gomilu prikaza Kosovske bitke, potpuno drugačijih od našeg, a koji uopšte ne govore o tome kao nečemu jako važnom za Srbe, već o svemu tome govore hladno. Kad su mi prevodi turskih izvora postali dostupni, onda je već stvar postala ozbiljnija. Onda je samo trebalo sesti i nacrtati. U jednom momentu se desilo da sam imao vremena i za to. Stvarno sam se posvetio tom zadatku, tako da sam napravio jednu prilično razložnu knjigu, koja svakog klinca može samo da podstakne da se dalje udubljuje u tu tematiku. Namerno sam izbegao sve one mitologije, odnosno pokušao sam da ih objasnim činjenicama i kako je do tih mitova došlo. Nisam stavio u knjigu sve što znam i sve što mislim. Na primer, osudu kneza Lazara, zato što nije pomogao Vukašinu na Marici − to sada ne bi bilo politički korektno. Uglavnom, sve ono gde se nisam slagao sa istoričarima, to je u knjizi. Postoji jedan deo, koji je, naravno, čista fantazija. To je moje viđenje toka bitke, ispričan romansirano. I u Predgovoru i u Pogovoru ne tvrdim da se to tako desilo,već da je to jedan od mogućih tokova bitke.

Krajem 1990-ih, u verovatno najgorem vremenu za strip, na kioscima se ponovo pojavila Stripoteka. Od samog početka Vi ste bili član Redakcije?
Pre nego što je Stripoteka prešla na stend baj (naravno, tada to nismo znali), ja sam u Marketprintu bio zaposlen kao crtač stripa. Balkan Express je stigao do četvrte epizode, a Branko i ja smo otišli na nešto što se zvalo „prinudni odmor“, u toku kojeg su urađene još dve, neobjavljene, epizode.
Kada je Stripoteka obnovljena, srećna okolnost po mene je bila to da sam se već uveliko bavio kompjuterskom pripremom za štampu, tako da sam upao u proces obnovljene Stripoteke, ne kao crtač, nego kao tehničko osoblje. Tako se i desilo da je u impresumu pisalo: „naslovna strana  − Bane Kerac“. Mnogi su mislili da sam ja to i crtao. Nisam – ja sam to samo ubacivao u kompjuter i obrađivao, kao i svaki tehnički urednik. Kasnije je to ispravljeno u „likovna obrada naslovne strane“. To mi je i dan-danas u opisu radnog mesta.

Kako danas izgleda život Stripoteke, odnosno Marketprinta?
Recimo sa visoko podignutom glavom (neki bi rekli − nosem), ali su noge sve teže i teže. Stripoteka i uopšte stripska izdanja nikada nisu bila visoko profitabilna, za razliku od 1960-ih i 1970-ih. U periodu nakon toga, Marketprint više insistira na svojoj drugoj delatnosti, a to su pisana izdanja. Stripoteka i albumi praktično izdržavaju sami sebe. Ali, onog neophodnog profita, koji bi obezbedio nešto jače, kao što je, na primer, izlazak Stripoteke u boji, još uvek nema.
Mi smo stalno na toj granici da smo na korak do nečega, ali nema dovoljno resursa da bi se napravio jedan pravi korak, da bi se ojačala produkcija, a samim tim bi se ojačalo i tržište. Tržište ne zavisi samo od moći kupca. Zavisi i od ponude. Stripoteka je, zasad, takva kakva je. Ako me pitaš dokle će biti takva – ne znam. Već sutra mogu da se promene neke stvari – možda već u aprilu posle izbora (mada, poučen iskustvom, čisto sumnjam!). Meni je drago da se ipak održavamo ovako kako se održavamo. Ipak pokrivamo jedan segment tržišta, koji je velikim delom mimo novije izdavačke produkcije. Ako pogledaš šta rade mlađe izdavačke kuće, malo je toga u onome čime se Marketprint bavi. Mi smo ostali (zaostali?) na popularizaciji mejnstrim klasika, što bi rekli, izdajemo nešto za stariju publiku i ponešto se grebemo o mlađu. Nemamo tiraže kao „bonelijevci”, ali zato imamo slavu!

Jedno pitanje koje se uvek nameće, kada se priča o Stripoteci, to je mesto, odnosno odsustvo domaćeg stripa u Stripoteci
Jednostavno, nemamo resurse da bismo mogli to da plaćamo. A pošto smo i Sibin i ja autori, ne bismo želeli da teramo nekoga da radi za neke male pare i da bude srećan što je to objavljeno. Znam da je to nesrećan izbor i da ima dosta klinaca, koji bi vrlo rado dali svoje stripove samo da bi bili objavljeni u Stripoteci. A kako ja ne smatram da je strip samo umetnost, već da je to nešto od čega treba i da se živi, ja prvi ne bih dozvolio da se tako nešto dogodi, da silom prilika moramo da potcenimo te autore. Ako ja mogu da zahtevam neku cenu za svoj rad, onda neću tu mogućnost da uskraćujem nekom drugom.
Drugi razlog je, bez obzira što će to malo grubo da zvuči, da se bojim da trenutno mi nemamo autora koji bi mogli da drže nivo. Ne u smislu kvaliteta – takvih autora imamo, sva sreća, jako puno, već onih koji bi, otprilike, ulazili u koncepciju Stripoteke i koji bi mogli da izbacuju serijal. Makar svakih šest meseci po epizodu, ali koja će biti kvalitetno u kontinuitetu sa prvom epizodom. Slično principu iz Yu stripa, gde smo imali dosta serijala, kao što su Kobra, Ket Klou ili u StripoteciMaču Piču, Vam, Balkan eksprss… Lako je objaviti jednu tablu, dve, ovaj nagrađeni strip, onaj nagrađeni strip… ali, to nije prava produkcija. Revitalizacija ozbiljne produkcije „ala Boneli“ zahteva da autori budu i plaćeni. To je prosto objašnjenje koje se nekim ljudima ne čini suvislo, ali to je već teritorija za teoretisanje. Ako iz broja u broj moraš da napraviš akumulaciju, koja će ti obezbediti sledeće izdanje, tu onda nema mesta za isprazno filozofiranje. Dobro, lepo je pričati i sanjati, ali treba stvarno biti u proizvodnji, pa videti sa čim se susrećeš. Pa, kada kreneš da objavljuješ jedan serijal po jednoj ceni, pa ti onda vlasnik autorskih prava javi da je cena skočila duplo, onda se, naravno, prekida serijal. Jer, da bi isplatili taj jedan serijal, moramo da ugasimo sve one ostale. U takvoj situaciji se bira manje zlo, šta god to značilo, a najčešće znači da je najvažnije plivati dalje.
Naročito volim one koji nas optužuju da smo se mi u Marketprintu obogatili na Stripoteci, da vozimo jahte, da smo nezakonito prisvojili brend Stripoteke i da ga koristimo za ličnu promociju i ne dozvoljavamo pristup mlađim autorima. Takve stručnjake ostavljam da žive u lagodnosti njihove pogrešne obaveštenosti.

Koliko je Stripoteka danas popularna u bivšim jugoslovenskim republikama?
Stara dama je odavno sebi obezbedila prestižno mesto, čak i među mlađom populacijom. Što bi rekli, legenda je legenda! Stoji i činjenica da se taj prestiž sve više pretvara u krckanje stare slave, ali to je sudbina svih velikih poduhvata i ne vidim tu ništa negativno. Ni novi albumi Roling Stonsa nisu ono što su nekad bili, ali ne možemo reći da su skroz loši. Zato i postoje novi bendovi, čitaj − novi izdavači. A na tržištu ima mesta za sve.
Nama (kao ni svima ostalima) ne ide na ruku distribucija. Distribucija je jako loša, posebno distribucija za inostranstvo. To je jedan problem sa kojim mi nemamo načina da se borimo. Možemo u Crnu Goru da izvezemo i 5 000 Stripoteka, to nije problem. Ali, problem je dobiti pare nazad u razumnom roku. To važi i za Bosnu i za Hrvatsku. Neki gradovi bukvalno dobiju jednu ili dve Stripoteke na pedesetak hiljada stanovnika. Ali, taj problem nije do nas. Bilo je drugačije kada je Marketprint imao svoju distribuciju i kada su naši komercijalisti obilazili teren, dopunjavali i popunjavali ponudu… Mi smo danas samo proizvođači, koji robu dostave distributeru i mole se da im nebo ne padne na glavu.

Koji strip biste voleli da vidite u Stripoteci?
Hm... Recimo, od starijih bih voleo da repriziramo Flaša Gordona od Dena Berija ili neke hitove iz ondašnjeg vremena, što je zaboravljeno, a što je evidentno bilo dobro, pa makar to bila i Čelična Kandža. Voleo bih i neku vrstu reprinta izbora vesterna iz Crtanih romana. Od novijih stripova, ima dosta francuskih albuma (pogotovo su zanimljivi oni koje su crtali naši autori) koji se meni jako sviđaju, ali do kojih jednostavno ne možemo da dođemo. Recimo, svideo mi se vestern Anđela Vatena. Ima puno novih materijala koje bih vrlo rado video u Stripoteci, ali tu ne spadaju noviji američki stripovi, koji me apsolutno ne interesuju, naročito Marvel i DC. Oni su postali sami sebi svrha, da jednostavno ne postoje ti stripovi radi čitalaca, već čitaoci postoje radi njih. To mi se uopšte ne sviđa. Nekoliko izdanja nezavisne SAD produkcije, OK, stripovi tipa Kalvin i Hobs svakako, ali ovo što sada rade sa Fantomom i Valijantom je smešno.

Koje stripove danas najviše pratite?
Ne pratim previše toga. Uglavnom pogledam, ređe i pročitam, kada nešto preporuče na stripskim forumima i zainteresuje me na prvi pogled. Često mi se dogodi da pročitam samo pet-šest strana i da nemam živaca da idem dalje. Poslednji strip koji sam ceo pročitao su Priče sa Divljeg zapada. U meni se još uvek bori onaj stari tip zaostao u 1970-im i 1980-im sa ovim novim što dolazi. Možda nije lepo reći, ali pretvaram se u gadno zanovetalo. Pošto moj klasični pristup stripu nije ono što se danas traži, novi stripovi koji stižu do mene trpe moje suviše klasične primedbe, što je vrlo lako proglasiti nepotrebnim zakeranjem. Tako da, iako neko nešto izvrsno uradi, meni to može da izgleda kao koješta, dok se neko time oduševljava.
Uzmimo, recimo, punoglavca Spajdermena, koji je toliko popularan, a koji meni ne predstavlja ništa, a kamoli da ga čitam! Iako se još uvek bavim stripom, nisam  za sada nimalo raspoložen da pratim trendove i da im se prilagođavam. Ali, koliko se u poslednje vreme bavim stripom, to nije ni tako strašno.

Marketprint je početkom 2000-ih imao jedan hrabar potez, izbacivši Akiru na tržište. Koliko je manga uopšte uticala na Vas?
Akiru sam pratio silom prilika, zato što sam pripremu za štampu neko vreme ja obavljao, upisivao tekst ucrtavao onomatopeje…i posle to uvalio Zlatku Milenkoviću, tako da dobro poznajem Akiru. Na mene je ostavio sjajan utisak, ali me je i ostavio i hladnim. Nekako previše tehnološki… Nisam tu video puno duše, video sam samo puno rada… Ni likovi mi nisu bili dovoljno karakteristični. Na momente sam se mučio da ih razlikujem.
Akira je kod nas prošao onako kako je prošao, a nije naročito slavno prošao. Nije naša publika još spremna za takav način naracije. Možda jedna sledeća generacija (pogotovo ako bude imala metro), prihvati taj manga način razmišljanja koji, čini mi se, nije baš prilagođen ovom našem podneblju zbog nedostatka humora i balkanske prisnosti. Ono što mangama jako otežava posao, kada je reč o popularnosti na ovim našim područjima, jesu i teme koje većini ovde deluju ezoterično i previše nerealno.
Silom prilika, imao sam dosta dodira sa mangama, iz prostog razloga što je trebalo birati šta će se objavljivati. Meni je sve to bilo OK, ali to nije bila moja muzika. Čak sam i radio mange! Ervin je svojevremeno pokrenuo svoju manga seriju, koja se zvala Kvark. I Sibin i Marinko Lebović i ja uradili smo dosta strana, ali onda je to otišlo nekom drugom crtaču.

Pokušali ste da radite i za francuske izdavače?
Sa francuskim izdavačima imam jako veliki problem jer sam veoma svojeglav i ne pristajem da budem samo kamera. Naime, u novoj francuskoj produkciji nije toliko bitno crtačevo autorstvo, nego samo da pošteno odradi scenaristine zamisli. Pošto sam ispravljao krive Drine, neke probe koje sam stvarno uradio sa voljom bile su glat odbijene, a neke probe koje sam otaljao uzete su u uži izbor, pa su tek u finalu otpale. Ne znam, ne mogu nikako da uhvatim te njihove kriterijume, šta je to što im treba. Sada radim opet neke probe,  pa ćemo da vidimo šta će da bidne.

Možda ste suviše veliki individualac za tako nešto?
Pa, bojim se da je to u pitanju, budući da se u francuskom stripu više uopšte ne traži crtač sa velikim „C“, već samo izvršilac radova, a ja sam navikao da se ponašam autorski i da koristim veliko iskustvo. Zato se osećam loše kada dobijem probni scenario, koji je očigledno  nevešto iskadriran, ali scenarista insistira da bude baš tako. Manje više, francuski scenaristi nisu razdvojili pojmove filmskog i stripskog scenarija. Često dobijemo dve opozitne radnje ili višekratno kretanje kamere u istom kadru („Iz donjeg rakursa, čovek stoji na prozoru i gleda prema nama. Rukama iza leđa daje znak svom saradniku“). O tablama sa 12 slika na kojima su sve masovke od 3 000 statista da ne govorim.
No, posao je posao, i gledaću da prevaziđem to moje neslaganje sa sistemom. Žao mi je samo što, ako i uradim nešto za Fruge, to neće biti onaj Bane kojeg fanovi poznaju.

