naslovna  |  arhiva  |  strip  |  autori  |  istorija  |  online stripovi  |  striparnice  |  izdavači  |  škole stripa  |  festivali  |  linkovi  |  youtube  |  kontakt  |  impresum


Strip: Borovnica (34)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 27.04.2017.
Škola...      Press: Strip.art.nica Buch
  ...УЧИЛИШТЕ ЗА КРЕАТИВЕН
  СТРИП АНГАЖМАН.

Во организација на Стрип центарот на Македонија со седиште во Велес од 20 до 23 април во с. Нежилово се организира 4 дневно стрип училиште за креативен ангажман.Оваа активност е дел од проектот „СТРИПОТ КАКО КРЕАТИВНА АЛАТКА ВО ФУНКЦИЈА НА ГРАГАНСКИОТ АНГАЖМАН“.

Во периодот на престојот 12 цртачи од Скопје, Куманово, Струмица ,Кратово, Битола и с. Горно Јаболчиште со помош на нивни водичи и персоналот на СЦМ –Велес ги довршија  веке подготвуваните стрип дела со приоритетни теми за цртање : миграции, мегетнички односи, родови прашања но и екологија и др. теми во зависност од афинитетот и интересот на авторите.

Целта на проектот „СТРИПОТ КАКО КРЕАТИВНА АЛАТКА ВО ФУНКЦИЈА НА ГРАГАНСКИОТ АНГАЖМАН“. Е да се афирмира стрип уметноста како алатка за испраќање на општествени пораки преку креативен процес на поединци и институции. Согласно на искуствата којшто спроведувачката организација ги има во имплементацијата на претходно изведени слични проекти ,овојпат доста се внимаваше на талентот на избраните цртачи, како и времето на подготовка на темите и контурите на нацртаните стрип дела, коишто се довршија за време на ова стрип училиште. Се промовираше  и македонската и интернационалната стрип сцена, се организираше и тематски состаноцк за вмрежување заради афирмирање и социјална примена на стрип културата во нашата земја.

После организирањето на ова училиште од нацртаните дела ке се издаде пригоден каталог, како и изложби во сите места од кадешто се учесниците

Да потсетиме уште еднаш дека локални соработници во проектот се
1):ЗУР „Македонски ракотворби„- Битола,
2) Центар за Ромска заедница ДРОМ Куманово,
3) ЗГ„„Регионален центар за одржив развој“ Кратово
4)Центар за современи уметности -Скопје,
5) КУЛТ ТРАНЗЕН –Струмица,
6) МОЗАИК –с. Горно Јаболчиште , општина Чашка

Objavljeno: 26.04.2017.
Stevan Brajdić (1953-2017)...      Press: Strip vesti
  ...In memoriam.

Sahrana na Gradskom groblju u utorak 25.04.2017. u 15h...

Stevan Brajdić je rođen 7. januara. 1953. godine u Novom Sadu. U rodnom gradu završio je srednju mašinsku školu i studirao je Mašinski fakultet.

Od 1970. godine honorarno je radio u novosadskom Dnevniku kao upisivač slova u edicijama Lunov magnus strip i Zlatna serija.

Sredinom 1970-ih objavljuje stripove u studentskom listu Mašinskog fakulteta. Tokom 1981. godine zajedno sa Franjom Strakom radi na scenariju za strip Ajk, koji je objavljen u Stripoteci. Sarađivao je sa scenaristima Petrom Aladžićem, Dušanom Vukojevim, Nebojšom Đukićem, Svetozarom Obradovićem i bratom Josipom Brajdićem.

Uradio je dve epizode licencnog stripa Veliki Blek, od kojih je jedna objavljena, kao i jednu epizodu Tarzana, koja nije objavljena. Strip Ilegalciobjavljen je 2012. godine u okviru albuma Večernja akcija.

Sve do 1999. godine radio je u Petru Drapšinu, da bi 2000. osnovao privatnu firmu za dizajn i štampu. Sem stripom, veoma uspešno se bavi i i ilustracijom. Bio je i veoma uspešan streličar.

Intervju, (Zlatno doba vojvođanskog stripa - P. Đurić)
u arhivi Strip vesti:
www.stripvesti.com/arhiva/201701/index.html

Objavljeno: 24.04.2017.
Post Scriptum (182)      Autor: Zoran Đukanović
Carlos Gardel - cover
  Srce tame, srce priče - putovanje
  u najlepše krugove pakla (6)

Simbioza

Neki su kritikovali scenaristički aspekt Alacka Sinnera. Verovali su da je u ovom serijalu bolji crtež od pripovesti. Zašto? Zbog politike. Prisustvo politike u umetnosti jeste delikatna tema. Svojevremeno, čitaoci i kritičari koji nisu prepoznali specifičnost Kunderine književne poetike, smatrali su da prisustvo političkih tema u njegovom delu ipak snižava njegov inače veliki umetnički kvalitet. Jednom su pitali Kunderu, misleći da postavljaju retoričko pitanje, da li ste vi disident? Prevarili su se, međutim. „Ne, ja sam romanopisac“, odgovorio je. Kuderini romani nakon Nepodnošljive lakoće postojanja, a posebno nakon Besmrtnosti, jesu slabija književna dela od prethodnih, ali upravo u njima ima ponajmanje ili uopšte nema politike. Kvalitet dela određuje siže, a ne građa, dakle sposobnost artikulacije građe u neponovljivu celinu, šta god bila građa, uključujući i politiku.

Sampayo se razboleo 1992. godine. Bio je dugo bolestan i ležao u bolnici do 1994. Muñoz je u tom periodu radio sa scenaristom Jerome Charynom (autor pedesetak knjiga, od koji osam grafičkih romana, poznat po scenariju za White Sonya koju je nacrtao Jacques de Loustal iremek-delu Čarobnjakova žena koje je nacrtao François Boucq). Rezultat su dva stripa – Zmijski zub ( Le Croc du serpent, A Suivre, 1996) i Panna Maria (Casterman, 1999). Ova dela, međutim, nimalo nisu bacila u senku Alacka Sinnera. Čim se Sampayo oporavio, autorska simbioza je, srećom, ponovo uspostavljena. 2007. godine Muñoz je dobio Gran Prix de la ville d’Angouleme, najveću nagradu. Njegova izjava kada ju je primao bila je za pamćenje, rekao je da smatra da je to priznanje za zajedničko delo, njemu i koautoru Carlosu Sampayu. I zaista, njihov svet nije moguće zamisliti jedan bez drugoga, pošto su zajedno stvorili nešto što se slilo u jedan autorski glas, jasan i nezaboravan. Reč je o jednom autoru, simbiotskom biću. Ako raščlanite neke muzičke grupe sastavljene od vrsnih muzičara, skup „sastavnih delova“ ne daje ono što daje jedino spoj, gestalt.

Pozna evolucija stila

Da ne bi ispalo da se u ovom eseju izriču isključivo hvalospevi opusu Sampaya i Muñoza, pozabavimo se i nekim unutrašnjim granicama puta kojim su se uputili. Crtački posmatrano, i u Prattovom i u Muñozovom slučaju postoji takozvana srednja mera stilizacije, udaljavanjem od koje estetski efekt redukcije, kada ode dovoljno daleko, počinje da slabi. Kod Pratta se to jasno vidi recimo u albumu Mu.  Svrha, pak, priče u stripu je priča, a ne moralna ili filozofska pouka, niti političko prosvetljenje. I u scenarističkom pogledu, dekonstrukcija žanra ima svoje granice. Svrha dekonstrukcije žanra služi da se obnovi život, da mu se udahne novi smisao. Smisao Moorove dekonstrukcije u stripu Watchmen nije ubistvo superherojskog žanra nego njegova revitalizacija. Dilema sa kojom se suočio David Mazzucchelli, nakon njegove genijalne crtačke reinterpretacije u stripovima Daredevil: Ponovo rođen i Batman: Godina prva (u oba slučaja po scenariju Franka Millera), krije se u ponudi koju nalazimo u Prattovom stripu Corto Maltese - Venecijska Bajka. Kada se umoriš od nečije vlasti (kanona nekog stripskog žanra, na primer), možeš otvoriti tajna vrata i otići u drugu priču. Mazzucchelli je obgrlio ovo obećanje i otišao u City of Glass, Rubber Blanket i - u Asterios Polypa.

Omamljujuća nežnost i surovost Muñozovih prizora

Sampayo i Muñoz imali su i imaju pravo da izaberu bilo koji od ova dva puta, revitalizaciju žanra ili odlazak u sasvim drugačiju priču. A na nama čitaocima (Borges kaže da je najteže postati dobar čitalac) je da sudimo šta nam je od to dvoje bliže srcu. Između priča o kriminalu i moći i priča o intimnosti, intimnost se, u njihovom slučaju, pokazala pripovedački snažnijom. Da li su se oprostili od žanra iz koga su krenuli? Ne sasvim. Alack u drugoj polovini serijala kaže „ponovo sam počeo voziti taksi, no ured (privatnog detektiva) nisam zatvorio“. U svoje penzionerske dane češće će se vraćati u ulogu detektiva.

U poznim epizodama Alacka Sinnera može se primetiti izvesno približavanje crtačkom stilu koji danas gaji Edmond Baudoin, za koga sam jednom rekao da ga karakterišu „majstorski, emocionalni pristup stvaranju stripskih priča, korišćenje suve četke koja daje teksturu prizoru, grubi, slobodno improvizovani potezi, malo pozadine u prozorima. Senzualna, iskrzana debela linija je u direktnom kontrastu s fankofonskom tradicijom koja teži prečišćenosti, ustoličenoj stilizaciji čiste linije.“

Muñoz i dalje crta sjanim crtačkim stilom, ali ne više onim po kome je upamćen kao neponovljivo čudo u mediju stripa čiji uticaj će mnogi veliki crtači žudno transponovati u sebe. No, ako je ako je izvestan pad kreativne moći mogao da se dogodi crtačkom bogu Moebiusu, ako on nikada kasnije nije bolje crtao nego u Hermetičnoj garaži (1976-1980), Arzachu (1975) i u Blueberryju, od „Balade o kovčegu“, pa zaključno sa “Slomljenim nosom“ (1974-1980), ili ako je to moglo da zadesi Iva Milazza, posle dugog i fenomenalnog perioda crtačke zrelosti njegovog kroki crteža visoke poetske redukcije koja je čuvala u sebi svu ekpresivnu moć, zašto tako nešto ne bi moglo da se dogodi jednom Muñozu? Na Muñozovoj evoluciji mi pratimo evoluciju savremenog stripa. Polagano pomeranje od radikalnog eksperimenta ka prigušenijim načinima da se vizuelno ispriča manje drastična priča koja se zasniva više na unutrašnjoj energiji, a manje na direktno dramskim efektima.

Bili Holidej

Chiaroscuro ili filozofija?

Stripovi Muñoza i Sampaya postali su smesta klasik čim su se pojavili i ostali su to do danas. Muñoz jeste jedan od najuzbudljivijih crtačkih talenata u stripskoj istoriji, a Alack Sinner jedan od „najžešćih, najmračnijih i najbeskompromisnijih detektivskih stripova svih vremena“, kako ga je nazvao Dejan Anastasijević. Da li se to nekome ne sviđa? Zato što su njegovi likovi „ružni“? Pa, takvi su i Maurovićevi, i Crumbovi, a bogami i likovi Georgea Herrimana... Izbor chiaroscuro vizuenog stila, gotovo „bolnog kontrastiranja blokova crnih i belih površina... distorzija oblika gotovo do neprepoznavanja“ (Kim Thompson) nisu, međutim, nimalo rezultat čisto dizajnerskog opredeljenja, i tu počinju i završavaju se nesporazumi s Muñozovom crtačkom poetikom. Ona nije, naime, tek „crtačka“. Autor svoj izbor za crno-bele stripove i naglašeni chiaroscuro stil eksplicitno obrazlaže pogledom na svet, čitavom filozofijom koja stoji iza: crno i belo su svetlost i tama, tamna i svetla strana našeg postojanja. I tu nema nikakvog nesaglasja između crtača Muñoza i „simbiotičkog autora“ (Sampaya i Muñoza), koji, kako rekoh, govori jednim glasom. Oni nas zajedno provode kroz najlepše krugove pakla da bismo bolje upoznali ljudsku situaciju.

Veoma retko glas sveznajućeg pripovedača preuzme pripovedanje od Alacka koji, s vremena na vreme, ironično komentariše priču. Ovo je, opet, deo metatekstualne igre u Alacku Sinneru. Glas sveznajućeg pripovedača: „Kraj međuigre, razgovora koji Alack nije čuo.“ Alack nastavlja: „A ja ću još sažeti par događaja osobne prirode. Phoebe se udala. Nick se razveo od svoje mlađahne žene. Joe je najavio da će otići u mirovinu. Ja sam popričao s Robertom, svojim zetom.“

Omamljujuća nežnost i surovost Muñozovih prizora

„Da, 11. rujna 2001. istoga časa kad se rodio moj unuk srušio se čitav svijet. I konačno sam prestao pušiti.“ Referenca se, naravno, odnosi na World Trade Center. I, šta sad, na „kraju priče“? Sampayo i Muñoz su danas sedamdesetogodišnjaci. Alack je postao deda, Joe je prodao bar i odlazi da uživa na Karibima. Da li sledi rečenica kojom mame i bake završavaju bajke posle višeminutnog uspavljivanja deteta, koje znači kraj? Čiča-miča, gotova je priča. Ipak ne, ovde je drugačije: a suivre, nastaviće se, pošto stripovi Sampaya i Muñoza pozivaju na ponovna čitanja, na upijanje gestova, osluškivanje ritma, zaranjanje i izranjanje iz tame, pozivaju na prisno čitanje koje biva nagrađeno.

(kraj)

(Predgovor za integral Carlos Sampayo & Jose Muñoz,
Alack Sinner - 2 Doba razočaranja,
Fibra, Zagreb, 2013)
Objavljeno: 23.04.2017.
Strip: Noćni sud (28)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 23.04.2017.
Strip: Cane (281)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 22.04.2017.
Strippasuljpiknik...      Press: Strip.art.nica Buch
  ...v petek, 21. aprila 2017.

Strip.art.nica Buch in Zavod Strip art vas vabita
na Strippasuljpiknik v petek, 21. aprila 2017.

Kraj dogodka: Murgle center,
Cesta v mestni log 55, Ljubljana

Program:
19:00 – 24:00 Strippasuljpiknik
19:00 – 20:00 podpisovali in risali vam bojo Zoran Smiljanić, Gorazd Vahen, Dušan Kastelic, Iztok Sitar, Marko Kociper, Jakob Klemenčič, Matej de Cecco, Gašper Rus, David Krančan, Andrej Štular, Bernard Kolle, Izar Lunaček, Damijan Stepančič, Ciril Horjak, Igor Ribič, Boris Jukič, Grega Mastnak, Gašper Krajnc, Igor Šinkovec… in Tanja Komadina.
Pridejo tudi Marijan Pušavec, Katerina Mirović
19:00 – 24:00 druženje in prepevanje domoljubnih pesmi

Spodbude k nakupu:
– ob nakupu knjige Uputstvo za pripremanje – kuvanje hrane i izradu suvih improvizovanih obroka u ratu (10 €) – darilo: porcija JLA pasulja
– 30% ob nakupu knjig založnika Buch (razen knjig Mikija Mustra), ki so izšle do 31.12.2015
– 15% ob nakupu knjig založnika Buch (razen knjig Mikija Mustra in Antarktike), ki so izšle od 01.01.2016 do 31.12.2016
– 20% popusta na srbske in hrvaške strip albume, ki so izšli do 31.12.2016
– ob nakupu stripov ostalih založnikov v znesku nad 100 € – darilo: porcija JLA pasulja + pivo
– kiosk stripi od 0,50 € dalje

Pravila pri podpisovanju – risanju:
– prednost imajo kupci, ki bojo kupili stripe ta dan v trgovini – v primeru vrste, so vedno prvi na vrsti
– avtor vsakemu nariše eno sliko, vse ostalo samo podpisuje

Kako smo se imeli lani: www.stripi.si/galerija/nggallery/galerija/a/page/1/

Objavljeno: 20.04.2017.
Strip: Borovnica (33)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 20.04.2017.
Nova izdanja...      Press: Tome Trajkov
  ...na makedonskom tržištu.

U izdanju Strip centra Makedonije sa kancelarijom u Velesu publikovana su četiri strip knjige u tvrdom povezu namenenje za makedonsko , ali i šire tržište.

Naime izdati su: drugi deo knjige "HITRI PEJO" od Dime Ivanova Dimana, "CAR GAVRILO RADOMIR" doajena Mileta Topuza, strip sa decu "LEPE STVARI" Radeta Dicovskog kao i "IZA CRNOG SUNCA" (makedonska i srpska verzija) srpskog autora Srđana Nikolića Peke.

Izjava Vaneta Trajkova –izvršnog direktora SCM-Velesа: "Nama u Strip centru Makedonije nije uopšte teško da publikujemo strip knjige još na početku godine, odmah posle objavljivanja godišnjeg programa Ministarstva za kulturu Makedonije. Izdate su knjige dokazanih strip majstora, ali za ubuduće u kontaktu smo i sa novim neafirmisanim autorima. Dakle izdali smo istorijsku priču, strip za decu, triler kao i strip sa junakom iz makedonske folklorne tradicije.

Podsećam da smo lane izdali prvi strip na albanskom jeziku sa intencijom da približimo strip i ka toj etničkoj populaciji. To nastavljamo i ove godine, u slučaju Srđana Nikolića Peke, dokazanog autora, velikog prijatelja makedonske strip scene i pobednik zadnjeg internacionalnog strip konkursa oganizovanog u sklopu Internacionalnog strip salona u Velesu.

Na kraju samo da istaknem da u knjizi o makedonskom srednjevekovnom kralju Gavrilo Radomiru smešteni su i stripovi o Gjorge Vojtehu, Dobromiru Hrsu kao i priča o Strezu-gospodaru Proseka” - završava Trajkov.

Ove godine dizajn je izradio Aleksandar Stevanov iz Štipa, mladi ali već afirmisani strip scenarista. On je svoj deo zadatka obavio na visokom nivou.

Ove četiri strip knjige mogu da se nabave kod izdavača i u strip knjižari “BUNKER” u Skoplju.

Objavljeno: 19.04.2017.
Alan Ford - Kolorno izdanje #7      Press: Alan Ford CPG


Šesti broj "Kolornog izdanja" od 15. aprila u prodaji!

Tekst: Max Bunker
Crtež: Magnus

Cena na kioscima:
300 dinara

Cena u knjižari "Alan Ford":
275 dinara

Objavljeno: 19.04.2017.
Izložba stripa u Valjevu      Press: Milivoj Kostić
Objavljeno: 18.04.2017.
Centar za umetnost stripa...      Press: USUS
  ...najave programa 19-21. april.

SADRŽAJ PROGRAMA I NAJAVA:

   SREDA, 19. APRIL
• Program 1: Izložba „Kamenistrip“ daje estetsku i filozofsku notu Sajmu kamena
• Program 2: U Domu omladine Beograda počinje sa radom Centar za umetnost stripa
• Program 3: „Dan Šerloka Holmsa: od Dojla do Lacija“: trostruki program predstavlјanja šerlokijada u književnosti i stripovima

   ČETVRTAK, 20. APRIL
• Program 1: Zabavnik pre Zabavnika, samo u Domu omladine Beograda
• Program 2: Dikan nastavlјa izlaženje u knjigama: sabrano zlatno doba

   PETAK, 21. APRIL
• Program 1: U Kragujevcu se predstavlјa Nacionalna strategija za strip i novi Centar za umetnost stripa


   SREDA, 19. APRIL

IZLOŽBA „KAMENISTRIP“ DAJE ESTETSKU I FILOZOFSKU NOTU SAJMU KAMENA
Kao prateći program 9. Sajma kamena, na Međunarodnom sajmu građevinarstva u Beogradu 19. aprila u 11:55 časova biće otvorena izložba „KAMENistrip“, po temi pionirska i u svetskim okvirima, jer je posvećena odnosu kamena i umetnosti stripa.
Povod izložbe je činjenica da je svetska likovna umetnost počela praistorijskim „stripovima“ na stenama pre 40.000 godina, i da je kamen jedan od glavnih medija priča u slikama, preko freski do današnjih murala. Drugi povod je važnost motiva kamena i arhitekture u modernom stripu, gde se često proročki predviđaju urbanizam, estetika i sudbina budućeg čovečanstva.
Zbog toga su Udruženje stripskih umetnika Srbije i Udruženje „Kamen Srbije“ priredili izložbu radova petorice srpskih autora koji pripadaju eliti evropskog stripa, svako u svom stilu i žanru. Po četiri rada izlažu Lazo Sredanović (poznat po stripu „Dikan“), Vladimir Krstić – Laci („Šerlok Holms“), Dragan Lazarević - De Lazare („Iv Rokatanski“, „Rubina“), Vujadin Radovanović („Čuvari zaboravlјenog vremena“, „Kandid“), i Zoran Tucić („Treći argument“, „Vorloh“),
Tekst za prateći katalog je napisao scenarista i istoričar kulture Zoran Stefanović, osvrnuvši se na antropološku važnost obe pojave — i kamena, i stripa. Predavanje o ovoj temi održaće Zoran Tucić, inženjer arhitekture i konzervator, gde će se posetiocima pokazati da u spoju dva fenomena kroz crtane priče prepoznajemo opštevažne stvari — „tlo, čovek, svet, međa, zid, kuća, hram, mera postojanja, zapisi, sećanja, građenje budućnosti materijom prošlosti, težnja za ostavlјanjem traga-ureza, mišlјenje, razgovor, beleženje pokreta duše i tela“ i druge.
Na otvaranju će govoriti laureat francuske „Zlatne muze“, akademski umetnik iz Niša Vladimir Krstić Laci, kao i predstavnici uprava udruženja USUS i „Svet kamena“. Izložbu će posetioci moći da vide od 19. do 23. aprila u hali 2 Beogradskog sajma, na srednjem nivou, a nakon toga će u maju biti izložena u Nišu, na međunarodnom festivalu stripa „Nifest“.
info@usus.org.rswww.usus.org.rs/

U DOMU OMLADINE BEOGRADA POČINјE SA RADOM
CENTAR ZA UMETNOST STRIPA

Dom omladine Beograda, hol, 19. april, 17:00 časova (program Centra za umetnost stripa)
Kao deo buduće nacionalne strategije za strip, Beograd i Srbija dobijaju kulturni poduhvat koji će obradovati sve naraštaje. Nova programska celina, Centar za umetnost stripa, počinje sa radom u Domu omladine Beograda u sredu 19. aprila organizovanjem „Dana Šerloka Holmsa: od Dojla do Lacija“, a nastavlјa se sutradan, 20. aprila, druženjem lјubitelјa „Politikinog Zabavnika“ i promocijom drugog toma sabranih priča najomilјenijeg srpskog i jugoslovenskog stripa „Dikan“, a zatim u petak 21. aprila u Kragujevcu — predstavlјanjem nacrta nacionalne strategije za strip i samog Centra za umetnost stripa.
Prvi svoje vrste u Jugoistočnoj i Istočnoj Evropi, Centar za umetnost stripa će redovno organizovati delatnosti od kulturnog i društvenog značaja, a da su vezane za likovno pripovedanje i vizuelnu komunikaciju.
Ovo je zajednički poduhvat Udruženja „Svet stripa" iz Kragujevca, Doma omladine Beograda i Udruženja stripskih umetnika Srbije (USUS), sa brojnim partnerima u zemlјi i inostranstvu — umetničkim, kulturnim, obrazovnim i naučnim ustanovama. Najširoj publici nude se predavanja, tribine, promocije, kursevi i radionice, stručno-naučni skupovi, festivali i konvencije, istraživanje, izdavaštvo, stručne procene i drugo.

PEDESETAK PROGRAMA U PROBNOM PERIODU
U probnom periodu april-jun, svake sedmice će u Domu omladine Beograda biti predstavlјana svetska i domaća remek dela, ugledni i mladi autori, Politikin Zabavnik dan pre izlaska, međunarodni stručni skupovi, te programi povodom 40. godišnjice grupe „Beogradski krug 2“.
Programi se realizuju i u drugim prostorima i gradovima. Prvi spolјni program je bio 5. aprila u Domu kulture „Ribnica“ u Kralјevu gde je premijerno predstavlјen nacrt nacionalne strategije za strip kao i sam Centar za umetnost stripa. Za tim slede Kragujevac (21. april), Niš (Međunarodni festival „Nifest“, 11-4. maj), Šabac (Noć muzeja, 20. maj), Vršac, Valјevo, Leskovac...
DUBOKI KORENI STRIPA U SRPSKOJ KULTURI
Zasnivanjem Centra za umetnost stripa potvrđuje se i dalјe razvija fenomen da su Srbija i region već pun vek središte stripske umetnosti u Istočnoj Evropi. Strip je komparativno gledano najuspešnija srpska kulturno–umetnička oblast po planetarnoj raširenosti — kako po kvantitetu i masovnosti, tako i kvalitetu i kritičkoj recepciji na svim meridijanima.
U samoj srpskoj kulturi i društvu, umetnost stripa ima posebno mesto. To se vidi još od likovnog pripovedanja na srednjevekovnim freskama i žitijnim ikonama, preko utemelјivanja moderne kulture od sredine 19. veka (u stripu su učestvovali i Jovan Jovanović Zmaj, Milan Jovanović Batut i mnogi drugi velikani), zatim perioda 1935–1941. kada je Beograd bio umetnički centar stripa za celu Evropu, izdavački bogatog perioda SFRJ, do današnjih dana koji — uprkos ekonomske krize — po stvaralačkom značaju predstavlјaju novo zlatno doba ove umetnosti kod nas.

„DAN ŠERLOKA HOLMSA: OD DOJLA DO LACIJA“: TROSTRUKI PROGRAM
PREDSTAVLjANјA ŠERLOKIJADA U KNјIŽEVNOSTI I STRIPOVIMA

Tribina i druženje „Dan Šerloka Holmsa: od Dojla do Lacija“, Dom omladine Beograda, hol, 17:15-18:45 (program Centra za umetnost stripa)
Jedan književni lik je za Čovečanstvo učinio više nego većina lјudi koji su stvarno postojali — kažu stručnjaci. Šerloka Holmsa je 1901. čitala cela srpska policija u „Policijskom glasniku“, a i danas mnoge duhovne potrebe ispunjavamo besomučno gledajući šerlokijade i serije poput „Doktora Hausa“ ili forenzičkih pripovesti. Kroz Holmsa vidimo mentalnu evoluciju čoveka od 19. do 21. veka. Zato savetujemo povratak na izvore, novo razumevanje složenog, uzbudlјivog i mudrog sveta koji nam je ostavio Artur Konan Dojl.
Prvi povod za dan velikog detektiva u Beogradu je edicija „Šerlok Holms: Sabrani romani i priče“ Konana Dojla, u izdanju beogradskih kuća „Beli put“ i „Makondo“. U tri toma zaokružen je takozvani Kanon, koji obuhvata originalni Dojlov opus od četiri romana i 56 priča, uz svih 356 izvornih ilustracija Sidnija Pedžeta, ali i tri ekskluzivna eseja — Vase Pavkovića, Zorana Stefanovića i Davida Albaharija.
Drugi povod je francuska serija stripova „Četvorka iz ulice Bejker“, nadahnuta Konanom Dojlom i Čarlsom Dikensom, čiji su autori trojac Etjen–Djan–Legran. Sažetak: Bili, Čarli i Tom Blek su nerazdvojni jer je teško opstati sam u istočnom Londonu, punom lažnih prosjaka, nasilnika i propalica. Srećom, imaju pomoć Šerloka Holmsa, za koga povremeno rade kao ulični obaveštajci. Srpski prevod objavlјuje kuća „Veseli četvrtak“.

