naslovna  |  arhiva  |  strip  |  autori  |  istorija  |  online stripovi  |  striparnice  |  izdavači  |  škole stripa  |  festivali  |  linkovi  |  youtube  |  kontakt  |  impresum


Strip: Cane (268)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 14.01.2017.
Razgovori o stripu... (19)      Autor: Predrag Đurić

Slavka Bošnjaković je rođena 29.4.1945. godine u Rumi. U rodnom gradu je završila osnovnu školu  i gimnaziju. Višu pedagošku školu – likovni smer, završila je u Novom Sadu 1968. godine.
Po završetku školovanja radila je kao profesor likovne kulture, prvo u školi  u Bosanskoj Krupi, a zatim i u Vukovaru.
Od 1973. godine radi u novosadskoj izdavačkoj kući Dnevnik, kao tehnički urednik i ilustrator. Tu ostaje sve do penzionisanja 2000. godine.
Uradila je jedanaest epizoda stripa Kurir Mladen, prema scenariju Vlade Dubravčića. Sve epizode su objavljene u Dnevnikovom izdanju Zlatni kliker.
Slavka Bošnjaković je predstavljala jednu od prvih žena strip-crtačica na području bivše Jugoslavije. Strip Kurir Mladen širom je otvorio vrata Dnevnika za domaći strip i to u godinama kada je domaći strip gotovo u potpunosti zamro. Ubrzo nakon pojave stripa Slavke Bošnjaković, u Zlatnom klikeru se pojavljuje i prvi strip Svetozara Obradovića i Branislava Kerca, a Dnevnik kao profesionalne strip-crtače zapošljava i Branka Plavšića, Radiča Mijatovića, Slavka Pejaka, Marinka Lebovića.

  Intervju: Slavka Bošnjaković

Ko je Slavka Bošnjaković?
Rođena u Rumi, 1945. godine. Završila sam gimnaziju. Studirala u Novom Sadu Višu pedagošku (likovnu). Radila kao nastavnik likovnog u Vukovaru i onda 1973. godine prešla sam u Novi Sad. U Dnevniku se raspisao konkurs za tehničkog urednika. Tu sam ostala do penzije.

Kako je izgledalo detinjstvo u Rumi?
Bilo nam je lepo. Svi smo bili siroti, neko više, neko manje. Na ulicama nije bilo automobila, pa smo tamo provodili dan od ujutro do uveče. Za mene je predstavljao praznik kad sam išla da kupim Kekec – mama je za to odvajala. Zavlačila sam se na tavan i čitala stripove. To nam je bila glavna zabava. Nije bilo kompjutera, televizije... Bilo je dosta kaubojaca u bioskopu, pa smo išli da ih gledamo, naročito nedeljom. U školi su me svi „koristili“ za crtanje, zato što sam imala neki talenat.

Da li je u to vreme bilo neobično da se jedna devojčica interesuje za strip?
Nije. Možda se meni čini da nije, jer je oko mene bilo drugarica koje su čitale stripove.

Spomenuli ste Kekec...
Verujte da se sećam prvog broja! To je izašlo za Novu godinu 1958. godine. Na prvoj korici su bili Čapa i Gru-Gru. Bio je neki kaktus i njih dvojica. Dan-danas kad zatvorim oči, setim se toga. Donedavno sam to i čuvala, dok nisam dala nekom klincu da čita. Selila sam se ovamo-onamo... Mada, volela sam da s vremena na vreme sednem i vratim se tim uspomenama.
Na srednjim stranama Kekeca izlazio je kratak strip. Sećam se Morga, pa neki Mamut. Princ Valijant mi je bio božanstven!
Posle sam čitala Stripoteku, Politikin zabavnik...      

U Rumi ste pohađali i srednju školu...
U srednjoj školi sam jednostavno prestala da pratim strip. Više sam radila ilustracije. Kasnije i u Dnevniku sam radila puno ilustracija za Eliksir, za slikovnice... Radila sam i korice za brojna izdanja.

Kako je izgledao Novi Sad dok ste u njemu studirali?
Veoma lepo. Bio je to mali grad od nekih 150.000 stanovnika. Društvo u Višoj školi je bilo dobro i puno vremena smo provodili zajedno. Ali, niko od njih se nije ni tad, ni kasnije bavio stripom. Uglavnom su svi kasnije postali prosvetni radnici.
Posle studija prvo radno mesto mi je bilo Bosanska Krupa. Htela sam da se skinem ocu s vrata. Bilo je nas četvoro dece i trebalo nas je iškolovati. U Krupi sam bila vrlo kratko – dobila sam radno mesto u Vukovaru  sve do 1973. godine.
Onda sam prešla u Dnevnik, gde sam postala tehnički urednik X-100 romana. Kasnije i za ljubavne romane, neke istorijske, a radila sam i puno ilustracija. Za Otkriće sveta u stripu sam bila likovno-grafički urednik.

Zlatni kliker je pokrenut 1975. godine...
Da, dosta se dobro i prodavao u to vreme. Imao je Dnevnik tada za pojedine stripove tiraže i 120−150 000. Hodnici su bili puni stripa! Sad kad odem u Dnevnik tuga me hvata... I nemam više zašto da idem. Upropastili su ga... To, kad su došla ova vremena. Mi smo bili „autonomaši“... Dobili su direktivu da srede Izdavačku delatnost i sredili su je! Sekli su granu na kojoj su sedeli... Nažalost, tako je...

Kada ste upoznali Vladu Dubravčića?
Kad sam počela da radim – 1973. godine. Bio je jedan od urednika u Dnevniku, čini mi se književnih izdanja. Bio je čovek širokih pogleda, vrlo simpatičan. Voleo je mlade ljude. Bio je pristupačan čovek. Kasnije je otišao u penziju. Kad je sve ovo počelo, otišao je u Zagreb, gde je i umro.