Koliko uspevate da pratite radove naših autora koji objavljuju u Francuskoj?
Uglavnom uspevam da ispratim veliki deo. Sticajem okolnosti, kao član redakcije Stripoteke, uspevam da dođem do materijala, a i sve češće se srećemo po Leskovcima, Kragujevcima, Pirotima i drugim festivalima…

Kako Vam se to čini?
Meni lično, ako ću da budem iskren, ima vrlo malo radova koje bih ozbiljno razmatrao. Ima vrlo malo autorskih radova. Oseća se da je to crtano po zadatku. Dosta često vidim da se dotični mučio. Šta ja znam, u principu to mi se ne sviđa. Svaka čast na trudu i znoju, ali takve stvari me ne raduju kao što me raduju pravi stripovi. Ne može se reći da je francuska produkcija loša, naprotiv, ali oseća se nedostatak onog žara i posvećenosti koji čine velika dela. Teško je naići na strip koji će u vama izazvati oduševljenje kao kad su se onomad pojavili Bluberi ili Prins.

Kako biste ocenili današnju strip-scenu u svetu?
Vrlo dezorijentisano i haotično. Svi bi da imaju hit od 500.000 primeraka, a niko nije u stanju da to napravi. Neki stripovi koji su, po mоm mišljenju, apsolutno bezvezni, imaju ogromne tiraže, a neki koji bi zaslužili da se nađu u svakoj enciklopediji, prođu apsolutno nezapaženo. Jedan takav je La chute. Vrlo interesanan po sadržaju, originalno nacrtan i blizak slikarstvu, a nije ni doživeo drugi album, iako je delo vredno pažnje!

Kakva je budućnost stripa kod nas?
Mislim da je svetla. Izdavaštvo se sve više budi. Mislim da će neki izdavači smoći snage da uđu u produkciju. Indikativan je Džek Siborn. To jeste, na neki način, formula koja funkcioniše. Dobro, funkcioniše zato što su svi crtači bili enormno manje plaćeni i više se zasnivalo na nekom volonterizmu – ja sam te tri epizode iscrtao prvenstveno da ne odem u staro gvožđe. Na kraju krajeva, prijatelj sam i sa Macanom i sa pokojnim Marušićem. Isto tako smo Branko i ja uradili neke stvari za Lavirint zato da bismo podržali napore na revitalizaciji izdavaštva. To nije još uvek ona prava produkcija, ali izgleda da će postati. Jer, kako bude jačalo tržište, ako bude jačalo, tako će jačati i produkcija. Kako bude jačala produkcija, tako će biti para i za ovakve stvari kao što je domaći strip. Ipak, da budemo iskreni, teško ćemo mi proći tu barijeru između cene domaćeg stripa i svetskog stripa. Tu gubimo trku. Morali bismo da imamo stvarno jako tržište, kao kada su svojevremeno Forum i Dnevnik imali zaradu dovoljnu da imaju i domaći strip. Istina je da domaći strip nikad nije sam sebe previše izdržavao. Bio je jedan period Yu stripa, koji je imao tiraže da može da pokrije honorare, ali to je bio više izuzetak, nego pravilo.

Kakva je, po Vama, uloga države u stripu? Da li ona mora da bude prisutna?
Mislim da ne mora. Strip je oblast koja je autohtona sama za sebe i trebalo bi, rekao bih, da tako i ostane. Kao što holivudski filmovi ne zavise od države.
Naši filmovi zavise od države, pa vidimo kakav je rezultat. Uostalom, vidi se kakvi se tekstovi pojavljuju povodom nagrade jednoj knjizi o stripu na Sajmu knjiga u Beogradu i šta državna elita misli o stripu. Tu je i izuzetno indolentna politika koju vode biblioteke, što se otkupa stripova tiče. Zato mislim da je stripu ipak bolje bez države. Bilo kakva potpora automatski podrazumeva mešanje onoga ko daje potporu. Kada 1970-ih i 1980-ih nismo imali potporu države, nismo imali ni dirigovane projekte. Sad se pribojavam da, kad mi neko davao pare za strip, on bi zahtevao i da se njegova ideologija tu provlači. Ja sam već dobijao ponude za kojekave stripove, koje je trebalo da plate sa ne znam kakvih mesta… Naravno da nisam pristao.

Da li Vam se dešava da neko od mladih autora dođe kod Vas u Marketprint i donese svoje radove na ocenu?
Dok smo bili aktivni u Radničkoj ulici i bavili se crtanjem stripova, bilo ih je. Neki od njih su uspeli da ostanu u stripu aktivni, kao recimo Mladen Oljača, ali, većina nije našla sebe u stripu. Ne zato što to nisu bili talentovani klinci, već jednostavno nisu nastavili da se bave stripom. Danas nema potrebe ići u redakcije ili kod autora, pošto, ko želi, jednostavno okači radove na forum i čeka ocene svog rada. Druga vremena – druge tehnologije. Pozitivan primer je rad člana foruma stripovi.com Davora Radoje, koji piše izvanredne priče. Vrlo sveže, čitko i pre svega sa ličnim pečatom. Rođeni autor.

Veoma ste aktivni na forumima, ne samo kao član, već u okviru nečega što bi se moglo nazvati školom stripa. U tome ste jedan od retkih strip-autora…
Nikad nisam smatrao da sve ono što znam i poznajem, treba da zadržim za sebe. Nisam tip kuvara koji nikom ne da recepte. Uvek sam voleo da se družim i na „forumašenje“ ne gledam ni kao obavezu ni kao opterećenje.

Koliko je to Vaše prisustvo na forumima doprinelo popularizaciji stripa?
To već nije moje da o tome govorim. Ima nekih na koje ću možda izvršiti pozitivan uticaj, a nekim drugima će se to činiti kao nametanje mišljenja. Neki će reći da se bez potrebe trpam svuda zbog bolje prodaje Katinih albuma, neki će naći da su moji komentari duhoviti, a neki će se zgražavati na zloupotrebu autoriteta.
Nikad nisam cenio na Akademiji umetnosti što profesori proizvode svoje klonove, koji moraju slepo da ih slede. Ni ja ne mislim da ono što ja nekome kažem, da on to mora da hvati bukvalno i drži se toga kao pijan plota. Meni je dovoljno da samo na osnovu mog mišljenja neko počne da razmišlja, da ne ostane na prvoj lopti koju je imao u svojoj glavi, već da počne da sagledava s više strana. Moje je zadovoljstvo što sam nekog naterao da ozbiljnije pristupi tome, a ne samo iz srca. Jeste umetnost ono što proizilazi iz duše, ali jeste i zanat. Ne mogu da se pomirim da neko ostane na nivou samo ekspresije, a da crtež kao crtež nije bitan. Ako vidim samo jedno, kao što je u Najamniku, kada je onako prazno, lepo iscrtano, a ništa ne znači, ili ako vidim neku jako dobru ideju, ali loše nacrtano (kao što je Korto), onda to za mene nije previše interesantno. Više volim spoj i jednog i drugog. Volim zanatski potkovane autore, koji se pojednostave i stvore svoj izraz. Ne volim autore koji su dostigli jedan nizak crtački nivo, a koji ne mogu da pređu i onda pomoću medija stvaraju svoj kult koji ih čini dobrim samim po sebi.

Važite za rodonačelnika Novosadske škole stripa
… koja nikad nije postojala!

Šta je, po Vama, doprinelo da se u jednom momentu pojavi toliki broj kvalitetnih autora?
Izdavači. Marketprint je izdavao domaće stripove i bilo je prirodno da se autori okupe. Kao što je Gornji Milanovac u jednom momentu bio stecište autora. Ne bih ja to smatrao nekom Novosadskom školom stripa. Pre je bila Dnevnikova ili Markertprintova

…ili Banetova…
Samo uslovno rečeno, jer sam, eto, bio tu. Zbog velike produkcije malo više sam  štrčao od ostalih, pa je zato privid da sam ja bio previše važan.

Nekako je ono što se krajem 1970-ih i početkom 1980-ih dešavalo sa Beogradskim krugom 2 i zagrebačkim Novim kvadratom prošlo mimo Novog Sada…
Da. Oni su se bavili nekom drugom vrstom stripa, nekim drugim razmišljanjem. To se onda zvala avangarda, ili „treća generacija“. Smatralo se nečim što je suprotno od onog što mi radimo. Zapravo i jeste, jer je zahtevalo manje rada – tabla mesečno uglavnom, ali je puno kazano tom jednom tablom. Za razliku od nas, koji smo sa puno tabli malo rekli, ali smo zato zabavljali čitaoce. Sve zavisi ko se za šta opredelio. Što se mene tiče, mogao sam da radim i jedno i drugo. Poznavanje zanata omogućava ti da radiš različite stvari. Imao sam nekoliko izleta i u tu takozvanu avangardu. Time sam samo pokazao da je to jedno te isto. Jer, kad i avangarda postane popularna, prelazi u komercijalu. Bitan je samo kvalitet i da li je pesnik imao nešto da kaže. Oblik kojim će to reći je manje bitan.

Koga od novosadskih autora naročito cenite?
Na zidu mi visi original Pere Meseldžije iz stripa Kanu. Jako sam voleo Mišu Mijatovića, njegove radove i njegov način crtanja, ali sam strašno mrzeo njegovu sporost. Međutim, nikad nije imao pravi scenario. Čak i u stripu Mika Muštikla kao da nije imao muda da ide do kraja.
Zoran Janjetov je kategorija za sebe. On ima posebno mesto i u mom srcu i na mojoj polici. Njega uopšte ne računam u sve ovo što mi radimo. Zorana Janjetova ne možeš svrstati niti u Novosadsku školu stripa, niti u Francusku školu stripa. Za mene se može kazati da pripadam srednjoj generaciji mejnstrima, ali Zoki je suviše poseban za bilo kakav kalup.

S kim se družite od strip-autora?
Na globalnom nivou − sa svima. Viđamo se na festivalima, sajmovima, promocijama… Ali, onako kućno, više i ne. Ovaj život nas je nekako razdvojio, pa se svi bavimo nekim svojim stvarima. Tozu nedovoljno često viđam, Marinka isto tako, Slavka Pejaka… Celo to društvo se razletelo na sve strane. Posebno sam se ja dosta izdvojio, jer se dugo nisam bavio stripom, nego sam se bavio muzikom, koja nije bila bliska mojim kolegama autorima. Moje sadašnje društvo nema veze sa stripom. Jedini iz sveta stripa s kojim se danas družim su Sibin i Zlatko, jer smo u istoj redakciji, na istim poslovima... Sibin i ja delimo isti atelje, Goran Đukić povremeno navrati.

Kako vidite Vaš rad u narednih deset godina?
U planu je da dovršim album Kate. Vrlo sam rado pričao o tome kod prvog-drugog albuma, ali sad su ostale svega dve godine do završetka serijala… Tu su onda i neke probe za Francuze, ali to je dosta zahtevno (raditi za njih), ne znam… U svakom slučaju, nešto ću raditi,  za svoju dušu ili nešto kao posao, još ne znam ništa određeno...

Još uvek imate strast za stvaranjem, ili se ona umanjila tokom devedesetih?
Hajde da kažemo da sam se ja dosta nacrtao u životu. Možda i nemam više toliko toga da kažem. Moj način razmišljanja je ipak daleko od savremenog načina razmišljanja. Ne vidim neki pravi razlog zašto bih radio, sem možda ovih nekoliko nostalgičara, kojima bi se to sviđalo. S druge strane, očekuje se da ja nešto uradim. Pitanje je da li sam ja još uvek sposoban da odgovorim takvom zadatku. Po znanju i živcima jesam. S druge strane, tu je pitanje motiva. Ono što se danas traži, to možda meni ne odgovara. Ono što bih ja uradio, to možda drugima ne odgovara. Više volim da se bavim nekim stvarima koje su prošle, nego da ulazim u nešto novo. Na kraju krajeva, nikad se ne zna. Videćemo šta će biti ako se ponovo aktiviram u stripu. Možda će nova iskustva doprineti da uradim i nešto novo.

Koliko se u Novom Sadu zna za Baneta Kerca?
Policajci mi gledaju kroz prste na osnovu mog rada na Tarzanu. Zna se onoliko koliko se zna o stripu uopšte, a to nije mnogo. Nisam u Novom Sadu zvezda koja ne može da prođe ulicom. I inače čitaoci slabo poznaju autore po liku. Još uvek je više njih čulo za mene, nego što me je videlo. Ljudi se obično iznenade kada vide da sam obična zverka, a ne neko sa pet ruku i flašicom za tuš na nosu.

Kakvo je mesto stripa danas u Novom Sadu?
Nije onakvo da bi se moglo nazvati Novosadska škola stripa. Nema više tog uzleta. Ljudi se bave stripom koliko mogu, a to je sve manje i manje. Postoje neki novi vetrovi, jedna nova generacija, koja je skroz odvojena od moje – to je ona okupljena oko Lavirinta. Možda je to dobro što je tako, pošto oni uopšte ne zavise od nas i nemaju ništa zajedničko sa nama. Mislim da to što oni rade je kvalitetom ako ne bolje, ono bar svežije i inspirativnije od onoga što smi mi radili, ali, nažalost, nije ni blizu količinski.