Treći povod je doprinos koji umetnici iz Srbije i regiona daju svetskoj šerlokijani već pun vek. Vrhunac toga su stripovi koje za francusko tržište u 21. stoleću crta jedan od najbolјih crtača realističke stilizacije u Evropi, Vladimir Krstić — Laci. U izvođenju ovog Nišlije, a po scenariju Silvana Kordurijea, dobijene su ezoterijske i mističke priče o Šerloku Holmsu i londonskim vampirima, te o detektivu i Lavkraftovom Nekronomikonu, koje danas čita publika mnogih zemalјa. Kao specijalni gost, Laci će se sa beogradskom publikom družiti na Holmsov dan, otkrivajući nam mnoge tajne o najvećem detektivu svih vremena, ali i o sebi i svetskoj industriji zabave.
U programu učestvuju: likovni umetnik Vladimir Krstić - Laci, urednik-prevodilac Kristijan Relić („Makondo“), urednik Dušan Mladenović („Veseli četvrtak“) i pisac Zoran Stefanović kao moderator.
www.facebook.com/events/257305714678010/

   ČETVRTAK, 20. APRIL

ZABAVNIK PRE ZABAVNIKA, SAMO U DOMU OMLADINE BEOGRADA
Promocija i druženje „Zabavnik pre Zabavnika“, Dom omladine Beograda, hol, četvrtak, 20. april, 17:00-17:45 , program Centra za umetnost stripa
„Politikin Zabavnik“ je prva linija zabave i poslednja odbrana ulјuđenosti i kulture!
Već osam decenija „Politikin Zabavnik“ toliko utiče na naše živote da je odavno prekoračio svoje papirne stranice. Zato organizujemo druženje Zabavnikovaca, ali i ekskluzivno, dan ranije, predstavlјanje broja od 21. aprila — uz nagradno delјenje primeraka, žive rubrike, ekskluzivne informacije i goste iznenađenja.
Podsećamo da je upravo „Politikin Zabavnik“ jedan od samo tri lista koji izlazi od pre Drugog svetskog rata na našim prostorima (uz list „Politika“ i „NIN“). Izrastao je u instituciju bez koje odrastanje gotovo da i nije bilo moguće. Po nekim istraživanjima rađenim devedesetih utvrđeno je da su bezmalo svi čitaoci dnevnih novina u Srbiji u jednom trenutku bili čitaoci „Politikinog Zabavnika“. Tvorci „Zabavnika“ ozbilјno su shvatili svoj zadatak i kroz zanimlјive rubrike o svetu nauke, prirode i prošlosti izgradili ovu svojevrsnu ustanovu kulture. Malo pouke, malo zabave, sve ilustrovano da pobudi maštu i eto „Zabavnikovog“ recepta za očuvanje one najlepše dečije znatiželјe koju bi svaki čovek dok je živ trebalo da nosi u sebi. „Zabavnik“ je i velika enciklopedija najbolјih stripova koji su ikada nacrtani u svetu.
Redakcija lista danas ima stotine probranih saradnika koji pišu, slikaju, crtaju i izmišlјaju, među njima ima i članova Akademije nauka, profesora univerziteta, slikara, lekara, astronoma, biologa, istoričara, profesora jezika i književnosti, grafičara...
Sa vama se druže novinar Nemanja Baćković i gosti iznenađenja, a moderator je pisac Zoran Stefanović.
www.facebook.com/events/1930913910527536/

DIKAN NASTAVLjA IZLAŽENјE U KNјIGAMA: SABRANO ZLATNO DOBA
Promocija edicije „Sabrani Dikan“ i potpisivanje knjiga, Dom omladine Beograda, hol, 18:00-18:45 (program Centra za umetnost stripa)
Ekskluzivno druženje povodom sabranog Dikana, najomilјenijeg srpskog i jugoslovenskog junaka stripova, kao i najave nove epizode u „Politikinom Zabavniku“.
Projekat sabranog Dikana u knjigama je najkompleksniji i najznačajniji projekat stripskog reprinta u Jugoistočnoj Evropi — po obimu, tehničkom kvalitetu, novim kolorima, pratećim tekstovima poznatih stvaralaca i stručnjaka, novim metodama digitalizacije i obrade likovnog materijala... Na poduhvatu je do sada učestvovalo pedesetak saradnika.
Druga od četiri urnebesne knjige Dikana u izdanju preduzeća „Informatika“  i „Everest medija“, na 240 strana velikog formata i u boji donosi tzv. „Zlatno doba Dikana“, epizode iz 1970-ih, koje je „Zabavnik“ objavlјivao u blizu 400.000 primeraka za celu Jugoslaviju, kada su najmlađeg Starog Slovena voleli milioni čitalaca.
Po prvi put su na jednom mestu sabrane kultne priče koje je crtao Lazo Sredanović po scenarijima Nikole Lekića: „Dikan i poslednje Frrruke“, „Dikan i prvi reli“, „Dikan i turistička zver“, „Dikan i lokalni tiranin“, „Dikantrop i Vesna Sapiens“ i „Dikan i pretnja sa Oriona“. Uz to je dato i desetine strana ekskluzivnih priloga: članaka, intervjua, foto-galerija, crteža, faksimila, kao i istorijska studija koja donosi novu, do sada nepoznatu građu o značaju Nikole Lekića, Laze Sredanovića, Dikana i Zabavnika za jugoslovenski i evropski strip.
Treća knjiga Dikana se očekuje do kraja 2017, a četvrta do aprila 2018. godine.
Sa vama se druže stripar i karikaturista Lazo Sredanović, izdavač Boban Knežević, urednik edicije Zoran Stefanović kao moderator — sa specijalnim gostima.  Potpisivanje knjiga je omogućeno pre i posle promocije.
www.facebook.com/events/2116631615229881/

O ZNAČAJU DIKANA
• Zoran Stefanović: „U srpskoj i jugoslovenskoj kulturi Dikan je čudo, ništa manje od starijeg mu sabrata Asteriksa, mlađeg rođaka Hogara, Mikija Mausa, Taličnog Toma ili Gaše Šeprtlјe. Kao najuticajniji i verovatno najvažniji junak modernog srpskog stripa, Dikan je odavno nadišao i okvir svog rađanja i sve svoje priče, ovekovečio je svoje autore. Ugradio je sebe i u sam Politikin Zabavnik, ne malo doprinevši onoj brojci od 400.000 tiraža kojom se list evropski dičio u 1970–im.“
• Petar Milatović: „O novom domaćem crtanom junaku pričalo se i prepričavalo 'od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana' a čitaoci su se ozbilјno zalagali da se Dikan konačno oženi Vesnom, da pomogne našim fudbalerima da osvoje neki pristojan kup ili da se već jednom pobratimi s Markom Kralјevićem i bar taj deo istorije učini nam vedrijim.“
• Saša Rakezić: „Dikan Laza Sredanovića je izlazio na stranicama Politikinog zabavnika i tokom godina dosegao je nivo pop fenomena. (...) Stoga je pojava sabranih stripova o Dikanu od značaja za ovu sredinu. (...) Uprkos neminovnom poređenju sa Asteriksom, strip je u potpunosti odoleo epigonstvu, i bez trunčice inferiornosti može da nosi epitet originalnog. (...) U svakom slučaju, važno je da reprinti Dikanovih avantura nastave da se pojavlјuju – to svakako dugujemo sebi. U nekom smislu, kao što će naredne generacije i ubuduće čitati narodne pesme o Marku Kralјeviću, kako bi bile svesne poetske imaginacije nekih davnih vremena, neće im ništa faliti ni da listaju stripovane avanture izrazitog heroja druge polovine dvadesetog veka (koji je nastavio da živi i tokom narednog stoleća), vetropirastog Dikana.“
• Vasa Pavković: „Mnogi čitaoci Politikinog Zabavnika smatraju Dikana maskotom ovog lista.“
• Pavle Zelić: „Istorija i nostalgija na jednom mestu? Pa koji pravi Balkanac tome može da odoli?“

   PETAK, 21. APRIL

U KRAGUJEVCU SE PREDSTAVLjA NACIONALNA STRATEGIJA
ZA STRIP I NOVI CENTAR ZA UMETNOST STRIPA

Tribina „Nacionalna strategija za strip i novi Centar za umetnost stripa“, Studentski kulturni centar, Kragujevac, petak, 21. april 2017, 19 časova
April 2017. donosi dva važna događaja za popularnu kulturu u Srbiji. U toku je rad na nacionalnoj strategiji za strip, kao i otvaranje nove programske delatnosti — Centar za umetnost stripa, koja je zajednički poduhvat Udruženja „Svet stripa" iz Kragujevca, Doma omladine Beograda i Udruženja stripskih umetnika Srbije (USUS), sa brojnim partnerima u zemlјi i inostranstvu — umetničkim, kulturnim, obrazovnim i naučnim ustanovama.
Centar za umetnost stripa je programska celina prva svoje vrste u Jugoistočnoj i Istočnoj Evropi. Centar u Domu omladine Beograda i kroz gostovanja organizuje delatnosti od kulturnog i društvenog značaja, a da su vezane za likovno pripovedanje i vizuelnu komunikaciju. Publici se nude predavanja, tribine, promocije, kursevi i radionice, stručno-naučni skupovi, festivali i konvencije, istraživanje, izdavaštvo, stručne procene i drugo.
Osim što se ekskluzivno predstavlјaju Strategija i Centar, biće osvetlјena uloga Kragujevca u srpskom i evropskom stripu. Biće objašnjeno i zašto su Srbija i jugoslovenski prostor već pun vek središte stripske umetnosti u Istočnoj Evropi, i zašto je srpski strip naša najuspešnija kulturno–umetnička oblast po planetarnoj raširenosti — po kvantitetu i masovnosti, ali i kvalitetu i kritičkoj recepciji. Pokazaće se i da u srpskoj kulturi i društvu pripovedanje u slikama ima posebno mesto — od srednjevekovnih fresaka i žitijnih ikona, preko perioda 1935–1941. kada smo bili stvaralački centar stripa za Evropu, ili izdavački bogatog perioda SFRJ, sve do današnjih dana koji stvaralački predstavlјaju novo zlatno doba ove umetnosti kod nas.
Na tribini učestvuju Zoran Stefanović i Milan Jovanović, a moderator tribine je Dragolјub Stojković (Dom omladine Beograda).

Objavljeno: 17.04.2017.
Post Scriptum (181)      Autor: Zoran Đukanović
Billie Holiday - Casterman cover
  Srce tame, srce priče - putovanje
  u najlepše krugove pakla (5)

Vizuelni stil

Albumska hronologija (1977-2008) nije istovremeno i hronologija stvaranja epizoda, što se jasno vidi po razlikama u crtačkom stilu koji je kod Muñoza konstantno evoluirao od pretežno realističke stilizacije u „Slučaju Webster“ (prva nacrtana epizoda) i „Fillmore“ (druga), njegov stil će postajati sve više ekpresionistički, redukovaniji, apstraktniji, slobodnijeg poteza, kao džez improvizacija. Tokom godina, Muñozova linija postaje drhtavija, a senke samo naizgled nasumičnije, u svakom slučaju slobodnije. Kretanje ka apstrakciji odmiče kroz svoju za dugo vremena fascinantnu fazu. U tom periodu Muñoz istovremeno iskazuje ne samo oporost nego i eleganciju i raskoš svoje crtačke veštine. U svim svojim fazama, Muñoz ima jaku grafiku s opčinjavajućim crno-belim kontrastima, mnogo pre i mnogo radikalnije nego, recimo, jedan inače impresivan crtač, kakav je Christophe Chabouté.

1985. godine napisao sam: “Nije teško nazreti u stripovima grupe ZZOT uticaj underground stripa, stripova Muñoz a i Sampaya, kao i Huga Pratta. Uglavnom odsustvo senčenja, naglasak na crno belim odnosima, 'senčenje’ prostora mrljama i geometrijskim elementima.“ Dvadeset četiri godine kasnije, neko je napisao: „Uvijek su mi se sviđali crtači kod kojih tuš ‘voli' papir. Na žalost nema ih baš mnogo. Milton Caniff, Alex Raymond, Alberto Breccia, Dino Battaglia, Hugo Pratt, Ivo Milazzo, Miguelanxo Prado... Ljudi koji te inspirišu da i sam uzmeš olovku u ruku i nesto nacrtaš...“ (etmgosa, 15. 7. 2009, komentar o Muñozu na Stripovi.com forumu)

Chiaroscuro. Crtež je prepun senki i tame. Horor i lepota grafizma Alacka Sinnera. Igra crnih i belih površina. Muñozovi panoramski ulični prizori su bravurozni, mala remek-dela za sebe. Kondenzacija su grada u kome dominira veličanstvena groteska života. Omamljujuća nežnost i surovost Muñozovih prizora. Sakralna crnoća Alacka Sinnera. A put od realizma ka radikalnoj stilizaciji jednako je zanimljiv koliko i Alackovo detektivsko istraživanje. Gde je „izlaz“ iz Muñozovog sveta tame, dijagonala i redukovane stilizacije? Chiaroscuro katarza Sampayovog i Muñozovog tmurnog grada. Svaki izdvojeni prizor studija je u malom...

Kada počinje apstrakcija u Muñozovom radu? Da li ovde? Da li baš ovde? Ili ovde? Ili, ipak, ovde...? Govorim o pojedinim prizorima iz prve epizode Alacka Sinnera kada su ga neki naivni čitaoci smatrali za bastion hardboiled realizma. Odgovor na ovo pitanje je spekulativan. Znate Heisenbergov princip neodređenosti - nemoguće je odrediti položaj neke čestice i njen impuls u isto vreme. U svakom slučaju, analizirajte pritajene kutke već u prvoj epizodi, i biće vam jasno, već tu počinje srce tame, srce chiaroscuro apstrakcije, srce priče koju će Sampayo i Muñoz pričati svo vreme. Postoje rasni crtači, koji mogu mnogo, gotovo sve, izuzev... što u sebi ne poseduju sposobnost redukcije i apstrakcije. Objasniti takvom jednom crtačkom bardu genijalnost, bogolikost Muñozove crtačke moći jedan je od najklizavijih terena, gde se pada uz lomove na poledici. Na ovoj klizavici počiva lažni spor dvadesetog veka, spor između apstraktne stilizacije i realističke stilizacije u umetnosti. Obe doktrine umeju da pate od zaborava da su obe tek deo putanje oscilacije klatna duha vremena, zaborava da su obe – stilizacije. A takozvani realni život? On se nalazi s onu stranu fikcije kao takve.

Bojimo se bliskosti čak i kada smo usamljeni i kada volimo

Postoji snažan odnos između linije i gesta kod Muñoza. On duboko poštuje rad velikih japanskih majstora poteza četkicom. Sloboda, lakoća poteza na papiru dozvoljava četkici da unesete vašu vlastitu emociju, vaša iskustva. Senzitivnost četkice verno reprodukuje vaše oklevanje, vaše pouzdanje, vaše poverenje u liniju, veruje Muñoz. Tako nastaje Alack Siner, remek-delo iz stranice u stranicu, zadobijajući svoju apstraktnu lepotu.

Muñoz u biti svog crtačkog nerva nije manirist. Ako uzmemo kao primer jedan postupak koji nije ništa lakše nego pretvoriti u manir, korišćenje strelica za praćenje putanje pogleda, autor ga koristi krajnje retko, gotovo zaboravimo na njega, da bi nas ponovo iznenadio pojavljivanjem. Drugi, tako reći usputan deo evolucije stila je da Muñoz prelazi na rad na hartiji na kojoj se tuš više razliva, što je na izvestan način blagi iskorak ka akvarelu. To je vidljivo u kasnijim epizodama Alacka Sinnera, a u epizodi „Ella“ u Baru kod Džoa se možda najnaglašenije oseća, mada je najsnažniji efekat čitavog Muñozovog stila zasnovan na oštrom chiaroscuro kontrastu, tako da bi pravi odlazak u akvarel možda ublažio „surovost“ izraza?

Panna Maria (1997) jedan od dva aluma po scenariju Jerome Charyna

Učenici i kradljivci

U eseju Vatre u Mattottiju napisao sam: “Lorenzo Mattotti je veliki učenik Muñoza. Veličina učitelja potpuno je irelevantna sve do trenutka dok se ne nadje u direktnoj proporciji sa talentom učenika. Stoga nije pravi Muñozov učenik Louis Josse koji je od njega pokušao da preuzme gotov stil, a ni Renato Queirolo, iako je ovaj drugi gradio mnogo samostalniju stilizaciju. Na Keitha Griffina, koji je od Muñoza pokušao da "otme" čitave prizore i table, nije vredno traćiti vreme. Pravi učenik je Mattotti koji je umesto Muñozovog crno-belog grafičkog majstorstva otišao u svet boje.”

„Zbog par sličica“ epizoda je Alacka Sinnera inspirisana slučajem o kome je pisao The Comics Journal, ukazujući na prizore iz Muñozovih stripova jednostavno precrtavanih od strane Keitha Griffina u njegovim stripovima. U fikcionoj pripovesti Muñoz je Martinez, a Keith Griffin je se pojavljuje pod imenom Kitten koji pokradenog autora posprdno oslovljava hispanoameričkim imenima Gonzales, Ramirez i Fernandez. Sam Alack, videvši originalne prizore i njihove kopije, koje mu ogorčeni autor pokazuje pri slučajnom susretu u međugradskom autobusu, kaže „dosta su nalik“, da bi kasnije zbunjen dodao u mislima „zbog par sličica...“. Epilog susreta Martineza i Kittena, u kome se dva crtača, nakon rasprave da li je reč o uticaju, inspiraciji ili krađi autorskog dela i stila, sukobljavaju do fizičkog nasilja koje preti da završi ubistvom, u stvari je Alackov san dok nastavlja putovanje autobusom. Eh ne, nije, pošto Alack kasnije pročita u novinama da je u opravdanoj odbrani slavni crtač K. K. Kitten ubio južnoameričkog crtača José M Martineza! Kitten je pritom izjavio da je napadač imao običaj da kopira njegove crteže, što je, prema njemu, bio znak mentalnog oboljenja. Da, ovakve se stvari dešavaju zbog ilegalne imigracije koja ugrožava legalne sugrađane.

Prodaja i radikalni autorski izbor

Bez obzira na kultni status, stripovi Muñoza i Sampaya nikada nisu bili hit. Ako mislite da su se u drugim zemljama i pre ekonomske njihovi albumi prodavali u mnogo većim tiražima, bojim se da se varate. Fantagraphics je, s izuzetkom Billie Holiday (1993), odustao zbog slabe prodaje krajem osamdesetih, nakon ne baš srećnog pokušaja da ih objavljuje u sveskama (pet svezaka, 1987-1989). Obećani album Alacka Sinnera „Nikaragva“ nikad se nije pojavio. Na engleskom, Joe’s Bar je 1987. objavio Catalan Communications, njujorški izdavač koji se fokusirao na evropske grafičke romane, a londonski Titan Books godinu dana kasnije. U drugoj polovini devedesetih, holandski izdavač Sherpa štampao je albume u piku njihove popularnosti (u vreme kad su se Prattovi najrazličitiji albumi odlično prodavali) u tiražu od samo pet stotina primeraka, koji su se makar pet godina kasnije još mogli naći po strip knjižarama. Jedan agent u Francuskoj im je rekao, „Vi ste kao James Joyce, svako vas poštuje, a niko ne kupuje.“ Srećom, autori imaju malu, ali vernu internacionalnu publiku, i puno prevoda. I pored svega, Muñoz nije mogao da živi isključivo od stripa, oslanjao se i na rad na ilustraciji, što lično ne smatram nimalo tragedijom jer je njegov rad na ilustraciji jednako fascinantan.

Ilustracija / La Pampa y Buenos Aires 2006 Dangerous Kiss

Za razliku od Moebiusove revolucije, Muñoz i Sampayo u svojoj promeni stripske paradigme nisu ponudili eksploziju nego imploziju, nešto što se mnogo teže guta od strane konzumenata kojih treba da bude dovoljan broj da biste mogli udobno živeti od svog rada. Moebiusa će kupiti i autentični poznavaoci medija stripa, ali isto tako i čitaoci iz čiste pomodnosti, kao i kičeri koji se „pale na fantastiku“, a posebno na gomilanje pseudosvetova, što je specijalnost Jodorowskog, o čemu je argumentovano pisao Aleksandar Manić. Svetovi Muñoza i Sampaya nimalo ne zadovoljavaju propozicije za prihvatanje od ove poslednje dve vrste publike.

Opus Muñoza i Sampaya je preuranjeno remek-delo, prejako da bi ga bili u stanju masovno usvojiti čitaoci s kraja sedamdesetih i osamdesetih, bilo da su bili zagnjureni u tadašnje stripske paradigme, bilo da su skloniji manje žestokim preispitivanjima mogućnosti stripskog medija. Ono što se genijalna TV serija The Wire mogla usuditi u preriodu 2002-2008. godine, da da novi dignitet kriminalističkom žanru tako što će, uvevši u njega opori dokumentarizam socijalne drame, razarati žanrovske okvire, čitalačka publika je mnogo teže opraštala Alacku Sinneru osamdesetih godina. Idi previše ispred vremena i bićeš kažnjen ili ignorisan. S evolucijom serijala, tiraži Alacka Sinnera su padali. Da li je rana evolucija Alacka Sinnera u mračne dubine strip noira u kome su do nesnosne gustine sjedinjeni interes za žanr sa socijalnim, političkim i intimnim aspektima života, mogla biti generalno prihvaćena? Svet, reklo bi se, nije bio spreman. Za razliku od vrednovanja na osnovu tiraža, Muñoz je mogao da postane artist’artist, omiljen, duboko poštovan i uzor među kolegama koji su bili otvoreni za inovatorska pomeranja, otkrivanja novog pulsiranja na stripskom horizontu i pre svega crtača osetljivih na pojavu i prisustvo zaprepaščujućeg talenta u nečijem radu.

Crtačka i pripovedačka beskompromisnost ima svoju cenu. Život je zamka, napisao je jednom Milan Kundera. Muñoz i Sampayo napravili su radikalni stvaralački izbor, žive skromno, nepotpomognuti visokim tiražima. Sudbina koju je upoznala, recimo, ekstremno talentovana autorica Lynda Barry, kao i mnogi pre i posle nje. Govorim o autorima s plodnim i kontinuiranim radom i, što je najvažnije - impozantnom vrednošću opusa. Uzeću, ne sasvim nasumično, dvojicu izrazito talentovanih autora iz regiona, Zorana Janjetova i Darka Perovića. Obojica su preživeli kao sjajni profesionalci u svetu internacionalnog stripa, u Francuskoj i Italiji. Ono što su, međutim, prestali da rade je autorski strip. Ni po jada da su tako i počeli svoju karijeru. Svoje početke su, međutim, izrazito snažno obeležili kompletnim autorstvom, vrhunskim crtačkim umećem, kao i nesvakidašnjim scenarističkim talentom. Dovoljno je samo ponovo, i uvek iznova, iščitavati Bernarda Panasonika, Profesora Ćumislava, Mikke Musse (sasvim uzgred, Janjetov je mogao naći izvornu inspiraciju za svoj lik Mikke Mussea na šestoj tabli epizode „Prisjećanja“ u Alacku Sinneru), Breka i album kratkih priča Duboko i hladno. Izostanak njihovih autorskih stripova smatram nenadoknadivim gubitkom za kompletnu stripsku scenu u poslednjih dve decenije, lokalnu i internacionalnu.

(nastaviće se)

(Predgovor za integral Carlos Sampayo & Jose Muñoz,
Alack Sinner - 2 Doba razočaranja,
Fibra, Zagreb, 2013)
Objavljeno: 16.04.2017.
Strip: Noćni sud (27)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 16.04.2017.
Strip: Cane (280)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 15.04.2017.
Lightstep Chronicles...      Press: Imagine Incredible Comics
  ...Prvi srpski strip koji finansira
  Kickstarter zajednica.

Imagine Incredible, novosadski studio za produkciju i izdavanje stripa, uspešno je priveo kraju svoj prvi Kickstarter projekat! U centru njihove pobede nalazi se naučno-fantastični strip Lightstep Chronicles, sa kojim su prvi put izašli u svet pre mesec dana. Samo 30 dana kasnije, Lightstep Chronicles je putem Kickstarter platforme premašio zadati cilj od $10.000, sakupivši 124% traženih sredstava! Uspeh ovog projekta je još veći ako se uzme u obzir da je u pitanju strip prvenac ovog mladog i ambicioznog studija.

Lightstep Chronicles je napisao i ilustrovao nagrađivani domaći autor Miloš Slavković. Radi se o prelepo oslikanoj svemirskoj avanturi punoj intergalaktičke intrige, svemirskih bitki i vremenske dilatacije. Kickstarter donatori će prvi dobiti priliku da zaplove kroz čudesni svet art deco svemirske opere u duhu Flash Gordona, i to u društvu mlade junakinje January Lee i misterioznog svemirskog gusara Jazzmana. Pored prvih pet epizoda stripa koje zajedno čine jedinstvenu narativnu celinu, donatorima je kroz Kickstarter kampanju omogućen i  pristup romanu „Uncommoner's Gene” autora Ivana Brankovića. Ovaj roman je takođe smešten u Lightstep univerzum, par decenija pre vremena January Lee, i pruža detaljniji uvid u svet koji je Slavković izgradio.

Domaći strip koji je ugrabio pažnju globalne javnosti do sada je bio dostupan samo putem Kickstarter kampanje, ali Imagine Incredible tim potvrđuje da će u skorijoj budućnosti biti dostupan i široj publici, prvo u digitalnom, a zatim i u fizičkom obliku. Ukoliko niste obezbedili svoj primerak putem Kickstartera, preporučujemo da pratite Lightstep Chronicles Facebook i Twitter naloge, kao i zvanični sajt, za sve buduće informacije o dostupnosti stripa.

Promo video: Inside the Lightstep Chronicles
Objavljeno: 14.04.2017.
Rezultati natečaja...      Press: Stripburger
  ...Živel strip! Živela animacija.

Odprtje razstave del udeležencev in podelitev nagrad petek, 14. aprila 2017, ob 17. uri v Trubarjevi hiša literature v Ljubljani

Živel strip! Živela Animacija! je letni nagradni natečaj za strip in animacijo za učence in dijake iz Slovenije in Furlanije-Julijske krajine. Organizirata ga italijansko združenje Viva Comix in uredništvo revije Stripburger, ki jo izdaja Forum Ljubljana. Namen natečaja je spodbujanje stripovske ustvarjalnosti in branja ter ustvarjanja na področju animiranega filma in popularizacija tega medija. Skozi natečaj vsako leto predstavimo slovenskega in italijanskega avtorja s področja stripa in/ali animacije.

Letos smo v inspiracijo ponudili album Fino kolo, ki ga je po zgodbi Manke Kremenšek Križman ustvarila Tanja Komadina. Iz italijanskih logov pa smo obudili spomin na pokojnega Piermaria Ciania, umetnika in kulturnega aktivista, ter njegov lik Stickerman. Udeleženci natečaja so lahko ustvarjali tudi po prosti temi.

Na natečaj je letos prispelo 396 stripovskih del, ki jih je ustvarilo 347 učencev in 49 dijakov iz Slovenije in Trsta, sodelovalo pa je 39 osnovnih in 4 srednje šole ter 24 posameznikov. 141 osnovnošolcev je ustvarilo 32 kratkih animiranih filmov.

Žirija v sestavi: Tanja Komadina (avtorica), Katerina Mirović (Stripburger), Igor Prassel (Animateka) in Paola Bristot (predsednica združenja Vivacomix) se je sestala 2. aprila 2017 in izbrala nagrajence ter se zopet odločila, da bo podelila tudi (posebna) priznanja.

Vsi udeleženci prejmejo mini strip Enodnevnica lanskoletne zmagovalke natečaja, 10-letnice Ane Štular.

NAGRADE:

STRIP

GLAVNE NAGRADE: KNJIŽNI KUPONI V VREDNOSTI 100 eur in udeležba na izdelavi stripovske majice
1. Gloria Shtini: Adesione ad una passione, Liceo Artistico Enrico Galvani, 5. c Arti Figurative, Codenons, IT, mentor: Edi Zanet
2. Žiga Oštir: Popkomož postane junak I.-II. del, 9. let, OŠ Martina Krpana, Ljubljana
3. Neža Štular: Kolo, kolo, kolo, 6 let, Kranj, mentor: Andrej Štular
4. Evelin Miklavec: Roke, srednja zdravstvena šola Izola, 16 let

POSEBNA NAGRADA: POČITNICE – 6–dnevno taborjenje Mini Gorindol na Kolpi (24.–29.7.2017, www.taborjenje.info)
1. Lara Bosnar: Stickerman, 7. a, 12 let, OŠ Šmarje pri Jelšah, mentor: Jože Božiček

PRIZNANJA in udeležba na delavnici izdelave stripovske majice + Stripburgerjeve publikacije
1. Lana Pregelj: Gužva, OŠ Danila Lokarja, 4. raz., Ajdovščina, mentorica: Anuša Blažko
2. Gašper Klanjšček in Mark K. Štemberger: Operacija Mtnagci, OŠ 8. talcev Logatec, 6. c., mentor: Boštjan Martinčič
3. Karlo Šalej Eržen: Car wars, Episode I, OŠ Vič, 3. a, 8 let
4. Lea Bergant: Jaz in moje kolo, OŠ Bičevje, 5. raz., mentorica: Helena Angelski

RogLab zgoraj navedenim nagrajencem natečaja omogoča izdelavo lastne stripovske majice na brezplačni delavnici, ki bo potekala v soboto, 22. aprila 2017, med 10. in 14. uro. Prosimo, potrdite udeležbo in velikost želenih majic!

PRIZNANJA in Stripburgerjeve publikacije
1. Adela Franzolini: Le Awenture di Mandario a Arancia, Scuola media I, 11 let, Udine, Italija
2. Lovro Smrekar: Akcija, OŠ Spodnja Šiška, 9. raz
3. Emma Zanirato: Post mortem, Liceo artistico G. Sello, 3. g, Videm, mentorica: Anna Pontel

SKUPINSKO PRIZNANJE in Stripburgerjeve publikacije
1. Srednja vzgojiteljska šola in gimnazija Ljubljana, 3. a in 3. c, mentorica: Tanja Špenko

ANIMACIJE

GLAVNE NAGRADE:
1. Več avtorjev: Concerto per quattro strumenti disturbati, Scuola secondaria 1 grado Pacifico Valussi, 12 let, Udine, mentor: Ottomani, nagrada: 100 eur
2. Klara Hudovernik: Deklica iz blaga, OŠ Gorje, 9. r., mentor: Primož Poklukar, nagrada: delavnica animiranega filma na Animateki in akreditacija
3. Kazimir Plesničar: Dreamer, 12 let, nagrada: DVD Slon in akreditacija za program Slon
4. Jan Levstek, Aljaž Hočevar, Adelina Džafič, Neja Levstik, Andraž Mikuž, Jan Henigman, Jernej Božič: Nikola Tesla in električna poguba, OŠ zbora odposlancev, Kočevje, 3 . r., mentorica: Nina Zver, nagrada: DVD Slon in akreditacija za program Slon

POSEBNO PRIZNANJE OŠ Jožeta Moškriča za animirana filma Zemlja kliče SOS in Divje pustolovščine na morju, Ljubljana, mentorica: Sabina Mattersdörfer
Sodelujoči prejmejo DVD Slon in akreditacija za program Slon

Mednarodni festival animiranega filma Animateka podarja akreditacije za program Animateke v decembru tudi mentoricam: Sabina Mattersdörfer (OŠ Jožeta Moškriča, Ljubljana), Tanja Jankovič (OŠ Danile Kumar, Ljubljana), Nina Zver (OŠ zbora odposlancev, Kočevje), Petra Novak Trobentar (OŠ Franceta Bevka Ljubljana).