Kako je došlo  do toga da počnete da radite strip?
Čika Vlada me zamolio. Pitao me je da li bih htela da radim strip. Rekla sam mu da nisam nikad radila, ali da bih mogla da probam. Dobila sam scenario... Nije mi bilo lako, jer sam do tada radila samo ilustracije.
Čika Vlada je bio pravi boem. Recimo, ja bih za ponedeljak trebalo da predam epizodu Kurira Mladena. Nedelju dana ranije podsetila bih ga da mi da scenario. „Sad ću ja, devojko, sad ću“, govorio bi. I tako bi došao petak i on bi mi tek tad davao scenario. Ja bih ga nosila kući, radila ceo vikend i nekako završavala do ponedeljka. Nije bilo lako. Možda da mi je davao scenario malo ranije. Ovako, nisam mogla da kažem da ne mogu i neću. Ipak sam ja tada bila početnik.

Da li ste bili samouki  ili ste učili rad na stripu od nekoga?
Pa…, nije bilo od koga. Uglavnom sam gledala druge stripove koje su tada i ranije izlazili. Posebno sam pratila Stripoteku. Najviše sam volela Bluberija, pa Hermanove stripove... Sa štapom i kanapom – tako se radilo.

Kakve su bile reakcije na Kurira Mladena?
Deca su uglavnom volela taj strip. Klinci u komšiluku su me poznavali, pa bi me pitali kad će biti sledeći broj.
U Dnevniku je bilo svačega – šta da vam pričam. Čovek kad se bavi tim stvarima mora da računa i na podmetanja nogu, zavisti i toga. A ja sam bila malo osetljivija nego što to treba. Da mi je sad ta mladost i ova pamet, drugačije bi razgovarali! I to je svakako uticalo da prestanem da se bavim stripom. Posle je došao Kerac, pa Mijatović... Postojala je ideja tadašnjeg urednika Dušana Stanojeva da se negde u Vrdniku kupi jedna stara kuća i da se od nje napravi studio. Međutim, neko je to sprečavao. Znate, tad su se kupovali italijanski stripovi. Verovatno bi  to nekome smetalo da više ne putuje u Italiju... A bila je strašna ekipa: Bata Plavša, Kerac, Mijatović, pa svi momci koji su došli posle... Šta bi tek bilo da se taj studio napravio! Mislim da se pogrešilo.
Žao mi je Izdavačke delatnosti – bio je to skup intelektualaca i kreativnih ljudi. Ja sam došla neposredno pre nego što je Mitar Milošević otišao u penziju. Posle njega je došao Dušan Stanojev, pa Sreten Drašković. Bili su tu i Piroška Matić, Vlada Dubravčić, Mirko i Jova Čanadanović – marke za ono vreme! Svima smo davali pare u to vreme – ko god je propadao, mi bismo im davali... I još smo imali za sebe! Ali, nije se dobro ulagalo...
Mitar Milošević nije bio tipičan urednik. Nije nam sedeo za vratom. Ako bi neko uradio svoj posao do deset sati, mogao je da ide kući, a ne da se sedi do dva sata... Znala je da se ori pesma na šestom spratu! Mi radimo i pevamo! To ne mogu da razumeju ova deca sad. Sad je strašno to što se radi...

U čemu se sastojao vaš posao kao grafičkog urednika?
Recimo, za X-100 dobijete šlajfne. To obradite, onda radite korice. Predate u štampu, pa vas onda bude u dva noću da odobrite... Biti tehnički urednik je najgore, jer se nalaziš između onih dole (štamparija) i onih gore (urednici), pa kad god nešto nije uredu, ti nadrljaš. Kad sam počela da radim, Bata Mulić je bio  tehnički urednik i on me je naučio da uvek sa sobom imam jednu svesku i da mi se u nju uvek potpisuju kad predam materijal u štampu. Sećam se, Pavle Popović je bio urednik X-100 romana. Dao mi je jedan roman, ali je on imao pogrešan naslov. I to je odštampano u 110 000 primeraka! I kad je došao Pavle, ja mu dam korice da vidi kako je odštampano. A on kad je video, počeo je da vrišti šta je to! A ja lepo uzmem svesku i TUP! Nikad više mi nije ništa rekao! Inače sam mogla da dobijem otkaz.
Isto tako, bila je praksa da se neki stari stripovi isecaju i da se to dodaje tamo gde bi bilo praznog prostora. I ne znajući, jednom sam tako isekla nekog ruskog generala i „prilepila“ ga. Maltene je ispao državni nesporazum! Otkud sam ja znala ko je to bio i da se to ne sme!

Da li ste se družili sa Banetom i ostalima?
Da, jesam. Bane doduše nije sedeo kod nas, ali su tu bili Plavša, Lebović, Mijatović, Pejak. Posle je dolazio i Koza, pa Muminović... Posle je došao i onaj mali Janjetov... Smuđa – Smule je isto radio... Mogli smo napraviti strašne stvari! Na kraju, možda ni ti urednici nisu smeli... Možda se nije smelo dozvoliti da u Novom Sadu nastane nešto tako važno...

Šta se dešavalo u Dnevniku početkom 1990-ih?
Pa, tavorili smo, jadni. Smetali smo... Proglasili su nas za „autonomaše“. Uglavnom su smenili sve. Bolje da ne pričam ko je došao posle njih...
Mi smo prešli na Radnički univerzitet i uglavnom se tamo nije ništa radilo. Tu i tamo neko izdanje, jadno i bedno. Dovođeni su direktori, urednici... Ja sam, sva srećna, nekako uspela da „uhvatim maglu“ 2000. godine.
Sad se ponekad okupimo, ali svake godine neko fali. Eto, Plavša, pa Pera Mojak, Žorž...