Da li ste zadovoljni Novim Sadom danas?
Nikako. Novi Sad nije više onaj Novi Sad u kojem sam ja odrastao. Postao je uporište niskog ukusa i primitivizma i to mi se uopšte ne sviđa. Nema tu više osećaja sigurnosti, osećaja bliskosti. Ne volim da izađem u kafić u kojem se ne čujemo od bučne muzike, i to još od muzike koju ne podnosim. Ne volim što neke ulice ne mogu da prepoznam, jer su unakažene i arhitektonski i socijalno. Ne volim što je Novi Sad carstvo korupcije i prćija kriminalaca. Ne, Novim Sadom kakav je danas apsolutno nisam zadovoljan.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2012)
Objavljeno: 22.03.2017.
Promovisan strip album...      Press: Strip vesti
  ..."Vitezovi iz susedstva".

Od 23. do 25. februara, tokom tri dana za redom, tri uzastopne promocije je imao strip album "Vitezovi iz susedstva", od autora Jordana Kocevskog i Darka Bogdanova objavlјen od strane izdavačke kuće "Strip Kvadrat" iz Skoplјa. Promotivni karavan je počeo 23. februara u Domu kulture "Grigor Prličev" u Ohridu, sledećeg dana, 24. februara, nastavio se u Domu kulture "Tošo Arsov" u Vinici, da na kraju završi 25. februara u kafe "Li" u Skoplјu.

Album se sastoji od dve međusobno povezane priče inspirisane pričama američkog pisca Hira Šimade.

Projekat  "Vitezovi iz susedstva" Jordana Kocevskog (scenario) i Darka Bogdanova (crtež) je urbana priča koja govori o prijatelјstvu i posledicama odluka koje donose mladi lјudi smešteni u nesvakidanašnjim situacijama i govore o običnim lјudima od krvi i mesa, bez super moći, u realnim situacijama koje se mogu desiti svima. Na kraju ništa u životu ne izlazi kao što je planirano, i svako mora da otplaćuje svoj dug na jedan ili drugi način.

Промовиран стрип албумот
„Витези од соседството“

Од 23 до 25 февруари, во текот на три дена едно по друго се одржаа три промоции на стрип албумот „Витези од соседството“ на авторите  Јордан Коцевски  и Дарко Богданов  во издание на издавачката куќа „Стрип Квадрат“ од Скопје. Промотивниот караван почна  на 23 февруари во домот на култура „Григор Прличев“ во Охрид, наредниот ден, 24 февруари продолжи во д омот на култура „Тошо Арсов“ во Виница, за да финализира на 25 февруари во кафе „Ли“ во Скопје.

Албумот се состои од две приказни меѓусебно поврзани, инспирирани од раскази на американскиот писател Хиро Шимада.

Проектот „Витези од соседството“ на Јордан Коцевски (сценарио) и Дарко Богданов (цртеж) е урбана приказна која зборува за пријателството и последиците од одлуките кои ги носат младите луѓе ставени во необични ситуации и зборува за обични луѓе од крв и месо, без супер моќи, и реални ситуации кои можат да му се случат на секого. На крај ништо во животот не излегува како што пред тоа било планирано, и секој мора да го отплати својот долг на еден или друг начин.

Objavljeno:21.03.2017.
Martin Ramoveš...      Press: Stripburger
  ...Astronomi.

glasbeni album v stripu / Forum Ljubljana in Klopotec / posebna izdaja revije Stripburger, zbirka O #17 / marec 2017 / obseg: 72 str. / dolžina: 31:22 min / format: 20 x 20 cm / cena: 15 eur

Veveričji junak v iskanju izginulega drevesnega zaveznika potuje po črno-belem stripovskem vesolju, kamor se ob pozni uri zazrejo astronomi in kjer se grdo in lepo znajde v istem blatu. Se bo popotovanje končalo na svetli ali temni strani tega fantastičnega sveta?

Deset pesmi z zgoščenke v prav toliko poglavjih tvori enotno stripovsko pripoved, v kateri prispodobe iz verzov dobijo svojevrstno vizualno podobo. V svetu, polnem simbolov, domišljije in različnih bolj ali manj nenavadnih likov odmevajo akustične in električne kitare, ki v dialogu z izrazitim vokalom včasih zasanjano, drugič z udarnim ritmom dopolnjujejo ekspresivno risbo, s katero so upodobljena skrivnostna prizorišča pesmi.

Martin Ramoveš je stripar in kantavtor. V središču njegovega ustvarjanja je pisanje besedil, katerih izrazno moč preizkuša v stripovskih sekvencah ter v glasbeni interpretaciji. S svojo skupino Martin Ramoveš Band je v preteklosti izdal plošči Zvok dežele (2012) in Nesojeni kavboji (2014); slednja je izšla kot glasbeni album v stripu pod okrijem Stripburgerja in Radia Študent.

POGOVOR IN KONCERT OB IZIDU ASTRONOMOV
torek, 21. marec 2017, ob 19.00
,
Vodnikova domačija, Ljubljana

Na svetovni dan poezije, 21. marca 2017, ob 19. uri, vabimo v Vodnikovo domačijo na pogovor in koncert ob izidu glasbenega albuma v stripu Astronomi Martina Ramoveša.

Krajšemu pogovoru z avtorjem o nastajanju novega glasbeno-stripovskega dvojčka, ki ga bo vodil član uredništva revije Stripburger Bojan Albahari, bo sledila koncertna uprizoritev Astronomov v izvedbi celotne udarne zasedbe Martin Ramoveš Band, ki jo bo pospremila projekcija stripov. Po koncertu pa bo avtor seveda vsem tistim, ki boste želeli, z veseljem tudi kaj narisal v vaš izvod albuma.

Izdajatelja: Forum Ljubljana in Iztok Zupan, Klopotec, s.p.
Avtor besedil in glasbe: Martin Ramoveš (razen Legla je noč: besedilo - Ivan Rob, glasba - Martin Ramoveš)
Vokal, kitare, tolkala: Martin Ramoveš
Posneto v studiu Klopotec 2016. Tonski mojster: Iztok Zupan Miksanje: Martin Ramoveš in Iztok Zupan Masteriranje: Iztok Zupan
Oblikovanje: David Krančan
Distribucija: Buča knjigotrštvo Za naročila ali recenzijske izvode pišite na: burger@mail.ljudmila.org.
Izdajo je sofinancirala Javna agencija za knjigo RS.
Objavljeno: 22.03.2017.
Strip: Montenegrini (391)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 20.03.2017.
Post Scriptum (178)      Autor: Zoran Đukanović
  Srce tame, srce priče - putovanje
  u najlepše krugove pakla (2)

Teme i okruženje

Na početku serijala, Alack Sinner je sredovečan, „ima četrdeset pet godina ili više“. Na koga Sinner liči? Na Stevea McQueena, bar isprva je oblikovan po njegovom liku. Od nečega se kreće kao od reference, ne da bi se na njoj ostalo, od te početne tačke će se serijal, zatim, udaljavati. Blueberry je isprva imao lice Jean-Paul Belmonda; Berardi i Milazzo su u Kenu Parkeru krenuli od lica Roberta Redforda. U slučaju Kena Parkera, autori su bili primarno inspirisani ne samo licem glumca nego pre svega filmom Sydneyja Pollacka Jeremiah Johnson, i svim konotacijama koje su izvirale iz filma. Samo godinu dana kasnije, Muñoz i Sampayo kreću od glumčevog lica vezanog za kriminalistički film.

Grad u kome Sinner živi nije New York Sancheza Abulija i Jordija Berneta u Torpedu. Sampayov i Muñozov New York je mnogo tmurniji, nesrećniji grad. Igra gotovo mitsku ulogu u priči. On je metafora, kao što je metafora Gotham City u Batmanu, ali u Alacku Sinneru on je kotao u kome se tope, mešaju, sudaraju i sukobljavaju kulture. A Siner je Amerikanac koji živi u hispanoameričkom kvartu, gde je on po definiciji sumnjivac, ponekad izložen agresiji od Latinosa, čiji jezik nikada nije naučio.

Nekadašnji policijski agent (dao je otkaz), nekadašnji privatni detektiv, potom taksista bez oružja i dozvole za nošenje oružja. Ponekad Alack zamišlja da bi mogao biti pretučen (mnogo puta je i bio) u jednom proizvoljnom trenutku dok prolazi ulicom (to su dve početne table iz epizode „Iskre“ koje je preneo Polet 27. 12. 1978). „Sigurnost je iluzija“, jedan je od Alackovih monologa dok se vozi metroom. „Nikada nisam bio u stanju da upravljam ljudima, moć nad ljudima nikada nisam imao.“ Nije nikada ni poželeo. Alacku postaje ideja vodilja - biti meštar svoje vlastite ceremonije. Čitav svet je malen poput mojih sećanja, kaže on. Alack Sinner je tamniji i sumorniji od većine PI (police investigation) serija. Sinner je privatni detektiv kome je sreća okrenula leđa. Svedok je sveta koji se pretvara u pakao.

„Priča se u zadnje vreme da si moralist, uvek sam mislio da si peder, a sad vidim da sam bio u pravu.“ Ovo je odnos policajaca kolega prema Alackovoj neprilagodljivosti svetu korupcije, nasilja i desničarske hipokrizije. „Nikada se nisam smatrao naivnim, varao sam se..., kada sam ispričao šta se desilo, ponašali su se kao da sam zaostao.“ “Tim gore po tvoje šanse za preživljavanje”, kaže mu Nick Martinez, poručnik, bivši kolega i prvi nadređeni Alackov dok je ovaj još bio policajac. “Kao da nisi iz ovog grada.” Odnos s Martinezom je arhetipski odnos prijateljstva i makar verbalnog poricanja tog prijateljstva, bliskosti u nekim vrednostima i neusaglasivih razlika u prioritetima.

Horor i lepota grafizma 'Alacka Sinnera'

Ima i humornih elemenata, mada ne previše u ovom dosta mračnom delu. Recimo, kada se naš junak serijala popiša po točku kamiona, iz njega izleti baba i napujda šofera na Alacka koji u trenu odustane od tvrdoglave prirode privatnog istraživača i odluči se na taktičko povlačenje trkom s mesta svoje nepodopštine. Ili, prikazivanje prvo Alackove guzice, pa tek zatim guzice Glorije, njegove tadašnje žene (neuspeli brak započet u Bostonu, 1955-1956), kojom ona pobeđuje na Takmičenju za najlepšu guzicu.

Neke od priča su prave male studije o autoritarnosti, sarkastične persiflaže straha, ideološke ili pak verske histerije. „...Kajanjem i samo kajanjem, kakvo se rađa jedino iz straha pred Njime, čijoj dobroti nema kraja, možemo se spasiti“. Čist, kondenzovan prikaz autoritarnosti, a to je tek jedna od priča posvećenih perverziji ljudskih odnosa i preokrenutih vrednosti. U istoj epizodi onako usput zahvata i jednu drugu opsesiju duha vremena: paradoksalni moment deseksualizacije seksualne revolucije gde imati seks postaje gotovo ideološko pitanje političke korektnosti hippie kulture: „Želiš li voditi ljubav sa mnom? Danas još nisam.“ I Alackov politički nekorektni odgovor: „Ne.“

Julio Cortázar, 'El Perseguidor' (2009) ilustracija za knjigu

Tu su i psihodeli(ri)čni prizori, snoviđenja, ribice u akvarijumu nose naočare ili, kasnije, oznake američkih aviona, pretvaraju se u policajce, u Ujka Sama... (epizoda „Prisjećanja“). Isečak života? Ili pre isečak smrti, kako je san umeo da nazove Egar Allan Poe.

Postoje i trenuci neopisive nežnosti. Nokturna najintimnijih trenutka noćne bliskosti između Alacka i žena sa kojima se voleo nešto je što opčinjava i što se ne može zaboraviti. Scene međurasne intimnosti su remek-dela u Alacku Sinneru. A opet, bojimo se bliskosti čak i kada smo usamljeni i kada volimo. Odnos strahova i odnos snaga je nešto što mora da izbori pobedu u nama. Otud možda suza ili samo odblesak u oku Enfer, Alackove ljubavi? Deo te nežnosti je i Alackova sestra Toni (nekada je delila stan s Alackom; sada živi daleko, preko okeana, u Evropi). Postoji jedna scena kada je Toni kao devojčica bila zatečena svojom prvom menstruacijom, a u blizini je jedino stariji brat Alack... Običnost i nepatetičnost, gotovo uzgrednost unošenja ove pripovedačke epizode daje njihovoj bliskosti punoću. Princip manje je više i ovde važi. Daje bliskosti punoću mnogo, mnogo više nego njihov zajedniči prolazak kroz traumu njenog silovanja, kada je Alack na ivici da iz osvete postane isti kao oni protiv kojih se borio.

Kod žanrovskih tvorevina, socijalni elementi priče služe kao začin, da proizvedu potrebnu atmosferu. Njih, međutim, ne treba shvatati kao primarni fokus, kao teški supstrat sveta koji nam se prostire pred čitalačkim očima i sposobnošću naših stomaka da provari priču koja nema nameru da nas poštedi. Ili, ipak, da? Za razliku od brutalnosti Mickeyja Spillanea koji je uklanjao žanrovske tabue s tema seksa i nasilja, brutalnost u svetu Sampaya i Muñoza je sasvim druge vrste. Nisu brutalni karakteri, u njima nema mačizma, nego je brutalan svet koji ih uništava, brutalna je ljudska situacija. Autori imaju milosti za svoje junake, štaviše duboku empatiju, no milost nije sadržana u okolnostima u kojima su se karakteri našli.

Socijalne i političke teme koje dodiruju više su nego brojne: marginalne grupe, rasizam, ksenofobija, terorizam, ulične demonstracije desničara i ostalih fundamentalista, homoseksualnost, droge, disfunkcija u ishrani, bolest kao metafora (koncept Susan Sontag), samopovređivanje, sadomazohizam, silovanje, eutanazija, ekološke katastrofe, nestašica nafte, komunalne nevolje, pa sve do zapušenog odvoda WC-a...