Nagrajence (in ostale udeležence) prosimo za potrditev udeležbe na zaključnem dogodku, odprtju razstave del udeležencev in podelitvi nagrad, ki bo v petek, 14. aprila 2017, ob 17. uri v Trubarjevi hiša literature v Ljubljani. Ob odprtju razstave si bomo poleg nagrajenih animacij ogledali tudi del programa animiranih filmov Slon, ki ga pripravlja mednarodni festival animiranega filma Animateka oz. društvo za oživljanje zgodbe 2 koluta. Razstava bo na ogled do 6. maja 2017.

__________
Nagrade prispevajo: Klub Marindolus Kranj, revije Ciciban, Cicido, Pil, Stripburger, Društvo za oživljanje zgodbe 2 koluta in RogLab.
__________
Produkcija: Stripburger/Forum Ljubljana, Viva Comix, Društvo za oživljanje zgodbe 2 koluta, v sodelovanju z revijami: Ciciban, Cicido in PIL. Koproducenti: Trubarjeva hiša literature, RogLab, Divja misel. / Projekt sofinancirata Ministrstvo za kulturo in MOL-Oddelek za kulturo. / Donator: Klub Marindolus Kranj, www.taborjenje.info

Objavljeno: 14.04.2017.
Strip: Borovnica (32)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 13.04.2017.
Razgovori o stripu... (27)      Autor: Predrag Đurić
Pavel Koza je rođen u Kisaču 1. maja 1963. godine. Tu je završio osnovnu školu, a srednju građevinsku školu završio je u Novom Sadu. Oženjen je Milinkom, s kojom ima dvoje dece.
Stripom profesionalno počinje da se bavi još u srednjoj školi, kada počinje da sarađuje sa novosadskom izdavačkom kućom Dnevnik, za koju radi na stripu o Velikom Bleku. Krajem 1980-ih godina za Forum – Marketprint radi više epizoda stripa Tarzan. Paralelno u omladinskom listu Vzljet  objavljuje strip u kaiševima Laco i Maco, po scenariju Juraja Madackog.
Tokom 1990-ih, radi nekoliko horor priča po scenariju Svetozara Obradovića za nemački Gešpenšter Gešihten, a za porodični magazin Rovina serijal o Janošiku, prema scenariju Jana Hlavača. U ovom periodu sarađivao je i sa izdavačem Horus, a u novosadskom Dnevniku objavljuje kaiševe stripa Kiki i Riki, prema scenariju Svetozara Obradovića, koji je kasnije objavljivan i u nedeljniku Hlas ljudu. Po scenariju Predraga Đurića radi strip-album Kraj sveta, objavljen 2015. godine. Osim stripom, uspešno se bavi i dizajnom i ilustrovanjem dečjih časopisa i knjiga. Bio je uspešan  fudbaler, član rok sastava Trag, Rok generator i Paks, u kojima je pevao i svirao gitaru, a bavio se i amaterskim pozorištem.
  Intervju: Pavel Koza

Ko je Pavel Koza?
Čovek kome bi bilo dovoljno da ga ljudi prihvate onakvim kakav jeste.

Kada ste počeli da se interesujete za strip?
Moj otac je redovno petkom uzimao Politikin zabavnik. U Kisaču nije bilo kioska, već je novine raznosio čovek na biciklu, koga smo zvali „Novinar“. Jedva sam čekao petak, da vidim novu epizodu Flaša Gordona!
Kao dete, po pločnicima Kisača sam sa drugom Pavelom Podobnim pravio strip. Bili smo drugi-treći razred. Znali bismo da cele trotoare iscrtamo prizorima iz stripa kojeg bismo zamislili.

U to vreme su se pojavile edicije novosadskog Dnevnika Lunov magnus strip i Zlatna serija. Da li ste ih čitali?
Naravno! Imao sam i prve brojeve. A stripove smo drug Pavel i ja zarađivali tako što smo crtali junake drugim dečacima, koji su išli sa nama u odeljenje i crteže menjali za stripove. Nažalost, Pavel nikad dalje nije nastavio da se ozbiljno bavi stripom, mada je pohađao Umetničku školu. Od najlonskih džakova i kartona pravili smo futrole za pištolje, a od drveta smo imali pištolje sa kojima smo se igrali. Znali bismo toliko pažljivo da razgledamo stripove da smo bili u stanju da uočimo i najsitnije greške.

Šta ste najviše u to vreme čitali?
Princ Valijant je prvi ozbiljan strip koji me je fascinirao. Posebno su me fascinirali detalji u njemu. Kasnije sam se upoznao i sa radom Barna Hogarta, koje je takođe na mene ostavio snažan utisak.
Takođe sam redovno pratio i Nikad robom i Crtane romane (strip izdanja Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca, odnosno Foruma iz Novog Sada).
Onda se pojavio Poručnik Tara i od tad sam počeo da pratim Banetov (Branislav Kerac) rad. Njegov stil mi se veoma dopao.

Kako ste počeli da se profesionalno bavite stripom?
Još kao tinejdžer pitao sam profesora likovnog u Kisaču kako se radi strip. On nije bio siguran jer su oni na Akademiji strip učili krajnje površno. Ipak, on me je prvi uputio na rapidografe. Tim rapidografima nacrtao sam strip za konkurs YU stripa 1979. godine, na kojem su Toza (Svetozar Obradović) i Bane pobedio sa stripom Nema kraja. Moj strip je bio partizanski. Radilo se o odredu partizana, koji imaju misiju da miniraju most. Dolaze u kontakt sa ilegalcima koji im pomažu da miniraju most.
Nakon završenog 8. razreda hteo sam da idem u Umetnički školu, kao i moj drugar Pavel Podobni. Ali, moji roditelji su gledali na umetnika kao nekog sa francuskom kapom, mašnom oko vrata…, tako da sam upisao Građevinsku školu. Planirao sam da nakon završene škole studiram arhitekturu. Želeo sam da izmišljam čudnovate zgrade. Pošto u tekstilnoj struci nisu imali nekoga ko bi im crtao modele, ja sam se toga prihvatio. I drvoprerađivačima sam pomagao, crtajući spojeve drveta, konstrukcije…
U Građevinskoj školi sam bio tehnički urednik školskog lista, koji je pokrenut 1981. godine. Za ovaj list sam smislio maskotu Usmerenko, koji je u njemu i objavljen.
Jedna moja profesorica mi je rekla kako samo u Vojvodini trenutno 300 arhitekata čeka na posao, a moralo se ići na studije u Sarajevo, Zagreb ili Ljubljanu. Novi Sad nije imao arhitekturu, a beogradska se nije cenila. U proleće tokom četvrtog razreda odvela me je u Dnevnik jer je tamo poznavala jednog od urednika − Lazara Lukajića. Poneo sam ono što sam imao od ilustracija. Lukajić je to pogledao i rekao da se vidi da „klinac ima smisla za crtanje“. Onda je pred mene bacio na sto strip o Velikom Bleku i pitao me da li bi ja to radio. Kako ne bih??? Onda je pozvao studio i tražio da pošalju Baneta Kerca. Lukajić mi je rekao da će me Bane dalje podučavati. Kada se pojavio Bane – kao da se pojavila neka od filmskih zvezda. On je za mene tada bio idol. On i Toza. Veoma mi se svideo Banetov način rada. Bane me je odveo u studio i upoznao sa ostalima – Mišom, Plavšićem (Radič Mijatović Miša i Branko Plavšić) – mislim da je Branko baš tada radio epizodu Lažni traperi (objavljena u Vanrednom broju Strip zabavnika broj 8). Bane mi je rekao da mu sutra donesem neke bolje crteže. Kako bolje, pitam? Samo dođi sutra, rekao je.

Kad smo profesorica i ja izašli i silazili niz stepenice, povikao sam:
„Gotovo!“
„Ma, šta gotovo?“, pitala je profesorica.
„Gotovo je sa fakultetom! Odoh ja u strip!“
„Jesi li siguran?“, pitala je.
„Siguran!“

Kad sam sledeći dan posle škole došao kod Baneta, tražio je od mene da radim četkicom. On mi je poklonio prvi par četkica i to onih za retuširanje. Nekih dva meseca sam samo četkicom radio. Izvlačio linije, konture… Prvi strip koji sam radio bio je u potpunosti urađen četkicom, ništa nije rađeno perom. I, jednog dana, posle šest meseci, pozvao me je urednik i dao mi scenario. Rekao mi je da sam ja jedan od retkih koji već posle pola godine dobije scenario. Posle sam počeo da radim i Laca i Maca.
Kasnije je u Dnevniku bio raspisan konkurs za stalni radni odnos. Sedeli smo Miša Mijatović, Bane Kerac, Toza Obradović, ja, kao i mnogi drugi crtači. Pita onda mene Bane Kerac:
„Što si došao? Pa, već se zna ko će biti primljen!“

Kad ono, kad su počeli da dele strane – svi su dobili prazne strane, samo jedan kandidat je dobio skice! Kad je prošao konkurs, Lazar Lukajić me je pozvao u kancelariju i pitao da li se ljutim i da li bih nastavio da radim za njih na Velikom Bleku kao spoljni saradnik. Naravno da se nisam ljutio i narednih 4-5 godina sam sarađivao sa Dnevnikom, ali ipak sam radio od kuće, umesto da stalno budem u kontaktu sa autorima, što bi se desilo kao stalno zaposlenom.

Kako je konkretno izgledao rad na Velikom Bleku?
Išlo se od table do table, prema scenariju. Neke izmene su se pravile, kako bi se postigla zadovoljavajuća konstrukcija table. Ako je scenarista predvideo puno krupnih kadrova, što bi tablu učinilo dosadnom, onda bih to menjao. Onda sam, pod Banetovim uticajem, počeo da se igram sa belim površinama, da prevrćem kvadrate, nalik na Marvela…
Proces rada je bio takav da se uradi pet strana – recimo, prva, deseta, dvadeseta… u olovci, da se vidi kako će to izgledati. Ako je urednik bio zadovoljan, onda se išlo sa tušem i ostalim stranicama, ali uz obavezu da se pridržava tog stila. I, normalno, likovi – trebalo je uraditi stranice gde se pojavljuju sporedni likovi, kako su obučeni, da li zadovoljavaju potrebne kriterijume. Zatim, kad uradiš tuš, pokažeš to uredniku i ako je saglasan, radiš dalje. Onda jednom mesečno odneseš uredniku da pokažeš šta si uradio. Trebalo mi je 6 do 7 meseci da uradim jednu epizodu Velikog Bleka. Ipak je to 60 tabli! U proseku na svakoj tabli je bilo šest slika, poslaganih i tri kaiša.
U to vreme je urednik u Dnevniku bio Sreten Drašković. Bio je jako fin čovek, ali je držao nivo u stripu. Zahtevao je kvalitet, standard koji prolazi. To je bilo OK. Ukoliko si želeo da postigneš i više – i to je bilo OK. Kao i ako si želeo da radiš za nekog drugog, pa malo kasniš sa epizodom – i to je bilo OK, ukoliko ne kasniš puno. Bio je veoma prijatan. Kad god bih došao kod njega, ljubazno bi me primio. Nije bilo sujete. On se ponašao kao da je deo nas strip-autora, a ne neko iznad nas!
Ono što smo mi uveli u Bleka kao inovaciju, to je da ne radimo strip po kaiševima, već u tablama, kao osnovnim celinama. Naravno, uveli smo i čuvene onomatopeje, pod uticajem Baneta Kerca!
Bane je tu bio preteča svim ostalima. Kad smo se upoznali, rekao mi je da sam „prljavi crtač“, kao i on – do puno volim da „čačkam“! On je najviše uticao na moj rad. Znao je da bude strog, pa su mnogi mladi crtači odustajali zato što je bio takav. A ja sam samo upijao! Uporedo sam se trudio da izbegavam šablonizam i da gradim neki svoj stil. Sem Breće, kasnije je i Herman veoma uticao na mene – Komanča, Bernard Prins… Toza mi je više puta govorio: „Pusti tog Hermana iz glave!“
Ali, ja ne želim da ga pustim. Kod Hermana kad je zima, onda i osetiš kako ti je hladno! Toliko zna da dočara atmosferu. Bio sam razočaran kad je prešao da radi rapidografom. Ono prethodno što je radio četkicom bilo je prava stvar. Jeste da postoji puno anatomskih grešaka, jer on ne radi 100% realistički, ali ni ja ne radim 100% realistički. Ako želiš čist realizam – gledaj televiziju! Bane mi je uvek govorio: „Glava toliko, telo toliko, ali ako saviješ telo, onda dobijaš nešto sasvim drugo!“ Poenta je da ono što zamisliš uspeš da realizuješ. Neki se drže cilindara, kocaka… američke škole stripa. To sam ja sve prostudirao, posebno kad je u Spunku izlazila rubrika Škola stripa. Ponekad poželim da se svega toga podsetim, jer ne radim samo strip – bavim se dizajnom i drugim stvarima. Kad se vratiš na strip, nekad moraš da zaboraviš šta si juče radio.
Voleo sam slobodnu liniju. To je imao i Bane. Jeste da je on pravio i konstrukciju, ali završna linija je imala mekoću i bila plastična.

Ko je još uticao na Vaš rad u stripu?
Najviše Harold Foster, Barn Hogart i Bane Kerac. Sam Veliki Blek mi se nije svideo. Za razliku od toga, Teksa Vilera Tičija sam obožavao. Tiči je detaljista. Ima jednostavne linije i veoma je pedantan.
Kad smo pre nekoliko godina bili na proslavi godišnjice Stripoteke, sreo sam se sa Željkom Pahekom. Njegov rad mi se isto sviđa i uticao je na mene kad sam radio Laca i Maca, kao i Frankenov Gaša.

Da li još čuvate Vašu strip-dokumentaciju?
Imam dosta iščupanih stranica iz Politikinog zabavnika sa vozovima, konjima, oružjem… Imam i jednu vrlo bitnu knjigu o brodovima. Ta dokumentacija mi i danas izuzetno mnogo znači pošto ne koristim internet.

S kim ste najviše sarađivali?
Od 1995. do 2001. godine najviše s Brankom Plavšićem s kojim sam radio za Horus. Ja sam radio olovku i slao crteže u Mali Bač, a Branko bi onda tuširao, da bi Miša Vujović (urednik u Dnevniku, a potom vlasnik Horusa) to onda pokupio od Branka.
Uvek su me pitali šta je to što imam od tog stripa? A ja, dok radim strip, ja se potpuno isključim, saživim se, sa junacima proživljavam atmosferu. Uvek su me pitali šta znači biti strip-crtač. A to je kao kad gledaš film – odgledaj šta sve piše na odjavnoj špici – to sve moraš biti ti: režiser, scenograf, kostimograf, često ako ne scenarista, onda barem njegov asistent.

Do kada ste radili u Dnevniku?
Do kraja 1989. godine. Paralelno sam radio i za Forum – Marketprint, a sa Jurajem Madackim sam radio Laca i Maca. Sa Jurajem sam se zajedno bavio i muzikom, čak smo nastupali na nekim festivalima. Imali smo pop grupu Paks, u kojoj sam ja komponovao i pevao. Bavili smo se i pozorištem i to alternativnim i prevrnuli smo Kisač naopačke. Trenirao sam i fudbal i karate. Sve je to bilo usput, pored bavljenja stripom.

Kako je došlo do prelaska u Forum – Marketprint?
Nekako spontano. Prvo prešli Sibin i Bane, zatim i Plavša. Pravila rada na Tarzanu su bila rigorozna i morali smo da ih se pridržavamo.

S kim od scenarista ste najbolje sarađivali?
Najviše sa Tozom Obradovićem, sa kojim sam, osim Velikog Bleka radio i novinski strip Kiki i Riki. Po prestanku rada na Tarzanu, počeo sam da radim stripove za Baštaj. Radio sam pre toga i strip o Vuku Karadžiću za Dečje novine, za koji ni ne znam da li je nekad i negde objavljen. Posle sam uglavnom radio za Horus, ali kako ništa od obaveza izdavača nije ispoštovano, prekinuli smo saradnju. Radio sam za njih čak i jednu epizodu Kapetana Mikija po scenariju Miše Vujovića. Uradio sam 288 kaiševa, jer je strip zamišljen da izlazi kao „striscije”. Sve gde se mogu videti inicijali KPB, to smo radili Branko Plavšić i ja – olovka, tuš, naslovne strane, nove epizode...
Nakon prekida rada za Horus, bio sam primoran da radim dve godine u građevini. Ono što sam učio tehnički, bio sam primoran da radim fizički. Zatim sam dve godine radio u poljoprivredi – na ugovaranju soje. Morao sam da proučim sve o soji, u detalje! Radio sam ugovaranje u kancelariji, ali sam išao i na teren, primao soju… Pored toga, radio sam scenografiju za Slovačke narodne svečanosti u Bačkom Petrovcu, pa za festival Zlatna kapija u Kisaču. Tokom 1993. godine, da se ne bi mislilo o ratu, napravili smo dečje lutkarsko pozorište Bratić Jelenčić. Za scenografiju sam imao samo četiri boje – nisam imao crnu, pa sam se snalazio. Trenutno radim u Kliničkom centru Vojvodine kao radnik obezbeđenja.

Poslednjih desetak godina nacrtali ste preko sto tabli stripa Janošik
Od 1997. godine sa scenaristom Janom Hlavačem počeo sam da radim Janošika, za magazin Rovina. Janošik je bio slovački Robin Hud. Objavljivana je jedna tabla po broju. Postojala je ideja da se to izda i kao album, ali do toga nikad nije došlo. Do sada je urađeno 115 strana.

Koliko se danas bavite stripom?
Koliko stignem. Radim i dalje Janošika, samo što trenutno se ne objavljuje, zbog problema sa izdavačem. Dosta radim ilustracije za knjige i časopise.

Koje stripove trenutno čitate?
Uglavnom se vraćam unazad. Posebno se rado vraćam Hermanu. Ne pratim novu strip-produkciju.

Čime ste danas najviše zadovoljni od onoga što ste uradili?
Najviše čudnim pričama koje sam radio sa Tozom, kao i onim što sam radio za Baštaj. Tu sam imao punu slobodu i da ispoljim svoje divljenje Brekiji i da koristim nestandardne tehnike koristeći krpice, skalpere…

Koliko su na Vaš rad na stripu uticali muzika, film…?
Muziku sam potpuno razdvajao od stripa. Bavio sam se i jednim i drugim, ali ih nisam spajao. Kao i Bane, i ja sam lupao bubnjeve, ali muziku nikada nisam ubacivao u strip. Ali, strip u muzici je prisutan. Radio sam dosta plakata za koncerte i tu je uticaj stripa bio očigledan.

Koju muziku ste najviše slušali?
Dip Parlp, Vajtsnejk, Bed kompani, AC/DC

Kako se u Kisaču gledalo na Vaš rad na stripu? Da li Vam je to donelo neku popularnost?
Ne, nikakvu. Ljudi znaju da ja nešto crtam, ali me više znaju po reklamama koje sam radio za lokalne firme.

Kakva su Vaša sećanja na bivšu državu, u kojoj ste počeli da se bavite stripom?
Sjajna! Posebno pamtim Festival stripa u Vinkovcima. Takođe sam odlazio po školama, gde sam deci objašnjavao kako se radi strip. Moja mladost se desila u zlatno doba, kada je bilo svega, a najviše slobode.

Šta najviše zamerate savremenom društvu?
Sve se svelo na puko preživljavanje, a za duševnu hranu nema se para. Ljudi su se otuđili jedni od drugih, mnogo je više zavisti. Srednja klasa je postala nevidljiva, ostala je ponižena. Ne sme ni da štrajkuje…
Idemo u Evropu, imamo internet, imamo sve, a nemamo para za jednu kvalitetnu četkicu da je uzmeš i sedneš da radiš. A nemaš ni vremena da se baviš stripom, jer moraš da radiš nešto drugo da zaradiš za porodicu. Dođeš mrtav umoran sa posla, a čekaju te još kućni poslovi, pa ti sedi i radi strip. To ne bi uspeli ni autori Srebrnog letača i Konana zajedno!

Kakva je budućnost stripa kod nas?
Verujem u one koji vole strip i koji cene umetnost, a koji su spremni da pomognu. Ali, ne kompjuterski, nego ljudski – rukom stvoren strip, iz duše.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2012)
Objavljeno: 12.04.2017.
Post Scriptum (180)      Autor: Zoran Đukanović
Senke na zidu
  Srce tame, srce priče - putovanje
  u najlepše krugove pakla (4)

Tragovi, bore, ožiljci, grimase

Većina Sampayovih pripovesti ostavlja tragove na vašoj duši zbog svoje psihološke dubine. Pišući o Muñozovom učitelju Brecci, jednom sam rekao: “Serijalizacija stripa neretko sadrži jednu posve specifičnu tendenciju vezanu za 'potrošnost' svojih junaka. U serijalima glavni junaci prolaze kroz kojekakve nedaće, između ostalog i telesne. Bivaju ranjavani, prebijeni, mučeni, nekad čak dovedeni do granice fizičkog integriteta. Međutim, sve ove nedaće junaci ipak prežive i – već u istoj, a svakako u sledećoj epizodi – zaborave. Ne samo da se rane ili makar ožiljci više ne pominju nego ih i sama tela junaka potpuno 'zaboravljaju'. U tom smislu, strip serijalima vlada telesni zaborav... Kod Breccie je, pak, sve bilo nesavršeno: izboranije, izgužvanije, neobrijanije... Pokreti u Breccinom crtežu pravo su magnovenje... Svetom Breccinog crteža dominiraju izboranost ljudi i predmeta, senke i uopšte tama... Breccina lica su kao ispucana kora. Oči njegovih ne junaka, već ličnosti, su oči umora i tuge. Ova lica su među prvima u western stripu počinjala da uče da nije sve, ni u stripu, ni u životu tako glatko i optimistično.” Bore na licu u westernima Alberta Breccie i u Mortu Cinderu... Mi vidimo, naslućujemo sudbine ispod tih bora. U predgovoru za Bar kod Džoa,Miroslava Vuković je odlično primetila da bore na licima Muñozovih karaktera nisu bore nego su ožiljci, grimase i grč. One nas uvlače u ono što je Muñoz nazvao unutrašnja realnost karaktera.

Ne znam, i ne znam da li bi me interesovalo, šta Naomi Watts misli o redukciji i apstrakciji u likovnim umetnostima, ali evo šta kaže o ekspresivnosti glume, odbijajući estetsku hirurgiju: „Većina likova koje igram prolazi kroz neku vrstu emocionalnog previranja, pa se od mene traže emocije na licu. Želim igrati žene s bogatim životnim iskustvom, a što je život duži i bore su dublje.“

Ekspresionizam

Da li je sve patnja i trpljenje? Zagledajte se u Muñozove crteže. Uživajte u crtačkom majstorstvu, nije ga uzalud učinilo artist’s artist. Ne ispunjava nas samo divljenjem nego istinskom srećom kad neko tako majstorski, genijalno izvlači unutrašnje portrete i pretače ih u redukovanu liniju. Ono što nam daje ovaj crtački psihoanalitičar jeste ekspresionizam par excellence. U njegovoj crtačkoj ruci se oslobađaju tradicije nemačkog nemog ekspresionističkog filma koliko i u jednom drugom geniju, Andriji Mauroviću, ali i tradicije nemačkog i norveškog ekpresionističkog slikarstva prve polovine dvadesetog veka, Edvarda Muncha, Egona Schielea, Ernsta Ludwiga Kirchnera, Franza Marca, Ericha Heckela i, naravno, Georgea Grosza, njegove ekonomije crtačkog majstorstva i moći brutalnog socijalnog komentara. Upravo integrišući kinematičnost vizuelne naracije u svoj stil, Muñoz je učinio da da njegov rad izgleda kao prirodna progresija ove slikarske tradicije u medij stripa.

Ekspresionizam

Ima još nešto, apsolutno vredno pomena. Dejan Anastasijević, moj prijatelj i svojevremeno učenik u kritici stripa, kasnije sjajan istraživački novinar i svedok na haškom suđenju protiv Slobodana Miloševića, jedan je od prvih koji je primetio vezu između fotografija Diane Arbus i stripova Muñoza i Sampaya. To je učinio u tekstu Rekvijem za jedan san, što mu je verovatno jedan od najboljih tekstova o stripu, objavljenom krajem osamdesetih godina u beogradskoj reviji Ritam: „Kao i Arbusova, Muñoz je u stanju da uhvati nakaznost 'normalnih' i normalnost 'nakaznih'.“ Posle velike amsterdamske izložbe fotografskog genija Diane Arbus, januara ove godine, postala mi je više nego jasna šokantna srodnost između ove dve razorne poetike. Anastasijević je takođe primetio: „Fotografijom se bavi i Ella... ličnost iz Džoovog bara“.

Stilski postupci, reference, metanarativnost

Pripovedanje u Alacku Sinneru je u prvom licu. Nije nametljivo. Nema puno voice-overa. Obraća nam se Alackov glas ironičnog tona. Sampayo ima karakterističan fragmentarni način pripovedanja, dijalozi počnu na pola i okončaju se nezavršeni. Tišine su vitalan deo priče. U Sampayovim pričama vi se krećete između fantazije i realnosti, između, s jedne strane, realističkih opisa socijalnog beznađa, otuđenja i usamljenosti, a sa druge, snoviđenja i alegorijskih scena halucinantnog intenziteta. Ponekad ćemo naći primere „sinestezije“, mešanja, ali ne boja i zvukova, što je njena klasična definicija, nego misli i glasova koji ne pripadaju istom subjektu nego su neka vrsta „telepatije“, tačnije sinhroniciteta, tajnog dosluha koji proizvodi „sveznajući posmatrač“ u priči. Reč je o „svemoćnom postupku“, pošto je, naravno, autor ravan bogu u priči.

Mnogo šta je igra izmicanja tepiha ispod naših čitalačkih nogu. Grafiti na zidu zatvorske ćelije, gde je Alack strpan, datirani su u rasponu od 1968. do 1992. godine, dakle i u budućnosti, pošto je epizoda „Život nije strip, bejbe“ albumski objavljena 1983. Mala šala s poigravanjem vremenima. Nothing is real (iz pesme Strawberry Fields Forever) fragment je naslova iz novina, koji nalazimo kasnije u serijalu, kad Alack pročita u novinama da je atentator ubio Johna Lennona. Ironični grafit s datumom iz buduće 1992. godine glasi „ovo je samo stripski zatvor“, a jedna pak lutkarska predstava traje gotovo dve epizode („Nica zavodnica“ i, delom, „Komedija mestika“).

Gomila je bilo tekstualnih bilo vizuelnih referenci koje su deo autorskog postupka: književnih (na noćnom stolčiću Alackovom leži Chandlerova knjiga The Big Sleep; piše doduše The Long Sleep, a to je nastalo namernim, ili slučajnim, ukrštanjem s drugim Chandlerovim naslovom The Long Goodbye; u Fantagraphicsovoj svesci je izmenjeno u Big, u veri da je reč o omaški), likovnih (Picassova Guernica), stripskih (Dick Tracy Chestera Goulda, Mickey Mouse...), muzičkih (Lou Reedov Walk on the Wild Side, Charlie “Bird” Parkerov Cheryl Blues, pominjanje Johna Lennona, kaoi, naravno, duže prisustvo Franka Sinatre), filmskih, političkih... Gustina ovih referenci poziva na close reading, prisno, pažljivo čitanje, upijanje gestova, osluškivanje ritma naracije.

Ilustracija / Féminin pluriel - 2003

Oni, obojica, uvode elemente eseja u stripsko pripovedanje. To je radio još Lurence Sterne u prvom postmodernom romanu u ljudskoj istoriji. Sterneov Tristram Shandy, objavljen 1759-1767, obiluje metatekstualnošću, pa i esejističkim elementima! No, za strip osamdesetih godina prošlog veka ovo jeste bila radikalna stilska novina.

U „Život nije strip, bejbe“ Muñoz i Sampayo najobilatije koriste metanaraciju, što je pripovedačko sredstvo na kome su Carlos Trillo i Domingo Roberto Mandrafina bazirali svoje remek-delo diptih Noć bez kraja i Iguana (1989-1991), jedan od najmetanarativnijih stripova uopšte, čemu sam posvetio čitav esej Ako jedne beskrajne noći... (Stripolis br. 3, Zrenjanin, septembar 2011). Međutim, ako je metanarativna komponenta Noći bez kraja i Iguane nenadmašiva, treba imati u vidu da je Mandrafinin crtački stil manje radikalan i inovatorski od Muñozovog. O tome sam napisao: „U Noći bez kraja već počinjemo da slutimo u kojoj smo vrsti avanture, kom žanru, i podžanru. Isto tako, znamo da je to svet namenjen čitanju s hedonističkim predznakom. Taj vizuelni univerzum ima taman toliko naznaka karikaturalnosti koliko je potrebno da bi ga sa sigurnošću nazvali realističkom stilizacijom. Groteskni nanosi su tu za svrhe stilske finese, a ne da bi uzdrmali same temelje realizma kao što je to učinio Hugo Pratt u Cortu Malteseu, ili pak José Muñoz u Alacku Sinneru i stripovima nakon Sinnera.“

Najmračnije senke svakodnevice (Joe's Bar)

U epizodi se pojavljuju Sampayo i Muñoz, i mi prisustvujemo prepirki između dvojice autora i njihovog junaka, kada im on iziritiran kaže: „Prijatelji, život nije strip, možda i jest, no ulozi su mnogo viši. Počinjete me gnjaviti. Ja moram raditi, shvaćate? Ra-di-ti.“ Jedan razigrani primer metatekstualnosti iz ove epizode: Muñoz zadirkuje Sampaya zbog lošeg engleskog (koji Alack naziva „špangleski“) „što radiš stari, sad kašlješ na engleskom“ pošto je grafička onomatopeja koju crtač koristi cough!-cough!-cough!