Kako protiču penzionerski dani?
Zemaljski dani teku! Htela bih da i dalje crtam, ali znate, danas to ne možete da naplatite. Svi bi da im to uradiš drugarski... Sumnjam da ću strip ikad raditi. Vidim da ima mladih devojaka koje se bave stripom i baš mi je drago.
Imam jednog mačka, koga sam našla dole u dvorištu. Bio je tako malen da nije znao ni da jede. Hranila sam ga na pipetu!
Vama uopšte ne zavidim, deco! Gledam kako se mučite i kako radite, šta se dešava... Prvi put kažem da mi je drago što sam matora! Gledam mlade ljude – prepušteni su sami sebi i baš mi ih je žao. Kad smo mi bili mladi – bili smo siromašni, ali smo nekako bili srećniji i zadovoljniji. Daleko srećniji! Dobiješ za Novu godinu narandžu – to je bio pojam!

Koliko pratite strip danas?
Ne pratim... Vidim da se pojavljuju neka imena koja ne poznajem. Ne čujem se više ni sa starim društvom... Vidim da su sad uglavnom Beograđani preuzeli strip. A nekad su bili tako ljubomorni na nas...

Kako danas gledate na činjenicu da ste vi otvorili u Dnevniku vrata domaćem stripu?
Nemam neko određeno mišljenje. Da li sam ja baš otvorila – ne znam. Nekako mi više znači da sam pripadala „ženskom“ stripu.

Kako vam danas izgleda Novi Sad u odnosu na onaj koji ste zatekli dolaskom na studije?
Novi Sad je nekad bio nekako topliji, ljudskiji. Sad je sve nekako... Mogla sam da se vratim u po noći i to sama, bez straha da će mi se nešto desiti. Sad ne možeš da izađeš ni da kupiš kafu! Više smo se družili, izlazili... Bio je prisniji Novi Sad, mnogo prisniji. Došlo je mnogo ljudi sa strane – ne mislim ništa loše o njima, ali treba da prođe neko vreme da se i oni osete Novosađanima.
Novi Sad se umrtvio. Postali smo bezvoljni.

Ima li šanse da domaći strip ponovo oživi?
Ne znam da li postoje mladi ljudi koji se bave stripom. Ako postoje – neće domaći strip zamreti. I treba podstaći te mlade ljude. Treba im dati volju. Kad je čovek mlad, on voli da dobije pohvalu. A mi smo, nažalost, narod koji pre svega voli da pokopa. I kad odete u inostranstvo i nešto postignete – onda ste naše gore list. A ovde će sve uraditi da vas ubiju u pojam. Zavisi da li su ti mladi ljudi spremni sve to da izdrže.

Trebalo bi tu našu decu pokrenuti. I veoma je važno mladim ljudima da im stripovi budu objavljeni. To bi im sigurno dalo podstrek.

(2013.)
Objavljeno: 11.01.2017.
Strip: Borovnica (19)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 11.01.2017.
"Novogodišnji" uvodnik...      Autor: Zlatko Milenković
  ...deset dana kasnije...

Krivica je moja što su Strip vesti ovu godinu počele ovako kasno. Nagomilani praznici, pokušaj da se opustim, bežanje od kompa i posla... i, tako se sve nakupilo. Išlo mi je dobro sa eskiviranjem obaveza, ali vreme je da i tome dođe kraj. Tako da počinjemo godinu sa zakasnelom čestitkom i kašnjenjem pojedinih rubrika.

Argh... upravo sam gledao prošlogodišnji uvodnik, i shvatio da sam i tada išao sa sličnom pričom, kraćom od obične. Ponavljam se. Kako god bilo, da ne gnjavim i da ne odlažem još više objavljivanje priloga, zbrzavam pisanije. Strip vesti su postale punoletne, ušle su u devetnaestu godinu života. Iz meseca u mesec raste posećenost sajtu, skokovi nisu veliki, ali tendencija rasta broja čitalaca se nastavlja. Što znači da vredi da se radi i dalje. Mislim da sam ove godine uspeo da popravim ritam objavljivanja novih priloga, pojavile su se nove rubrike, a nadam se da će biti još noviteta.

Za kraj ostaje obećanje da ću se potruditi da Strip vesti budu bolje, bogatije i redovnije...

Srećno...;)

Šaljite svoje priloge, budite deo Strip vesti...:)

(Novi Sad, 2017)
Objavljeno: 10.01.2017.
Vodič kroz svet stripa #20      Autor: Andrija Mihajlović
  Stripovi, hartije od vrednosti

Koliko vredi jedan strip? Nije bitno koji. Odaberite sâmi.