Autori Alacka Sinnera zbijaju interne šale na svoj, imigrantski račun. Inspektor Demetrius (očigledno i sam poreklom Grk) Sampaya i Muñoza, koji su u „Život nije strip, bejbe“ (1977, 1983) postali i sami likovi u stripu, naziva „ona dva Meksikanca“, a Alack, negde između rezignacije i iritacije, mu odgovara „nisu oni Meksikanci“.

Isprva se politika u Alacku Sinneru, krimiću, ispoljava tek na trenutke, ali onda pokulja agresivnije. „To je druga priča. Ona je naprosto politička, mladima smo namijenili idealizam“, kaže jedan od opskurnih „brutalno uglađenih“ tipova iz zone sumraka u kojoj se dodiruju politika, tajne službe i bezakonje (čitaj kriminal). Ideologija je najčešće paravan za mnogo banalnije interese. „Postoje granice koje policija ne smije prijeći...“ Naravno, neprekoračiva granica ne odnosi se na građane nego „visoku politiku“ i pomenute „službe“.

Féminin pluriel 2003 - pastel  /  Snaga i lepota običnog - akvarel

Alackov komentar je više nego ciničan: „Tajna služba se prema meni odnosi kao prema detetu. Nisam se uvrijedio.“ „Jeste li vi Amerikanac ili komunist?“ Alack odgovara maestralno: „Ne budite smiješni. Ja sam sumnjivac, a vi ste krivac.“ Kako je ogromna provalija između ove dve kategorije. Sumnjala i sumnjivci, a u obe uloge Alack upada često, najčešće su na potpuno suprotnoj strani ljudskog spektra od krivaca, onih zaštićenih maskom samoispravnosti, koji su čak poverovali u tu masku nakon silnih uživljavanja. Možda zato jedna od dve najveće Alackove ljubavi u životu, crniknja Enfer (ime joj na francuskom znači Pakao) nosi bedž „Nikoga za predsednika“?

(nastaviće se)

(Predgovor za integral Carlos Sampayo & Jose Muñoz,
Alack Sinner - 2 Doba razočaranja,
Fibra, Zagreb, 2013)
Objavljeno: 19.03.2017.
Strip: Noćni sud (24)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 19.03.2017.
Strip: Cane (277)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 18.03.2017.
Zima klovnova i bahatih patuljaka ili...      Autor: Ilija Bakić
  ...naučnofantastične ekstravagancije;
  Prikaz knjige „Džeremaja, treći tom“
  Hermana Ipena;
  
izdavač „Čarobna knjiga“ 2016.;

Nastavljajući objavljivanje celokupnog strip serijala „Džeremaja“ scenariste i crtača Hermana Ipena (1938), „Čarobna knjiga“ je znatiželjnim stripoljubcima ponudila treći tom, tvrdo ukoričen, u punom koloru i vrhunskoj štampi. Epizode „Afromerika“, „Gnevna voda“ i „Zima klovnova“ objavljene se 1982. i 1983. godine, najpre u strip magazinima a potom i u obliku albuma što je u to vreme bio uobičajeni manir koji je podrazumevao da se album objavi 3-4 godine posle magazinskog „života“ stripa s tim što nisu svi stripovi iz časopisa dobijali svoju albumsku verziju. Ipak, već tada se osećalo da je vreme velikih strip magazina na zalasku najviše zbog pada prodaje koji su, opet, pored drugih uzroka izazvali i sami izdavači svojim na previše razumnim postupcima od kojih je najvažniji da je vreme između objavljivanja stripa u nastavcima i albuma stalno skraćivano sve dok se stripovi nisu odmah pojavljivali kao albumi što je obesmišljavalo praćenje i kupovinu magazina.

„Džeremaja“ je u epizodama iz ovog toma već potpuno formiran serijal (započet 1979. godine) koji Herman suvereno vodi uspevajući da u osnovnu postavku priče – avanture dvojice momaka, Džeremaja i Kurdi, u svetu koji opstaje na zgarištu bivših SAD uništenih ratom između crne i bele rase – unese ne samo konstantne već i da sebi dozvoli poneku ekstravaganciju. Tako se priča o teta Marti, koja se pojavljuje u prvoj, četvrtoj i petoj epizodi nastavlja u „Afromerici“ jer se, posle bega iz logora u „indijanskoj državi“ Marta, Džeremaja, Kurdi i starac Vudi smeštaju u zaustavljeni vagon jednošinske železnice i, obrađujući baštu, životare u miru i tišini. Ali, idila je varljiva jer komšije počinju da beže pred terorom belih rasista iz organizacije „Opstanak“ koja je konačno izašla iz podzemnih bunkera na svetlo dana. Mala družina će se naći na udaru „Opstanka“ a potom upasti u ruke crnih rasista zatvorenih u svom gradu. Izbegavanje verovatnog sukoba biće dvojako: s jedne strane pregovorima belih i crnih vođa a s druge eliminacijom ekstremista što ubrzanom prirodnom selekcijom što čistim nasiljem. Na kraju epizode, Marta i Vudi će otići svojim putem (zajedničkim - čim pronađu prvog sveštenika) a Džeremaja i Kurdi onim koji ih vodi do epizode „Gnevna voda“ i gradića u kome Džer pokušava da nađe posao dok mangup Kurdi ima drugačije, unosnije planove pošto je čuo za planiranje otmice razmažene Lene, ćerke lokalnog tajkuna. Kurdi sklanja devojku u obližnju močvaru ali Lenin otac ne veruje Džeremajinoj verziji priče i organizuje poteru. Problem usložnjava činjenica da u močvari žive vrlo neobična bića - ljudi u simbiozi sa algama. Beg iz močvare prava je fantazmagirična noćna mora. Po izlasku na „suvo“ Lena saznaje da joj je otac mrtav i nalazi utehu u Džerovom društvu i zagrljaju. Par odlazi a Kurdijevu opasku da su se ipak izvukli iz nezgodne situacije Džer rešava nokautiranjem prijatelja koji ostaje sam.

„Zima klovnova“ je priča o doživljajima mladog para bez Kurdija. Sklanjajući se od zime oni nalaze brod prepun čudnih patuljaka. Njihov predvodnik, koga zovu Gazda, nudi im gostoprimstvo. Isprva sve izgleda sjajno ali Džer i Lena uviđaju kako su zapali u neobično društvo jer su patuljci bahati i razuzdani, bez osećaja za moralno i zlo. Lena otkriva kabinu u kojoj je zatvorena devojčica Vini što će razljutiti domaćine pa će im oduzeti odeću i ćebad puštajući ih da se smrznu. Bekstvo sa broda je nemoguće sve dok se ne oglasi Gazda i otkrije da stvari nisu onakve kakvima se čine, da je i on zarobljenik i da će im pomoći svestan da to znači njegovu smrt. Teskobni koloplet nasilnih događaja razrešava se efektno u belini dubokog snega. Sam Herman kaže da ovaj album smatra jednim od 2-3 najuspelija u pogledu atmosfere u kojoj se odvija odnosno da, kako vreme odmiče, sve veći značaj pridaje stvaranju atmosfere. Sa ovakvom izjavom svaki čitalac serijala će se složiti ali će, s druge strane, biti zbunjen Hermanovom izjavom povodom epizode „Gnevna voda“ u kojoj kaže: „Naravno, namerno ostavljam stvari maglovite i ništa ne objašnjavam, u protivnom bi nestala napetost koju je misterija stvorila. Kada bih hteo da opravdam postojanje tih stvorenja (bića iz močvare, primedba autora), morao bih da izmaštam čitavu jednu pseudonauku, a to bi bilo krajnje besmisleno. Nisam previše sklon naučnoj fantastici, naprotiv, radije pribegavam tajanstvenosti i prikazujem pomalo čudne pojave koje ostaju nedorečene, ali ipak imaju svoju ulogu u priči.“ Naučnofantastični temelj „Džeremaje“ je nesporan dok sve pojedinosti tog sveta ne moraju biti detaljno razjašnjene i to nimalo ne umanjuje njegovu uverljivost. Čini se da je ova Hermanova izjava potvrda stare istine da umetničko delo „zna“ više od svog autora.

Epizode su raskošno nacrtane i sjajno montirane a poneke table (posebno one u močvarama) svakako če izmamiti uzdahe oduševljenja. Veliki doprinos potpunom utisku dao je i sugestivni kolor kojim je Frejmond obogatio crtež. „Džeremaja“ je svakako reprezentativan serijal koji pomera kvalitativne granice naučnofantastičnog stripa što je vidljivo i posle više od tri decenije od njegovog pojavljivanja.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 17.03.2017.
Otvoreni poziv za strip autore...      Press: Tome Trajkov
  ...za Internacionalni strip salon
  VELES 2017.

Propozicije

- Pravo učešća imaju svi autori iz celog sveta,nezavisno od pola i uzrasta;

- Dužina stripova treba da bude od 1 do 6 tabli, na A4 formatu (min 300 dpi ukoliko se šalje elektronskim putem). Ukoliko je strip od 1 strane treba da bude s a najmanje 5 sličica. Ukoliko je strip u koloru, preporučujemo da ga šaljete regularnom poštom ili dostaviti lično

- Pristigli stripovi neće biti vraćeni. Samim  prijemom od strane organizatora, oni daju pravo organizatoru da ih objavljuje i prezentira, zajedno sa autorima u sklopu promocije svojih aktivnosti (putem izložbi, promocija, revije "Strip creator". Autori poslatih stripova ulaze u kombinaciju za obezbeđivanje puta, smeštaja i ishrane tokom 15 og Internacionalnog salona stripa VELES 2017 (sredinom oktobra).

- Tema je slobodna. Svaki autor (crtač, tuš, kolor) može učestvovati samo sa jednim stripom. Izuzetak postoji samo za scenariste koji mogu da urade scenarija za više stripova. Svaki autor i deo autorskog tima treba da bude potpisan na stripu sa naznakom ko je šta uradio

- Zajedno sa stripovima treba poslati i ličnu biografiju, fotografiju, kontakt podatke i godinu kada je strip nacrtan. Na svim stripovima trebaju biti navedeni svi autori kao i naslov stripa. Bez ovih informacija neće biti uzeti u obzir za nagrade

- Svi pristigli stripovi biće uzeti u konkurenciju za nagrade-
  • Prva nagrada ZLATAN STRIP 200 EU ,diploma.
  • Druga nagrada, diploma.
  • Treca nagrada, diploma.
  • Nagrada za najbolje scenario, diploma.
  • Nagrada za najboljeg autora do 18 g, diploma
  • Nagrada za najmlagjeg ucesnika, diploma
  • Ostale specijalne nagrade

Rok za slanje radova je 20-og septembra 2017. godine. Oni mogu da se šalju na
a) Adresu Strip centar Makedonije-Veles (za konkurs)
    Ul VASIL GJORGOV br 78 1400 Veles
б) Ili na emailu: stripkonkurs@gmail.com
Objavljeno:16.03.2017.
Strip: Borovnica (28)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 16.03.2017.
Lightstep Chronicles...      Press: Imagine Incredible
  ...srpski strip projekat na Kickstarteru.

Imagine Incredible, novosadski tim koji se bavi strip produkcijom i izdavaštvom, upravo je na Kickstarter platformi pokrenuo kampanju za svoj strip projekat Lightstep Chronicles.

Lightstep Chronicles je naučno-fantastična svemirska opera nastala iz pera nagrađivanog domaćeg autora Miloša Slavkovića. Osmišljena do najsitnijih detalja i stilski besprekorno izvedena, ova priča nas upoznaje sa potpuno novim svetom, smeštenim u dalekoj budućnosti, hiljadama svetlosnih godina daleko od sveta koji nastanjujemo. U ovom svetu sudbine ljudi su predodređene genetskim poreklom, a surova klasna struktura uslovljena je vremenom, koje teče sporije za pripadnike vladajuće klase.

U centru priče nalazi se mlada devojka koja se odriče svoje porodice i svoje planete zarad slobode da sama odlučuje o svojoj sudbini i sudbini celog univerzuma. Njeno izgnanstvo i pobuna pokrenuće lančanu reakciju koja će do temelja prodrmati strukturu čitave galaksije.

Tokom narednih mesec dana, zaključno sa 12. aprilom, ovaj projekat će kroz donacije Kickstarter zajednice pokušati da prikupi sredstva za završetak priče koja se razvija kroz pet epizoda koje zajedno čine jedinstvenu celinu. Dve epizode su već kompletirane, dok je cilj Kickstarter kampanje prikupljanje sredstava za preostale tri epizode i predstavljanje franšize globalnoj publici.

Lightstep Chronicles predstavlja samo prvo poglavlje u epskoj priči o Lightstep svetovima, priči koja će moći da se prati ne samo kroz različite strip serijale, već i kroz druge medije, poput knjiga, video-igara, igračaka itd. Roman Uncommoner’s Gene autora Ivana Brankovića već je napisan i dostupan u okviru kampanje, dok se u saradnji sa etabliranom kompanijom Eipix Entertainment priprema i video-igra zasnovana na stripu.

Pored romana Uncommoner’s Gene, donatorima će u okviru kampanje biti ponuđene i brojne druge atraktivne i ekskluzivne nagrade, poput luksuznih izdanja strip kolekcije, postera i drugih ilustracija koje se ne nalaze u samom stripu.

Video materijali:
Lightstep Chronicles | Kickstarter announcement 
Inside the Lightstep Chronicles

Objavljeno:15.03.2017.
Tomaž Lavrič,...      Press: Strip.art.nica Buch
  Tolpa mladega Ješue - Čarodej.

Vabimo vas na predstavitev prvega dela trilogije strip albuma Tolpa mladega Ješue – Čarodej, v četrtek, 16. marca 2017, ob 19:00 uri.

Z nami bosta Tomaž Lavrič in Gorazd Vahen.