Negde sredinom epizode, naći ćemo potpuno ogoljeni, bravurozni metatekst s Alackovim mislima: „Pomislih na Muñoza i Sampaya. Na njihovog detektiva koji je nosio moje ime. Kako bi oni razriješili ovu trulu priču? Ubio sam ga ja? Gospodin Grosz? Ili sam Demetrius? Je li to bilo samoubojstvo? Zatim pomislih: da ga nisu ubili oni sami svojom maštom? U tom slučaju ovo bi bio samo san, mogli bismo se vratiti na početak. Da, lako je ubiti perom, jer papir nikad ne zaudara na smrt. No gospodin Cagney bio je mrtav, a mene su optužili za taj zločin. Želio sam im postavljati pitanja, želio sam ih vidjeti. Odveli su me u postaju. Ondje sam proveo noć. Prije spavanja razmislih o svom životu lika i rekoh: da, nastavit će se, svakako...“

(nastaviće se)

(Predgovor za integral Carlos Sampayo & Jose Muñoz,
Alack Sinner - 2 Doba razočaranja,
Fibra, Zagreb, 2013)
Objavljeno: 09.04.2017.
Strip: Noćni sud (26)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 09.04.2017.
Strip: Cane (279)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 08.04.2017.
Naučnofantastična pustolovina Lebroka...      Autor: Ilija Bakić
  ...iz Skotland jarda ili dogodovštine
  prgavog inspektora jazavca - „Granvil“
  Brajana Talbota;
  
izdavač Darkwood, Beograd, 2012.;

Brajan Talbot (1952) je engleski strip autor bogatog i šarolikog opusa; raspon njegovih radova je od andergraund stripova, onih o super junacima kakvi su Sudija Dred ili Betmen te proslavljenog „Sendmena“ (1991-1993) do ambicioznih grafičkih novela. Njegove grafičke novele privlačile su značajnu čitalačku odnosno kritičarsku pažnju i dobile više prestižnih nagrada; „Avanture Lutera Artrajta“, stvarane do 1978 do 1989, jedna su od prvih britanskih grafičkih novela za kojima su sledile dirljiva „Priča jednog lošeg pacova“ (1995; srpsko izdanje „Omnibus“ 2014), „Alisa u Sanderlendu“ (2007), stimpank serija „Grendvil“ (2009-2012), intimističke „Ćerke“ (sa Meri M. Talbot, 2012; srpsko izdanje „Omnibus“ 2013). U Talbotovom stvaralaštvu su spojene naizgled nespojive krajnosti komercijalnog, alternativnog i umetničkog stripa mada svaka od ovih kategorija ima posebna pravila i karakteristike, potencijale, domete i ograničenja. Suprotnosti komercijalnog i umetničkog podrazumevaju se dok je alternativni strip neukrotivi, nepredvidivi faktor čiji su rezultati potpuno neizvesni. Iz tih se razloga strip stvaraoci najčešće drže jedne forme i ne zalaze u ostale. Talbot se pokazao i kao vešt zanatlija i kao razbarušeni alternativac i kao precizan i dubok, višesmilen umetnik. Njemu, što je takođe retko, nisu strani ni fantastičko-žanrovski miljei niti pretežno realistički prosede. Ovakva univerzalistička sposobnost čini ga kompletnom stvaralačkom ličnošću sposobnom za visoke uzlete imaginacije.

„Granvil“ je, kako stoji na koricama albuma agilnog „Darkwooda“ (objavljenog 2012.g. samo tri godine posle svetske premijere 2009.g.), „Naučnofantastična pustolovina inspektora Lebroka iz Skotland jarda“ dok na unutrašnjim stranicama autor sam određuje sadržaj kao „Maštarija“. Svet u kome se priča događa veoma je specifičan: Britanija je izgubila Napoleonov rat i sa ostatkom Evrope potpala pod francusku okupaciju dok je engleska kraljevska porodica pogubljena na giljotini. Posle gotovo dva veka ropstva, nakon duge kampanje građanske neposlušnosti i anarhističkih bombaških napada, Engleska dobija nazavisnost kao Socijalistička Republika Britanija i, kao mala i nebitna zemlja, prezrena je od i dalje moćne Francuske s kojom je povezuje most preko Lamanša. Centar čitavog sveta je Pariz zvan i Granvil. Priča prvog albuma započinje ubistvom engleskog diplomate koje će istražiti inspektor Lebrok. Trag vodi u Granvil, među elitne kabaree i mračne uličice. Uporni Lebrok, koji je domišljat kao Šerlok Holms ali i vičan borbi (i ljubavnim osvajanjima) kao detektivi američke tvrdo kuvane škole (na primer Majk Hamer) i njegov okretni pomoćnik Paci na meti su Francuske carske tajne službe odnosno njenog elitnog odreda ubica. Detektiv će otkriti da je i veliki naučnik, tvorac automata-robota likvidiran, spasiti plesačicu koja je bila diplomatina miljenica, zaključiti da je diplomata bio špijun na tragu velike zavere moćnika koji su, da bi ojačali svoje pozicije (a što je moguće samo izazivanjem rata) uništili Robidenovu kulu i za to optužili engleske anarhiste. U daljim terorističkim zločinima sprečiće ih Lebrok mada ne pre nego što strada i sam car Napoleon XII nakon čega će u Francuskoj izbiti revolucija dok inspektor odlazi u posetu ranjenom pomoćniku.

Čitavo alternativnoistorijsko zamešateljstvo sa prepoznatljivom ikonografijom stimpanka (vozila i automati na paru, svakojaki transportno-putnički baloni, viktorijanska atmosfera...) obogaćeno je činjenicom da su junaci priče – životinje (ili životinske glave na ljudskim telima): domišljati, nabildovani i na pesnicama i pištoljima brzi Lebrok je jazavac, Paci je, naravno, pacov, Napoleon XII je lav, francuski premijer zec, hijena je policijski komesar, ministar vojni je nosorog, diplomata je vidra... Ovakva basnolika postavka daje priči svežinu i šarm i usložnjava bogati sloj asocijacija (podsećanje na rušenje „Kula bliznakinja“, poigravanje teorijama zavere...); napomenimo da su sluge u hotelu - ljudi, prezrena nakaradna stvorenja, „testoliki“, vrsta šimpanza evoluirala u Angulemu (gde se, u našoj realnosti, održava najveći svetski festival stripa), bez građanskih prava i bez pasoša pa ih u Britaniji nema.

Čitava priča, koja se produžila u četiri albuma, dopadljiva je na nivou zapleta odnosno razigranog crteža i dinamično koncipiranih tabli kao i po svojim aluzijama na tekuću savremenu istoriju te humornom odmaku koji je koliko veseo toliko, povremeno, i ciničan. „Granvil“ je naizgled varljivo „laka priča“ koja, međutim, ima svoj patos i zahvaljujući visprenom autoru nosi veliki umetnički kvalitet i potencijal u kome treba uživati dok se, s nestrpljenjem, očekuju nove avanture prgavog inspektora jazavca u bizarnom (a opet prepoznatljivom) svetu.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 07.04.2017.
Beogradski festival stripa TRAS!...      Press: Tras!
  Centar za kulturu Vlada Divljan
  12-14. maj, 2017.

"Otac" Martija Misterije i sigurno jedno od najvećih imena scenarija stripa - Alfredo Kasteli /Alfredo Castelli/ biće gost 1. izdanja Beogradskog festivala stripa TRAS!

Imajući u vidu koliko je teško doći do Kastelija i da izbegava putovanja, ovo je zaista velika vest i istovremeno velika čast za TRAS!
Pored tvorca "Detektiva nemogućeg", na prvo izdanje TRAS-a stižu još dvojica Italijana, crtači Mauro Laurenti i Valter Venturi /Walter Venturi/, obojica našoj publici najpoznatija po radu na Zagoru.

Iz regiona, iz Zagreba, dolazi Štef Bartolić, poznat po kontraverznom izdanju "Dick Long", dok će se od domaćih crtača, publici predstaviti uspešni ilustratori Miroljub Milutinović Brada, Siniša Radović i Jovan Ukropina, koji rade za francuske i italijanske izdavače.

Pored izuzetnih gostiju TRAS! će činiti i izložbe, velika berza stripova, radionice, filmske projekcije, žurke...

Festival organizuju kultna beogradska Knjižara Alan Ford i Paralel festival, a uz podršku izdavčke kuće Veseli četvrtak, kao i brojnih kolega i prijatelja među kojima su i: Politikin zabavnik, System Comics, Phoenix Press, Besna kobila.

1. izdanje festivala TRAS! odvijaće se na platou ispred i u okviru Centra za kulturu Vlada Divljan, kod Hale Pionir, od petka, 12, do nedelje, 14. maja.

Više informacija o festivalu:
www.paralel.rs/novosti/36-novosti/285-novi-festival-stripa-tras
www.paralel.rs/novosti/36-novosti/286-kasteli-laurenti-venturi-medu-gostima-1-tras-a

Objavljeno: 06.04.2017.
Strip: Borovnica (31)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 06.04.2017.
Moj Strip #28...      Press:
     
  Uvodnik

Hop!

Nakon tematskog broja za 1.1, (koliko toliko) nova pravila sudjelovanja rezultirala su još jednim brojem sačinjenim isključivo od kratkih, zaokruženih stripova. Naravno, pripomogao je i opći zamor autora koji se još hrvaju sa svojim beskonačnim serijalima. Siroti bijednici...

Ali nemojmo o njima! Novi autor koji se predstavlja u ovom broju također se nacrtao stranica i stranica kultne Zabave za celu porodicu, ali je i dalje sramežljiv, pa nas je zamolio da ga sramežljivo najavimo.

Uživajte i ne dajte se prevariti (prvi je travanj/april - samo podsjećamo, ako vam je ovo prvo mrežno odredište koje ste posjetili)!

Adresa: www.mojstrip.com

 

Objavljeno: 05.04.2017.
Ciklus tribina "Sred četkica, bajoneta..." (13)      Press: USUS
  Jugoslovenski građanski ratovi u
  zapadnim stripovima, drugi deo

utorak, 4. april 2017. u 19:00 DOB//Tribinska sala

Učestvuju: Slobodan Ivkov, umetnik i istoričar umetnosti i dr Aleksandar Raković, istoričar. Moderator i urednik ciklusa: Zoran Stefanović, istoričar pop-kulture i pisac. Organizacija: Dom omladine Beograda i Udruženje stripskih umetnika Srbije

U drugom delu tribine o zapadnim stripovima o jugoslovenskim ratovima 1990-ih razmatraju se radovi nastali u 21. veku. Propaganda jenjava i počinje raznovrsnost u pristupu: legende francuskog vazduhoplovstva vaskrsavaju da bi disciplinovali balkanske brđane, američki superjunaci doživljavaju egzistencijalne krize, a neki stripski dokumentaristi dolaze na sam teren i pokušavaju da zabeleže stvarni život bivših Jugoslovena. U svemu tome je neizbežan Tito u frižideru, kao i autohtona domaća pasmina — bosanski pljosnati pas.

O ciklusu: Strip se najčešće tretira kao društveno bezazlen, ali su ova umetnost i njeni stvaraoci u Srbiji često bili deo važnih istorijskih događaja — ponekad i u samom središtu. Neki umetnici su i sudbinski platili zbog svog društvenog delovanja ili prosto sklopa okolnosti u kojem su se našli. Ovo su priče o političkim angažmanima stripara, cenzurama, ideološkim sukobima, opredeljivanjima u Drugom svetskom i građanskim ratovima, učešću u propagandi, o smrtnim kaznama, robijama i izgnanstvima, kao i o drugim, nekada zabranjenim temama i neprijatnim tajnama srpskog i jugoslovenskog stripa. Na okruglim stolovima govore istoričari, učesnici događaja, svedoci i članovi porodica.

www.domomladine.org
www.usus.org.rs
Objavljeno: 04.04.2017.
Izložba Škole stripa, ilustracije...      Press: Strip vesti
  ...i koncept arta "Đorđe Lobačev".

Dvanaesta godišnja izložba Škole stripa, ilustracije i koncept arta "Đorđe Lobačev" i obeležavanje dvadesetpetogodišnjice postojanja i rada biće otvorena 1.aprila u Dečjem kulturnom centru od 19 časova i trajaće do 18.aprila! Dobro došli da nas posetite i da se družite sa nama! www.facebook.com/events/...

Objavljeno: 31.03.2017.
Najljući zagovornik...      Autor: Ilija Bakić
  ...elementarnog hedonizma - „Garfild:
  Svet po Garfildu, najbolje priče
  prvi deo“ Džima Dejvisa;
  
izdavač Čarobna knjiga, 2016.;

Mačke su (kao i psi) stari junaci stripova - od mačka Feliksa i Maca Šize, preko Toma, večitog Džerijevog neprijatelja, smešne Supermace, Azraela, ljutog neprijatelja Štrumpfova, do Bleksada, detektiva-egzistencijaliste, uz bezbroj mačaka kao sporednih junaka i statista. Svaka od ovih maca specifična je i neponovljiva. Ipak, postoji jedan mačak, lenj i zamoživ, namćorast i sklon prežderavanju koji je, uprkos manama, svima drag - naravno, reč je o Garfildu, narandžasto-prugastom i debelom i izuzetnom. Rođen je ispod olovke Džima Dejvisa (1945) a svetlo belosvetskog dana ugledao je 19. juna 1978. godine i sve do danas dolazi u domove mnoštva porodica zahvaljujući strip kaiševima i tablama koje štampaju dnevne novine - 2002.g. pojavljivao se u skoro 2.600 novina!

Naravno, kada neko postoji tako dugo i svojim doživljajima raduje nekoliko generacija čitalaca, pre ili kasnije će postati nužno da se ove avanture sakupe, proberu i odštampaju u reprezentativnim knjigama koje će kupiti oni stariji, voljni da se podsete starih vremena, i oni mlađi voljni da se bolje upoznaju sa svojim omiljenim junakom. Knjiga „Garfild: Svet po Garfildu, najbolje priče prvi deo“, kako joj naslov kaže, namenjena je zadovoljavanju obe kategorije čitalaca. U njoj će se naći prvi kaiš ovog stripa na kome crtač stripova Džon Arbakl predstavlja svog mačka Garfilda. Na drugoj sličici Garfild  se predstavlja mislima (jer on ne govori): „Ja sam Garfild, mačak. A ovo je moj crtač stripova, Džon.“ Džon na glas kaže „Zanima nas samo to da vas zabavimo.“ ali Garfild ima drugi zahtev i misli: „Nahrani me.“ Džon je „šmušeni šmokljan“ i „štreber“ i prirodna žrtva Garfilda; on veruje da je gospodar situacije ali je predmet zloupotreba jednog prugastog, lukavog hedoniste. Tu silu je iskusio i sam Džim Dejvis jer je, u stvari, nameravao da stvori strip o doživljajima nespretnog Džona ali se Garfild nametnuo snagom svoje ličnosti pa je oteo i glavnu ulogu i naziv stripa.

Posle upoznavanja sa glavnim junakom i njegovim „gazdom“ sledi instruktivno predstavljanje ostalih aktera priča. Tako su tu pas Odi, dobroćudni, naivni, ne uvek najbistriji Garfildov suparnik i prijatelj (već prema situaciji na terenu); Arlin je maca koja bi želela da se Garfild zaljubi u nju ali on se najviše sviđa samom sebi; Nermal je mali sivi mačak koga Garfild doživljava kao suparnika i želi da pošalje što dalje od sebe, čak u Abu Dabi!; Puki je plišani meda koga Garfild obožava; s vremena na vreme u strip ušetaju i miševi ali ih Garfild ignoriše jer zaključuje da nisu hrana koju bi voleo (posebno ne zadah iz ustiju posle konzumiranja miša). Džon ima svoje okruženje, najpre porodicu, majku, oca i bracu na selu sa kojima baš i ne uspeva da se složi; veterinarka Liz je Džonova simpatija sa kojom nikako da ostvari željenu emotivno-telesnu vezu; tu je i konobarica Irma, blagonaklona ukoliko joj se mušterija ne zameri kada postaje opasna i agresivna. Između pomenutih likova razvijaju se mnogobrojne situacije koje su nadogradnja temeljnih postavki: Garfildovog hedonizma po cenu sitnih i krupnih smicalica i podmetanja, njegove neverovatne lenjosti, praktične prevejanosti i zloupotrebe tuđih slabosti i mana. Garfildu ništa nije sveto i sve je moguće žrtvovati za dobar zalogaj, topao ležaj i dug san. No, ponekad Garfildova (ne)dela vodi i čista zluradost i želja da se pokaže nadmoć. Obziri, samilost, pomoć drugome - sve to pada u vodu pred ultimatumom Garfildove proždrljivosti i udobnosti.

Kad stvari tako stoje nameće se neminovno pitanje - zašto je Garfild tako popularan i omiljen? Odgovor nije jednostran. Čitaoci vole mangupe koji ne poštuju norme konformizma i etikecije, rugaju se autoritetima i normama. U cilju dostizanja tog iskoraka iz kolotečine poneko i ponešto mora da strada - što će publika zanemariti i oprostiti. Ali, naći meru u prestupima nije ni malo lako, neke šale mogu biti neumerene i nimalo bezazlene. Kad Garfild ipak pretera na scenu stupa njegov drugi adut - identifikacija. Masa konzumenata želi da bude lenja, da spava bez ograničenja, da se dosađuje bez osećaja krivice – rečju, da radi/ne radi sve što radi/ne radi Garfild. Publika bi to volela ali ne može jer je uhvaćena u klopku svakodnevnog mučnog obezbeđenja egzistencije i reklamama nametnutih životnih potreba. Masa bi više volela da ima raspored kao Garfild: „vreme je za gozbu. vreme je da udarim psa. vreme je za dremku ispred televizora. vreme je za popodnevnu paprat. vreme je za 14 sati okrepljujućeg sna“ uz prkosni zaključak: „ja sam satkan od navika... i sve su loše.“ S druge strane, publika (svi mi) jako dobro razume situaciju u kojoj Garfild i Džon  „slatko“ ručaju a onda se smeju čitajući stripove pa Garfild zaključuje: „kakva divna nedelja! ništa je ne može pokvariti.“; tad se začuje grebanje na vratima, Garfild ih otvara i užasnut pomisli „o ne! stiže ponedeljak!“ Sa ovim hororom suočava se svaki zapadni čovek XX i XXI veka i nema mudre sentence koja bi tu stravu ublažila.

Garfild je od početnog debelog mačka vizuelno uznapredovao, pomalo smršao, pročistio svoje linije i poboljšao mimiku ali je ostao ljuti zagovornik elementarnog ljudskog (i mačijeg) konformizma/hedonizma kao vrhunskog ideala širokih masa.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 31.03.2017.
Strip: Borovnica (30)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 30.03.2017.
Post Scriptum (179)      Autor: Zoran Đukanović
  Srce tame, srce priče - putovanje
  u najlepše krugove pakla (3)

Evolucija

Alack na svom putu razbijanja iluzija o svetu, dakle i sam osoba koja sebe doživljava kao gubitnika, sreće gubitnike i ljudske razvaline najrazličitijih vrsta. Paul Gravett je Alacka Sinnera nazvao Sampayova satira apsurda dvadesetog i dvadeset prvog veka. Alack Sinner je pre strip o introspektivnoj melanholiji, kako ga je nazvao Nicolas Finet, nego o detektivskom radu. Imamo očigledne primere parodiranja igre detekcije: „Bio je to šef. Ili njegov tajnik. Ili tajnikov tajnik. Zašto li je uopće važno?“ Umesto grand finalea, krešenda otkrivanja who did it, i mi i likovi dobijemo rečenicu: „Pomalo ih je razočarala banalnost događaja.“

Iako već u trećoj epizodi priče prestaju da budu čisto kriminalističke, dugo je evolutivno putovanje Alacka Sinnera, epizode postaju sve ličnije, različite jedna od druge, ne znajući gde će sledeća pripovest odvesti. U čitavom opusu Muñoza i Sampaya sve je povezano i sve je evolutivno, a centralna figura Alack Sinner doživljava niz transformacija: isprva policajac, pa privatni detektiv, pa taksista, pa... Kažem centralna, a upravo udaljavanje od koncepta žanra i koncepta junaka je sama srž evolucije. Želja im je da prikažu lične probleme ljudi. “Osoba predstavlja nešto više od konteksta koji je okružuje”, kaže Muñoz, posebno ako je kontekst bio isprva žanr detekcije. Ova promena dešavala se dosta brzo u njihovom pristupu i bila je scenaristička, crtačka, a pre svega egzistencijalna. Između žanra i autentičnog ljudskog osećanja, Sampayo i Muñoz su bliži ovom drugom, uneli su u generalni stripski pejsaž težinu postojanja. Sve tabu teme desničarske Amerike, koje ne važe samo za Ameriku nego su univerzalne i odavno su pohrilile u naša dvorišta, svi oblici osetljivosti i diskriminacije, pojave Drugoga („drugačijih“) na našem socijalnom hrizontu, u njihovom stripovima se sreću gotovo kao u katalogu za freak show.

Neko bi se zapitao, hoće li se priča zagrcnuti, nastupiti trenutak političke korektnosti? On se, međutim, nikad ne događa. Naprotiv, čitavo osećanje sveta Muñoza i Sampaya prethodi epohi političke korektnosti, postoji negde mimo nje, i to na velikoj udaljenosti, sve do trajnog razmimoilaženja. Dok politička korektnost ubija egzistencijalno, svet Muñoza i Sampaya je samo oličenje ljudske ogoljenosti do bola. Ono ka čemu se s neverovatnom prodornošću probijaju dvojica majstora je autentičnost trenutka. Opčinjava ih disfunkcionalnost društva i ljudskih odnosa. Njih primarno ne zanima, međutim, sociologija ili politika, zanima ih ono što je još dublje, ono što Hannah Arendt naziva human condition, ljudska situacija.

„U početku moj grafički stil bio je spoljašnji, u smislu da sam crtao spoljašnju realnost, odnosno ono što je smesta vidljivo. Postupno, želeo sam svojim crtežom da izrazim unutrašnju realnost karaktera, njihove poroke, strahove, žudnje, impulse koji ih gone. Lice, telo postaje sinteza onoga što je spolja i onoga što je duboko unutra. To više nije samo izgled, to je individua u svojoj totalnosti. To pokušavam da izrazim“, reči su Muñozove. U tome se susreću lepota i horor Alacka Sinnera.

Pobediću (Zarđale priče - Bar kod Džoa)

Podtonovi priče su ono najbolnije. Trenuci kada se ne upuštamo do kraja u odnos, a to ne želimo da pokažemo, da ne bi povredili. I tada povređujemo najviše. „Zar sam zaista toliko grozan koliko se činim?“ Pitanje upućeno Sinneru ne odnosi se, međutim, na kriminalni ili etički aspekt stvari nego na osećanje najličnije odbačenosti. Paralelno s odmotavanjem igre detekcije, teče priča o ostavljenosti nesrećnog čoveka od strane njegovog gej ljubavnika. Alack shvata na šta se pitanje odnosi i ublažava ton izbegavajući odgovor koji bi povredio čoveka na najdubljem nivou, dubljem od kriminalističke detekcije. Dubina i autentičnost ogoljenih karaktera u ovom stripu će odrediti dalji razvoj serijala, njegovu kreativnu reputaciju, kao i poziciju na tržištu.

Joe’s Bar

Joe’s Bar(1979), govorim o prvom albumu sazadanom iz pet delova, je apsolutno remek-delo, kruna unutar opusa Muñoza i Sampaya. Sve rečeno u ovom eseju o vrednosti njihovog doprinosa mediju stripa kristalizovano je u ovom umetničkom podvigu, zato ga neću posebnije analizirati. Možda nekom drugom prilikom? Bar kod Džoa je strip zderane kože, dok ga čitamo vidimo krvne sudove kako pulsiraju, srce kako kuca, nerve kako se granaju. Potrebno je dosta emocionalne i seksualne zrelosti da bi se u punoj težini suočili s lepotom u ovim pričama. Priče se sreću u „vrtu sa stazama koje se račvaju“. Račvaju se najmračnije senke svakodnevice. Taj vrt, je, naravno bar u koji redovno odlazi Alack, koji drži Joe. „Ella“ je centralni, vezivni narativ, u njoj se stiču neke od ostalih narativnih niti. Savršena priča o ljubavi, žudnji, nedosezanju. Joe’s Bar, međutim, nije zbirka priča nego je grafički roman. Preplitanje priča ga integriše u roman, kao što je to učinio Will Eisner u Ugovoru s Bogom, kao što su jesu romani, a ne priče, Školice Julia Cortázara i Knjiga smeha i zaborava Milana Kundere.

Bar kod Džoa - Darkwood 2012

Billie Holiday

Kakvo osećanje iznošenosti, istrošenosti u svetovima Muñoza i Sampaya, a da se ni u jednom trenutku ne zapadne u najopasniju stranputicu - manirizam patnje. Billie Holiday (1991) spada u najbolja dela njihovog opusa. Reč je o unekoliko apartnoj, a sjajnoj, čak nezaobilaznoj grafičkoj noveli, himni tragizmu. U ovom specifičnom slučaju termin novela, pre nego grafički roman (koji je inače jedini ispravan prevod termina graphic novel) je opravdaniji, ponajviše zbog narativne strukture, a ne toliko zbog obima od svega četrdeset i devet stranica. U pogovoru Nepobedivi zvuk svinga za Fantagraphicsovo izdanje, pesnik, romanopisac i džez kritičar Stanley Crouch kaže da je tužna i, po osećaju nekih tumača, mazohistička i samouništavajuća sudbina ove tragično talentovane žene, crnkinje, neretko bila korišćena za rasni, sociološki, psihoanalitički i feministički diskurs sentimentalnosti i takvom sentimentalizmu svojstvena pojednostavljenja. Walace Stevens (1879-1955), američki pesnik, jednom je napisao da sentimentalizam nije forma izražavanja osećanja nego u stvari poraz osećanja, neautentični višak.

Da li je grafička novela Billie Holiday imalo podlegla ovom iskušenju? Nasuprot nekim kritikama upućenim Sampayu za scenario, narativno preplitanje ovde je u stvari maestralno. Pojavljivanje Alacka Sinnera u Billie Holiday nimalo nije iznuđeno, naprotiv, njemu je mesto u ovoj diskretnoj pripovedačkoj igri ovlašnog ukrštanja, gotovo nedodirivanja. Nekoliko je takvih momenata. Jedan je susret/nesusret novinskog urednika (koji produkuje simplicistički narativ o Billie) i ostarelog Rufusa, Billienog nekadašnjeg ljubavnika i tirana. Drugi je kada Sinner prepozna svoj sat na fotografiji u novinama koje saopštavaju vest o smrti velike pevačice. Tek tada shvati da je bio čuvar sobe u kojoj je umirala, što je u stvari bio njihov drugi susret, nakon onog prvog koji je dobro zapamtio kao devetogodišnji dečak. I na kraju, Rufusova i Alackova razmena dve polurečenice na Billienom grobu koja ne završi nikakvom katarzom spajanja elemenata u priči. Sve ovo se savršeno uklapa u poetiku fragmentarnosti koja je tvorački princip ovog albuma i dočarava svu nasumičnost i agoniju Billienog života. Upravo potpriča o Rufusu čini ovo Sampayovo i Muñozovo delo u punoj meri motivaciono opravdanim i kompleksnim. Kako lik Rufusa to čini u priči? Tako što se u njegovoj ličnosti spajaju ponižavanja Billie, ali na kraju i prihvatanje Billie kao ljudskog bića i kao umetnika. To i stoji na njenom nadgrobnom spomeniku, samo jedna reč koja jedina daje neophodnu, ovaj put netoksičnu kap iskupljenja i priznanja – umetnik. Billie Holiday je tamna priča o najkrhkijoj stvari na svetu, ljudskom dostojanstvu u našem nepodnošljivo ambivalentnom univerzumu.

Lice koje hipnotiše (Billie Holiday)

„Billie Holiday je dobila šansu. Imala je više novca od bilo koje crnkinje u Sjedinjenim Američkim Državama. Nosila je dijamante, krzna. Ostaje nam u sećanju njen smeh, smeh deteta i razmažene žene, inteligentne i neobuzdane... Imala je više života. Više istovremenih, ukrštenih života, izmešanih, kao niti prediva, s mnogo zadovoljstava nepojmljivih drugima, sa onim smehom koji postoji uprkos tome što krije smrt, i tim očajnim ukusom za muškarce koji na kraju postaje poguban, sa energijom da živi sve te skrupulozne i haotične živote. S pogubnim kapacitetom da ih živi istovremeno i ispreplitano, sa svim nedostacima i nepodnošljivim ranama. Umrla je sa 44 godine.”

„Lady Day, talenat za pogrešne izbore koji neminovno vode u propast, upoznala je najodvratnije i najpoganije ljude. Želela je da ih voli. A oni su je tukli i zlostavljali... Učinili su joj sve što su mogli. Silovali su je onoliko puta koliko je to moguće uraditi nekome a ne ubiti ga. Boravila je u svim ustanovama namenjenim zatvaranju ludaka i delinkvenata – crnaca takođe, koji su često, ako malo bolje pogledamo, kombinacija i jednog i drugog. Nabavljali su joj prah zadovoljstva i smrti, koji su joj potom tražili po džepovima kako bi je osudili na robiju.“

„Lestera Younga će nazvati Pres (president), dok će on njoj dati nadimak Lady Day, s kojim će uzleteli, bez znanja sveta, u tajnu i čudnu ljubav, svima neshvatljivu, paralelan delirijum rezervisan samo za njih, van zajednice, mimo ljudske gluposti i vulgarnosti.“

„I uzgred, to omogućava vešto izbegavanje pravog, neodrživog pitanja: kakav je tačno bio njen smeh u toj neprekidnoj agoniji? Kakvo je njeno zadovoljstvo s tom pozadinom? Iz kog izvora se crpla ta energija koja je stvorila džez u ovim rupama smrti kojima se teži?“ Izvor ovih ekstenzivnih, ali važnih, namerno ispremeštanih citata je Francis Marmande, francuski muzičar i novinar u sjajnom predgovoru za album Billie Holiday: Don’t Explain.