Strip, poput pozorišta ili, još bolje, opere, danas više nema nekadašnju popularnost, ali ima svoje odane poklonike. S druge strane, filmovi i TV serije, zasnovani na stripskim predlošcima, iz godine u godinu su sve popularniji, pa tako bitno doprinose održavanju strip-kulture. Budući da su tiraži stripova sve niži, njihovo objavljivanje u luksuznim izdanjima se pred izdavačima vremenom postavilo ne samo kao logičan potez, nego kao imperativ. Razloga su dva. Prvi: tradicionalna novinska štampa je – niski troškovi, ali i niska prodajna cena – profitabilna samo ako je visokotiražna. Drugi – zbog koga je prvi u današnje vreme sve teže realizovati – štampana izdanja posustaju pred digitalnim. Obratimo pažnju: posustaju – što, dakle, ne znači da će ona iščeznuti, ali smo svedoci procesa koji diktira neminovne promene i prilagođavanje. Situacija se razlikuje od zemlje do zemlje; za Francuze su tvrdokoričeni strip-albumi odavno standard, za Italijane strip-sveske na kioscima i dalje sasvim normalna pojava, za Japance njihove mange pre svega štivo za čitanje u vozu, dok se stvar unekoliko razlikuje u SAD. Strip-sveske tamo i dalje izlaze, ali njihova prodaja u digitalnom obliku beleži sve veći rast. Naše (balkansko) tržište je danas prvenstveno pod uticajem ova četiri i digitalna izdanja nisu još uvek direktna pretnja štampanim, ali postoje izdavači koji ih imaju u ponudi, uz štampana (Modesty stripovi).

Luksuzna collected editions su se u SAD pojavila kao način da se najbolje i najznačajnije priče izdvoje i ljubiteljima ponude u knjigama trajnijim od mesečnih sveski, štampanih na novinskom papiru. Pandan sveskama u SFRJ su bile brojne strip- revije, uglavnom amalgami naslova s različitih prostora. Strip-albumi su, dakle, i kod nas isprva bili rezervisani samo za najveća ostvarenja devete umetnosti i pažljivo odabrane priče, izvorno mahom serijalizovane. U današnje vreme postoji još jedan faktor koji je doveo do sve većeg broja luksuznih izdanja stripova, a to je ekspanzija nezavisne (indie) produkcije grafičkih romana; često na nekoliko stotina strana, koji premijeru dožive baš u obliku knjige, a i ako tome prethodi serijalizacija, realizuje se na internetu (jedan takav grafički roman je “The Wormworld SagaDanijela Liska). Svaki pokušaj povratka na staro je unapred osuđen na propast; jednostavno, pred izdavačima je čest izbor luksuzna tehnička oprema stripova ili promena delatnosti. Mi na Balkanu imamo izuzetak zvani Boneli, kao i aktuelna – izuzetno hrabra, a i uspešna! –  nastojanja Darkwooda da putem objavljivanja megapopularnih mangi privuče nove, mlade čitaoce, no, to ne menja bitno opisanu situaciju; tiraži pojedinačnih stripova se danas na ex-ju prostoru mere stotinama primeraka, a ne, kao nekada, desetinama hiljada. Pored tehnološkog napretka, jedna sasvim druga krajnost su nesrećne devedesete, koje su uzele danak u svemu, pa i u kulturi; kulturi čitanja, strip-kulturi… Kako vam draže. Stripovi tako više nisu jeftin hobi ili jeftina zabava – iako ih i dan-danas prati takva slika – pa ćemo ovde pokušati preciznije da objasnimo zašto je to tako i kako adekvatno vrednovati jedan strip. Rekosmo u uvodu: nije bitno koji, odaberite sâmi.

Stripovi su, u onoj svojoj formi u kojoj ih znamo poslednjih stotinak godina, prešli dug put od kaiševa i tabli, kao neodvojivog sadržaja dnevne ili nedeljne novinske štampe širom sveta, početkom XX veka – ali i kasnije – nastavljen kroz zasebne (uglavnom mesečne) sveske, tokom perioda štampe na čuvenim rotacionim mašinama u četiri boje. Stripovi u sveskama predstavljali su, krajem tridesetih godina prošlog veka, potpuno novu medijsku formu. Koliko je to bilo važno, jednom prilikom istakao je Bogdan Tirnanić, povezujući strip-sveske sa sledećom idejom čuvenog teoretičara medija, Maršala Makluana: “Tehnološke sredine nisu puka pasivna ambalaža, nego aktivni procesi, koji svojom pojavom na komunikacijskoj pozornici podjednako preoblikuju ljude i druge tehnologije.” Sledeći vid “pakovanja” stripova su albumi, a u novije vreme različiti integralni i drugi vidovi luksuznih, sve češće i kolekcionarskih izdanja, a čega ne bi bilo bez razvoja štamparskih tehnika. Makluanova je misao otuda danas podjednako aktuelna kao i pre nekoliko decenija.
Redovni čitaoci VKSS setiće se koliko moja malenkost voli da istakne sve oblike scenarističke i crtačke raznolikosti u devetoj umetnosti, a raznolikost pojavnih oblika stripova je u stvari prošireni aspekt takvog posmatranja. Danas je tu i njihova digitalna forma, a poslednji vid kretanja stripova u korak s tehnologijom jeste augmented reality. AR pruža mogućnost svojevrsnog “raslojavanja” stripova, uz pomoć odgovarajućeg softvera, tako da korisnik može da vidi skice, postavke olovkom ili istuširan crtež, kao “kostur” finalnog izgleda nekog stripa, ali takav softver ujedno može i da “nanese” nove, multimedijalne detalje. Nesumnjivo lepa novina, ali ona udaljava strip od papira, pa ćemo se u nastavku teksta držati tradicionalne forme.

Ljudi koji čitaju stripove često su (mada ne nužno, naravno) i kolekcionari stripova. Budimo realni, retki su ljudi koji materijalnom ne pridaju nikakvu važnost, već su fokusirani isključivo na sadržaj, a ne na formu i “ambalažu”. Jasno, sadržaj je svakako neuporedivo bitniji, ali je važno i to kako je prezentovan. Međutim, stripovi se danas namenski proizvode tako da izgledaju lepo, i čest je slučaj da kakav posve prosečan sadržaj bude predstavljen kao nešto najbolje, veliko i važno; ne samo sa stripovima, nego mnogim drugim sadržajima, zapravo. U stripove ne ulažemo samo novac, već i vreme i strpljenje, takođe, jer uopšte nije lako doći do mnogih naslova koje čovek želi da nabavi i pročita. Jedni su u startu skupi, pa zahtevaju štednju ili odricanje od neke druge potrošnje, a drugi još skuplji, jer su odavno rasprodati, i mnoga dela ne dožive nova izdanja… Zbog navedenog, ali i još mnogo čega, stripovi predstavljaju svojevrsne hartije od vrednosti.