Palestina, leto 64. Zgodovinar Zaharija, goreč pripadnik obskurne, preganjane židovske verske sekte, zbira pričevanja o življenju božjega izvoljenca iz Galileje. Ob pomoči vina in srebrnikov mu uspe pregovoriti starca Aarona, zadnjo živo pričo dogodkov, da mu razkrije resnično zgodbo o čudodelcu Ješui.

A ta ni takšna, kot bi si je želel.

Dežela ječi pod rimsko okupacijo. Ješua, sin druge žene tesarja iz Nazareta, se s tolpo brezdelnih ribičev klati po galilejski provinci. Preživljajo se z drobnimi krajami in izsiljevanjem. Posel jim cveti, a je nevaren, in ko srečajo uličnega čarodeja Asso, se odločijo za novo kariero.

Sveto pismo nove zaveze je le skupek besedil, ki so jih po ustnem izročilu zapisali različni pisci mnogo let po dogodkih, ki jih opisuje, nato pa so jih še stoletja dodajali, odvzemali in prekrajali vse do različice latinske Vulgate v začetku 5. stoletja in njene dokončne potrditve na tridentinskem koncilu leta 1546. A kaj se je zgodilo v resnici? Kakšna bi bila lahko resnična zgodba o življenju Ješue, božjega izvoljenca, začetnika največje svetovne religije, okleščena vraževerja in blodenj, olepšav in pretiravanja, političnih kompromisov in cerkvenih dogem?

Poskus povsem ateistične razlage življenja nekega Mesije.

Cena: 19,00 eur
Strip.art.nica Buch
www.stripi.si
Objavljeno:13.03.2017.
Strip: Montenegrini (390)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 13.03.2017.
Post Scriptum (177)      Autor: Zoran Đukanović
  Srce tame, srce priče - putovanje
  u najlepše krugove pakla (1)

Polet, Sinner, Igor

Kada je 1978. godine, u zagrebačkom omladinskom nedeljniku Polet, Igor Kordej, najmlađi član grupe “Novi kvadrat” koja je izazvala revoluciju u domaćem mediju stripa, u ulozi urednika objavio strip Alack Sinner crtača José Muñoza (1942) i scenariste Carlosa Sampaya (1943), svi mi pobornici stripske revolucije govorili smo kako je to prvorazredan potez. Da nije reč o Kordeju, za koga ima ionako više no vrednih stvari da budu upamćene, ovaj bi važni izdavački potez bio dovoljan da se pamti ime urednika koji je došao na ovu ideju i sproveo je u delo. Reč je o tri kompletne epizode: „Viet Blues“ (38 tabli), „Fillmore“ (18 tabli) i „On, čijoj dobroti nema kraja“ (18 tabli), plus prve dve table iz epizode „Iskre“, što čini korpulentnu sumu od 76 tabli! Polet je u periodu od tri meseca (br. 72-78 i 82, 10. 10. 1978 – 27. 12. 1978), u vreme kada mu je tiraž bio preko sto hiljada primeraka, doneo dovoljno materijala za pomniju analizu tendema Muñoz-Sampayo.

U studentskoj i omladinskoj štampi tog vremena postojao je divan običaj – ogromno uvećavanje prizora iz stripa i njihovo korišćenje kao ilustracije ili čak puštanje preko čitave stranice kao pozadine. Strip crtač i grafički urednik Nikola Konstandinović je to sigurno radio na najlepši i najkreativniji način s prizorima iz stripova Muñoza i Sampaya u beogradskim velikoformatnim Vidicima (gde je i objavljena epizoda „Zarđale priče“ iz Joe’s Bar, spin-offa Alacka Sinnera u broju 7-8, 1980, kao i još deceniju kasnije jedna Sinner epizoda u zagrebačkom Crnom Comiconu br. 2, da bi neobično, da li piratsko, da li UNHCR banjalučko izdanje Betmen: Crno i bijelo 1998. godine donelo Muñozov strip Vragova truba /Devil's Trumpet, 1996/ na osam stranica, a po scenariju Archie Goodwina) koji su tada imali svoj kraljevski period grafičkog dizajna. Ovi prizori ostali su decenijama u svesti čitalaca, čak i onih koji ne čitaju stripove niti znaju ko su Muñoz i Sampayo.

Kordej je imao puno ne samo uredničkih nego i direktno kreativnih razloga da objavi crtača Muñozove snage koja se već pri prvim čitanjima pretvara u izvor inspiracije i uticaja. Ako se fokus analize specifično usmeri na način tuširanja i nanošenja senki, pa delimično i kadriranja i montaže, u ranom Kordejevom remek-delu Jeste li vidjeli djevojčice i u obimnijem Strancu, videće se uticaj Muñoza iz Alacka Sinnera iz perioda crtačke stilizacije u epizodama kao što su „Fillmore“, „Viet Blues“ i „On, čijoj dobroti nema kraja“, upravo epizodama koje su našle svoje mesto na stranicama Poleta, i u srcima čitalaca koji su ih godinama pamtili kao kreativno crtačko čudo.

Put od realizma ka radikalnoj stilizaciji je zanimljiv koliko i Alackovo detektivsko istraživanje

Analizirajući Jeste li vidjeli djevočice, jednom sam rekao: „Ako je slikarski ilustrator Norman Rockwell pokušavao da romantizuje svakodnevicu American way of life, Kordej ga iznutra preokreće u sopstvenu suprotnost. U tom smislu Jeste li vidjeli djevojčice neka su vrsta preokrenute rukavice Rockwellovog sveta socijalne idile - sumorno ali istovremeno i izuzetno poetično preokretanje.“ Strip Jeste li vidjeli djevojčice našao se upravo između Rockwella i Muñozovog splina. Uđite u prevoje na odeći i videćete da kuca isto srce tame kod obojice majstora, jednog već formiranog i drugog koji snažno zakoračuje u svoju najkreativniju deceniju života (kraj sedamdesetih i osamdesete). Ili je ovako nešto nepedagoški reći bilo kom autoru koji mora da veruje da je njegov najkreativniji period uvek „ovde i sada“? Između nagona za kreativnim preživljavanjem i kritike uvek mora da postoji tenzija, i tako je otkad je sveta i veka.

Niko zaista nije mogao da sanja da će se na stripove Muñoza i Sampaya, nakon prvog tako obećavajućeg pojavljivanja, čekati gotovo trideset pet godina, da se pojave kao albumi. Potpuno grotesknu situaciju, ravnu stripskim groteskama ovog autorskog dvojca, odlučili su da okončaju dva izdavača u regionu, zagrebačka Fibra i Darkwood u Beogradu, objavljujući lavovski deo njihovog dela. Darkwood je krajem 2012. objavio dva albuma, Bar kod Džoa (Joe’s Bar) i Bili Holidej (Billie Holiday), a Fibra sada donosi serijal Alack Sinner, glavno delo ovog genijalnog autorskog opusa.

Uticaji i uzori

Uticaj Muñozovog crtačkog genija na ključne autorske figure medija stripa je neizmeran, od italijanske grupe Valvoline (čiji je član bio i Amerikanac Charles Burns), preko Mattottija, Igorta (Igor Tuveri), Barua... pa sve do Blacksadovog crtača Juanjoa Guarnida. Mnogo koga je dodirnuo dodirom pera anđela - nekog kroz crnu koja guta; nekog je naterao da razmišlja o istom, ali u koloru; nekog da se oslobađa stega u potezu... Ne mali broj novinara koji pišu o stripu redovno pominje i Franka Millera i Muñozov uticaj na Sin City (Grad greha, izdanje Beli put). Taj uticaj jeste očigledan, ali sam mnogo oprezniji jer verujem da je Muñozov majstorski chiaroscuro tu pojeftinjen – sveden na arbitrarniju dekoraciju. U svakom slučaju, Muñoz je visoko vrednovan među kolegama, onima koji su u stanju da prepoznaju smelost, crtačko majstorstvo i metacrtačke, egzistencijalne domete njegove izražajnosti. Možda ne bi bilo ni podmakle Milazzove redukcije u crtežu Kena Parkera da nije bilo ovakvog radikalnog oslobađanja poteza Muñozove ruke? Od realizma do apstrakcije, veliki je prostor pokrio. Dug put je Muñoz prešao lavovski hrabrim, a melanholičnim korakom.

Tamne priče o najkrhkijoj stvari na svetu, ljudskom dostojantvu

Huga Pratta i Alberta Brecciu Muñoz smatra svojim učiteljima, ne samo zbog formativnog uticaja kroz direktno poznanstvo i šegrtovanje u njegovim studentskim danima (sa četrnaest godina Muñoz pohađa čuvenu argentinsku školu za strip Escuela Panamericana de Arte de Buenos Aires, gde Pratt i Breccia predaju; sa sedamnaest godina objavljuje prvi strip, da bi kasnije postao tušer u studiju Francisca Solana Lópeza), nego zato što je taj uticaj ostao ključnim do dana današnjeg. Naravno, kroz Pratta, ali i direktno, uticaj Miltona Caniffa i Noela Sicklesa je fundamentalan. Ova dva stripska majstora senke uvela su chiaroscuro u medijski jezik stripa na velika vrata. A, iz aspekta stripske priče, i Sampayo i Muñoz kao jak uticaj navode Héctora Oesterhelda, velikana južnoameričkog stripa, ne samo iz pijeteta nego iz jačine njegovog uticaja koji se i te kako može videti i u Prattovom delu, mada ga Pratt nije mnogo voleo pominjati. Od literarnih uzora, pomenuću dva velika, jedan je Julio Cortázar, takođe argentinski emigrant, a drugi Raymond Chandler. O slikarskim nešto kasnije.

Počeci

Prvi susret između Muñoza i Sampaya zbio se 1971. na aerodromu, u Argentini. Oscar Zarate, zajedniči prijatelj, upoznaje jednog s drugim. Nešto klikne, i njih dvojica se dogovore da će se ponovo videti za nedelju dana. Tri godine će, međutim, proći. Obojica, nezavisno jedan od drugoga, prelaze u Evropu. 1973. godine u Parizu Pratt savetuje Muñoza da pokuša autorski strip, da razbije frustraciju najamnog crtača. Sampayo za to vreme nalazi i gubi poslove koji ga kao pisca nimalo ne ispunjavaju. Krajem te godine u Lucci, Muñoz govori Brecci i Prattu da bi prestao da radi stripove da nije bilo njih. Sledeće godine Muñoz prestaje da radi stripove za Britance. Pere suđe umesto toga. London te iste, 1974. Godine. Oscar Zarate nagovara Muñoza da zajedno sa Sampayom pokuša da stvori vlastiti strip: „Ti crtaš, Carlos piše“. Veruje u potencijal obojice. Drugi susret, Barcelona, mart 1974. Belgijski strip kritičar Thierry Groensteen opisao je njihov presudni susret kao susret srodnih senzibiliteta. Nisu se srele samo njihove frustracije kao imigranata. Što je mnogo važnije, bio je to susret njihovih ukusa u književnosti, fimu, likovnoj umetnosti i muzici, bliskost političke i socijalne svesti... Obojica dele duboku ljubav prema ekspresionizmu u svim oblicima. Rodila se savršena autorska simbioza, a metod rada je prijateljstvo.

Harmonija građanske porodice u 'Alacku Sinneru'

Tako se rađa se prva epizoda Alacka Sinnera. „Slučaj Webster“ pojavljuje se 1975. u italijanskom magazinu Alter Linus i zatim u francuskom magazinu Charlie Mensuel. Reakcije su smesta veoma pozitivne, a komplimenti se iz epizode u epizodu samo povećavaju. Serijalu je najviše koristio što je njegovo izdavanje u Belgiji i francuskom govornom području ubrzo preuzeo Casterman, objavljujući ga prvo u prestižnom mesečniku (A Suivre), a potom u albumima. Američki čitaoci imali su prvi put prilike da ih čitaju 1981. godine na stranicama kultnog magazina RAW (urednici: Art Spiegelman i Françoise Mouly). Prva objavljena priča bila je “Mister Wilcox, Mister Conrad” iz Bara kod Džoa u trećem broju, kasnije reprintovana u Read Yourself RAW (1987) kolekciji. I u Americi, ne samo u Evropi, Muñoz i Sampayo, pre svega Muñoz, uživaju status koji je neka vrsta kulta među upućenim čitaocima, kolegama autorima i kritičarima. Ipak, u tematskom broju The Comics Journala br. 210, 1999. koji je nazvan Najboljih 100 stripova veka nema nijednog stripa Muñoza i Sampaya. Sjajan britanski kritičar Paul Gravett ih, međutim, nije zaboravio u svojim knjigama Grafički romani – priče koje će vam promeniti život (2005) i 1001 strip koji morate pročitati pre no idete mreti (2011), a ova druga ima i svoje američko izdanje.

(nastaviće se)

(Predgovor za integral Carlos Sampayo & Jose Muñoz,
Alack Sinner - 2 Doba razočaranja, Fibra, Zagreb, 2013)
Objavljeno: 12.03.2017.
Strip: Noćni sud (23)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 12.03.2017.
Strip: Cane (276)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 11.03.2017.
Snežni samit...      Press: Svet stripa
  Stripadžija Srbije.

Prolog Međunarodne strip konferencije
"Kragujevac, godine sedme"!


www.facebook.com/events/...

Kor(i)to Malteze fantastičnog Boba Živkovića najavljuje ovogodišnji Snežni samit stripadžija Srbije!

Kragujevčani će biti u prilici da svoje kućne biblioteke obogate novim izdanjima Darkwooda i Makonda. Pre svih tu su dva albuma Korta Maltezea "Balada o slanom moru" i "U znaku jarca", zatim sedma knjiga serijala Propovednik, sva tri albuma francuskog Pogrebnika, i za ovu priliku premijerno odštampan album Orlovi Rima 5.

Saradnik i strip kritičar nedeljnika Vreme, Nikola Dragomirović govoriće o prošlogodišnjoj stripskoj produkciji, sa posebnim osvrtom na nova, već pomenuta izdanja.