(nastaviće se)

(Predgovor za integral Carlos Sampayo & Jose Muñoz,
Alack Sinner - 2 Doba razočaranja,
Fibra, Zagreb, 2013)
Objavljeno: 26.03.2017.
Strip: Noćni sud (25)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 26.03.2017.
Strip: Cane (278)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 25.03.2017.
Izgubljena u zemlji sovjeta ili...      Autor: Ilija Bakić
  ...put u središte zemlje i dalje;
  „Valentina 3: Trilogija Podzemaljci“
  Gvida Krepaksa;
  
izdavač Darkwood, Beograd, 2016.;

Arhitekta, dizajner, crtač ilustracija za naslovne strane časopisa i ploče Gvido Krepaks (1933-2003), rođen u Milanu kao Gvido Krepas, stripove je počeo da stvara 1963.g. a dve godine kasnije je sa nekoliko prijatelja osnivao strip magazin „Linus“, u kome će započeti objavljivanje svog najpoznatijeg dela, serijala „Valentina“. U prvoj epizodi „Neutron“ Valentina je, međutim, sporedni lik; tek će kasnije ona postati junakinja niza avantura koje se od 1968. pojavljuju i u formi albuma kojih je, za Krepaksovog života, objavljeno 27 a na njih se nadovezuju albumi sa ilustracijama i skicama. Valentina je samo jedna od desetak lepršavih i erotizovanih lepotica - od Justine (po markrizu De Sadu), famozne O i Emanuele do Belinde, Anite, Bjanke - čije je doživljaje Krepaks pretečio u strip. On je takođe iscrtao brojne strip adaptacije književnih dela.

Valentina Roseli, rođena 1942.g. u jeku II svetskog rata, u Milanu odrasta u posleratnom svetu obnove „običnog života“, promene političkih sistema, rasta standarda i fascinacije popularnom kulturom. Ona se slabo uklapa u društvo i tek ljubav sa Filipom Rembrantom, brak i rođenje sina Matije donose delimično smirenje njenog nemirnog duha i fantazije. Valentina se bavi modnom fotografijom dok je Filip, koji je ranije bio maskirani Neutron, super borac protiv zločina, sada intelektualac vezan za razne projekte.

Knjiga „Valentina, biografija jednog lika“ predstavlja  prvi tom „zvanične“ istorije ove heroine; druga knjiga je „Trilogija Baba Jaga“ iz 1972. godine koja je Krepaksu donela popularnost i priznanja njegovog neuobičajenog pristupa i tretmana stripa koji je, za razliku od standardnog, potpuno razbarušen, neopterećen imperativima brze akcije i lako razumljivog crteža. Sabrane Valentinine avanture nisu poređane po hronologiji već po srodnosti i tematskoj povezanosti epizoda pa tako treći tom, pod naslovom „Trilogija o Podzemaljcima“, donosi priče iz 1965. („Podzemaljci“, dopunjeno 1968.), 1966. („Silazak“) i 1968. („Valentina izgubljena u zemlji Sovjeta“). Određeno jedinstvo svih događaja postoji - silazak u dubinu zemlje i pronalazak bizarnih civilizacija odnosno povratak na površinu - ali su i kontradiktornosti vidljive (tako se Valentina i Filip u drugoj epizodi upoznaju sa Arno Trevesom iako su u prvoj sa njim snimali film!). Ove su neusklađenosti, rezultat Krepaksovog diskontinuiranog stvaranja priča o Valentini koje je zavisilo i od mogućnosti objavljivanja u magazinima, tada mogle proći nezapaženo; kada su epizode sakupljene te greške se lako zapažaju ali, s druge strane, doprinose atmosferi razbarušenosti i opuštene bezbrižnosti hipi vremena u kojima je strip rađen. Čini se da Krepaks nije mogao ili hteo da kontroliše svoju inspiraciju ali i da je bio pod snažnim uticajem društveno-političkih dešavanja; na to ukazuju, u komentarima nakon stripova, nazvanim „Iza kulisa jednog stripa“, Krepaksov sin Antonio i supruga Luiza, objašnjavajući pojedine table odnosno njihovu „realnu podlogu“ - kakva je protivljenje ratu u Vijetnamu, praćenje modnih dešavanja, pozivanje na istorijske činjenice, pop kulturu, mistička i hermetička učenja - što produbljuje uvid u umetnikovu inspiraciju i realizaciju dela. Krepaks je sklon izgradnji pseudoistorijskih linija koje „ugrađuje“ u priče: Filip-Neutron će otkriti poreklo sposobnosti da parališe pogledom upravo u susretu sa Podzemaljcima; na drugoj strani Helena fon Kenigzmark će sići u podzemlje, postati neustrašiva ratnica i vladarka, osnivačica grada Toitatnan (na okamenjenim kostima Velikog Ovna, otelotvorenog astrološkog znaka). U radnju koja neočekivanim obrtima ume da iznenadi i zbuni Krepaks će lako udevati nekolike table neobuzdanih i halucinantnih snova (u kojima se prepliću epohe ruske boljševičke revolucije sa srednjevekovnim vitezovima na motorima ili Tur de Frans sa Pikasovim delima) ili se poigravati stripom u stripu (Arno crta strip table i baca ih dok paralelno teče osnovna strip radnja).

Sve tri priče prepliću elemente misticizma, ezoterije, fantazije, naučne fantastike i horora, uz sveprisutnu stilizovanu erotiku „dopunjenu“ seksualnim fantazijama, fetišizmom i pritajenom perverzijom kao začinom Valentininih snova -  u jednom ona je Valenko Strašna koja ima svoje seksualne robove - i ponašanja – ona spremno pada u zagrljaj i Filipu i Arnou; brojni su citati i aluzije na bajke, literaturu i filmove, insistiranje na visokoj modi, na neobičnim predmetima (iz XIX i ranog XX veka), ekstvaganciji, pozerstvu i izveštačenoj afektaciji. Krepaksovi crteži su čas municiozni čas zaustavljeni na skicama (ne uvek besprekornim), vrlo često rađeni iz neuobičajenih perspektiva. Veoma su dopadljive table koje sadrže crteže koji se razvija u vremenu ili one u kojima su dešavanja paralelna i nevezana (scene raznih okupljanja i žurki). Sve to potvrđuje Krepaksa kao vanrednog stvaraoca i njegov netipični odnos prema mediju u kome stvara odnosno odbijanje da se poštuju utvrđena zanatska pravila strip crtanja-pripovedanja. Otuda „Valentina“ nije rutinirani i formalno lako prepoznatljiv strip pa traži čitaoce otvorenih pogleda i shvatanja spremne na napor u konzumiranju stripa, no, taj napor biva nagrađen vanserijskim doživljajima i senzacijama.

(„Dnevnik“, 2017)
Objavljeno: 24.03.2017.
Strip: Borovnica (29)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 23.03.2017.
Izložba u Zrenjaninu...      Press: Strip vesti
  ...iz serijala Vigled.

Izložba crteža iz serijala Vigled
autor Milivoj Kostić
akademski slikar, Novi Sad

Galerija Kulturnog centra Zrenjanin
Petak, 24. mart 19h

Na kontramitingu povodom predizborne izložbe Milivoja Kostića, svoje izlaganje imace antipoliticari Bogoljub Arsenijević - Maki i Mr Branko Djukić.

Iz recenzije Zorana Stefanovića:

Metamorfoza zajednice je začeta u preobražaju pojedinca

Poliglota umetničkih izraza i stilova, Milivoj Kostić je izgradio i neke estetske jezike koji su samo njegovi.

On koristi svoje darove da bi bio hodač među svetovima, bilo da se ovi zasnivaju na Prostoru (anamorfoze — prividno trodimenzionalne slike), Pripovestima (stripovi), Vremenu (366 slika u 366 dana), Telu (performansi) ili Jeziku (književnost)...

Iza opčinjenosti postupkom, metodom, eksperimentom i slobodom, kod ovog stvaraoca osećamo i borbu da se umetničko i estetsko artikuliše kao nešto veće, univerzalnije— kao filozofija, svakovrsna nauka i tehnologija.

Likovni radovi, poput serijala „Vigled“, oglašavaju da je Milivoj u fazi gde će i dalji plodovi — mi smatramo — biti značajni, ne samo po obimu i drugim numerički merljivim okvirima, nego i po onim zaumnim duhovnim vrednostima, koje stvaralac istražuje od svojih početaka.
Gledajmo sada pažljivo.

Čudimo se.

Rastimo kroz ove svetove.

Objavljeno:22.03.2017.
Razgovori o stripu... (26)      Autor: Predrag Đurić
Branislav Kerac je rođen 7. septembra 1952. u Novom Sadu. Oženjen je Ljiljanom i otac je dva sina.
Završio je srednju medicinsku školu u Novom Sadu, a studirao je i stomatologiju u Beogradu.
Stripom se profesionalno bavi od 1975. godine, kada počinje da sarađuje sa novosadskim Dnevnikom na serijalu Poručnik Tara, po scenariju Svetozara Obradovića. Kasnije za ovog izdavača radi i nekoliko epizoda licencnog stripa Veliki Blek, a sarađuje i na serijalima Lun kralj ponoći i Kosmo, dok sa Svetozarom Obradovićem kreira strip Troje nesalomljivih.
Za Politikin zabavnik radi dve epizode serijala Partizan Goran, prema scenariju Petra Aladžića.
Od 1979. godine sarađuje sa gornjomilanovačkim Dečjim novinama, najviše na serijalima Kobra, Ket Klou. Oba ova stripa uspešno su objavljivana u inostranstvu.
U novosadski ForumMarketprint prelazi 1982. godine, gde predstavlja okosnicu rada na još jednom licencnom stripu – Tarzan, kao i na serijalu Balkan Ekspres (zajedno sa Brankom Plavšićem), prema scenariju Gordana Mihića. Paralelno sa radom na serijalima, radi i na stripu Billy The Pljuc, kao i na kratkim vestern pričama, a objavljuje i samostalne kratke priče, po scenarijima Svetozara Obradovića, Dušana Dimitrova i sopstvenim.
U poslednjoj deceniji XX veka radi za inostrane, prvenstveno američke izdavače, na serijalima The Ghost, Aleida i Black Pearl. Sarađivao je sa izdavačem Boneli na serijalu Zona X, a radio je i kolor za album Claire le nuit  Karlosa Trilja i Žordi Beneta. Poslednjih godina radi za Boneli stripove o Zagoru, kao i za francuske izdavače.
  Intervju: Branislav Kerac

Ko je Branislav Kerac?
Sin Stanislave i Milivoja Kerca. Najbolji zubotehničar među crtačima stripova i najbolji crtač stripova među zubotehničarima i prilično osrednji bubnjar.

Čega se sećate iz detinjstva?
Naš kućni prijatelj je bio vajar Dejan Bešlin. Dosta puta sam bio kod njega u ateljeu u ulici Pap Pavla i on mi je pokazivao kako se radi. Tako sam ja mnogo godina pre nego što sam saznao za Hogarta i za dinamičnu anatomiju, te stvari prilično „znao“. Recimo, iako sam imao pet-šest godina, oko nisam shvatao kao dve linije sa tačkom u sredini, već da ono ima neki svoj volumen, da je to u stvari kugla koja ima dve zavese okačene na sebi i koje padaju na tu kuglu. Principe padanja senke sam rano otkrio zahvaljujući njemu. On me je uputio u vrednost pritiska olovke i objasnio zašto su neke linije debele, a neke tanke.
Naravno, nije to bilo upoznato na onaj pravi način da bih ja to znao da primenim. To znanje je više ostalo negde u glavi, pa sam, kasnije kad sam počeo da se bavim crtanjem kao hobijem, mogao da ga primenim onako kako treba. Još uvek čuvam neke svoje radove iz 1961-1962… godine. Sačuvao sam i svoje prve kompletne stripove koji sam uspeo da dovršim, jer kao i mnogi mladi crtači, prebacivao sam se s teme na temu, u zavisnosti šta sam čitao u Panorami i ostavljao započeto čim mi se nešto više dopalo.

Kakav je bio Novi Sad u to vreme?
Vreme tramvaja, široke Futoške ulice sa pijacom nasred ulice i jednim kioskom do kojeg sam ja odlazio kao na hodočašće i inventarisao stripove naslovnu po naslovnu, da vidim šta je novo izašlo. Imao sam sreću da je moj otac radio u frizerskom salonu iza Titana u Futoškoj ulici, preko puta izlaza bioskopa Jadran. Očevo radno vreme je bilo do 22 sata, jer onda su se ljudi još uvek brijali u berbernicama, pa je recimo bilo onih koji su uveče odlazili na brijanje da ujutro ne moraju rano da ustanu. A bilo je i onih koji su ustajali u pola šest, pa su berbernice radile od šest. Srećna okolnost bila je da sam ja odlazio kod oca u radnju oko pola osam. On bi mi dao 40 ili 60 dinara za bioskopsku kartu. Ja bih odlazio u bioskop, pogledao film, pa se sa ocem vraćao kući.
Zajedno sa Tozom Obradovićem, koji je isto bio jedan od najvećih konzumenata filmova u našem kraju, verovatno sam odgledao svaki akcioni film koji se u to vreme davao. Akcione filmove i vesterne koji su se tada davali odgledali smo po dva-tri puta.
A majka me je vodila na sve ljubavne filmove, tako da sam gledao i Prodavačicu ljubičica, i filmove sa Katarinom Valente, koji su danas zaboravljeni, kao i klasike Kazablanka i Gorki pirinač

Odrasli ste u Sarajevskoj ulici? Tu ste se upoznali i sa Tozom?
Da, ja sam živeo u Sarajevskoj 3, a Toza u ulici Cara Dušana broj 3. Živeo je u jedinoj zgradi u toj ulici (u to vreme). Ne sećam se kada se njegova porodica tu doselila i kada smo počeli da se družimo, ali smo išli u istu školu, on kao dve godine stariji išao je dva razreda više. Poznavali smo se, u stvari, iz dvorišta njegove zgrade, gde smo se svi iz tog kraja okupljali da igramo fudbal ili žmurke. Najviše smo voleli da igramo „glave“ u parovima, sa nabacivanjem lopte. Naročito u novembru kad je sve sleđeno, a plastična lopta postajala ledena kamenčina sposobna da zguli nos sa lica.
A onda smo došli i do teme stripa. Tozin otac, kao vojno lice, bio je „bolje stojeći“ nego moj otac frizer, tako da sam uglavnom ja pozajmljivao stripove od Toze. Ili sam ja kupovao Kekec, koji je bio 30 dinara i Politikin zabavnik (20), a on Strip-strip, koji je koštao 100 dinara, kao i Strip-reviju. Majin strip je takođe bio njegov resor, meni nedostižan. Sećam se dobro da kad je izašao drugi broj Misterije zelenih močvara od sto dinara, obilazio sam oko kioska kao mačak oko slanine! Zbog nečega sporečkan s Tozom, nije bilo šanse da ga pročitam, ali te svađe nisu dugo trajale.
Kroz tu razmenu i priču o stripovima došlo se do toga da obojica volimo da crtamo. Uglavnom, dva-tri leta smo proveli u mom dvorištu, pošto je tamo bio jedan veliki poljski sto, gde smo mi crtali koješta – kao neke svoje stripove, ali najviše smo precrtavali Crtane romane. Imali smo neki svoj sistem, da se ne bismo ponavljali u precrtavanju. Uglavnom, nacrtali smo dosta toga.
Onda je došlo vreme kada smo završili osnovnu školu. Toza je krenuo u gimnaziju, a ja sam još bio u osnovnoj školi. Onda se Toza preselio na „Železničku stanicu“ (tako su svi zvali Rotkvariju). Posle sam se i ja preselio na „Želežničku stanicu“, ali u blok na suprotnoj strani Bulevara i nismo se družili. Onda smo se jednom sreli u gradu (to je čuvena priča o susretu na pešačkom prelazu, zapravo pešačkom ostrvu). Onda je Toza pitao da li sam video da Dnevnik objavljuje domaći strip i predložio da pokušamo i mi nešto da uradimo.

Kada ste se preselili na „Želežničku stanicu“ upoznali ste još jednog budućeg saradnika – Peru Aladžića…
Pera Aladžić je živeo sprat iznad mene. Uglavnom smo počeli da se družimo zato što smo obojica studirali i onda smo gledali kako da što manje učimo, pa smo svakih 15 minuta pravili pauze za šah. Imali smo i zajedničke prijatelje, izlazili zajedno… Kad sam počeo da radim za Dnevnik, onda je i Pera počeo da se bavi time, po principu „ajde da probam“. Probao je i nije mu išlo loše.
Pošto smo Pera i ja bili komšije, on mi je donosio svoja scenarija da dam svoje mišljenje. Dešavalo bi se da mu odmah vratim scenario i kažem da ništa ne valja. Pitao bi me kako znam da ništa ne valja, kad nisam ni pročitao.
„Šta ima da čitam, video sam ime glavnog junaka“.
„Šta fali imenu glavnog junaka?“, čudio bi se Pera. „Nazvao si ga Kurb! Izeš junaka koji se zove Bankina!“.
Onda je sledilo duvanje i durenje od dva-tri dana, pa opet Jovo nanovo, ali sa izmenjenim imenom, hehe...

Spomenuli ste Kekec, Zenit, Strip strip
Zlatne šezdesete! Šezdeset pete je izašao Zenit, ja već uveliko biciklista sa Stanice u školu i jedna od mojih velikih dilema u to vreme − da li da kupim Zenit ili užinu. Naravno, Zenit, a kasnije i Pingvin, i Lale... Ma, sve sam pare trošio na stripove i bioskop. Mama i tata su se pravili da ne primećuju gomilu koja je rasla u mom delu plakara.

Crtani romani su imali nesumnjiv uticaj na Vas…
Da, ali to je neka ranija istorija. Crtani romani su se pojavili 1962. godine i kad sam ja krenuo u srednju školu, već su postali jako loši. Trenutno završavam sakupljanje prvih sto brojeva. To je ono što me zanima. Kasnije, bila je prilično loša produkcija.
Nesporno, plejada autora iz Crtanih romana je ostavila na mene dubok utisak. Kastiljo, Blasko, Muci, Ugeri, Tarkvinio, Bielsa, kasnije i Breća.... Ime crtača kojeg sam najviše voleo nikada nisam saznao. Crtao je nekoliko epizoda Larigana (Sunčani ranč, Avetinjski grad...) i bio je za mene maestralan.

Spomenuli ste Džerija Springa
Džeri Sprčng, ako nisi znao! Jer, kad se pojavio u Kekecu na ćirilici, ono „i“ je bilo tako napisano da je jako ličilo na „č“. Nije mi bilo jasno šta to znači, ali na svu sreću nekoliko brojeva kasnije bilo je u stripu spomenuto Spring, pa je sve leglo na mesto… To je jedan od stripova koji me je odmah kupio! Nije ličio na Crtane romane. Oni su prilično patili od manjka humora. Kad pogledaš Paniku u gradu, to je jedan vrlo ozbiljan holivudski film – melodrama, Poslednji voz iz Gan Hila, Put u senku, Revolveraš... Sve smrtno ozbiljni stripovi. Ja ne znam da li su se Rej Karson i Roj Renk ikad nasmejali u stripu… pa i nisu!
Odjednom, ovde su bili Pančo i Džeri, što je meni malo ličilo na Cisko Kida, ali je ipak bilo na jedan sasvim drugačiji, opušten način. Međutim, ono što je mene oduševilo bila je jednostavnost crteža. Kako da u tri poteza nacrtaš konja, a da to ipak bude konj. Za razliku od recimo Italijana, koji su radili Crtane romane, a koji su iscrtavali do besvesti. Tako Džeri Spring ima posebno mesto u mom životu… Naročito oni Apači, koji više uopšte nisu ličili na belce obučene u perike i gaće, nego su stvarno bili neka posebna rasa. A Bluberi je onda došao kao prirodna stvar.

Imali ste 16 godina kada su se pojavili Lunov magnus strip i Zlatna serija. Da li ste ih pratili?
Jesam. Čak sam i kupovao jedno izvesno vreme. Najinteresantnije u vezi sa Lunovim magnus stripom i Zlatnom serijom, a što se tiče mene, jeste to što sam u to vreme pokušao da radim u Dnevniku kao upisivač tekstova. Njihova redakcija je bila onda u ulici Jovana Đorđevića, u podrumu i ja sam otišao do redakcije, odlučan da se oprobam. Primio me je niko drugi do Mitar Milošević lično. Pitao me da li znam to da radim. Rekao sam da ne znam, ali da bih da pokušam. Onda mi je dao jedan strip i objasnio mi kako se to radi. Pokazao mi je nekoliko već urađenih primera; rekao da upišem tekst na papir, to isečem i zalepim.
Odmah sam otišao kući. Pošto mi je mama radila u Zavodu za urbanizam, nabavio sam rapidografe, a imao sam i volju, jedino nisam imao veštinu. Tek kasnije sam saznao da nisam imao pravi papir. Tako da, kad sam počeo da pišem, onda se to razlivalo… Nisam imao pojma da se koriste lenjiri za te stvari. Uglavnom, to je sve jako loše ispalo. Nisam imao hrabrosti da to odnesem nazad. Ali, našao sam se u problemu jer je trebalo vratiti strip, misleći da im on sigurno treba. Nekako sam skupio hrabrost, otišao kod Mitra i rekao da sam pokušao, ali da ne ide. On je samo uzeo taj strip i zgužvao ga! Video sam da mu to u stvari ne treba i da sam mogao da sebe poštedim blamaže. Mitar me je ponudio sokom. Malo smo popričali o izdavaštvu, o planovima… Osećao sam se prilično uvaženim. Za razliku od jedne posete Forumu, otprilike u isto vreme, Mitar je ostavio utisak jednog pravog gospodina. Lepo se izražavao i nisam osetio nikakvu razliku da sam ja sad neko sa ulice ko je svratio do njega. Posle smo se sretali u Dnevniku, kad je Mitar već bio u penziji i uvek smo se sećali tog susreta. Taj moj prvi ulazak u strip nikako nije bio slavan.

Da li ste pratili tadašnje Bonelijeve stripove?
U početku, da. Ali, ozbiljniji vesterni kao što su Met Meriot i Ves Slejd su mi se više dopadali. Tedi Ted Džeralda Fortona mi je baš bio prirastao za srce. U prvom broju Lunovog magnus stripa mnogo veći utisak na mene je ostavila Džudi, junakinja Dejvida Rajta. Ima jedan period koji niko ne spominje i koji je jako redak u istoriografiji stripa –Dnevnik je imao jednu stranu strip-dodatka sa četiri kaiša. Jedan od njih je bio Kerol Dej, koji sam ja pratio. To je bila posledica toga što me je mama vukla u bioskop, pa sam se nagledao melodrama. Za mene nije bilo bitno da to bude akcija, kaubojština…Voleo sam i tako nešto. Poslednji kaiš je uvek bio Diznijev Švrća. Tu je još išao i Džoni Hazard. Četvrtog stripa ne mogu da se setim da me ubiješ. Bilo mi je jako žao kad je strip o Kerol Dej prestao da izlazi i njegovo mesto je zauzeo Mark Trejl, koji se bavio ekologijom i koji mi je strašno išao na živce, pa sam prestao da ga pratim. Uglavnom, sve je to bilo deo mog odrastanja vezanog za strip, tako da sam redovno pratio taj Dnevnikov dodatak, a i u Večernjim novostima Cisko kida i Bena Bolta. Pojava Modesti Blejz u Politici Ekspres je bio pravi praznik za oči, naročito onaj kaiš gde se ona gola proteže u krevetu.

Da li ste u to vreme pratili i domaći strip?
Naravno – Nikad robom i Lale specijale. Ali, ta edicija nikad u meni nije izazvala želju da se bavim stripom. Kako da kažem, a da ne zvučim previše zlobno, meni se to uvek činilo kao druga liga i nikad to nisam ozbiljno shvatao. Pravo iznenađenje i pravi šok za mene bile su pojave nekih stripova koje je radio Radivoj Bogićević. Recimo, Neustrašivi, Akant… Sa mojim kumom Slavkom Pejakom sam čitao sve što je izlazilo i strašno smo se smejali nekim stripovima koji su bili očigledno nevešto nacrtani. S druge strane, bili smo oduševljeni pojavom Osvete jednookih Ljubomira Filipovskog, koja je dosta ličila na Žarka Bekera. Dosta smo voleli i Zavišu. Kroz minula stoleća je i dan-danas jedan od mojih favorita među stripovima, mada Julesu Radiloviću nikad neću oprostiti što mu žene nisu bile stereotipne stripske lepotice. Pratili smo domaći strip posebno kroz ediciju Strip strip, koja je objavljivala Maurovićevu Gričku vješticu, koju smo redovno analizirali… Mirko i Slavko, čak ni one epizode koje je radio Branko Plavšić, nisu na nas ostavljale neki poseban utisak. Pogotovo kad naletimo na greške tipa pojave motora „tomos petnaestica“ u Drugom svetskom ratu! Otprilike, cenili smo te autore onoliko koliko su i oni cenili nas.

…O stripu uopšte?
Strip je uvek bio navodno zanimacija za klince, niko to nije shvatao ozbiljno. Međutim, iako mnoštvo stripova nije bilo za decu, objavljivani su u časopisima za decu – recimo, Princ Valijant u Kekecu i ona strašna Edvinova pogibija na stubu za mučenje, bacanje Raspevanog mača u more.... Ali, upravo ta činjenica je omogućila celoj mojoj generaciji da mnogo pre sazri. Na primer, neko ko je danas osuđen da čita Zagora, on će mnogo kasnije sazreti nego mi koji smo čitali druge stvari, bez obzira što je u pitanju beletristika. Karl Maj i Zejn Grej su nas naučili mnogim životnim stvarima, lojalnosti, moralnosti, lepom vaspitanju. Iz Vinetua smo saznali šta je pravo prijateljstvo. Toga danas u stripovima jako malo ima.

U to vreme pohađanja srednje škole, koliko ste radili na stripu?
Svakodnevno! To mi je bila glavna zanimacija! Bavio sam se ja i drugim stvarima - muzikom i rukometom, ali najviše sam voleo da provodim vreme sedeći kod kuće i crtajući. A šta sam crtao? E, pa, svašta sam crtao! Kako mi se šta dopalo u izdanjima koje sam pratio, tako sam pokušavao da nacrtam nešto nalik na to. Sećam se, recimo, stripa Klempos Kid, koji je ličio mnogo na Gašu. Ali, pošto se Gaša meni nije previše sviđao u to vreme (ali mi se jako sviđao Bil Hik Hok iz Panorame), onda sam ja napravio neku sintezu svega toga. Onda sam u Veselom zabavniku, kojeg sam dobijao od komšija, upoznao Marižaka i njegove Pionire Divljeg Zapada i bio sam pelcovan na humoristički vestern odmah. Naročito pojavom Taličnog Toma u Kekecu i Čišćenja u Red Sitiju. Uglavnom, ono što je bilo u trendu, to sam pokušavao i ja da radim. Recimo da sam započeo nekih stotinjak stripova i sve je to stalo posle stranicu-dve. Jako brzo je dolazilo do zamora materijala, u stvari sa iscrpljenošću teme. Ja sam tad smatrao da je uzrok tome pogrešan pristup stripu. Međutim, nije bilo to – jednostavno nisam mogao da isteram sve ono što sam zamislio. Ili, drugačije rečeno, nisam bio neki crtač. Preokret je nastao kada je Zenit počeo da objavljuje Dardevila, odnosno Nebojšu, a Panorama krenula sa Osvetnicima. Onda mi je to otprilike dalo neki polet. Video sam da gubim previše vremena na neke stvari nebitne za strip, crtkaranje i realističnost po svaku cenu. Pojednostavio sam svoj stil. Što bi kaz’li: onda me je krenulo.

U to vreme ste išli u medicinsku školu. Koliko su Vaši vršnjaci pratili strip?
Gotovo niko nije pratio strip. Jedan moj drugar je čitao stripski pisane surogate Doka Holideja i Vajata Erpa. To je bila jedina dodirna tačka. No, ja sam svoje crtačko umeće koristio za crtanje raznih edukativnih panoa, pa sam uvek imao dobre ocene iz stručnih predmeta. S druge strane, u osnovnoj školi nije bilo nikog ko nije čitao strip. Ali, nikoga to nije povelo da počne da crta. Nikada nisam video nikoga ko je crtao nešto. Prvi koji je to pokušao bio je Slavko Pejak, koji se doselio iz Bačkog Petrovca u sedmom razredu. Akonto toga što je on crtao i što sam ja crtao, mi smo se i zbližili i kasnije postali kumovi.

Po završetku srednje škole odlazite na studije stomatologije u Beograd. Kako je izgledao život jednog Novosađanina u Beogradu?
I nije bio nešto naročito. Manje-više sam provodio vreme sa drugovima i drugaricama prečanima sa kojima sam učio. Nije bilo vremena za nešto drugo. A nije bilo ni para. Bilo je to vreme kada je moja mama morala celu svoju platu da izdvoji za moje stanovanje u Beogradu, tačnije za sobu u Beogradu. Hranio sam se u studentskoj menzi, a od mog džeparca nisam mogao da izdvajam za kulturna dešavanja, za igranke i koncerte... Tako da mi Beograd i nije ostao u sećanju kao neki kulturni centar. A, kad malo bolje i razmislim, nisam nikoga ni poznavao u Beogradu. Sve koje sam poznavao bili su oni iz kruga fakulteta a tu je Beograđana bilo svega dvoje-troje.