Vrednost ima mnogo dimenzija i kategorija je koju krajnje subjektivno doživljavamo. Pretpostavimo, za trenutak, kako se većina stripofila snabdeva dok su određeni naslovi u redovnoj prodaji, pa je njihova maloprodajna cena, u striparnici ili knjižari, referentna kao merilo vrednosti. Ukoliko vam odgovara, kupićete određen strip, jer ga smatrate vrednim novca koji izdvajate, na – kada već pravimo analogiju s hartijama od vrednosti – primarnom tržištu stripova. Slična, ali kolekcionarima mnogo zanimljivija je tržišna vrednost stripova, ona koja se formira na sekundarnom tržištu. U SAD je to najizraženije, a vrednovanjem stripova su se, u ostalom, decenijama profesionalno bavili magazini poput nedavno ugašenih Comics Buyer's Guide i Wizard, dok poslednjih godina primat preuzimaju za to specijalizovani sajtovi, kao Certified Guaranty Company (CGC).

Kupovina pojedinih stripova postaje investicija, a praksa je pokazala – ne tako retko – veoma pametna. No, ovakav vid ulaganja može imati slabu likvidnost, mogućnost povraćaja novca, a isto važi i za eventualnu zaradu, jer je potrebno da prođe određeno vreme, pa su zato veoma popularne aukcije stripova. Ipak, njihova vrednost definitivno predstavlja faktor koji valja ozbiljno razmotriti pri kupovini, čak i u našem okruženju. (Pre)daleko smo od iznosa koji su dostignuti u SAD, ali srazmerno veličini tržišta i visini primanja, definitivno imamo svoje trenutke. Cene početnih brojeva kultnih edicija ZS i LMS dostižu po nekoliko stotina evra ako su dobro očuvani. Uz starost i retkost, faktor koji u ovome igra veoma bitnu ulogu je i nostalgija, jer ljudi jednostavno imaju potrebu da kupe “parče” detinjstva u vidu stripa koji su nekada voleli. Revitalizacija  strip-scene je, tokom poslednjih desetak godina, dovela do znatno slabijeg interesovanja za stara izdanja, ali pošto se današnji tiraži pojedinačnih naslova okvirno kreću između 250 i 1.000, ne prođe mnogo dok se neki od njih ne rasproda, pa tako i sâm postane deo sekundarnog tržišta. Cene istih, osim u retkim slučajevima reprinta, koje ni u redovnoj prodaji nisu bile niske, kod preprodavaca budu i po dva-tri puta više.

U situaciji kada, kao kupac, ne možete da utičete na ponudu, ono što možete je da sa svoje strane (tražnja) dodatno preispitate vrednost nekog stripa. Uz tržišnu, tu su još njihova umetnička i upotrebna vrednost. Stripovi su svojevrsna simbioza crteža i teksta, koja se kreće između medija, umetnosti i zabave. To je ujedno bila glavna ideja, odnosno okvir za pisanje ove serije kolumni, s ciljem da ukažemo zašto je važno čitati o stripovima kako bismo ih adekvatno vrednovali. Stripovi mogu biti tu da im se, kao umetničkim delima, divimo. Jednostavno, reprodukciju nekih dela je lepo imati zbog sâme činjenice da – postoje, i umetnička vrednost stripa se otuda javlja kao vrednost postojanja određenog dela. Ako je ono pri tom sadržajno, pa iz njega, kao medija, nešto možemo saznati i naučiti, time podvlači svoju umetničku vrednost. A ako se, uz navedeno, još i opustimo i zabavimo, ugođaj je potpun. Ipak, ne nudi svaki strip podjednako umetnički, medijski ili zabavni aspekt. U zavisnosti od toga koje je, od tri pomenuta područja stripa, pojedincu najvažnije, odnosno u koje od njih primarno svrstava određen naslov, u skladu s tim biće spreman ili ne da izdvoji određenu svotu novca.

Pa koliko onda vredi jedan strip? Odgovor bi, kao i za većinu stvari bez kojih čovek može da živi, glasio: onoliko koliko sâmi odredimo. Potpisniku ovih redova ništa ne znači to što je cena nekog stripa niska i povoljna, ako ga određeni naslov ne interesuje i ne privlači, pa taman da mu ga nude besplatno. Isto tako – a to je glavni razlog zbog koga sebe smatra kolekcionarom – viša cena neće ga odbiti od nekog dela devete umetnosti, ako je taj jedan strip, što kažu, "jedan, ali vredan" (i dobro “upakovan”, priznajem), koliko god to odricanja zahtevalo. Istančan ukus – da, ali stihijsko ređanje na policu – nikako. (“What’s life without whimsy?” – upitao bi, retorički, naš TV znanac, Šeldon Kuper.) Nešto što, na prvi pogled, nekome sa strane može izgledati kao ”koliko para, toliko muzike” dilema, nama, koji smo duboko zagazili u stripske vode – nije, jer je najčešća situacija ona u kojoj ne možemo da priuštimo svaki strip koji bismo voleli da imamo, iako – svesno ili ne – previđamo kako ni ne moramo. Još, pored sve više novca, ovaj hobi neminovno kod većine vremenom počne da iziskuje i ogromno strpljenje, kao i da utiče na nedostatak prostora. (U vremenu u kome živimo, stripovi sve više predstavljaju luksuz, pa raste potreba da adekvatno vrednujemo ciljane “mete", a otuda i osvrt na ovu temu. Ako je za utehu, čovek uvek više uživa u onome oko čega se malo pomučio, koliko god bilo lepo i kad nešto “padne s neba”.)