Stripoteka Alan Ford ponudiće širok izbor naslova, od nove domaće produkcije preko regionalnih izdanja, sve do raritetnih edicija iz vremena bivše Jugoslavije.

Biće govora o konkursu za strip KRAGUJEVAČKI POBEDNIK i najava izložbe Škole devete umetnosti Svet stripa (nedelja 12. mart u 11.00 Kancelarija za mlade, Save Kovačevića 5, Kragujevac).

Vidimo se u biblioteci!

Objavljeno:10.03.2017.
Strip: Borovnica (27)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 09.03.2017.
Razgovori o stripu... (25)      Autor: Predrag Đurić
Predrag Ivanović Peka rođen je u Odžacima 15. februara 1963. godine. Oženjen je i otac jednog sina. Živi u Srpskom Miletiću.
Srednju poljoprivrednu školu završio je u Somboru. Preko dve decenije radio je u zadruzi u Srpskom Miletiću; od 2008. godine u potpunosti se posvetio stripu.
U svet stripa ulazi 1986. pod uticajem starijeg brata Mikice. Započinje saradnju sa Dečjim novinama na serijalu Nindža, gde radi epizode po scenarijima Svetozara Obradovića i Petra Aladžića. Istovremeno crta naslovnice za izdanja Dnevnika i pomaže bratu u radu na stripovima o Velikom Bleku. Početkom 1990-ih počinje da piše scenarija za epizode Velikog Bleka. Tokom narednih godina sa bratom radi na serijalu Jazula i Džoni Denser, po scenarijima Dušana Vukojeva;  nakon toga u potpunosti se posvetio slikarstvu.
  Intervju: Predrag Ivanović Peka

Ko je Predrag Ivanović?
Komplikovano pitanje! Jedan poljoprivredni tehničar koji je crtačku i slikarsku genetiku pokupio od oca. Brat i ja imali smo sreće što smo nasledili taj talenat. Normalan čovek kao i svi drugi.

Kako je izgledalo detinjstvo u Srpskom Miletiću?
Detinjstvo je bilo burno, pošto sam i ja bio buran klinac! Otac nam je bio moler, koji je radio privatno, pa nam je život bio vrlo teskoban – živeli smo u nemaštini. Ali, moglo je koliko-toliko da se normalno funkcioniše. Roditelji su nas forsirali da završimo školu. Ja sam završio srednju poljoprivrednu školu, pošto je u to vreme u Miletiću postojala vrlo moćna zadruga (brat se opredelio za građevinu). Bio mi je neki cilj da se ubacim u zadrugu, što je mi kasnije i uspelo. Dakle, bio je to jedan idiličan seoski život!

Koji su bili Vaši prvi kontakti sa stripom?
To je ujedno bio i momenat kada smo brat i ja počeli da sakupljamo stripove – bilo je to krajem 1970-ih godina. Pošto sam bio jako miran, zaglavio sam u bolnici – operisao sam bruh, otac mi je doneo prvi strip. Uglavnom, bila je to Zlatna serija. Od jednog čoveka koji je takođe ležao sa mnom u bolnici dobio sam još jedan strip. Oba stripa sam posle doneo kući. I tako je sve počelo, i sa sakupljanjem i sa crtanjem.

Koji stripovi su Vas tada najviše privlačili?
Kao i većinu, stripovi o Zagoru i Velikom Bleku. Kasnije su počeli da izlaze i neki drugi junaci… Voleo sam i Konana, uvek su to bile neke interesantne priče, ali bio mi je i crtački zanimljiv.

Vaše ime se, nekako, vezuje za Vašeg brata. Koliko je Mikica uopšte zaslužan za Vaše bavljenje stripom?
Kako da ne… Mnogo je zaslužan, s obzirom da je on prvi počeo da crta strip, a ja sam onda gledao kako on to radi, učio i video sam da to funkcioniše. Pored njega sam i ja počeo da radim. Zato su nam stilovi i bili slični, pošto sam ja pored njega radio. Malo sam, doduše, bio lenj, pošto sam imao neka druga interesovanja, ali krenulo je u tom pravcu. U kući se crtalo, pa sam i ja krenuo da crtam amaterski, ali kada sam video da od toga može da bude nešto, a i da može da bude finansijski isplativo, krenuo sam time da se bavim ozbiljnije.

Kada ste počeli profesionalno da se bavite stripom?
Počeo sam 1986. godine. Krenuo sam sa Nindžom, koga sam radio za Dečje novine iz Gornjeg Milanovca, kao i sa naslovnicama. Brat je već tad uveliko radio Velikog Bleka, pa je došao na ideju da mu budem ispomoć. Produkcija je tada bila velika, epizode Velikog Bleka imale su po šezdeset tabli, a da ne bi on previše gubio vremena, predložio mi je da ja uradim dvadeset tabli u olovci, koje bi on onda istuširao. Tako sam ušao u svet stripa sa 23 godine.

Koliko truda je zahtevao rad na Nindži i Velikom Bleku? Koliko ste uživali u tom poslu?
Uvek sam uživao radeći strip. Kada sam ušao u strip-produkciju, neke stvari su morale da se kanališu, da se držiš nekih utabanih puteva. Sećam se nestrpljivosti da vidim urađen rad objavljen. Naravno, uvek mi je bilo drago kada bi neko primetio moj rad i pohvalio ga.

Tokom 1980-ih bavili ste se samo stripom?
Počeo sam da radim u firmi 1984. godine, a dve godine kasnije sam počeo da se bavim stripom. Dakle, paralelno sam radio i jedno i drugo, ali vremena su onda bila normalnija…

Da li ste u to vreme zajedničkog rada sa Mikicom, razmišljali da pokušate da nešto uradite i samostalno?
Da, naravno. San svakog crtača je da nastupi samostalno. Međutim, u ono vreme niko nije razmišljao da će se desiti to što će se desiti početkom 1990-ih. Mislili smo da ima vremena i za samostalne crtačke projekte. Međutim, kao samostalan autor u Dnevniku pojavio sam se na sasvim drugi način – kao scenarista.

Kako je došlo do toga da počnete da se bavite strip-scenarijem?
Uvek sam voleo da maštam i imao sam šlifa za priču. Brat je to znao i onda 1990‒1991. godine Dnevnik je ostao bez scenarista. Glavni urednik je predložio Mikici da on radi scenarija. Međutim, on ma koliko da je crtački jak, toliko za scenario nije imao nikakvog šlifa, pa je predložio mene. Krenuo sam odmah sa Blekom. Odneo sam scenario za nekoliko tabli i dobio sam zeleno svetlo da to mogu da radim.

Šta se dalje dešavalo početkom devedesetih godina prošlog veka?
Pošto više nisam bio anonimus – imao sam već nekoliko epizoda Bleka koje sam uradio zajedno sa Mikicom, izašao sam pred urednika sa predlogom da samostalno uradim neke epizode. Dali su mi prvo da radim neke kraće stripove, koji su išli iza glavnih stripova. Radio sam jedan kraći strip po scenariju Dude Vukojeva i radio sam Džoni Densera, takođe prema Dudinom scenariju. Onda je krenula inflacija, isplata je kasnila, a kada bi bila isplaćena izgubila bi vrednost, tako da je to sve sa Dnevnikom stalo. Onda smo pokušali da sarađujemo sa Politikinim zabavnikom. Toza Obradović je uradio scenario za strip Jazula, a Mikica je nacrtao. Tadašnja urednica Zabavnika rekla je da je zainteresovana. Toza je, iz određenih razloga, izašao iz toga i Mikica i ja smo odlučili da nastavimo s tim, samo pod drugim imenom – Galar, pa sam ja uradio 5‒7 scenarija, a na osnovu 4-5 njih su nastali stripovi. Bile su to priče od po 12 tabli. Kada smo odneli te epizode u Zabavnik, na uredničko mesto je došao Zeferino Grasi, pa nam je rečeno da više nemaju novaca za objavljivanje novih stripova. Možda smo i mi napravili grešku, trebalo je da to damo da se objavi bez ikakve naknade. Jer, sad za Galara retko ko zna.

O čemu se radilo u Jazuli, odnosno u Galaru?
To je bila neka domaća verzija Konana. Šteta što nije publikovano.

Koliko ste tokom rada na scenarijima imali prilike da unesete nešto svoje, lično?
Radeći na Bleku, morao sam da se držim osnovnih normativa. Inače, imao sam potpunu slobodu. Čak kad sam radio Blekovog dvojnika nisam ni znao da je već postojala takva epizoda!

Tokom 1990-ih udaljili ste se od stripa?
Da. Tada je sve krenulo sa ratnim zbivanjima, koja su ovde bila veoma blizu i ja sam se potpuno udaljio od stripa. Negde 1997. godine krenuo sam da se bavim slikarstvom. Živeo sam u maloj sredini, gde internet nije postojao. Bio sam ubeđen da strip više nigde ne funkcioniše, kao što je to bio slučaj kod nas! Moram da priznam da sam nekih 15 godina živeo u toj zabludi! A onda sam video da to u svetu funkcioniše prilično dobro. Onda smo Mikica i ja pozvani da dođemo u Osijek, na promociju strip-festivala u Makarskoj. Tada sam video da postoji još ljudi koji su zainteresovani za strip. Posebno mi je bilo značajno poznanstvo sa Dejanom Đokovićem Dekarom – to je bio jedan veliki preokret. Sa njim sam počeo mnoge stvari da radim i njemu moram mnogo da zahvalim za to što radim. On me je trpeo, podržavao, davao mi reference, prevodio sa engleskog...

Prvi strip posle pauze bio je Zabava za celu porodicu?
Da, to je došlo posle 15 godina pauze, tokom koje uopšte nisam crtao. Međutim, kad se prva epizoda Zabave odštampala, meni je to izgledalo katastrofalno! Crtački sam verovatno bio bolji od drugih autora koji su radili Zabavu, ali je sama epizoda izgledala gore. Pitao sam Dekaru šta misli o tome i rekao mi je da treba da pročistim crtež, da izbacim sitne linije. To je neki momenat mog novog razmišljanja o stripu. Posle sam radio još jednu epizodu Zabave.

Uradili ste i jednu epizodu Džeka Siborna?
Da, to je bilo 2010. godine. Opet je Dekara bio zaslužan za to. Uradio sam dve epizode, jednu sa Plavšićem, a drugu sam. Dekara mi je predlozio da uradim četiri probne table za strip-serijal o zombijima scenariste Gerija Rida iz SAD. To se njemu svidelo, pa sam uradio dvadesetak tabli koje su publikovane 2007. godine u izdanju Dad World Chronicles. Zatim sam sa Dejvidom Hiltonom uradio jedan ceo album od 48 tabli, ali mislim da to nije nikad objavljeno. Prvi posao koji je donosio novac, bio je strip sa Krisom Meklajnom Celtic shaman.  Imali smo jako dobru saradnju. Čovek je bio maksimalno zadovoljan sa mnom, a i ja s njim. Tih 48 tabli je odštampano kao sveska. Zatim je došlo do saradnje sa Jovanom Jeftićem, Beograđaninom koji živi u Francuskoj. Uradio sam jedan strip s njim za francusko tržište. Tako sam se približio francuskom stripu i tu sam sebe nekako prepoznao i opredelio se. Uradio sam 48 tabli tog stripa – prvi album, a zatim i deset tabli druge epizode, ali je tu stalo. U međuvremenu je sa mnom kontaktirao francuski scenarista Mišel Difran, pa sam i sa njim uradio neke probe. Trenutno ponovo radim na stripu Celtic Shaman sa Krisom Makvejdom i na ilustracijama.

U poslednje vreme ste se više orijentisali na crtanje, a ne na scenario?
Da. Za francuske izdavače veoma je teško progurati sopstvenu priču. Mislim da je to jedini način da se autor ubaci na francusko tržište.

Vi ste se 2008. opredelili da se potpuno posvetite umetničkom radu, odnosno prestali ste da radite u zadruzi. Da li mislite da ste pogrešili?
Mislim da je to trebalo mnogo ranije da uradim! Da sam imao prilike da ranije saznam za zbivanja u savremenom stripu, mislim da bi to bilo mnogo bolje za mene! Posao koji sam imao bio je takav da me je sputavao i da ništa drugo nisam mogao da uradim. Plate ko plate nisu bile nikakve. Tavorio sam u firmi. Imao sam stalan posao, ali kad sam došao do ovih saznanja, doneo sam odluku. Prvih dve-dve i po godine radio sam za džabe. Ne mogu da kažem da je bilo svejedno. Dolazio sam u situaciju da razmišljam da li sam dobro postupio.

Koliko danas pratite strip, a posebno rad domaćih autora?
Jako slabo. I dan-danas jako retko kupujem stripove, a i što kupujem, to je ono što mi je interesantno crtački. Ne obraćam toliko pažnje na scenario. Jednostavno sad i nemam vremena.

Šta Vas je u poslednje vreme privuklo kada je strip u pitanju?
Nikada svoje gledanje na strip nisam tako usmeravao. Moj rakurs gledanja u stripu se kreće od stilizovanog, do potpuno realističkog stripa.

Koliko se družite sa ljudima iz sveta stripa?
Moje druženje se i svelo na ljude iz sveta stripa. Posećujem Salon stripa u Beogradu, Mafest, Crtani romani šou…

Prema Vašem mišljenju, šta je potrebno da bi domaći strip imao šansu da uspe?
Ne znam. Mislim da je situacija takva da je nešto krenulo, ali nema se novaca. Nisu to više ona izdanja koje si kupovao, čitao i bacao. Gledam današnje klince, za 200-250 dinara pre će izaći u kafić, nego što će kupiti strip. Mene oduševljava Dekara sa svojim izdavaštvom, Slobodan Jović iz Darkvuda… Bore se, mada im se ne vraća taj entuzijazam koji ulažu.