Da li ste i pre početka rada na Poručniku Tari, odnosno ponovnog susreta sa Tozom Obradovićem, pokušavali da objavite neki strip?
Pre rada na Tari imao sam svega jedan završen kompletan strip, formata za Politikin zabavnik. Tema je bila omladinska, nekakav rat bendova, pošto sam se onda bavio muzikom i tema mi je bila bliska. To je bio prvi kompletan strip koji sam završio. Iz tog vremena imam dosta stripova koje sam radio u formatu u kojem se crtaju stripovi  − na hameru, tušem, ali koje nisam završio. Posle toga sam počeo da radim jedan strip baš sa Slavkom Pejakom, koji je jako voleo Osvetnike, pa smo napravili jednu ekipu, koja se zvala Zlatna garda. To je bila ekipa sastavljena od petorice od kojih je svako imao neke sopstvene sposobnosti i imali su neke čudne oklope. Taj sam strip sam završio na 16 strana ili čak možda na 20. Ali se desilo nešto neverovatno. Jedan Slavkov prijatelj me je pitao da li bih ja to njemu dao i ja sam mu dao! Ceo strip! Šesnaest ili dvadeset iscrtanih tabli! Nisam ni imao predstavu da to nekoga može da zanima… Nisam imao visoko mišljenje o svojim stripovima, odnosno, uvek sam težio da budem objektivan. Nisam ni pomišljao da te svoje stripove nosim u neku redakciju. Za razliku od nekih današnjih klinaca koji čim nešto naškrabaju odmah pitaju šta mislim o tome. A šta da im kažem?
Posle toga sam radio strip Tvrđava, takođe iz vremena Cara Dušana, ali nešto kao Duh sa srebrnim mecima. Tvrđava je u stvari trebalo da bude jedna kotlina ukopana na Prokletijama, koje liče na Divlji zapad. To je bila osnovna ideja. Ne znam koliko sam strana uradio − 5, 6, 7, 8… a danas ih vidim na Limundu. Ukradene su iz Dečjih novina, kao i sve što se danas vidi na aukcijama ukradeno je iz Dnevnika ili Dečjih novina. Taj strip je prvi koji sam se usudio da odnesem u Forum. Ali, nažalost, strip je bio urađen u Marvelovom fazonu. A u Forumu tada nisu nešto naročito voleli Marvel. U svakom slučaju, Toma Ketig, tadašnji urednik, kada je video strip, rekao je: „Ja ti baš nisam previše stručan da ocenim crtež, ali evo, tu je naš tehnički urednik, on je išao u umetničku školu, pa ti on može nešto reći“.
Tehnički urednik je bio Đuka Jovanović. Uglavnom, on je vrlo strpljivo pregledao sve moje crteže, fino ih je složio na gomilu i, u najboljem maniru menadžera, Deka Rekords koji je odbio četiri mangupa iz Liverpula, vratio mi ih i rekao: „Mali, od tebe crtač nikad neće biti!“
Kasnije sam mu godinama vadio mast zbog toga.
U to vreme sam se bavio ilustrovanjem nekih knjiga, jer, eto, bio sam komšija koji zna da crta. U stvari im je trebao neko ko će da uradi posao za male pare. Imao sam jednog prijatelja iz medicinske škole koji je bio aktivista u Savezu izviđača. Uglavnom se on setio mene kada su pokretali izviđački časopis Javor i pitao me je da li bih radio jedan strip za taj časopis. Izviđački strip, naravno! Tako da sam uradio nekih petnaest kaiševa tog stripa, od kojih, naravno, ništa nisam sačuvao. Eto, desilo se da je Franja Straka sačuvao jedan kaiš, pa mi je poslao. Uglavnom, glavni junak nije imao ime. Bio je šeprtlja i zapravo je bio pljunuti Gaston, što samo govori da sam priznao Gastona za dobar strip, za razliku od prethodnih vremena, kada mi se nije sviđao. Bio je previše iscrtkan, previše isenčen, a ja sam obožavao jednostavniji crtež, kao što je to bio slučaj u Krcku.

Kako je nastao Poručnik Tara?
Toza i ja smo u to vreme bili fanovi vesterna. Ali, jednostavno nam se nije dalo da crtamo vesterne. Kad je došlo vreme da se priključimo Dnevniku, bilo je prirodno da radimo vesterne i da se nekako uklopimo u to što smo voleli. Međutim – ne. Pošto je to bio domaći strip, onda je morao da bude partizanski. Onda smo smislili Poručnika Taru. U to vreme je jedan od najpopularnijih partizanskih stripova je bio Nesalomljivi Ivice Koljanina. Odbrana Ljubin groba i druge epizode – glavni junak je uvek bio odred. Glavni junak je bila ideja. Onda se to nama uopšte nije sviđalo. Ne zato što smo imali nešto protiv ideje ili propagande, već zato što smo navikli na Roja Renka, na Reja Karsona, na Kanzas Kida, a to je individua. Kako da onda uklopimo sve to? Tako što ćemo da imamo junaka partizana, koji će biti kao Bluberi, malo svojeglav, koji će imati čin kapetana, a onda će biti ražalovan (nikad nismo otkrili zašto). Uopšte nam nije bila strana ta tema. Za šaku dolara se pojavio 1964., Dobar, rđav, ružan '67. godine. Američki vestern je bio na veoma velikoj prekretnici, a tu su bili i francuski autori stripova. Iako mnogi misle da sam ja bio pod uticajem Žiroa, u stvari nisam. Bio sam pod mnogo većim uticajem Žižea. Džeri Spring je bio moj omiljeni strip, a i danas ga više volim od Bluberija. S obzirom na sve to, nije bilo teško da napravimo strip kao što je Poručnik Tara.

Šta se promenilo u Vašem životu kada ste počeli da se profesionalno bavite stripom?
Puno toga se promenilo. Ionako sam jako studiozno studirao − svaku godinu sam studirao dve, bavio se bezveznim stvarima i gubio godine, naravno, što nikako nisam mogao da shvatim. Te 1975. godine sam dobio i prve pare za strip. I to su bile dobre pare. Recimo, za Poručnika Taru sam dobijao više nego što je moja mama dobijala za tri-četiri meseca. I to je dovelo do toga da sam sve više zanemarivao fakultet. To zanemarivanje nije bilo u smislu da sam digao ruke od fakulteta, ionako sam bio kampanjac. Dve nedelje pred ispit nabubaš, pa šta ti bog da. Takav je bio sistem studiranja – loš kao i dan-danas. Vrlo mi je bilo lako da posle jednog pada na patofiziologiji dignem ruke od fakulteta, što mojim roditeljima nije bilo previše milo. Ali, nisu se previše ni bunili. Videli su da radim ono što volim, a da od toga mogu i da živim. U svakom slučaju, onda sam se skroz posvetio stripu.
Naravno, Poručnik Tara je izneo svojih 18 epizoda u Dnevniku, a i to je već vreme kada sam otišao u vojsku i kada je nastala pauza, tokom koje sam uradio Partizana Gorana u vojsci, jer nisam imao šta pametnije tamo da radim. Toza je iskoristio tu pauzu, pa se upoznao sa gomilom ljudi van našeg kruga – mi smo se do tada družili samo sa „Dnevnikovcima“. Upoznao se sa Brankom Plavšićem i Sibinom Slavkovićem, tako da sam ja došao na gotovo iz vojske – Toza je već bio sve sredio. A i počeli smo da se bavimo ozbiljnijim stvarima. Nameravali smo da napravimo i drugi korak – da se ne bavimo samo Poručnikom Tarom.
Uradili smo četiri epizode Poručnika Tare za Stripoteku, a onda su počeli i pregovori sa Dečjim novinama. Sve u svemu, Toza mi je jedan dan rekao da idemo sledeći dan u Gornji Milanovac i da treba tamo da razgovaramo sa glavnim urednikom. Trebalo je samo poneti par naših stvari kako bismo ih tamo pokazali, pa da vidimo da nešto uradimo za njih. Seli smo u auto, Toza je vozio, i otišli u Gornji Milanovac. Tada je redakcija još bila u staroj zgradi. Sreli smo se sa Marijanketom (Marijanović), koji je bio glavni urednik. Ušli smo sa strahopoštovanjem – bile su to Dečje novine, najveći izdavač! Nismo znali da Marijanke u to vreme nije imao pojma o stripu! Kada smo mu dali celu epizodu Poručnika Tare da pogleda, on je bukvalno uzeo prvu stranu, pogledao drugu, pa treću stranu i rekao: „Vidim, profesionalci!“ Bili smo primljeni, a planeta je postala suviše mala da se u nju smesti naš narasli ego. Marijanke je rekao kako kung-fu stripovi sada dobro idu i kako bi trebalo da mi stvorimo nekog svog junaka. Na to je Toza predložio da bude neki naš čovek, koji bi bio sin ambasadora u Hong Kongu i tamo izučio borilačke veštine. E, onda je trebalo smisliti ime za takvog junaka. I tako se rodio Orion. Počeo sam da crtam, ali mi je to Orion izgledalo blesavo! U to vreme je već bio Delta 99, kojekakvi Ajaksi, Kentauri i ne znam ni ja šta.
Tražio sam od Toze da promenimo ime, a da najmanje blesavo zvuči. Postojao je i Šang-Či, Gvozdena Pesnica… Onda je Tozi palo napamet, pošto je već tako brz, što se ne bi zvao Kobra! Ali, Kobra mi je zvučilo kao žensko. No, kako smo imali Poručnika Taru, što isto zvuči žensko, promenili smo ime u Kobra. Sva sreća, jer bih se i danas smejao Orionu! Krenula je prva epizoda – k’o prva epizoda… Prvo mače se u vodu baca. Ali, za tadašnji YU strip to je bilo sasvim solidno. Još solidnija je bila reakcija publike, koja se, neverovatno, ali istinito, odmah zalepila za Kobru! U stvari, Tozina sama ideja – kaskader koji ima motiv da putuje po svetu, a u osnovi je Bernard Prins bez broda, to je bilo ono što se čitaocima jako sviđalo. Tako je i krenulo − prva epizoda u Italiji, druga epizoda čini mi se u Austriji, treća epizoda u Južnoj Americi, četvrta epizoda – Kobra visi usred Menhetna, peta epizoda – op, kod nas, i to na Korčuli! I tako… Uglavnom, bilo je dosta uspešno.

Da se vratimo na momenat na Vaš prethodni odlazak iz Dnevnika
Mi smo tamo radili kao honorarci. Kad sam se vratio iz vojske, oni su hteli da nastavimo Taru, ali da nam snize cenu. Na to nisam hteo nikako da pristanem jer drugim crtačima nisu snizili cenu, a i mene lično je grizlo i to što su neki crtači za mnogo slabije crteže dobijali iste ili čak veće pare. Posle sam čuo da neki smatraju da mi previše dobijamo, kružile su i druge ružne priče, ali nije ni bitno. U svakom slučaju, ja sam lako prešao u Dečje novine. Poznavao sam već i Mišu Mijatovića, koji je uveliko sarađivao sa Dečjim novinama. Počeli smo da se vrzmamo i po redakciji Marketprinta jer kad god bismo otišli tamo, oni bi nas poslužili lepo kafom i razgovarali s nama, umesto da rade svoj posao. Nama je tamo bilo lepo, dok jednog dana nismo shvatili da mi tim ljudima – Tozi Tomiću, Slavku Draginčiću, Đuki Jovanoviću smetamo! Sve u svemu, tako su počeli da se razvijaju i razgovori o saradnji, pa sam uradio i neke kratke stripove za SPUNK, sve dok se nisam zaposlio u Dnevniku za stalno. A tad se sasvim slučajno desilo da sam prešao u Marketprint

U to vreme javila se ideja za strip Petrovaradinski fantom
Ideja je pala, gde bi drugo, nego u klubu na X spratu Dnevnikove zgrade. I Toza i ja smo čuli još ranije nekakve priče o sedam spratova hodnika ispod Petrovaradinske tvrđave od kojih su tri potopljena. Toza je još znao i za izvesni feljton koji se odnosio na tu temu. Trebalo je tu uneti malo Marvel akcije, Maurovićeve Gričke vještice i malo Aleksandra Dime.
Osnovna ideja bila je da je jednog našeg oficira u Austrijskoj vojsci izdala komanda garnizona u bici na (valjda, sad se već ne sećam) Tekijama i da je njegov brat blizanac, betmenovski skriven u lagumima tvrđave, tamanio jednog po jednog izdajnika u Petrovaradinskom šancu... Trebalo je tu prikazati birtije, kurve, pomoćnika grbavca, dosta mačevanja i noćnih potera kroz močvare oko Dunava, raskalašne grofice, naduvane Austrijance, pijane šajkaše, zaverenike svih vrsta.... Ideja je bila dostojna pažnje, ali prosto nismo imali vremena da tu ideju realizujemo.
Građa je već bila sakupljena (uniforme, stare slike Novog Sada, planovi tvrđave i slično), ali nikada nismo stigli da to i upotrebimo jer takav jedan strip ne dozvoljava izlete sa strane. S obzirom da sam te 1983/1984. radio i Katu i Kobru i Tarzana i Bleka i Bilija i sitnuriju za Spunk, Fantom je mogao da bude samo opterećenje, pa nisam insistirao da se i to pokrene. Od svega je ostala samo jedna kolor skica za naslovnu stranu u boji. Teško da će se ta ideja ikada realizovati, bar što se mene tiče.

Period Vašeg rada u Dnevniku ostao je zapamćen od strane mnogih drugih crtača, koji su tada odlazili kod Vas, da im pokažete „kako se crta“…
Da, imao sam svoju kancelariju na šestom spratu Dnevnikove zgrade. Tu smo bili Branko Plavšić i ja. Branko kao domorodac, jer se on ranije zaposlio. Tu je bila i tehnička redakcija – Dule Dimitrov i jedan upisivač teksta, koji je kasnije zamenjen Marinkom Lebovićem. To je bila kancelarija u koju niko nije voleo da ulazi, jer se u njoj samo zezalo – niko nije ozbiljno radio. A i mi smo bili u restoranu na desetom spratu više nego što smo bili u kancelariji. Onda se norma određivala prema najslabijem, a ne prema najjačem – sva sreća, tako da smo Branko i ja svoju normu vrlo lako ispunjavali, tako da nismo gubili puno vremena stvarajući stripove, nego smo bitisali na desetom spratu, praveći planove. Uglavnom, društvo je tamo i dolazilo. Bio je to vrlo lep period.
Dnevnik je bio zadužen da svake godine prima po dva ili tri učenika iz Umetničke škole na diplomsku praksu. Tu sam upoznao i dosta mladih autora, iako se većina njih nije kasnije bavila stripom. Uglavnom, uvek smo imali vremena za svakog ko bi došao sa hrpom papira ispod miške, bilo da ga isečemo na pasja kola ili da ga pohvalimo. Uglavnom, mene je već onda počeo da bije glas da nemam rukavice i da sam nemilosrdan, za razliku od Branka, koji je uvek nalazio nešto dobro u svakom crtežu! Ali, ipak su kod mene dolazili…

U to vreme ste radili na Velikom Bleku
Da, s tim što sam se ja izvukao iz rada na Velikom Bleku još u startu. Kada me je pozvao Sreten Drašković i rekao da će me zaposliti kao crtača, ali da radim Velikog Bleka, ja sa odmah dao uslov: „Da, ali ne ovog Bleka“. Pitao me je zašto i odgovorio sam da ja jednostavno ne umem da crtam ovakvog Bleka. Ja moram da izguram nešto svoje. Pošto smo znali sve o licenci, dogovorili smo se da radim neke specijalne epizode, koje nećemo ni nuditi Italijanima. To je trebao da bude mnogo ozbiljniji Blek, a na kraju je ispalo… U svakom slučaju, Sreten je pristao i ja sam bio određen da radim epizode za Strip zabavnik. Onda je Toza napisao scenario za prvu epizodu, koja je trebalo da bude kao ozbiljnija, gde će Blek biti optužen i koja neće biti kao ostale epizode. Ja sam tu, naravno, već bio u svetu Anđela pakla, tako da je taj Blek bio apsolutno drugačiji. Uglavnom, ja sam se zabavljao, naročito dok sam u Bleku crtao ručne satove, prekidače za svetlo. Bilo mi je zadovoljstvo da razotkrijem Blekovu kratkovidost i nesposobnost da zapamti titulu Tigrice od Džajpura.

Učestvovali ste i u kreiranju stripskom lika Luna kralja ponoći?
Jeste, uradio sam i lejaut za celu prvu epizodu, tako da mogu da se prepoznaju moji pokreti, moje onomatopeje, a i za nekoliko naslovnica sam uradio lejaute. Naravno, uradio sam i likove i to na filmovima, tako da drugi crtači mogu bukvalno da ih precrtavaju.

Kakvo je Vaše mišljenje o tom serijalu?
Prvo i prvo, nisu smeli mene da poslušaju. Ja sam bio taj koji je hteo da stvori jednog superheroja. U to vreme sam mislio da je to dobra ideja, ali to praktično nije bio Lun. Promašio sam potpuno metu što se tiče Lunove ličnosti. Trebalo je da on više bude u nekakvom miljeu kao kod Džejms Bonda ili crnjih španskih stripova. Kako bilo da bilo, taj Lun i nije bio toliko loš. Ali je imao veliku dinamiku izlaženja i to je moralo brzo da se crta, a onda se jako gubilo na kvalitetu. Taj stripski Lun sem imena i prve epizode, nije imao puno sličnosti sa Lunom Mitra Miloševića. Imao je svoj stripski život, ali nije dostigao bogzna kakav kvalitet.

Sem Velikog Bleka, Kosmo je bio još jedan od licencnih stripova. Vi ste i ovom stripu dali svoj pečat…
Kosmo je bio prvi strip koji sam ja adaptirao. Čak su i Dnevnikovi lektori, sa kojima sam stalno ratovao, primetili da su tekstovi dosta skromni, pa smo pokušali da ih malo osvežimo i približimo našim čitaocima. Počeo sam da adaptiram tekstove, ubacujem kolokvijalne izraze, ulični rečnik. To je jedan od mojih pokušaja da uradim nešto, jer sam smatrao da prevodilac ne sme da bude samo bukvalan prevodilac, već da mora i da vlada sadržajem i da prilagodi prevod. Ono što danas čitamo po stripovima, kad je prevod u pitanju, najčešće je jako, jako loše. To mi je neko vreme dobro išlo, barem po reakciji čitalaca. Ali, onda smo se našli u čudu, jer više nije bilo epizoda! Ja sam napisao nekakav scenario, a kako je Miša Mijatović bio najbliži tom žanru stripa, on je predstavljao logičan izbor. Dogovoreno je da ja uradim lejaut, a Miša olovku i da istušira, pa da serijal ide nesmetano. Međutim, ispostavilo se da je Miša Mijatović izuzetno spor crtač, tako da on nije imao snage da istera tempo. Isto je bilo sa Vestern kolekcijom. Dok smo mi za godinu dana završili sve epizode, Miši je trebalo dve godine da istušira jednu epizodu!

U to vreme ste za Neven uradili jedan strip koji je doživeo veliku popularnost – Troje nesalomivih
To mi je jedan veoma drag strip, koji me je pomalo vratio Poručniku Tari i partizanima. Stvarno sam ga sa uživanjem radio. Toza je dao odličan predložak. Kako su glavni junaci bili dvoje klinaca, nismo imali puno problema sa ideologijom. Pošto je Toza Crnogorac, naravno da je i glavni junak bio Crnogorac. Našli smo pravi majdan inspiracije u jezičkim razlikama. Sa drugom epizodom sam bio nešto manje zadovoljan, pošto se odvijala u gradu, pa sam morao da crtam zgrade i nameštaj, što baš i ne volim. Svejedno, opet smo uspeli da napravimo jedan strip koji i jeste i nije puno ličio na Otpisane.

Početkom karijere gotovo isključivo da ste radili po Tozinim scenarijima. Kako je izgledala vaša saradnja?
Pošto smo uvažavali jedan drugog, tu nije bilo problema. Problemi su nastali kada sam ja počeo sve više i više da menjam Tozin scenario. Imali smo dosta unikatan sistem rada: on napiše sinopsis, ja odobrim sinopsis – bio je to dosta demokratski sistem rada – on mi ponudi ideju, pa ako mi se svidi ideja, idemo dalje. Ako ne – radimo nešto drugo. Znači, nije me terao po svaku cenu da radim sve što on zamisli. Kada bi bio gotov sinopsis, onda bi on radio celu razradu, onako kako je on zamišlja. Od te razrade obično nije ništa ostajalo, pošto sam ja poznat po tome da sam svojeglav, ali svejedno, pošto je on to dobro radio, dramaturški dobro delio – rezovi su bili na pravim mestima, onda nije bilo problema. Već posle početka saradnje, kad smo se malo uhodali, on više meni nije ni stavljao napomene „iz donjeg rakursa“, „iz gornjeg rakursa“, on je samo opisivao radnju, jer je znao da ću ja to rešavati onako kako ja hoću, pa što da gubi vreme. Pošto sam ja onda u tome menjao i dinamiku i broj scena, onda sam uglavnom i upisivao radni tekst. To bi onda išlo opet kod Toze i on bi upisivao nanovo dijaloge, prepravljao, ispravljao ili ostavljao ono što je moje. Konačan rezultat je bio neki zajednički rad. Na kraju pretposlednje epizode KobrePapan, dijaloge sam, recimo, radio sâm i ostala je samo Tozina priča. Poslednju epizodu sam radio sâm – tad sam već počeo da sarađujem sa Ervinom Rustemagićem. Toza je već uveliko radio Nindžu i druge stripove, tako da tu više nije bilo prostora za saradnju.

Dolazimo do Ket Klou za koju je poznato da je bila jedan od predloga za saradnju sa Dečjim novinama, zajedno sa Džijom i Sajborgom
Uradili smo sva tri predloga i nismo imali pojma šta će biti prihvaćeno. To je dato uglavnom beogradskim crtačima da tuširaju, pošto ja nisam mogao da prihvatim da sve to istuširam. Desilo se da nije bilo ili dobre volje ili umeća, jer kada smo dobili te table nazad, rezultati su bili vrlo mršavi. Ja sam iscrtao tri ili četiri strane Džije, dve ili tri strane Sajborga i jednu ili dve ili tri strane Ket Klou. Te table su date različitim crtačima. Na primer, imam jednu tablu Sajborga koju je tuširao Željko Pahek – on je dobio to na probu. Uglavnom nismo bili zadovoljni rezultatima. Ili nisu imali volje, kao Pahek − vidi se da je to radio preko volje – ipak je njegov svet drugačiji od Marvelovog i bolje je na kraju što ga sve ovo nije odvuklo od njegovog sveta. Sve u svemu, ja sam morao da preuzmem na sebe i Ket Klou. Prva epizoda, koju je Toza napisao, ona je i zaživela. Ali, posle prve epizode, Toza se pogubio u Blekovima i jednostavno nije stizao. Pošto smo već radili i sa Forumom, pa sam poznavao Slavka Draginčića, onda sam ga pitao da li bi on pisao scenario. On je pristao, ali ni on nije izdržao. Jednu epizodu je isterao do kraja, s tim što je poslednji deo bio već prilično na mišiće, s obzirom da je, kao urednik, u Marketprintu imao pune ruke posla. No, to je meni dalo prostora da počnem da gradim Katu onako kako sam mislio da treba. Da budem iskren, ipak me je sputavala i Tozina koncepcija, a i Slavkova. Tozina koncepcija je bila previše marvelovska, a Slavkova suviše klasična. Ja sam oduvek voleo da se zezam u stripovima i Ket Klou  je bila prilika da radim stripove za svoju dušu, za razliku od Kobre i Bleka i u stvari sam jedva dočekao da radim sam. Mislim da se to i vidi već u prvoj epizodu nakon Gauntcat, da je to nešto sasvim drugačije, da odjednom se tu nešto menja. Ket Klou nije samo običan superheroj, zagovornik „american way of life“.

Ket Klou je Vaš najpopularniji strip u inostranstvu. Kako objašnjavate takvu popularnost, posebno u Skandinaviji?
Skandinavija je imala jako veliku tradiciju sa stripovima, odnosno objavljivanjem stranih stripova, pošto njihova sopstvena produkcija nije bogzna kakva, kao i nemačka, uostalom. Ali, oni imaju i tradiciju objavljivanja klasičnog stripa. Kod njih je i dan-danas najpopularniji Fantom. Marvela su oni, u suštini, malo objavljivali. Marvel kod njih nikad nije zaživeo, kao ni kod nas, uostalom. A Ket Klou je bio tako neka sredina između jednog i drugog. Nije sadržala ništa što se njima ne sviđa, a sadržala je dosta toga što im se sviđa. Da je bila čisti Marvel, verovatno ne bi uspela.

Takođe za skandinavsko tržište radili ste sa Sibinom Slavkovićem, isključivo kao scenarista i strip Stormi i Ajsberg. Kako je došlo do ideje za taj strip?
Sibina sam upoznao još 1978. kada sam izašao iz armije i kada sam počeo da sarađujem sa YU stripom. Dugogodišnji smo prijatelji i kumovi i mnoge smo stvari radili zajedno. Kada smo se zaposlili zajedno u Marketprintu i radili na Tarzanu, sedeli smo u potkrovlju jedan preko puta drugog. Naravno da smo o svemu pričali i bilo je logično da ostvarimo neku pravu saradnju. Dosta epizoda Tarzana smo ostvarili zajedno, ili po mom scenariju, pa je on sam crtao, ili sam ja radio olovku, a on tuširao. U vesternima imamo čak obrnutu situaciju – da je on radio olovku, a ja tuširao.
Uglavnom, dosta smo bili vezani. Ništa onda neobično nije bilo da i Stormi i Ajsberg radimo zajedno. Pošto sam onda je sarađivao sa Ervinom, a Ervin je sarađivao sa Skandinavcima, bilo je najnormalnije da predložimo Ervinu da plasiramo nešto Sibinovo. E, sad, Sibin nikad nije imao dovoljno vremena, pošto je radio i kao urednik, tako da od Stormi i Asjberg nije puno urađeno. Još uvek postoji scenario za drugi album, koji nije završen, jer se Sibin ne usuđuje da započne razrešenje priče koje se odigrava na stejdžu tokom koncerta hevi metal grupe na stadionu sa 100.000 fanova.

Da se vratimo radu na Tarzanu
Šta reći o Tarzanu, a da se ne zna. Toliko puta smo spominjali pravila kojih je trebalo da se pridržavamo. Mnogi misle da su ta pravila bila zakovana za crkvena vrata, ali ne. Jedino se znalo šta nije poželjno − otprilike to da Tarzan ne sme da ubije nikoga, ne sme da poljubi nijednu drugu ženu i, joj budalaštine, da ne smeju da mu se crtaju bradavice! Ali, nije bilo teško pristati na ta pravila. Možeš misliti, priča ionako nije smela da ide u prevelike ekstreme. Ja sam ipak otišao par puta i to je prošlo bez stresova. A prošlo je jednostavno zato što Edgar Rajs Barouz u tim godinama i nije previše obraćao pažnju na to kao kompanija, već je to prepuštao nosiocima posla, a to je bio Atlantik. Tamo su ipak bili ljudi koji su malo slobodnije gledali na sve to, a i mi smo imali naše prethodnike Špance, kojima je svašta prolazilo, pa nismo imali neki kompleks. Držali smo se neke zlatne sredine da ne talasamo. Sve dok se dobro prodaje, svima dobro. Čemu čačkati, pa da izazovemo neki incident, koji bi nam samo škodio.

Imponuje Vaša angažovanost na Tarzanu. Skoro u svakoj epizodi da ste imali udela, bilo kao scenarista, ili ste radili lejaut, ili ste tuširali…
Ja sam zapravo bio neka vrsta supervizora. I to takav neprijatan supervizor da, ako mi crtač donese neku epizodu, umesto da mu objašnjavam šta ne valja, ja uzmem olovku i prepravim kako mislim da je bolje. Verovatno sam u tom procesu nekome i nagazio na žulj, ne bi me čudilo. Ali, posao je posao i tu nije bilo mesta za sitne egocentričnosti.

Da li ste uživali u radu na Tarzanu?
Neke epizode su mi bile izuzetno dosadne, što ne znači da ih nisam crtao profesionalno. To je, recimo, većina epizoda Slavka Draginčića, koje su klasičan Tarzan i koje sam ja mrzeo isto koliko i epizode Džona Selarda, jer je tekst bio književni, bez iskrica i petardi, bez ličnog pečata zanimljivog za čitaoce. Zato sam pravio neke svoje izlete, a koje su Šveđani tolerisali. Te epizode nisu padale ispod proseka tiraža, što znači da je zadovoljen nivo i to je bilo OK. Te neke krive Drine koje sam ja pravio, nisu bile neko značajno odstupanje od Tarzana, ali su za mene predstavljale rasterećenje, da radim nešto što volim. Recimo, u epizodi Samantin hram, koja je po tekstu vrlo, vrlo klasična, ja sam kreirao grafički izgled Amazonki. Čisto sumnjam da je Slavko Draginčić mislio da će Amazonke biti pankerke, maskirane kao superheroji, sigurno ih nije tako zamišljao dok je radio scenario. Dakle, i te epizode koje sam radio i koje su mi malo teže padale, ipak sam u njima pokušavao da unesem neku dozu humora, da ih navrćem na svoju vodenicu, kako bih sebi olakšao. Sve češće i češće sam počeo da pišem scenarija za svoje epizode, kako bih mogao da radim onako kako sam želeo. Ima dosta epizoda koje su meni drage, barem koliko Ket Klou i Kobra. Recimo, epizoda Zvezda, gde sam se baš ono zezao i koja je u stvari pravi humoristički strip i gde se puno smejem i na svoj i na Tarzanov račun. Onda, epizoda Tigar − tu mi je Toza dao dosta veliku slobodu da istumačim scenario onako kako ja mislim. Da ne govorim o Kalonga pentalogiji, u kojoj sam uživao, pošto sam, posle ne znam koliko vremena, ponovo radio Kobru. I proturio par psovki ispisanih kao fol na arapskom. Samo je jedan arapski student u redakciji Strip Arta provalio da sam u epilogu Kalonge šeiku Džafadu podmetnuo tekst uputstva za Akai kasetofon ispisan na arapskom!