[Premijerno objavljeno: stripovi.com, 15.11.2016]
Objavljeno: 10.01.2017.
Strip: Cane (267)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 31.12.2016.
Neherojski strip o svakodnevici...      Autor: Ilija Bakić
  ...„Život je dobar ako
  ne odustaješ“, Set;
  
izdavač Modesty stripovi, 2016.;

Kada (i ako) se razmišlja i raspravlja o stripu, posebno o njegovim počecima, nameće se pitanje uslovljenosti sadržaja mestom na kome se pojavljuje. Objavljivanje u dnevnim novinama, na stranicama namenjenim zabavi tražilo je da strip bude prilagođen (čitaj, dopadljiv) različitim čitaocima što ga je „prirodno“ odvelo u avanturističke ili humorističke pravce koji su postali zalog njegove popularnosti. Čak i kada se ustalio kao forma te „osamostalio“ u posebnim izdanjima strip je uglavnom sledio zadate putanje koje su garantovale „prođu“ (čitaj, prodaju) kod mlađe publike odnosno one sredovečne (za koje je stvaran geg, humoristički ili tzv. porodični strip). Uslovljeni imperativom tržišta, dakle prodaje-profita, stripovi su najčešće „igrali“ eskapističko-zabavljačku rolu koja je, naravno, imala i svoje izuzetke remek-dela kakva su na primer „Mali Nemo“, „Maca Šiza“, „Porodica Tarana“ ili „Princ Valijant“; kako god, junaci stripova bili su sve samo ne mali, obični ljudi a strip dešavanja su se odvijala vrlo daleko od svakodnevice. I takvo je stanje trajalo i opstajalo sve dok se, u drugoj polovini XX veka, nije digao talas promena buržoaskog malograđanskog modela življenja a u liku rok'n'rol muzike, pokreta „dece cveća“ i masovnih studentskih protesta širom zapadnog sveta. Jedan od elemenata tadašnje „kontrakulture“ bio je „andergraund strip“ koji je, potencirajući subverziju i provokaciju „normalnog života srednje klase“ u liberalnom kapitalizmu, za anti-heroje svojih dela uzimao marginalce, neprilagođene, narkomane, radnike, hipike, otpadnike u sasvim običnim, nestripovskim situacija čime je olakšana mogućnost identifikacije čitalaca za takvim pojavama. Dodatni element atraktivnosti ovih stripova bio je očigledno mala/slaba crtačka veština koja je potcrtavala njihovu uverljivost i mamila ambicioznije čitaoce da se i sami okušaju u stvaranju stripova. Naravno, veoma je malo originalnih „andergraundera“, kakvi su Kramb, Šelton ili Rodrigez, ostalo i opstalo u strip vodama. Oni koji su došli za njima nasledili su slobodu i neobaveznost poštovanja zanatskih i žanrovskih kanona korporacijskog stripa (kome nisu pripadali) istovremeno razvijajući se u duhu svog vremena - tako je „andergraund“ evoluirao u nezavisni, „alternativni“ ili „autorski“ strip koji se, s kraja prošlog i prvih decenija ovog veka, razvio u vrlo jaku strip struju. Mada raznorodan „alternativni strip“ je prepoznatljiv po odmaku od strip šablona i tabua odnosno „lepih manira“ što podrazumeva kako pripovedno i saznajno zahtevnije sadržaje tako i otvaranje osetljivim temama. Jedan od bitnih i prepoznatljivih smerova ovog stripa je bavljenje svakodnevicom manje-više običnih, prosečnih ljudi ili intelektualaca. Bilo da insistiraju na običnom i trivijalnom ili, pak, pokušavaju da ga oneobiče strip dela ovakvog profila traže pojačanu pažnju i strpljenje ali svoje čitaoce nagrađuju neobičnim, nestandardnim (za strip) senzacijama.

Grafička novela „Život je dobar ako ne odustaješ“ autora koji se krije iza pseudonima Set (u civilu Gregori Galant, rođen 1962.g.) nadmoćno potvrđuje intrigantnost i zavodljivost neherojskih stripova o svakodnevici. Nastala spajanjem pet epizoda Setovog serijala o Polukavilu ova knjiga prati življenje kanadskog karitaturiste Seta (koji i likom „liči“ na svog autora) rastrzanog između stalne depresije i preispitivanja sopstvenih emocija i stavova te opsesije radovima i životnim pričama karikaturista iz prve polovine XX veka. Setu se neprestano nameću poređenja realnog života i onoga što je pročitao u stripovima i video na karikaturama; no, ta poređenja mu ne pomažu da se bolje snađe u „sopstvenoj koži“: sa majkom i bratom ima vrlo površan odnos, devojke ga napuštaju razočarane njegovom ravnodušnošću i nezainteresovanošću, njegov jedini prijatelj Čet u stvari je odličan slušalac njegovih monologa (što Set konstatuje ali ne pokušava da promeni) a čak je i mačor Boris ljubimac samo kad je gazda dobre volje. Setovo ponašanje najblaže rečeno je ekscentrično, što uključuje i njegovo protivljenje svim promenama i modernizacijama njegovog ali i društvenog života, mada nije nemoguće da se ispod ove koprene kriju i teži poremećaji ličnosti. Osnovni zaplet knjige je Setovo traganje za istinom o nepoznatom karikaturisti Kalou, koga slučajno otkriva u starom broju časopisa „Njujorker“. Posle niza pokušaja, u kojima pronalazi samo 11 Kaloovih karikatura, Set će otkriti da se umetnik povukao se iz sveta karikature da bi osnovao „običan“ biznis i okončao život kao anonimus.  Razgovori sa njegovom ćerkom, najboljim prijateljem i, konačno, majkom neće otkriti punu istinu o njegovom životu - naravno, ukoliko je tako šta uopšte moguće. Set nije postigao šta je hteo ali nije ni nezadovoljan i sve prihvata sa određenom dozom sebi svojstvene uzdržanosti.