Koliko se u Miletiću zna za ono što Vi radite?
Jako malo ljudi zna. Čak jako malo ljudi zna da se bavim slikarstvom. Nisam od onih tipova koji to na sva zvona oglašavaju.

Kako konkretno izgleda Vaš rad na strip-tablama?
Sve zavisi od stripa. Znao sam da radim jednu do četiri table dnevno u olovci, pa i jednu do dve table u tušu – kada sam radio za Amerikance, a kada tabla ima po tri-četiri kadra. Međutim, table koje sam radio za Francuze ‒ to je već malo kompleksnije. Mnogo više je kadrova, mnogo više pažnje je neophodno. Tu mogu nekad da izvučem jednu tablu dnevno u olovci i jedan dan mi je potreban za tuš, ali uglavnom su to dva dana za olovku i jedan dan za tuš. Ceo mi je život sad u crtanju i više povratka nema!

Kako danas posmatrate savremeno društvo i XXI vek? Da li je on opravdao Vaša očekivanja?
S obzirom na sve što smo prošli, nismo se pitali kako će izgledati XXI vek, već kako ćemo preživeti XX! Nisam puno razmišljao o tome… Nisam očekivao da ću se vratiti stripu. Zamišljao sam sebe kao nekog ko će u firmi dogurati do penzije… Sad se to prilično istumbalo. Sad imam neku drugu viziju – da uđem ozbiljno u strip. Vreme će pokazati svoje.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2012)
Objavljeno: 08.03.2017.
Stripovsko desetletje...      Press: Stripburger
  Strip v sloveniji 2006–2016.

pregledna razstava stripa • Galerija sodobne umetnosti Celjepetek, 10. marec 2017, ob 19.00

Razstava Stripovsko desetletje. Strip v Sloveniji 2006–2016je tretje nadaljevanje preglednih razstav stripovske produkcije, ki jih je Center sodobnih umetnosti Celje zastavil z namenom predstavitve slovenske ustvarjalnosti v desetletnih obdobjih. Koncipiranju in produkciji te razstave se je tokrat pridružila revija Stripburger.

Minulo desetletje je bilo za strip nedvomno plodovito. O tem ne priča le množica stripovskih izdaj, o stripu se je pisalo in govorilo v vseh medijih – nekaj zanosnih let je tako dajalo občutek, da se strip končno usidral v dnevnem časopisju in da je pred nami plodna prihodnost. Kriza in hkrati lakomnost lastnikov ali pa zgolj častihlepnost odločujočih je strip po kratkem razraščanju v časopisih izrinila iz svojega prvotnega domovanja. Navkljub temu pa je vztrajnost različnih akterjev na sceni omogočila številne nove stripovske projekte. Nekateri javni uslužbenci in založniki so deloma prepoznali njegovo literarno-vizualno vrednost, zares pa jih je premamila njegova didaktična in izobraževalna kapaciteta. Strip je v vlogi orodja posredovanja znanja postal pripomoček v različnih kulturnih institucijah, uvrstil pa se je tudi v razne pregledne razstave. Vzniknile so nove povezave med avtorji (tandemi piscev in risarjev), ki so se lotevali novih tem in bolj ambicioznih projektov. Iz anonimnosti so prodrli mladi avtorji, rodili so se novi stripovski liki, hkrati pa so sile kontinuitete poskrbele, da so se nekateri akterji in nekateri pojavi obdržali ali celo razvijali.

Na razstavi bo tokrat na ogled tudi strip za otroke ter strip s poudarjeno izobraževalno noto, ki ju v prejšnjih edicijah ni bilo, še vedno pa večji del razstave obsega avtorski strip za odrasle. Poleg posameznih originalnih strani iz izbranih stripov so na ogled tudi nekateri izseki iz delovnega procesa, iz česar je razvidno, da se tudi strip ni zmogel popolnoma izogniti vplivom novih tehnologij. Na ogled bodo tudi nekateri eksponati, ki so bili del stripovskih dogodkov v minulem desetletju. Razstavili bomo stripe, ki so izšli kot samostojne knjižne izdaje, v stripovskih zbornikih ali pa so zaznamovali domačo periodiko.

Ob razstavi bo izšel tudi dvojezični 180-stranski katalog z besedili Gašperja Rusa, Bojana Albaharija, Davida Krančana in Katerine Mirović, reprodukcijami del, bibliografijami in raznimi drugimi stripovskimi pritiklinami. 

Če bo še kdo potarnal, da se v tej deželi nič ne dogaja, ga brez sramu soočite z izjemno slovensko stripovsko produkcijo.

Sodelujoči avtorji: Kaja Avberšek, Primož Bertoncelj, Suzi Bricelj, Matej de Cecco, Marko Derganc, Domen Finžgar, Miha Ha, dr. Horowitz, Saša Kerkoš, Jakob Klemenčič, Marko Kociper, Matej Kocjan – Koco, Tanja Komadina, David Krančan, Primož Krašna, Matej Lavrenčič, Tomaž Lavrič, Izar Lunaček, Marjan Manček, Martin Ramoveš, Gašper Rus, Jelka Godec Schmidt, Matjaž Schmidt, Iztok Sitar, Zoran Smiljanić, Damijan Sovec, Damijan Stepančič, Matej Stupica, Andrej Štular

10. 3.-7.5.2017

Produkcija: Zavod Celeia Celje – Center sodobnih umetnosti in Stripburger/Forum Ljubljana
Sofinancerji: Ministrstvo za kulturo, Mestna občina Celje
Zahvala: avtorji, KUD France Prešeren, Mladinska knjiga, MGML, Narodni muzej, Prirodoslovni muzej, Založba Mladika, Buch, Ebesede, Mladina, Borut Cajnko

Objavljeno: 06.03.2017.
Strip: Montenegrini (389)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 06.03.2017.
Ciklus tribina "Sred četkica, bajoneta..." (12)      Press: USUS
  Jugoslovenski građanski ratovi
  u zapadnim stripovima

utorak, 7. mart 2017. u 19:00 DOB//Tribinska sala

Učestvuju: Bojan M. Đukić, istoričar umetnosti i dr Aleksandar Raković, istoričar. Moderator i urednik ciklusa: Zoran Stefanović, istoričar pop-kulture i pisac. Organizacija: Dom omladine Beograda i Udruženje stripskih umetnika Srbije

U američkom stripu „Stormvoč“ 1993. Ujedinjene nacije poslale su superjunake da spasavaju građane Bosne i Hercegovine od zle... Jugoslovenske narodne armije.
Na početku stripa je pisalo: „Svet se 1991. suočio sa raspadom Sovjetskog Saveza. Iako je taj događaj značio kraj Hladnog rata, doneo je i kraj sovjetske kontrole nad Istočnom Evropom. Nakon skoro pedeset godina sovjetskog tlačenja, ove nacije su opet bile slobodne da same sobom upravlјaju. Na žalost, nisu sve one procvetale pod novom slobodom“.
Zapadni strip je tako dobio nove negativce. Sa distance od četvrt veka procenjujemo ove superjunačke misije na Balkanu, ali i „Sarajevo tango“, „Faks iz Sarajeva“, „Zaštićenu zonu Goražde“, „Tangi i Laverdir: Zatvorenici Srba“, „Bak Deni: Operacija Sarajevo“, „Pomagač: Priča iz Sarajeva“ i druga zapadna dela mikrožanra o Jugoslaviji 1990-ih.

O ciklusu: Strip se najčešće tretira kao društveno bezazlen, ali su ova umetnost i njeni stvaraoci u Srbiji često bili deo važnih istorijskih događaja — ponekad i u samom središtu. Neki umetnici su i sudbinski platili zbog svog društvenog delovanja ili prosto sklopa okolnosti u kojem su se našli. Ovo su priče o političkim angažmanima stripara, cenzurama, ideološkim sukobima, opredeljivanjima u Drugom svetskom i građanskim ratovima, učešću u propagandi, o smrtnim kaznama, robijama i izgnanstvima, kao i o drugim, nekada zabranjenim temama i neprijatnim tajnama srpskog i jugoslovenskog stripa. Na okruglim stolovima govore istoričari, učesnici događaja, svedoci i članovi porodica.

www.domomladine.org
www.usus.org.rs
Objavljeno: 05.03.2017.
Strip: Noćni sud (22)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 05.03.2017.
Strip: Cane (275)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 04.03.2017.
Zvezdano dete u svetu vikinga ili...      Autor: Ilija Bakić
  ...putovanja u različite zemlje i vremena
  „Torgal V“ Van Hama i Rosinskog;
  
izdavač „Darkwood“ 2016.;

Izdavačka kuća „Darkwood“ je objavila peti tom (u punom koloru na kvalitetnom papiru i sa tvrdom povezu) sabranih epizoda cenjenog strip serijala „Torgal“, stvorenog 1977. godine, saradnjom pisca Van Hama i crtača Rosinskog. Tri epizode iz ovog toma objavljene su 1988. i 1989. godine, dakle punu deceniju od započinjanja sage o Torgalu, „zvezdanom detetu“ koje su usvojili divlji Vikinzi u pogodbenom vremenu s kraja prvog milenijuma Zapadnog sveta. Tokom te decenije strip je zaslužio veliku popularnost kod stripoljubaca i naklonost većeg broja kritičara. I sami autori su se „uhodali“ i stekli sigurnost: Van Ham je stvarao nove avanture i popunjavao praznine u svetu koji je osmislio a ruka i olovka Rosinskog su bivali sve sigurniji. Preplitanje elemenata epske i naučne fantastike, kao jedna od značajnih karakteristika serijala, funkcionisalo je bez većih problema. Van Hamova sklonost stvaranju priča koje obimom prevazilaze dužinu klasičnog albuma (45 do 48 tabli) rezultirala je posebnim, zaokruženim celinama u serijalu. Jedna od takvih celina u serijalu o Togralu, Ciklus o zemlji Ka, započeta u prethodnom tomu u petom tomu će se okončati epizodom „Između zemlje i svetlosti“. U njoj znatiželjni čitalac otkriva da, mada je narod znan kao Ksižani pobedio svoje neprijatelje, mir nije ni malo bliži. Naime, ambiciozni Uebak namerava da iskoristi malog Jolana, Arisijinog i Torgalovog sina, proglašenog za živog boga, za ostvarenje svojih ciljeva koji podrazumevaju neograničenu vlast i ratne pohode. Jolanovi roditelji i Argun Drvonogi, uz lojalnog Varjaja, bačeni su u „Sunčevu čeljust“, pećinu u kojoj kristali pojačavaju snagu sunca i tako sagorevaju zarobljenike. Jolan će, bežeći od progonitelja pasti u podzemnu pećinu u kojoj Kris od Valnora, sparušenog tela uživa u svom ljubljenom zlatu. Dečak joj svojim izuzetnim moćima vraća snagu i lepotu a ona, umesto da mu pomogne, traži način da sa zlatom ode iz zatočeništva. Da bi preživela put kroz pustinju do mora Kris će morati ne samo da ubija progonitelje već i da odbaci svo zlato... Na kraju će, ipak, Torgal i njegova porodica uspeti da se spasu i zaplove kući ostavljajući Drvonogog da uživa sa svoje dve miljenice a Varjaja da Ksižane vodi u blagostanje.

Album „Arisija“ čine tri kratke priče o Arisiji i njenom detinjstvu; ovaj album je parnjak sa albumom „Dete zvezda“ u kome su priče o malom Torgalu. Arisija najpre u zavejanoj planini traži svoju majku a lažljivi demoni Niksi joj pripremaju smrtonosnu klopku iz koje je spasava Torgal. U sledećoj epizodi mala Arisija brani Torgala, koji više nema nikoga svog na svetu, i hrabro se suprotstavlja i rođenom ocu i bratu. U završnom segmentu Arisija sreće Vigrida, božanstvo kome se niko ne obraća. Vigrid je namerio da učini neko junačko delo ali ga je džin oslepeo a Arisija pronašla, ponudila mu svoju pomoć i na kraju mu povratila vid omogućivši tako da ode odakle je došao - u Asgard. No, i Arisija je nešto važno saznala - da se nikad neće rastati od Tograla!

Epizoda „Gospodar planina“ započinje Torgalovim poznanstvom sa odbeglim robom Torikom u zavejanoj planini. Rob beži od svirepog gospodara planina Saksegarda. Dok u ruševinama neke kuće priprema večeru Torgal nalazi neobičan prsten koji predstavlja zmiju kako jede svoj rep. Torik pokušava da ukrade Torgalovog konja, streha se ruši a Torgal bežeći od lavine izlazi iz kuće u - sunčani, proletnji dan! Devojka Vlana koja tvrdi da živi u neoštećenoj kući nije čula za Sakregarda! Nastavak avanture svojevrsna je varijacija priča o putovanju kroz vreme i neprestanom odlasku i povratku u jednu vremensku tačku. Uloge roba, devojke i zlog gospodara prepliću se a Torgal je nevoljna spona između raznih vremenskih linija. Čitaocu će trebati da nekoliko puta pročita i pregleda ovu neobičnu epizodu da bi koliko-toliko razumeo sva dešavanja.

Peti tom avantura Torgala, ratnika koji najviše ceni porodični mir i sreću ali mu razne okolnosti to ne dozvoljavaju, dopunjuje vanredno široku lepezu tema koje su u serijalu našle svoje mesto i koje su raskošno i umešno oslikane. Dvojac Van Ham i Rosinski naizgled sasvim lako šeta kroz različite pejzaže i društva pletući zanimljive priče i prizore; no, iza privida te lakoće, na radost čitalaca, kriju se nesporni i uspešno ostvareni talenti.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 03.03.2017.
Strip: Borovnica (26)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 02.03.2017.
„Putovanje desnom hemisferom“...      Press: Hena com
  ...roman posvete Cortu Malteseu.