Jedan od izleta van realističkog stripa bio je Bili The Pljuc
Da, Bili The Pljuc je bio pravi odmor. Jedino što nisam znao šta ću s njim i gde sve to vodi. Ako pogledaš prvu epizodu, ona je u nekom čudnom stilu, strašno škrabav stil. Uopšte se nisam trudio da to lepo crtam. Mislio sam da to tako radim radi sporta. Ali, već u drugoj epizodi u meni je proradio već spomenuti Bil Hik Hok i neka želja u meni da to stvarno uradim onako malo drugačije. Kad pogledaš prvi album Bili The Pljuca, možeš videti toliko šarenila, toliko različitosti u stilovima, toliko se vidi da nisam imao pojma di ću – šta ću s tim, već sam crtao onako kako mi je padalo napamet, ili u trendu onoga što sam tada crtao –recimo Anđela pakla ili nešto skroz bez veze. Ne bih mogao da kažem da je Bili The Pljuc rađen u jednom stilu. Neke table sam radio veoma pažljivo, da bih opet neke naredne uradio sa mnogo manje pažnje. Čak i lik Bilija varira, počevši od šešira, pa do celog tretmana.

Pre nekoliko godina ste se vratili radu na Bili The Pljucu po scenarijima Darka Macana. Čija je to bila ideja?
Inicijativa je bila moja. Imali smo problema u Stripoteci da popunjavamo zadnju stranu. Autorska prava su postala skupa, a ja se nisam baš bavio pametnim stvarima i smatrao sam da jednu tablu mesečno mogu da isteram. Nisam valjda tol’ko zarđao! Ali, onda smo se našli u problemu da ja jednostavno više nisam razmišljao na taj stari način. I onda nam je trebao scenarista. Toza je isto bio zauzet. Onda sam se setio, pošto sam u to vreme čitao Macanovu Borovnicu i baš mi se jako svidela, da predložim Macana. Naravno, Macan je to iz cuga odbio. Smatrao je da jednostavno nije za to, zbog „bolesti autoriteta“. Rekao je da bi više mislio da li bi se to meni dopalo, nego kako da napravi dobru priču. Na kraju je to stvarno tako ispalo. On je to sve teže i teže radio i stigli smo do petnaeste strane i tu smo stali. Šteta.

Spomenuli ste saradnju sa Ervinom Rustemagićem. Kako je tekla ta saradnja?
Saradnja je bila izuzetna, a krenula je sa Kobrom. Ervin je preuzeo sve stare epizode Kobre, kako bi ih objavio napolju. Čak sam počeo da radim i nastavak – Arizona heat, sa ciljem da se pretvori u serijal koji će ići. Međutim, kada je Kasterman objavio Kobru u Nemačkoj i kada su je objavili i Holanđani, Kobra baš nije naišla na željeni odziv publike. Govorio sam Ervinu da su šanse Kobre jako slabe, jer taj stil „roady“ filmova je ipak istorija. Bilo bi to praktično samo podgrejavanje starih tema, što baš i ne bi steklo čitaoce i na kraju se to pokazalo kao tačno. U to vreme ja sam već radio i Ket Klou, koja je mnogo bolje krenula. Uglavnom, Ervin je uspeo da proda Ket Klou na nekoliko mesta, tako da je bilo lepo sarađivati!

Sredinom 1990-ih radili ste za američko tržište…
Prvo sam počeo da radim Ghost za Dark Hors. Posle toga, bilo mi je ponuđeno da uradim i Black Pearl. To je bilo u Ervinovom periodu saradnje sa Dark Horsom. Onda je bilo aktuelno i da se Herman proda Dark Horsu. Pošto je za Malibu već bila objavljena Ket Klou, čime sam ja u Americi stekao neko ime, ovi iz Dark Horsa su mi lako dali da nastavim s Ghost. Nisam previše uživao u tome, mada je posao bio izuzetno lak. Ja sam radio samo olovku, a tuširao je izuzetni Bernard Kole, koji sad radi za Francuze. To što je uradio za Ghost, to ja ne bih uspeo za 130 godina da uradim, da tako smirim liniju, upeglam taj crtež, da bi to bila prava stvar koja odgovara originalu, koju je radio Alan Hjuz. Dobro, ja Ghost interno zovem Dušica, jer mi je bez veze da žensko zovem Ghost. Ta avantura sa Dušicom mi je bila lepo iskustvo, ali dosta sam se namučio, jer se nisam slagao sa načinom pričanja, sa dramaturgijom i uopšte sa ciljem koji je postojao. U stvari, nisam se slagao sa scenaristom. Sve je to bilo previše konfuzno, previše trivijalno, previše je bilo jeftinih štosova u tome, šokova radi šokova – nije mi to previše prijalo. Iritiralo me je licemerje izdavača koji nisu dozvoljavali da se vide sise, ali su insistirali na koljačini, prosipanju creva i razmazivanju mozgova po zidovima.
Ali, bilo je to vreme kada se nešto moralo raditi, je l’? Tu onda otprilike spada i Black Pearl. Taj posao sam prihvatio dosta nevoljko, u startu mi se nije svidelo čim sam pročitao scenario, koji nije bio u stvari scenario, već je Mark „Skajvoker” Hamil u jednoj svesci iscrtao sve. To mi je dosta pomoglo u radu, da ne mislim previše šta tu treba crtati, ali ono što me je totalno razočaralo jeste davanje tih crteža na tuširanje bukvalno drugorazrednim tušerima, koji su to apsolutno upropastili. A onda su ga koloristi dokrajčili skroz. Sama ideja Black Pearl je izvrsna – mali čovek, koji se bori protiv globalizacije i protiv orvelovskog uređenja. Sve je to bilo OK, ali ni Mark Hamil, niti Erik Džonson nisu bili dorasli tom poslu. Dramaturški je to bilo haotično, zdudano, sa rezovima na bezveznim mestima. Ostavili bi mi pet slika na stranama gde ljudi pričaju, a tamo gde je akcija – dvanaest! Bukvalno sam se pogubio u tom crtanju čiča gliša, tih malih ljudi koji se i ne vide, bez ekspresija lica… Onda se nisu ni njih dvojica usaglasili sa Dark Horsom koji će stepen erotike biti zastupljen, pa je jedna verzija izašla u sveskama, druga u tvrdom povezu. Bilo je tu svašta. Sve u svemu, taj strip nije nešto čime bih mogao naročito da se ponosim. Malo je tu ostalo od mene, osim nekoliko majica na kojima je pisalo Bajaga, Riblja čorba i Gerometal i Larsa Ulriha pored Pamele Anderson u kafani… Kad spomenuh Pamelu, radio sam jedan cross-over između Dušice i Barb Wire. Cross-over je bio takav da se Barb Wire pojavila bukvalno na tri strane i to vezana za nekakvu stolicu, pa nije bilo prilike da joj se vide sise. Čemu onda taj cross-over???

Bilo je pokušaja saradnje i sa drugim američkim izdavačima, sa stripovima Aleida i Gicko i Njonja?
Aleida je trebalo da bude nekakav „fantazisajberpanksasisamaištatijaznam“ serijal za Hevi Metal magazin u režiji Strip art fičersa (SAF). Martin Lodevajk je uradio scenario za prvu epizodu i dan-danas obećava da ce uraditi nastavak. Najsmešnije je to sto je strip dobio dobre kritike (valjda zbog junakinje koja je ličila na Pamelu Anderson) i Hevi Metal je bio zainteresovan, ali Martin nikako nije mogao da se skocka. Ostalo je na toj jednoj epizodi.
Gicko i Njonja je pilot epizoda rađena u okviru saradnje sa Platinum Studios iz Los Anđelesa. Jedan deo studija se bavio predlozima i promocijama ideja za TV serije. Moja prvobitna ideja da serija bude o dva pandura u Nejtan Never miljeu nije prošla i dirigovano je da se stvar prizemi na trivijalniji nivo, pa smo tako dobili petparačku priču o čudovištima iz kanalizacije i kvazi dosije X teoriju zavere. Primedba je bila i na lik brkatog sredovečnog policajca. Navodno, teško je naći glumca koji bi ličio na njega. Tu sam se dobro zakačio sa njihovim urednikom Polom jer sam ga pitao kako je moguće da ja u ovim pizdincima znam za Berta Rejnoldsa i Denisa Farinu a on nema pojma. Bilo je reči i o još jednom liku za kojeg sam predložio Boba Gantona, ali se genijalac izjasnio da ne zna ni tog glumca. Onda sam ja pošizio i odvalio da nemam šta da tražim sa tipom koji nije gledao Bekstvo iz Šošenka. Ervin nas je jedva smirio, ali smo na kraju postali dobri prijatelji, naročito kada je ekipa iz Novog Sada na čelu sa Goranom Đukićem obavila dobar posao u prezentaciji Kauboji i vanzemaljci. Naslovna strana za promotivni strip gde kauboj beži od ogromnog NLO-a urađena je prema Goranovom crtežu.

Sarađivali ste i sa Bonelijem?
Saradnja je išla preko SAF-a. Radio sam neke probe za Martija Misteriju, koje su odbijene, ali su mi dali scenario za jednu epizodu u ediciji Zona X. Posao k'o posao. Nešto baš i nisam bio srećan s tim poslom. Stalno su nešto zakerali i sitničarili, a nisu davali dovoljno podataka za crtanje. Na kraju je čak neki crtač izmenio nekoliko kadrova, ne znam ni ja zbog čega, a jednu stranu su objavili okrenutu naglavce. To što mi nisu ponudili drugi scenario shvatio sam kao olakšanje, a ne kao lošu činjenicu.

Da li ste nekad doživeli slavu u inostranstvu?
Nisam se previše kretao u inostranstvu, da bih to doživljavao, ali recimo, trenutno se dopisujem sa jednim Italijanom, koji me pamti po jednoj epizodi Bleka objavljenoj u Italiji, a ovih dana sam, recimo, popričao na forumu i s jednim čovekom iz Turske, koji zna za Kedi Kiz iliti Ket Klou na turskom i koji kaže da je taj strip bio popularan tamo. Prošle godine sam u Makarskoj razgovarao s nekim turskim izdavačima, koji isto znaju Ket Klou. Pita me šta sam radio u to vreme, zanimala se… Što se tiče Skandinavaca, u kontaktu sam i sa Lenom Olmark i sa Sigbjornom Stabursvikom, urednicima Magnuma dok ih nije kupio Semik, tako da imam informaciju iz prve ruke da li su moji stripovi bili popularni ili ne. S druge strane, Ket Klou je tri godine zaredom bila proglašavana za najpopularniju junakinju u Švedskoj. Bitno je da je bila ispred Akse, što ovde ne bi moglo da se desi! I još bitnije da je Romero morao da napravi nekoliko naslovnih strana za Ket Klou, jer on onda, pošto se odvojio od agencija, nije imao posla, pa je morao da prihvata svašta, između ostalog da uradi i naslovnice Ket Klou.

Kako je došlo do inicijative za strip Balkan ekspres, kako je tekla saradnja sa Gordanom Mihićem i kako danas gledate na taj strip?
Sibinu je, kao uredniku u Marketprintu, palo na pamet da je Stripoteka mnogo zakinuta za domaći strip. U stvari, grizli su ga nostalgija za YU stripom i nedostatak serijala. Kratki stripovi nisu bili njegov fah, a Tarzana smo samo uslovno smatrali domaćim ostvarenjem. Potkrovlje Marketprinta je, pre svega, bila prostorija za kafenisanje i torokanje, nešto slično Dnevnikovom desetom spratu, pa tek onda redakcija legendarnog magazina. U jednom takvom sukobu radnih dužnosti i prečih zadovoljstava, poveo se i razgovor koja bi tema bila zgodna. Po medijima se već pričalo da su u toku pripreme za film Balkan ekspres 2 i ideja je sama isplivala.
Kontaktirali smo sa gospodinom Gordanom Mihićem, on se ljubazno odazvao pozivu da dođe u Novi Sad i posle jednog poslepodneva provedenog u bašti jednog kafića u Radničkoj ulici, kockice su bile složene. Gordan se odmah složio da filmski scenario mora da pretrpi sažimanje i sa puno poverenja taj deo posla prepustio meni. Osnovni dogovor je bio da mu kopiju svake epizode pošaljemo na autorizaciju. Nikada nije imao nijednu primedbu što mi i dan-danas imponuje, pošto Gordanov rad veoma cenim i smatram ga najboljim piscem dijaloga u domaćim filmovima.
Kao čovek, Gordan je na Sibina i mene ostavio izuzetan utisak. Predusretljiv, nesebičan i pre svega skroman. Osobine koje poseduju samo istinske veličine svog posla. Takav osećaj bezuslovnog prijateljstva sam osetio još samo u susretima sa Džoom Kjubertom i Serhiom Aragonesom. Razgovarali smo kao da se godinama poznajemo i družimo.
Mislim da se i u samom stripu Balkan ekspres vidi da sam mu pristupio sa dužnom pažnjom. Moj primer je sledio i Branko Plavšić koji je, uz nekoliko epizoda Tarzana, baš u Balkan ekspresu pružio ono najbolje iz sebe.
Branko i ja smo imali nameru da nastavimo rad na Balkan ekpresu (fali još jedan album da bi priča bila zaokružena), ali je njegova prerana i tragična smrt te planove obezvredila. Trenutno, Sibin i ja prikupljamo materijal tako da će Balkan ekspres ove godine izaći kao integral od 120 strana (četiri epizode objavljene u Stripoteci i dve neobjavljene). Celo izdanje će biti u spomen Branka Plavšića i sadržaće njegovu biografiju, stripografiju, neke njegove rane radove i dva stripa koje je poslednje uradio. Igrom slučaja, ta dva stripa su njegov i moj zajednički rad. Celokupan prihod od albuma je namenjen Brankovoj porodici.
Čitajući Balkan, sada tokom priprema, mogu da kažem da i danas deluje sveže i originalno. Vremenska distanca je pokazala koliko je Gordanov predložak čvrsto utemeljen, koliko je univerzalan i koliko je prihvatljiv za sve generacije. Epizode, koje su ovako skupljene na gomilu, deluju još čvršće i kompaktnije. Tokom razvučenog objavljivanja u Stripoteci, nije se moglo primetiti koliko priča ima sulud indijanadžonsovski tempo, a na galeriji likova bi nam mogao pozavideti i Viktor Igo. Počevši od Popaja, kojeg ne možeš uhvatiti ni za glavu ni za rep, preko večito upaničenog i smotanog Pika, do haotične Koviljke, koja je kao stvorena da je na filmu otelotvori Seka Sabljić.
Balkan ekpres je samo fizički stari strip. Po svemu ostalom, možemo na njega da gledamo kao na premijeru.

Sarađivali ste i sa čuvenim novosadskim rediteljem Želimirom Žilnikom na filmu Lijepe žene prolaze kroz grad?
Žilnikov film Lijepe žene prolaze kroz grad je dosta neobičan po svom sklopu i izrazu.  Tema, kostimi... Žilnika je sve to podsetilo na strip i želeo je plakat u takvom stilu. Neko ga je uputio na mene i tako smo se našli. On je objasnio šta želi, ja sam objasnio šta se može i, sve u svemu, dobili smo najstripskiji plakat domaćeg filma.

Učestvovali ste i u međunarodnom projektu Durchbuch
Da, to je projekt koji je išao preko Ervina, a povodom rušenja Berlinskog zida. Od naših autora bili smo nominovani Pahek i ja. Uradili smo po četiri strane i mogu da budem ponosan pošto su moje i Pahekove priče među boljima. Naravno, nismo mogli da se merimo sa Mezieresom, koji je uradio dve izvanredne strane; Bilalov rad je bio izvrstan… a mi smo bili negde u sredini. Meni je najvažnije što sam se našao u tako dobrom društvu.

Kako ste doživeli raspad Jugoslavije – lično i profesionalno?
Lično – vrlo loše. Sve je stalo, uništeni su izdavači. Bio sam primoran da radim za strane partnere, čime baš nisam bio oduševljen, jer nisam mogao da radim ono što volim. To dokazuju i Dušica i Black Pearl. Sva sreća, Kata je dobro išla, pa sam ipak bio na svom terenu. Nažalost, sve manje i manje sam mogao da se bavim stripom. Jer, rad na  stripu je zahtevan. Traži vremena, a ne plaća se redovno. A, čovek, kad ima porodicu, ipak mora da obezbedi neki redovan prihod. Sve više i više sam se okretao poslovima koji su manje, ali redovnije plaćeni. U to vreme počinje moje bavljenje muzikom – iz prostog razloga što nisam imao šta da radim. Poslove koji su mi obezbeđivali egzistenciju radio sam brzo i lako i ostajalo mi je puno vremena, pa sam se jedno vreme gotovo sasvim posvetio muzici. Sa Jocom Grivom sam osnovao GeroMetaL i 1993. godine smo snimili prvi album Der Rauch Am Waser, a 1996. drugi, nazvan Cat Claw. Na tom albumu je i pesma posvećena našoj omiljenoj Olučarki. Jedini dodir sa crtanjem sam imao kada sam pravio omote za naše žive nastupe i kasete, pošto sam sve svirke redovno snimao.

Desetak godina unazad, ono što je privuklo pažnju su knjige koje ste uradili na sopstvenu inicijativu, a koje su na neki način povezane sa istorijom…
Za mene, istoriju, najkraće rečeno, predstavljaju vitezovi. Sve što je na konju, u oklopu, s mačem u ruci, bez baruta, to je moj domen interesovanja. Godine 1996., u celom ratnom i ekonomskom haosu, počeo sam da se bavim dizajnom, a i pojavio se čuveni Vindous 95, u kojem sam prepoznao velike mogućnosti upotrebljive za dizajn. Mic po mic, prvo Korel 6, kao i svaki početnik, a onda sam se bacio u Fotošop. Prvo sam radio nešto što baš i nije ličilo na mene. Pokušavao sam da kolorišem, da nađem neku zlatnu sredinu između fotošopa i klasičnog crteža. Uglavnom, u tom zezanju sam napravio i nekih desetak ilustracija vitezova, koji još nisu imali svoja imena. U to vreme sam počeo da radim honorarno za Zmaj, uglavnom ilustracije i omote za knjige… Njihov urednik je video te moje crteže i pitao me zašto to ne objavim. Nisam video puno potrebe za tim, ali me je on ipak nagovorio. Predložio je da ih vežemo za narodne pesme. U tom stilu sam uradio još nekih sedam-osam crteža. Izabrali smo „akcione“ pesme iz pretkosovskog, kosovskog i postkosovskog ciklusa. Sve je to objašnjeno u predgovoru te knjige. Sad, druga je stvar što neki nisu čitali taj predgovor, pa su drugačije shvatili tu knjigu, ali dobro. To je bio moj prvenac, što se tiče knjiga.
Približavala se 2004. godina, godišnjica Prvog srpskog ustanka i bilo je prirodno da se nešto uradi na tu temu. E, sad je bio problem to što to nije bio moj teren. Nisam bio baš oduševljen kuburama, šišanama i čačkalicama zvanim jatagan i negativcima u gaćama. Seo sam, prikupio materijal, ispisao ceo tekst o Prvom srpskom ustanku onako kako je mene zanimalo, a to je da u knjizi bude sve ono čega nema u knjigama istorije. Znači, kako se jedan ustanik ožder’o, ispalio top i ubio pašu i kako Karađorđe nije bio sposoban ni rođenog oca da pošteno ubije.
Zahtevno crtanje temperama nisam mogao sam da izvedem, pa mi je tu puno pomogao Sibin, koji je kolorisao moje olovke. Što se teksta tiče, urednik ga je dao na recenziju i dva od tri recenzenta se nisu složila da to bude jednostavan zabavan tekst. Mislili su da bi to moralo da bude mnogo kapitalnije delo, što uopšte nije bila moja ideja, jer sam imao drugačiju ciljnu grupu. Ali, uredniku se svidela ideja da napravi kapitalnije delo, pa je dao jednom profesoru da on napiše tekst. Uglavnom, taj tekst uopšte nije u skladu sa ilustracijama. Preozbiljan je. Nije uopšte loš tekst – naprotiv, ali sve ono što sam ja hteo da izbegnem, sada se pojavilo − kojekakvi Ičkovi mirovi, pregovori, drž-ne daj, Praviteljstvujušči sovjet, skupštine opština... sve ono što sam ja mrzeo iz istorije, sada se pojavilo. Ali, ’ajde… Sam projekt već odavno nije bio skroz u mojim rukama i izašao je takav kakav je. Ekskluzivan, sjajan, upečatljiv i edukativan, ali sa jako malo Baneta u njemu.
Poučen iskustvom, nisam dozvolio da treća knjiga bude toliko van moje kontrole, pa sam ja napisao tekst, a ilustracije su plod saradnje sa Sibinom i Goranom Đukićem. Radili smo svetovnu biografiju Svetog Save iliti Rastka Nemanjića – detinjstvo, odlazak na Atos, monaški život i život kao Svetog Save. Što se tiče njegovog teološkog bivstvovanja, za to su se pobrinuli drugi autori, pa su napisali jedan dodatak na kraju knjige – ja nisam stručan za to. Sibin i ja smo se ograničili uglavnom samo na ono što se znalo o Svetom Savi, na činjenice. Nismo se bavili čudima, već smo uradili jednostavno jednu biografiju, da deca kojima tamo negde visi slika Svetog Save jednostavno znaju ko je bio taj čika. Iz naših udžbenika, deca u stvari slabo znaju ko je Sveti Sava. Da bi sve bilo verodostojno, Goran i ja smo, stopama Rastka Nemanjića, obišli celu Južnu Srbiju.

Kad je u pitanju knjiga o Kosovskoj bici, koliko detaljno ste se bavili proučavanjem?
Pa, evo ovako − Junaci narodnih pesama nastali su igrom slučaja – zato što se štošta poklopilo. 1804. nastala je jer je bila zgodna prilika. Sveti Sava je nastao iz namere da se nekome nešto objasni i da to ostavi nekakvog traga, a Kosovska bitka je rezultat mog, sad već 30-godišnjeg bavljenja tom temom. Jer, od prvog pojavljivanja feljtona Petra Tomca, počeo sam drugačije da gledam na takvu tematiku. Prikupljao sam materijal, interesovao se za sve u vezi sa bitkom, zapisivao razne podatke koje sam nalazio. Sve je to stajalo u dve deeebele fascikle kod mene, podsećajući me da moram to jednog dana da uradim.
I sve tako do momenta pojave interneta. Tada se pojavila mogućnost da dobijem sliku o Kosovskoj bici drugačiju od one iz naših izvora. Kada sam ušao na sajt turskog Ministarstva nauke i kulture, pročitao sam gomilu prikaza Kosovske bitke, potpuno drugačijih od našeg, a koji uopšte ne govore o tome kao nečemu jako važnom za Srbe, već o svemu tome govore hladno. Kad su mi prevodi turskih izvora postali dostupni, onda je već stvar postala ozbiljnija. Onda je samo trebalo sesti i nacrtati. U jednom momentu se desilo da sam imao vremena i za to. Stvarno sam se posvetio tom zadatku, tako da sam napravio jednu prilično razložnu knjigu, koja svakog klinca može samo da podstakne da se dalje udubljuje u tu tematiku. Namerno sam izbegao sve one mitologije, odnosno pokušao sam da ih objasnim činjenicama i kako je do tih mitova došlo. Nisam stavio u knjigu sve što znam i sve što mislim. Na primer, osudu kneza Lazara, zato što nije pomogao Vukašinu na Marici − to sada ne bi bilo politički korektno. Uglavnom, sve ono gde se nisam slagao sa istoričarima, to je u knjizi. Postoji jedan deo, koji je, naravno, čista fantazija. To je moje viđenje toka bitke, ispričan romansirano. I u Predgovoru i u Pogovoru ne tvrdim da se to tako desilo,već da je to jedan od mogućih tokova bitke.

Krajem 1990-ih, u verovatno najgorem vremenu za strip, na kioscima se ponovo pojavila Stripoteka. Od samog početka Vi ste bili član Redakcije?
Pre nego što je Stripoteka prešla na stend baj (naravno, tada to nismo znali), ja sam u Marketprintu bio zaposlen kao crtač stripa. Balkan Express je stigao do četvrte epizode, a Branko i ja smo otišli na nešto što se zvalo „prinudni odmor“, u toku kojeg su urađene još dve, neobjavljene, epizode.
Kada je Stripoteka obnovljena, srećna okolnost po mene je bila to da sam se već uveliko bavio kompjuterskom pripremom za štampu, tako da sam upao u proces obnovljene Stripoteke, ne kao crtač, nego kao tehničko osoblje. Tako se i desilo da je u impresumu pisalo: „naslovna strana  − Bane Kerac“. Mnogi su mislili da sam ja to i crtao. Nisam – ja sam to samo ubacivao u kompjuter i obrađivao, kao i svaki tehnički urednik. Kasnije je to ispravljeno u „likovna obrada naslovne strane“. To mi je i dan-danas u opisu radnog mesta.

Kako danas izgleda život Stripoteke, odnosno Marketprinta?
Recimo sa visoko podignutom glavom (neki bi rekli − nosem), ali su noge sve teže i teže. Stripoteka i uopšte stripska izdanja nikada nisu bila visoko profitabilna, za razliku od 1960-ih i 1970-ih. U periodu nakon toga, Marketprint više insistira na svojoj drugoj delatnosti, a to su pisana izdanja. Stripoteka i albumi praktično izdržavaju sami sebe. Ali, onog neophodnog profita, koji bi obezbedio nešto jače, kao što je, na primer, izlazak Stripoteke u boji, još uvek nema.
Mi smo stalno na toj granici da smo na korak do nečega, ali nema dovoljno resursa da bi se napravio jedan pravi korak, da bi se ojačala produkcija, a samim tim bi se ojačalo i tržište. Tržište ne zavisi samo od moći kupca. Zavisi i od ponude. Stripoteka je, zasad, takva kakva je. Ako me pitaš dokle će biti takva – ne znam. Već sutra mogu da se promene neke stvari – možda već u aprilu posle izbora (mada, poučen iskustvom, čisto sumnjam!). Meni je drago da se ipak održavamo ovako kako se održavamo. Ipak pokrivamo jedan segment tržišta, koji je velikim delom mimo novije izdavačke produkcije. Ako pogledaš šta rade mlađe izdavačke kuće, malo je toga u onome čime se Marketprint bavi. Mi smo ostali (zaostali?) na popularizaciji mejnstrim klasika, što bi rekli, izdajemo nešto za stariju publiku i ponešto se grebemo o mlađu. Nemamo tiraže kao „bonelijevci”, ali zato imamo slavu!

Jedno pitanje koje se uvek nameće, kada se priča o Stripoteci, to je mesto, odnosno odsustvo domaćeg stripa u Stripoteci
Jednostavno, nemamo resurse da bismo mogli to da plaćamo. A pošto smo i Sibin i ja autori, ne bismo želeli da teramo nekoga da radi za neke male pare i da bude srećan što je to objavljeno. Znam da je to nesrećan izbor i da ima dosta klinaca, koji bi vrlo rado dali svoje stripove samo da bi bili objavljeni u Stripoteci. A kako ja ne smatram da je strip samo umetnost, već da je to nešto od čega treba i da se živi, ja prvi ne bih dozvolio da se tako nešto dogodi, da silom prilika moramo da potcenimo te autore. Ako ja mogu da zahtevam neku cenu za svoj rad, onda neću tu mogućnost da uskraćujem nekom drugom.
Drugi razlog je, bez obzira što će to malo grubo da zvuči, da se bojim da trenutno mi nemamo autora koji bi mogli da drže nivo. Ne u smislu kvaliteta – takvih autora imamo, sva sreća, jako puno, već onih koji bi, otprilike, ulazili u koncepciju Stripoteke i koji bi mogli da izbacuju serijal. Makar svakih šest meseci po epizodu, ali koja će biti kvalitetno u kontinuitetu sa prvom epizodom. Slično principu iz Yu stripa, gde smo imali dosta serijala, kao što su Kobra, Ket Klou ili u StripoteciMaču Piču, Vam, Balkan eksprss… Lako je objaviti jednu tablu, dve, ovaj nagrađeni strip, onaj nagrađeni strip… ali, to nije prava produkcija. Revitalizacija ozbiljne produkcije „ala Boneli“ zahteva da autori budu i plaćeni. To je prosto objašnjenje koje se nekim ljudima ne čini suvislo, ali to je već teritorija za teoretisanje. Ako iz broja u broj moraš da napraviš akumulaciju, koja će ti obezbediti sledeće izdanje, tu onda nema mesta za isprazno filozofiranje. Dobro, lepo je pričati i sanjati, ali treba stvarno biti u proizvodnji, pa videti sa čim se susrećeš. Pa, kada kreneš da objavljuješ jedan serijal po jednoj ceni, pa ti onda vlasnik autorskih prava javi da je cena skočila duplo, onda se, naravno, prekida serijal. Jer, da bi isplatili taj jedan serijal, moramo da ugasimo sve one ostale. U takvoj situaciji se bira manje zlo, šta god to značilo, a najčešće znači da je najvažnije plivati dalje.
Naročito volim one koji nas optužuju da smo se mi u Marketprintu obogatili na Stripoteci, da vozimo jahte, da smo nezakonito prisvojili brend Stripoteke i da ga koristimo za ličnu promociju i ne dozvoljavamo pristup mlađim autorima. Takve stručnjake ostavljam da žive u lagodnosti njihove pogrešne obaveštenosti.