Crtež priče je karikaturalan, jasnih, redukovanih linija mada ima kvadrata, najčešće gradskih prizora, sa detaljnijim slikama. Set insistira na sasvim običnim aktivnostima (pranju zuba, šetnjama, razgledanju kuća ili prirode) i na njih „troši“ i čitave table čime uspeva da izgradi i održi atmosferu ali i da čitaocu sugeriše da mu sve neće biti rečeno već da ponešto o dešavanjima (posebno onim u Setovom umu) mora i sam da zaključi.

„Život je dobar ako ne odustaješ“ vanredno je ambiciozan poduhvat razotkrivanja lavirinata jedne obično-bizarne egzistencije uspešno realizovan u stripu, mediju koji ima ozloglašenu „laku“ prošlost. No, ovo je delo upravo dokaz da za talentovane stvaraoce ne postoje nikakva ograničenja forme odnosno da se u svakom mediju može stvoriti kvalitetno umetničko delo.

(„Dnevnik“, 2016)
Objavljeno: 30.12.2016.
Strip: Borovnica (18)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 29.12.2016.
Razgovori o stripu... (18)      Autor: Predrag Đurić

Petar Aladžić je rođen 22. avgusta 1954. godine u Somboru; detinjstvo je proveo u Budisavi, a trajno se naselio u Novom Sadu,  gde je završio osnovnu i srednju školu, kao i Višu ekonomsku školu. Paralelno sa pisanjem scenarija, radio je kao komercijalista za novosadsku Agrovojvodinu.
Još kao student, pod pseudonimom Pit Alad, piše naučnofantastične priče za časopis Zlatni kliker, koji je izdavao novosadski Dnevnik. Strip-scenarijem se bavi od 1978. godine, kada sa Branislavom Kercem u Politikinom zabavniku objavljuje dve epizode stripa Partizan Goran.
Tokom 1980-ih sa različitim crtačima radi na strip-serijalima Veliki Blek i Lun kralj ponoći za Dnevnik. Za novosadski Forum radi scenarija za strip Tarzan, a za gornjomilanovačke Dečje novine za strip Nindža. Sa Brankom Plavšićem kreira strip Večernja akcija, objavljen u Dnevnikovom školskom listu Neven.
Partizan Goran, Večernja akcija, kao i strip Ilegalci (nastao u saradnji sa braćom Brajdić i Franjom Strakom) objavljeni su 2012. Godine u albumu Večernja akcija. Epizode Velikog Bleka objavljene su u Francuskoj i Italiji.

  Intervju: Petar Aladžić

Ko je Petar Aladžić?
Jedan najobičniji čovek koji se uklapa u svaku atmosferu, drugar, drug, zaljubljenik u istinu, dostojanstvo, časnost i moralnost.

Kada ste prvi put došli u kontakt sa stripom?
Mislim da je prvi strip koji sam čitao bio serijal Nikad robom i to epizode sa Mirkom i Slavkom. Dnevnikova izdanja nisam toliko čitao. U to vreme me je više privlačila klasična književnost.

Veoma rano ste se upoznali sa Banetom Kercem. Kako je došlo do vašeg poznanstva?
Jednom prilikom u dvorištu zgrade u kojoj živim našao sam crtež Princa Valijanta. Mislim da sam imao tada 15-16 godina. A već se načulo da tu u zgradi postoji neki dečak koji zna da crta. Pozvonio sam na njegova vrata. Otvorila mi je Banetova mama. Potvrdila je da je to Banetov crtež. I od tad smo nas dvojica počeli da se pajtamo žestoko. Noć i dan smo igrali šah. Imali smo čak jednu zajedničku šahovsku tablu. Pošto smo bili sirotinja u to vreme, kupili smo zajedno tu šahovsku tablu pola-pola. Tabla je bila moja 25 godina, a kad smo se pre par godina Bane i ja sreli na promociji Novosadskog stripa Toze Obradovića, vratio sam mu tu tablu, jer sad je red da bude kod njega narednih 25 godina.
Bane je kasnije upisao stomatologiju, ali je njegova osnovna ljubav bila strip. Ja nisam bio naročito talentovan za crtanje, već me je više privlačila književnost i to posebno naučna fantastika. Bane je počeo da radi za Dnevnik i onda je jednog dana pitao i mene da li bih ja pisao fantastiku. Tako sam prvo za Zlatni kliker (zabavno izdanje Dnevnika iz Novog Sada) uradio nekoliko naučnofantastičnih priča pod pseudonimom Pit Alad.
Vrlo brzo je Dnevnik počeo da radi na licencnom stripu o Bleku. Prve epizode su uradili Toza Obradović i Branko Plavšić. Ubrzo je potreba za novim epizodama značajno porasla, kao i broj crtača koji su bili raspoloženi da rade Bleka. Međutim, pojavio se problem nedostatka scenarista. Opet mi je Bane ponudio da se i ja oprobam u pisanju scenarija. U to vreme, praktično je samo Toza Obradović pisao scenario. Đovani (Ivan Ilić) je kasnije uradio svega dve epizode.
Moram da priznam da strip nije nešto što me je apsolutno interesovalo, već je i ekonomski momenat u tome bio veoma bitan.
Međutim, kad sam završio Višu ekonomsku školu, zaposlio sam se u Agrovojvodini. Pokazalo se da se ne može biti na dve strane – raditi redovan posao i uz njega pisati scenarija. Moj posao me je na kraju potpuno izvukao iz sveta stripa.