Zoran Žmirić od 2002. godine tiho i nenametljivo ostavlja snažan trag na domaćoj književnoj sceni. Na publiku i kritiku najveći je dojam ostavio romanom Blockbuster, za koji je dobio nagradu „Književno pero“ za knjigu godine, Godišnju nagradu Grada Rijeke, te bio u finalu dviju velikih književnih nagrada: VBZ-ove nagrade za najbolji neobjavljeni roman i t-portalove književne nagrade za najbolji roman. Roman Putovanje desnom hemisferom također je bio u finalu VBZ-ove nagrade za najbolji neobjavljeni roman, a ovih dana ugledao je svjetlo dana u izdanju nakladničke kuće Hena com iz Zagreba.

Putovanje desnom hemisferom svojevrsna je posveta Cortu Malteseu, mornaru-pustolovu kojeg je stvorio talijanski crtač stripova Hugo Pratt, a čija se biografija prepričava kao da je bio stvarna osoba. Po uzoru na Maltesea koji je, kad je u djetinjstvu shvatio da ima prekratku liniju života na dlanu, sam urezao dulju kako bi pokazao da sam bira svoju sudbinu, i glavni junak Žmirićevog romana bira za sebe život kakav mu nije namijenjen. On sanja otvorenih očiju putujući u daleke egzotične zemlje i pronalazeći na svakom od tih putovanja neki od odgovora na vječna egzistencijalistička i filozofska pitanja.

Družeći se s osobenjacima, mudracima i umrlima koji i dalje žive i putujući od svjetionika na Cabo de Roci, preko sibirske pustoši do špilje na otoku Henderson, Žmirićev junak traga za rješenjima životnih jednadžbi proživljavajući situacije koje su katkad autentične povijesne avanture, a katkad nalik na okultne snove. Tako gradi most između vidljivog i nevidljivog svijeta i usvaja mudrost koja mu omogućuje da bolje razumije i sebe sama i svijet koji ga okružuje.

Ovaj je roman začudna proza o hrabrom putovanju hemisferom ljudskih težnji i čežnji, koja čitatelja navodi na pustolovno i beskompromisno promišljanje vlastitih dubina i ograničenja, a zahvaljujući uvjerljivosti Žmirićevog rukopisa, slikovitosti i zaigranoj vještini pripovijedanja, te nježnoj ironiji i duhovitosti kojom propituje univerzalne teme bezvremenskih mudrosti koje ni jedna civilizacija i ni jedno vrijeme nisu izostavili, činit će nam se da smo i sami tamo, u geografskim i metafizičkim pejzažima kroz koje nas vodi njegov junak.

hena-com.hr/knjige/cijena/putovanje-desnom-hemisferom
Objavljeno: 28.02.2017.
PRETPLATE 2017...      Press: Besna kobila
  ...Stripčine i roman!

Kao i svake godine u februaru, mesecu svog osnivanja, Besna kobila oglašava pretplatu za ovogodišnja izdanja. Ovaj put imamo dve pretplate, jednu već podosta čuvenu – za naše stripčine, a drugu za roman Dejana Atanackovića LUZITANIJA, za koji verujemo da će biti najprijatnije književno otkriće u ovoj godini.

PRETPLATA ZA STRIPČINE 2017
Ostali smo bez teksta, tako smo nazvali pretplatu za dva grafička romana kojima je zajedničko da su bez teksta, a u kojima se sam jezik stripa pokazuje više nego dovoljnim da dočara svu raskoš talenta autora.

Kristof Šabute - MALO DRVETA I GVOŽĐA
Besna kobila je do sada objavila 3 grafička romana Kristofa Šabutea (Veštice, Pun mesec i Mobi Dik), pa po prijemu publike možemo pouzdano da tvrdimo da je on jedan od omiljenih francuskih autora kod nas.
Na 330 tabli, Šabute u svom prepoznatljivom stilu plete priču o malo drveta i gvožđa, o običnoj klupi, oko koje se sustiču i preklapaju mnoge ljudske sudbine. Verovatno najsmelije Šabuteovo delo, kojim je još jednom pokazao da sa lakoćom male priče pretvara u velike.
(edicija Stripčine, format B5, 336 strana, crno-belo, tvrde korice, planirani izlazak iz štampe maj 2016)

Vilfrid Lupano & Gregori Panačone – OKEAN LJUBAVI
On, kao i svakog jutra do tada, odlazi na svom brodiću da ribari, međutim, tog jutra postaje žrtva ogromnog broda-fabrike. Ona ga čeka kod kuće. Kažu joj da ga je uzelo more, ali je ona uverena da je živ pa kreće u potragu za njim. I on i ona će prvi put videti sveta, ali i to koliko je velika njihova ljubav.
Grafički roman koji se ne čita jer ga zbilja treba doživeti.
(edicija Stripčine, format B5, 222 strane, kolor, tvrde korice, planirani izlazak iz štampe septembar 2016)

Zajednička pretplatna cena za oba ovogodišnja naslova edicije STRIPČINE je 2300 dinara, a sva poštarina je uračunata u cenu. Knjige šaljemo po redu izlaska iz štampe. Pretplata traje od 20. februara do 30. aprila 2017. i važi za teritoriju Srbije.

Pretplata se uplaćuje opštom uplatnicom: pod uplatilac upišete vaše podatke, pod svrha uplate – STRIPČINE 2017, pod primalac –
IP Besna kobila doo, Branka Pešića 20, 11080 Zemun, pod valuta – RSD, pod iznos – 2300, a pod račun primaoca – 330-4010733-61.

Na kraju, važno je i da nam na naš e-mail info@besnakobila.co.rs  potvrdite uplatu i još jednom za svaki slučaj napišete svoju adresu na koju ćemo vam slati knjige.

Baš kao i ovih sedam godina do sada.

PRETPLATA ZA ROMAN LUZITANIJA
Dejan Atanacković – LUZITANIJA
(edicija Posebna izdanja, 214 strana)
Pacijenti su se utrkivali ko će najpre toj reči smisliti značenje, jer, kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih. I ako bi nekom palo na pamet da tih poslednjih dana septembra 1915, neposredno pre početka bombardovanja, u bolnici sprovede anketu sa pitanjem: šta je Luzitanija?, odgovora bi bilo koliko stanovnika ove ustanove zajedno. Za neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom neke antičke komedije, četvrti retkom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko pticom, a bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje. Tačnije, svako je, bez sumnje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula barka, ali je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu, daleko od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta.“

Tim Besne kobile vam nudi i svoj odgovor: Luzitanija je sada, pre svega, sjajan roman prvenac Dejana Atanackovića koji nam je istinska čast da objavimo, pa se može reći da njegovim objavljivanjem želimo i sebi da postavimo kriterijum vrednosti svih budućih proznih dela koja ćemo objaviti.

Pretplata za Luzitaniju traje od 20. februara do 20. marta. Knjiga u pretplati košta 550 dinara, a u cenu su uračunati i troškovi poštarine. Pretplatu uplatiti običnom uplatnicom na naš račun 330-4010733-61, svrha uplate - LUZITANIJA, primalac IP Besna kobila, Branka Pešića 20, 11080 Zemun. Na naš mejl info@besnakobila.co.rs ne zaboravite da nam dostavite vašu adresu na koju šaljemo knjigu po izlasku iz štampe.

Objavljeno: 27.02.2017.
Strip: Montenegrini (388)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 27.02.2017.
Strip: Noćni sud (21)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 26.02.2017.
Strip: Cane (274)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 25.02.2017.
Derdevil, onaj koji je ponovo rođen ili...      Autor: Ilija Bakić
  ...duboki pad i visoki uspon super-
  heroja - „Derdevil: Ponovo rođen“
  Frenka Milera i Dejvida Macukelija;
  
izdavač „Čarobna knjiga“ 2016.;

Derdevil (kod nas u stara vreme „Zenita“ i „Panorame“ znan kao Nebojša) jedan je iz bulumente „Marvel“-ovih superheroja stvorenih ispod čekića Stena Lija. Ovaj se primerak  pojavio 1964. godine u liku plemenitog dečaka Meta Merdoka koji će, spasavajući starca da ga ne udari kamion, biti poliven radioaktivnom tečnošću od koje će oslepeti ali i steći izuzetnu osetljivost ostalih čula. Nakon porodične tragedije Met će postati kostimirani heroj Derdevil koji pesnicama deli pravdu u velegradu prepunom nasilja, kriminala i korupcije. U „civilnom životu“ Met će završiti fakultet i sa bivšim cimerom Fogijem Nelsonom otvara advokatsku kancelariju. I dok se Derdevil uglavnom noću bori sa nasilnicima, mafijašima, korumpiranim policajcima i političarima, Met je prinuđen da ih danju brani pred sudovima. Tajna Derdevilovog identiteta skrivena je od svih, i dobrih i loših momaka.

Avanture Derdevila, još jedne žrtve misteriozne radioaktivnosti koja je, posle bacanja atomskih bombi, u popularnoj kulturi prvih posleratnih godina bila sinonim nadljudskih fenomena i Dobra i Zla, stekle su popriličnu popularnost među dečacima koji su kupovali šarene strip sveske. Ipak, potencijal ovog junaka (koji je pomalo okasnio na radioakrivnu gozbu) vrlo brzo je potrošen pa je on uglavnom tavorio krećući se utabanim stazama. Ipak, strpljivi „Marvel“ je uporno (vođen logikom da je bitno da heroj bude na oku publike pa će mu se jednom posrećiti) održavao serijal i menjao autore koji ga rade. Tako je, početkom 1980-tih strip dopao ruku Frenka Milera, scenariste i crtača, koji je svojim idejama pokrenuo Derdevila iz mrtvila a 1986.g. je, u osam svezaka, objavljena priča „Ponovo rođen“ po mnogim obožavaocima najbolja storija o Derdevilu a verovatno i u celokupnom „Marvel“-ovom univerzumu. Mada ovako bombaste tvrdnje treba uzimati sa rezervom znatiželjni čitalac će se tokom iščitavanja knjige u kojoj su sabrani svi segmenti epizode „Ponovo rođen“ (uz dodatak priče koja bi se mogla tretirati kao njeno finale i uvod u nove doživljaje) uveriti da je priča zamišljena prevratnički ambiciozno. „Ponovo rođen“ je kod nas objavila „Čarobna knjiga“ u ediciji „The best of Marvel - Kolekcija najboljih Marvelovih priča svih vremena!“

Zaplet kreće u trenutku kada bivša devojka Meta Merdoka, koja je posle neuspeha u svetu filma postala narkomanka, za jedan fiks otkriva da je on Derdevil. Ova informacija stiže do neprikosnovenog kralja podzemlja, ljudske grdosije Kingpina koji smišlja grandioznu osvetu za svog neprijatelja. Vrlo brzo Metovi bankovni računi bivaju blokirani, traže ga zbog utaje poreza ali i korupcije, advokatska kancelarija propada, kuća u kojoj živi eksplodira. Metu skoro svi okreću leđa a on u svom besu odlazi da se obračuna sa Kingpinom, biva prebijen i onesvešćen, zatvoren u ukradeni taksi, bačen u reku. Kingpin trijumfuje mada ga brine što telo nije pronađeno u olupini. Carstvo kriminala cveta... Ali, Met, iako blizu smrti, ne umire zahvaljući brzi časne sestre za koju veruje da mu je majka. Pošto se oporavi on, kao Derdevil, kreće u novi boj protiv Kingpina, pak, koji gubi živce i angažuje Nuklearku, poslednjeg super-vojnika iz tajnog državnog projekta. Drogirani Nuklearka uništava čitavo naselje Paklena kuhinja, civili ginu, mediji sve snimaju, napalm bukti, eksplozije odjekuju... Da bi spasli šta se spasti može na scenu stupaju Kapetan Amerika i njegova družina i odvode Nuklearku! Mediji otkrivaju da iza svega stoji Kingpin i njegovi puleni. Derdevil pobeđuje!

Priča o padu borca za pravdu na dno i njegovom ponovnom uzdizanju znana je i bezbroj puta ispričana. Ipak, u njoj i dalje ima arhetipske zavodljivosti i snage. Miler plete priču sigurno i bez oklevanja uz stalne „flešbekove“ kroz koje čitalac saznaje kako je dečak Met stradao i malo poigravanje sa identitetom časne sestre. Kingpin, kao model robusnog zločinca (pozajmljen je iz serijala o Spadermanu da bi potom otišao i u serijal o Panišeru), dostojan je protivnik Derdevilu koji sem nadljudski osetljivih čula druge prednosti nema. No, junak ove priče u prvom redu je Met, čovek sa svojim slabostima, u trenutku kada se njegov svet ruši. Insistiranje na „očovečenju“ superheroja i baziranje priča na ovoj tezi, uz vešto kombinovanje svih elemenata koji karakterišu superheroja, Miler će primeniti i na Betmena podižući ga u žižu interesovanja i popularnosti. Crtač Dejvid Macukeli je, sledeći tenzije scenarija, uspešno komponovao table kako bi maksimalno ubrzao priču menjajući rakurse, formate i dimenzije slika, ubacujući manje slike u veliku, poigravajući se odnosima crno-belo ali i bojama. Zbog toga akcione i borbene scene pulsiraju snagom dostojnom visokobudžetskih filmskih hitova. U konačnom sagledavanju „Ponovo rođen“ uveliko premaša standarde korporacijskog stripa kome pripada i u čijim okvirima gradi sasvim nova pravila.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 23.02.2017.
Strip: Borovnica (25)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 23.02.2017.
Svi prilozi su vlasništvo autora. U slučaju da želite da ih na bilo koji način eksploatišete, molimo vas da se obratite autorima priloga.
U slučaju da nisu potpisane možete ih slobodno koristiti jer su to neautorizovane vesti ovog servisa, STRIP VESTI.