Koliko je Stripoteka danas popularna u bivšim jugoslovenskim republikama?
Stara dama je odavno sebi obezbedila prestižno mesto, čak i među mlađom populacijom. Što bi rekli, legenda je legenda! Stoji i činjenica da se taj prestiž sve više pretvara u krckanje stare slave, ali to je sudbina svih velikih poduhvata i ne vidim tu ništa negativno. Ni novi albumi Roling Stonsa nisu ono što su nekad bili, ali ne možemo reći da su skroz loši. Zato i postoje novi bendovi, čitaj − novi izdavači. A na tržištu ima mesta za sve.
Nama (kao ni svima ostalima) ne ide na ruku distribucija. Distribucija je jako loša, posebno distribucija za inostranstvo. To je jedan problem sa kojim mi nemamo načina da se borimo. Možemo u Crnu Goru da izvezemo i 5 000 Stripoteka, to nije problem. Ali, problem je dobiti pare nazad u razumnom roku. To važi i za Bosnu i za Hrvatsku. Neki gradovi bukvalno dobiju jednu ili dve Stripoteke na pedesetak hiljada stanovnika. Ali, taj problem nije do nas. Bilo je drugačije kada je Marketprint imao svoju distribuciju i kada su naši komercijalisti obilazili teren, dopunjavali i popunjavali ponudu… Mi smo danas samo proizvođači, koji robu dostave distributeru i mole se da im nebo ne padne na glavu.

Koji strip biste voleli da vidite u Stripoteci?
Hm... Recimo, od starijih bih voleo da repriziramo Flaša Gordona od Dena Berija ili neke hitove iz ondašnjeg vremena, što je zaboravljeno, a što je evidentno bilo dobro, pa makar to bila i Čelična Kandža. Voleo bih i neku vrstu reprinta izbora vesterna iz Crtanih romana. Od novijih stripova, ima dosta francuskih albuma (pogotovo su zanimljivi oni koje su crtali naši autori) koji se meni jako sviđaju, ali do kojih jednostavno ne možemo da dođemo. Recimo, svideo mi se vestern Anđela Vatena. Ima puno novih materijala koje bih vrlo rado video u Stripoteci, ali tu ne spadaju noviji američki stripovi, koji me apsolutno ne interesuju, naročito Marvel i DC. Oni su postali sami sebi svrha, da jednostavno ne postoje ti stripovi radi čitalaca, već čitaoci postoje radi njih. To mi se uopšte ne sviđa. Nekoliko izdanja nezavisne SAD produkcije, OK, stripovi tipa Kalvin i Hobs svakako, ali ovo što sada rade sa Fantomom i Valijantom je smešno.

Koje stripove danas najviše pratite?
Ne pratim previše toga. Uglavnom pogledam, ređe i pročitam, kada nešto preporuče na stripskim forumima i zainteresuje me na prvi pogled. Često mi se dogodi da pročitam samo pet-šest strana i da nemam živaca da idem dalje. Poslednji strip koji sam ceo pročitao su Priče sa Divljeg zapada. U meni se još uvek bori onaj stari tip zaostao u 1970-im i 1980-im sa ovim novim što dolazi. Možda nije lepo reći, ali pretvaram se u gadno zanovetalo. Pošto moj klasični pristup stripu nije ono što se danas traži, novi stripovi koji stižu do mene trpe moje suviše klasične primedbe, što je vrlo lako proglasiti nepotrebnim zakeranjem. Tako da, iako neko nešto izvrsno uradi, meni to može da izgleda kao koješta, dok se neko time oduševljava.
Uzmimo, recimo, punoglavca Spajdermena, koji je toliko popularan, a koji meni ne predstavlja ništa, a kamoli da ga čitam! Iako se još uvek bavim stripom, nisam  za sada nimalo raspoložen da pratim trendove i da im se prilagođavam. Ali, koliko se u poslednje vreme bavim stripom, to nije ni tako strašno.

Marketprint je početkom 2000-ih imao jedan hrabar potez, izbacivši Akiru na tržište. Koliko je manga uopšte uticala na Vas?
Akiru sam pratio silom prilika, zato što sam pripremu za štampu neko vreme ja obavljao, upisivao tekst ucrtavao onomatopeje…i posle to uvalio Zlatku Milenkoviću, tako da dobro poznajem Akiru. Na mene je ostavio sjajan utisak, ali me je i ostavio i hladnim. Nekako previše tehnološki… Nisam tu video puno duše, video sam samo puno rada… Ni likovi mi nisu bili dovoljno karakteristični. Na momente sam se mučio da ih razlikujem.
Akira je kod nas prošao onako kako je prošao, a nije naročito slavno prošao. Nije naša publika još spremna za takav način naracije. Možda jedna sledeća generacija (pogotovo ako bude imala metro), prihvati taj manga način razmišljanja koji, čini mi se, nije baš prilagođen ovom našem podneblju zbog nedostatka humora i balkanske prisnosti. Ono što mangama jako otežava posao, kada je reč o popularnosti na ovim našim područjima, jesu i teme koje većini ovde deluju ezoterično i previše nerealno.
Silom prilika, imao sam dosta dodira sa mangama, iz prostog razloga što je trebalo birati šta će se objavljivati. Meni je sve to bilo OK, ali to nije bila moja muzika. Čak sam i radio mange! Ervin je svojevremeno pokrenuo svoju manga seriju, koja se zvala Kvark. I Sibin i Marinko Lebović i ja uradili smo dosta strana, ali onda je to otišlo nekom drugom crtaču.

Pokušali ste da radite i za francuske izdavače?
Sa francuskim izdavačima imam jako veliki problem jer sam veoma svojeglav i ne pristajem da budem samo kamera. Naime, u novoj francuskoj produkciji nije toliko bitno crtačevo autorstvo, nego samo da pošteno odradi scenaristine zamisli. Pošto sam ispravljao krive Drine, neke probe koje sam stvarno uradio sa voljom bile su glat odbijene, a neke probe koje sam otaljao uzete su u uži izbor, pa su tek u finalu otpale. Ne znam, ne mogu nikako da uhvatim te njihove kriterijume, šta je to što im treba. Sada radim opet neke probe,  pa ćemo da vidimo šta će da bidne.

Možda ste suviše veliki individualac za tako nešto?
Pa, bojim se da je to u pitanju, budući da se u francuskom stripu više uopšte ne traži crtač sa velikim „C“, već samo izvršilac radova, a ja sam navikao da se ponašam autorski i da koristim veliko iskustvo. Zato se osećam loše kada dobijem probni scenario, koji je očigledno  nevešto iskadriran, ali scenarista insistira da bude baš tako. Manje više, francuski scenaristi nisu razdvojili pojmove filmskog i stripskog scenarija. Često dobijemo dve opozitne radnje ili višekratno kretanje kamere u istom kadru („Iz donjeg rakursa, čovek stoji na prozoru i gleda prema nama. Rukama iza leđa daje znak svom saradniku“). O tablama sa 12 slika na kojima su sve masovke od 3 000 statista da ne govorim.
No, posao je posao, i gledaću da prevaziđem to moje neslaganje sa sistemom. Žao mi je samo što, ako i uradim nešto za Fruge, to neće biti onaj Bane kojeg fanovi poznaju.

Koliko uspevate da pratite radove naših autora koji objavljuju u Francuskoj?
Uglavnom uspevam da ispratim veliki deo. Sticajem okolnosti, kao član redakcije Stripoteke, uspevam da dođem do materijala, a i sve češće se srećemo po Leskovcima, Kragujevcima, Pirotima i drugim festivalima…

Kako Vam se to čini?
Meni lično, ako ću da budem iskren, ima vrlo malo radova koje bih ozbiljno razmatrao. Ima vrlo malo autorskih radova. Oseća se da je to crtano po zadatku. Dosta često vidim da se dotični mučio. Šta ja znam, u principu to mi se ne sviđa. Svaka čast na trudu i znoju, ali takve stvari me ne raduju kao što me raduju pravi stripovi. Ne može se reći da je francuska produkcija loša, naprotiv, ali oseća se nedostatak onog žara i posvećenosti koji čine velika dela. Teško je naići na strip koji će u vama izazvati oduševljenje kao kad su se onomad pojavili Bluberi ili Prins.

Kako biste ocenili današnju strip-scenu u svetu?
Vrlo dezorijentisano i haotično. Svi bi da imaju hit od 500.000 primeraka, a niko nije u stanju da to napravi. Neki stripovi koji su, po mоm mišljenju, apsolutno bezvezni, imaju ogromne tiraže, a neki koji bi zaslužili da se nađu u svakoj enciklopediji, prođu apsolutno nezapaženo. Jedan takav je La chute. Vrlo interesanan po sadržaju, originalno nacrtan i blizak slikarstvu, a nije ni doživeo drugi album, iako je delo vredno pažnje!

Kakva je budućnost stripa kod nas?
Mislim da je svetla. Izdavaštvo se sve više budi. Mislim da će neki izdavači smoći snage da uđu u produkciju. Indikativan je Džek Siborn. To jeste, na neki način, formula koja funkcioniše. Dobro, funkcioniše zato što su svi crtači bili enormno manje plaćeni i više se zasnivalo na nekom volonterizmu – ja sam te tri epizode iscrtao prvenstveno da ne odem u staro gvožđe. Na kraju krajeva, prijatelj sam i sa Macanom i sa pokojnim Marušićem. Isto tako smo Branko i ja uradili neke stvari za Lavirint zato da bismo podržali napore na revitalizaciji izdavaštva. To nije još uvek ona prava produkcija, ali izgleda da će postati. Jer, kako bude jačalo tržište, ako bude jačalo, tako će jačati i produkcija. Kako bude jačala produkcija, tako će biti para i za ovakve stvari kao što je domaći strip. Ipak, da budemo iskreni, teško ćemo mi proći tu barijeru između cene domaćeg stripa i svetskog stripa. Tu gubimo trku. Morali bismo da imamo stvarno jako tržište, kao kada su svojevremeno Forum i Dnevnik imali zaradu dovoljnu da imaju i domaći strip. Istina je da domaći strip nikad nije sam sebe previše izdržavao. Bio je jedan period Yu stripa, koji je imao tiraže da može da pokrije honorare, ali to je bio više izuzetak, nego pravilo.

Kakva je, po Vama, uloga države u stripu? Da li ona mora da bude prisutna?
Mislim da ne mora. Strip je oblast koja je autohtona sama za sebe i trebalo bi, rekao bih, da tako i ostane. Kao što holivudski filmovi ne zavise od države.
Naši filmovi zavise od države, pa vidimo kakav je rezultat. Uostalom, vidi se kakvi se tekstovi pojavljuju povodom nagrade jednoj knjizi o stripu na Sajmu knjiga u Beogradu i šta državna elita misli o stripu. Tu je i izuzetno indolentna politika koju vode biblioteke, što se otkupa stripova tiče. Zato mislim da je stripu ipak bolje bez države. Bilo kakva potpora automatski podrazumeva mešanje onoga ko daje potporu. Kada 1970-ih i 1980-ih nismo imali potporu države, nismo imali ni dirigovane projekte. Sad se pribojavam da, kad mi neko davao pare za strip, on bi zahtevao i da se njegova ideologija tu provlači. Ja sam već dobijao ponude za kojekave stripove, koje je trebalo da plate sa ne znam kakvih mesta… Naravno da nisam pristao.

Da li Vam se dešava da neko od mladih autora dođe kod Vas u Marketprint i donese svoje radove na ocenu?
Dok smo bili aktivni u Radničkoj ulici i bavili se crtanjem stripova, bilo ih je. Neki od njih su uspeli da ostanu u stripu aktivni, kao recimo Mladen Oljača, ali, većina nije našla sebe u stripu. Ne zato što to nisu bili talentovani klinci, već jednostavno nisu nastavili da se bave stripom. Danas nema potrebe ići u redakcije ili kod autora, pošto, ko želi, jednostavno okači radove na forum i čeka ocene svog rada. Druga vremena – druge tehnologije. Pozitivan primer je rad člana foruma stripovi.com Davora Radoje, koji piše izvanredne priče. Vrlo sveže, čitko i pre svega sa ličnim pečatom. Rođeni autor.

Veoma ste aktivni na forumima, ne samo kao član, već u okviru nečega što bi se moglo nazvati školom stripa. U tome ste jedan od retkih strip-autora…
Nikad nisam smatrao da sve ono što znam i poznajem, treba da zadržim za sebe. Nisam tip kuvara koji nikom ne da recepte. Uvek sam voleo da se družim i na „forumašenje“ ne gledam ni kao obavezu ni kao opterećenje.

Koliko je to Vaše prisustvo na forumima doprinelo popularizaciji stripa?
To već nije moje da o tome govorim. Ima nekih na koje ću možda izvršiti pozitivan uticaj, a nekim drugima će se to činiti kao nametanje mišljenja. Neki će reći da se bez potrebe trpam svuda zbog bolje prodaje Katinih albuma, neki će naći da su moji komentari duhoviti, a neki će se zgražavati na zloupotrebu autoriteta.
Nikad nisam cenio na Akademiji umetnosti što profesori proizvode svoje klonove, koji moraju slepo da ih slede. Ni ja ne mislim da ono što ja nekome kažem, da on to mora da hvati bukvalno i drži se toga kao pijan plota. Meni je dovoljno da samo na osnovu mog mišljenja neko počne da razmišlja, da ne ostane na prvoj lopti koju je imao u svojoj glavi, već da počne da sagledava s više strana. Moje je zadovoljstvo što sam nekog naterao da ozbiljnije pristupi tome, a ne samo iz srca. Jeste umetnost ono što proizilazi iz duše, ali jeste i zanat. Ne mogu da se pomirim da neko ostane na nivou samo ekspresije, a da crtež kao crtež nije bitan. Ako vidim samo jedno, kao što je u Najamniku, kada je onako prazno, lepo iscrtano, a ništa ne znači, ili ako vidim neku jako dobru ideju, ali loše nacrtano (kao što je Korto), onda to za mene nije previše interesantno. Više volim spoj i jednog i drugog. Volim zanatski potkovane autore, koji se pojednostave i stvore svoj izraz. Ne volim autore koji su dostigli jedan nizak crtački nivo, a koji ne mogu da pređu i onda pomoću medija stvaraju svoj kult koji ih čini dobrim samim po sebi.

Važite za rodonačelnika Novosadske škole stripa
… koja nikad nije postojala!

Šta je, po Vama, doprinelo da se u jednom momentu pojavi toliki broj kvalitetnih autora?
Izdavači. Marketprint je izdavao domaće stripove i bilo je prirodno da se autori okupe. Kao što je Gornji Milanovac u jednom momentu bio stecište autora. Ne bih ja to smatrao nekom Novosadskom školom stripa. Pre je bila Dnevnikova ili Markertprintova

…ili Banetova…
Samo uslovno rečeno, jer sam, eto, bio tu. Zbog velike produkcije malo više sam  štrčao od ostalih, pa je zato privid da sam ja bio previše važan.

Nekako je ono što se krajem 1970-ih i početkom 1980-ih dešavalo sa Beogradskim krugom 2 i zagrebačkim Novim kvadratom prošlo mimo Novog Sada…
Da. Oni su se bavili nekom drugom vrstom stripa, nekim drugim razmišljanjem. To se onda zvala avangarda, ili „treća generacija“. Smatralo se nečim što je suprotno od onog što mi radimo. Zapravo i jeste, jer je zahtevalo manje rada – tabla mesečno uglavnom, ali je puno kazano tom jednom tablom. Za razliku od nas, koji smo sa puno tabli malo rekli, ali smo zato zabavljali čitaoce. Sve zavisi ko se za šta opredelio. Što se mene tiče, mogao sam da radim i jedno i drugo. Poznavanje zanata omogućava ti da radiš različite stvari. Imao sam nekoliko izleta i u tu takozvanu avangardu. Time sam samo pokazao da je to jedno te isto. Jer, kad i avangarda postane popularna, prelazi u komercijalu. Bitan je samo kvalitet i da li je pesnik imao nešto da kaže. Oblik kojim će to reći je manje bitan.

Koga od novosadskih autora naročito cenite?
Na zidu mi visi original Pere Meseldžije iz stripa Kanu. Jako sam voleo Mišu Mijatovića, njegove radove i njegov način crtanja, ali sam strašno mrzeo njegovu sporost. Međutim, nikad nije imao pravi scenario. Čak i u stripu Mika Muštikla kao da nije imao muda da ide do kraja.
Zoran Janjetov je kategorija za sebe. On ima posebno mesto i u mom srcu i na mojoj polici. Njega uopšte ne računam u sve ovo što mi radimo. Zorana Janjetova ne možeš svrstati niti u Novosadsku školu stripa, niti u Francusku školu stripa. Za mene se može kazati da pripadam srednjoj generaciji mejnstrima, ali Zoki je suviše poseban za bilo kakav kalup.

S kim se družite od strip-autora?
Na globalnom nivou − sa svima. Viđamo se na festivalima, sajmovima, promocijama… Ali, onako kućno, više i ne. Ovaj život nas je nekako razdvojio, pa se svi bavimo nekim svojim stvarima. Tozu nedovoljno često viđam, Marinka isto tako, Slavka Pejaka… Celo to društvo se razletelo na sve strane. Posebno sam se ja dosta izdvojio, jer se dugo nisam bavio stripom, nego sam se bavio muzikom, koja nije bila bliska mojim kolegama autorima. Moje sadašnje društvo nema veze sa stripom. Jedini iz sveta stripa s kojim se danas družim su Sibin i Zlatko, jer smo u istoj redakciji, na istim poslovima... Sibin i ja delimo isti atelje, Goran Đukić povremeno navrati.

Kako vidite Vaš rad u narednih deset godina?
U planu je da dovršim album Kate. Vrlo sam rado pričao o tome kod prvog-drugog albuma, ali sad su ostale svega dve godine do završetka serijala… Tu su onda i neke probe za Francuze, ali to je dosta zahtevno (raditi za njih), ne znam… U svakom slučaju, nešto ću raditi,  za svoju dušu ili nešto kao posao, još ne znam ništa određeno...

Još uvek imate strast za stvaranjem, ili se ona umanjila tokom devedesetih?
Hajde da kažemo da sam se ja dosta nacrtao u životu. Možda i nemam više toliko toga da kažem. Moj način razmišljanja je ipak daleko od savremenog načina razmišljanja. Ne vidim neki pravi razlog zašto bih radio, sem možda ovih nekoliko nostalgičara, kojima bi se to sviđalo. S druge strane, očekuje se da ja nešto uradim. Pitanje je da li sam ja još uvek sposoban da odgovorim takvom zadatku. Po znanju i živcima jesam. S druge strane, tu je pitanje motiva. Ono što se danas traži, to možda meni ne odgovara. Ono što bih ja uradio, to možda drugima ne odgovara. Više volim da se bavim nekim stvarima koje su prošle, nego da ulazim u nešto novo. Na kraju krajeva, nikad se ne zna. Videćemo šta će biti ako se ponovo aktiviram u stripu. Možda će nova iskustva doprineti da uradim i nešto novo.

Koliko se u Novom Sadu zna za Baneta Kerca?
Policajci mi gledaju kroz prste na osnovu mog rada na Tarzanu. Zna se onoliko koliko se zna o stripu uopšte, a to nije mnogo. Nisam u Novom Sadu zvezda koja ne može da prođe ulicom. I inače čitaoci slabo poznaju autore po liku. Još uvek je više njih čulo za mene, nego što me je videlo. Ljudi se obično iznenade kada vide da sam obična zverka, a ne neko sa pet ruku i flašicom za tuš na nosu.

Kakvo je mesto stripa danas u Novom Sadu?
Nije onakvo da bi se moglo nazvati Novosadska škola stripa. Nema više tog uzleta. Ljudi se bave stripom koliko mogu, a to je sve manje i manje. Postoje neki novi vetrovi, jedna nova generacija, koja je skroz odvojena od moje – to je ona okupljena oko Lavirinta. Možda je to dobro što je tako, pošto oni uopšte ne zavise od nas i nemaju ništa zajedničko sa nama. Mislim da to što oni rade je kvalitetom ako ne bolje, ono bar svežije i inspirativnije od onoga što smi mi radili, ali, nažalost, nije ni blizu količinski.

Da li ste zadovoljni Novim Sadom danas?
Nikako. Novi Sad nije više onaj Novi Sad u kojem sam ja odrastao. Postao je uporište niskog ukusa i primitivizma i to mi se uopšte ne sviđa. Nema tu više osećaja sigurnosti, osećaja bliskosti. Ne volim da izađem u kafić u kojem se ne čujemo od bučne muzike, i to još od muzike koju ne podnosim. Ne volim što neke ulice ne mogu da prepoznam, jer su unakažene i arhitektonski i socijalno. Ne volim što je Novi Sad carstvo korupcije i prćija kriminalaca. Ne, Novim Sadom kakav je danas apsolutno nisam zadovoljan.

(Objavljeno: Zlatno doba vojvođanskog stripa, 2016. - intervju rađen 2012)
Objavljeno: 22.03.2017.
Promovisan strip album...      Press: Strip vesti
  ..."Vitezovi iz susedstva".

Od 23. do 25. februara, tokom tri dana za redom, tri uzastopne promocije je imao strip album "Vitezovi iz susedstva", od autora Jordana Kocevskog i Darka Bogdanova objavlјen od strane izdavačke kuće "Strip Kvadrat" iz Skoplјa. Promotivni karavan je počeo 23. februara u Domu kulture "Grigor Prličev" u Ohridu, sledećeg dana, 24. februara, nastavio se u Domu kulture "Tošo Arsov" u Vinici, da na kraju završi 25. februara u kafe "Li" u Skoplјu.

Album se sastoji od dve međusobno povezane priče inspirisane pričama američkog pisca Hira Šimade.

Projekat  "Vitezovi iz susedstva" Jordana Kocevskog (scenario) i Darka Bogdanova (crtež) je urbana priča koja govori o prijatelјstvu i posledicama odluka koje donose mladi lјudi smešteni u nesvakidanašnjim situacijama i govore o običnim lјudima od krvi i mesa, bez super moći, u realnim situacijama koje se mogu desiti svima. Na kraju ništa u životu ne izlazi kao što je planirano, i svako mora da otplaćuje svoj dug na jedan ili drugi način.

Промовиран стрип албумот
„Витези од соседството“

Од 23 до 25 февруари, во текот на три дена едно по друго се одржаа три промоции на стрип албумот „Витези од соседството“ на авторите  Јордан Коцевски  и Дарко Богданов  во издание на издавачката куќа „Стрип Квадрат“ од Скопје. Промотивниот караван почна  на 23 февруари во домот на култура „Григор Прличев“ во Охрид, наредниот ден, 24 февруари продолжи во д омот на култура „Тошо Арсов“ во Виница, за да финализира на 25 февруари во кафе „Ли“ во Скопје.

Албумот се состои од две приказни меѓусебно поврзани, инспирирани од раскази на американскиот писател Хиро Шимада.

Проектот „Витези од соседството“ на Јордан Коцевски (сценарио) и Дарко Богданов (цртеж) е урбана приказна која зборува за пријателството и последиците од одлуките кои ги носат младите луѓе ставени во необични ситуации и зборува за обични луѓе од крв и месо, без супер моќи, и реални ситуации кои можат да му се случат на секого. На крај ништо во животот не излегува како што пред тоа било планирано, и секој мора да го отплати својот долг на еден или друг начин.

Objavljeno:21.03.2017.
Martin Ramoveš...      Press: Stripburger
  ...Astronomi.

glasbeni album v stripu / Forum Ljubljana in Klopotec / posebna izdaja revije Stripburger, zbirka O #17 / marec 2017 / obseg: 72 str. / dolžina: 31:22 min / format: 20 x 20 cm / cena: 15 eur

Veveričji junak v iskanju izginulega drevesnega zaveznika potuje po črno-belem stripovskem vesolju, kamor se ob pozni uri zazrejo astronomi in kjer se grdo in lepo znajde v istem blatu. Se bo popotovanje končalo na svetli ali temni strani tega fantastičnega sveta?

Deset pesmi z zgoščenke v prav toliko poglavjih tvori enotno stripovsko pripoved, v kateri prispodobe iz verzov dobijo svojevrstno vizualno podobo. V svetu, polnem simbolov, domišljije in različnih bolj ali manj nenavadnih likov odmevajo akustične in električne kitare, ki v dialogu z izrazitim vokalom včasih zasanjano, drugič z udarnim ritmom dopolnjujejo ekspresivno risbo, s katero so upodobljena skrivnostna prizorišča pesmi.

Martin Ramoveš je stripar in kantavtor. V središču njegovega ustvarjanja je pisanje besedil, katerih izrazno moč preizkuša v stripovskih sekvencah ter v glasbeni interpretaciji. S svojo skupino Martin Ramoveš Band je v preteklosti izdal plošči Zvok dežele (2012) in Nesojeni kavboji (2014); slednja je izšla kot glasbeni album v stripu pod okrijem Stripburgerja in Radia Študent.

POGOVOR IN KONCERT OB IZIDU ASTRONOMOV
torek, 21. marec 2017, ob 19.00
,
Vodnikova domačija, Ljubljana

Na svetovni dan poezije, 21. marca 2017, ob 19. uri, vabimo v Vodnikovo domačijo na pogovor in koncert ob izidu glasbenega albuma v stripu Astronomi Martina Ramoveša.

Krajšemu pogovoru z avtorjem o nastajanju novega glasbeno-stripovskega dvojčka, ki ga bo vodil član uredništva revije Stripburger Bojan Albahari, bo sledila koncertna uprizoritev Astronomov v izvedbi celotne udarne zasedbe Martin Ramoveš Band, ki jo bo pospremila projekcija stripov. Po koncertu pa bo avtor seveda vsem tistim, ki boste želeli, z veseljem tudi kaj narisal v vaš izvod albuma.

Izdajatelja: Forum Ljubljana in Iztok Zupan, Klopotec, s.p.
Avtor besedil in glasbe: Martin Ramoveš (razen Legla je noč: besedilo - Ivan Rob, glasba - Martin Ramoveš)
Vokal, kitare, tolkala: Martin Ramoveš
Posneto v studiu Klopotec 2016. Tonski mojster: Iztok Zupan Miksanje: Martin Ramoveš in Iztok Zupan Masteriranje: Iztok Zupan
Oblikovanje: David Krančan
Distribucija: Buča knjigotrštvo Za naročila ali recenzijske izvode pišite na: burger@mail.ljudmila.org.
Izdajo je sofinancirala Javna agencija za knjigo RS.
Objavljeno: 22.03.2017.
Strip: Montenegrini (391)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 20.03.2017.
Otvoreni poziv za strip autore...      Press: Tome Trajkov
  ...za Internacionalni strip salon
  VELES 2017.

Propozicije

- Pravo učešća imaju svi autori iz celog sveta,nezavisno od pola i uzrasta;

- Dužina stripova treba da bude od 1 do 6 tabli, na A4 formatu (min 300 dpi ukoliko se šalje elektronskim putem). Ukoliko je strip od 1 strane treba da bude s a najmanje 5 sličica. Ukoliko je strip u koloru, preporučujemo da ga šaljete regularnom poštom ili dostaviti lično

- Pristigli stripovi neće biti vraćeni. Samim  prijemom od strane organizatora, oni daju pravo organizatoru da ih objavljuje i prezentira, zajedno sa autorima u sklopu promocije svojih aktivnosti (putem izložbi, promocija, revije "Strip creator". Autori poslatih stripova ulaze u kombinaciju za obezbeđivanje puta, smeštaja i ishrane tokom 15 og Internacionalnog salona stripa VELES 2017 (sredinom oktobra).

- Tema je slobodna. Svaki autor (crtač, tuš, kolor) može učestvovati samo sa jednim stripom. Izuzetak postoji samo za scenariste koji mogu da urade scenarija za više stripova. Svaki autor i deo autorskog tima treba da bude potpisan na stripu sa naznakom ko je šta uradio

- Zajedno sa stripovima treba poslati i ličnu biografiju, fotografiju, kontakt podatke i godinu kada je strip nacrtan. Na svim stripovima trebaju biti navedeni svi autori kao i naslov stripa. Bez ovih informacija neće biti uzeti u obzir za nagrade

- Svi pristigli stripovi biće uzeti u konkurenciju za nagrade-
  • Prva nagrada ZLATAN STRIP 200 EU ,diploma.
  • Druga nagrada, diploma.
  • Treca nagrada, diploma.
  • Nagrada za najbolje scenario, diploma.
  • Nagrada za najboljeg autora do 18 g, diploma
  • Nagrada za najmlagjeg ucesnika, diploma
  • Ostale specijalne nagrade

Rok za slanje radova je 20-og septembra 2017. godine. Oni mogu da se šalju na
a) Adresu Strip centar Makedonije-Veles (za konkurs)
    Ul VASIL GJORGOV br 78 1400 Veles
б) Ili na emailu: stripkonkurs@gmail.com
Objavljeno:16.03.2017.
Svi prilozi su vlasništvo autora. U slučaju da želite da ih na bilo koji način eksploatišete, molimo vas da se obratite autorima priloga.
U slučaju da nisu potpisane možete ih slobodno koristiti jer su to neautorizovane vesti ovog servisa, STRIP VESTI.