Pre Velikog Bleka radili ste scenario za dve epizode Partizana Gorana, zajedno sa Banetom Kercem. To je bio prvi strip na kojem ste radili?
Jeste. To je i jedini junak kojeg sam ja stvorio. Obe epizode su objavljene u Politikinom zabavniku.

Šta je uticalo na to da se opredelite da radite strip o narodnooslobodilačkoj borbi?
Mislim da je narodnooslobodilačka borba jedan od najupečatljivijih faktora svete borbe protiv fašizma, borba protiv ugnjetavanja, borba za častan život, borba bez nacionalnih predrasuda, bez šovinizma. Preduslov za takvu borbu je bilo čovekoljublje, čestito i pošteno. Mene je to društvo podiglo, othranilo, iškolovalo… Verovatno je taj moj slobodarski idealizam uticao i na pisanje. Borba protiv izopačenog oblika svesti – porobljavanja, fašizma…

Šta je bio razlog da se sa Partizanom Goranom ne nastavi?
Kada se vratio iz vojske, Bane je počeo da radi na Kobri i drugim stripovima, a ja na Velikom Bleku, a kasnije Lunu kralju ponoći i Tarzanu.

Sem Partizana Gorana još jedan originalan strip koji ste radili bio je Večernja akcija
To je bila ideja Branka Plavšića, da radimo nešto za svoju dušu. Strip je objavljivan u nastavcima u Nevenu i bio je u skladu sa opredeljenjem da radim slobodarski strip.

Kada ste počeli da raditi scenarija za strip o Velikom Bleku, da li su tome prethodile neke pripreme?  Da li ste morali da pročitate prethodno objavljene epizode?
Znao sam otprilike koncepciju stripa − radilo se o slobodarskoj borbi. Druge naročite pripreme mi nisu bile potrebne. A okosnica stripa o Velikom Bleku bila je slična sa okosnicom stripova o Partizanu Goranu, Poručniku Tari…

Kako je došlo do rada na Lunu kralju pomoći?
Često smo odlazili u Dnevnikov restoran, gde su se okupljali ljudi iz sveta stripa. Tamo se raspravljalo o ideji da se veoma popularni junak pisanih roto-romana Frederika Eštona (pseudonim urednika Dnevnika i pisca Mitra Miloševića) Lun kralj ponoći iskoristi i za strip. Radilo se o vrhunskim pisanim romanima, koji samo sticajem okolnosti nisu objavljivani u inostranstvu. Urednik Dnevnika, Dušan Stanojev, dao je predlog da se uradi pilot-epizoda. Svetozar Obradović je uradio prvu epizodu, a onda sam se i ja priključio.

Da li ste pre toga čitali Luna kralja ponoći?
Da, naravno.

Radili ste i nekoliko epizoda Tarzana, koje su objavljivane i u inostranstvu…
Opet je stigao predlog od Baneta da se priključim ekipi koja je radila Tarzana jer je nedostajalo scenarista. Uradio sam pilot-epizodu, koja je bila prihvaćena, a nakon toga sam uradio nekoliko scenarija. Tarzan mi je bio zaista drag lik!

Kako je izgledalo pisanje scenarija?
Jednostavno – u zanosu. Znaš da imaš potencijal da razviješ određenu ideju. Prvo bih napisao sinopsis – početak i kraj jedne priče. Zatim bi se razvijala radnja. Ali, ideja koja ti je pala na pamet ne napušta te dok ne završiš strip. Imaš junaka koji je trebalo da bude častan, čestit, kao Blek, na primer. To je bila i ideja tadašnjeg društva – izgradnja jednog časnog i čestitog sveta. Trebalo je da i junaci budu borci za pravičnu slobodu. Mislim da smo i mi, pisci scenarija, takvi karakteri. Da su junaci bili drugačiji – nisam siguran da bismo se prihvatili pisanja scenarija. Ozbiljno to kažem!

Da li ste imali neki ritual pisanja?
Ništa naročito. Imao sam jednu svesku u kojoj bih napisao sinopsis. Jednu epizodu radio bih otprilike nedelju dana. Bilo bi tu i promašaja. Kada bih uzeo da pročitam šta sam napisao, često sam bio nezadovoljan onim što sam uradio, pa sam onda morao da menjam značajne delove. Zatim bih se konsultovao sa crtačem, pa bih i prema njegovim sugestijama unosio izvesne izmene. Nekad se dešavalo i da radim u isto vreme sa dva crtača, pa pobrkam stranice. A crtač, pošto ne prati stranice, već crta prema opisu stranice, on i nacrta tako kako sam ja pogrešio. Pa se i desilo da se u jednoj epizodi nešto desi iznebuha (jer je nekoliko stranica jednog scenarija „zalutalo“ u drugi, a junak je bio isti)! Kasnije smo primetili taj propust i ispravili ga.

Kako ste se „naučili“ pisanju stripova?
Najbitniji su kreativnost i entuzijazam! Sve ostalo se lako može naučiti. Zanimljivo je da nisam znao da kucam na mašini! Banetova mama je završila daktilografski kurs, pa mi je ona održala kratko predavanje i dala mi udžbenik, koji sam ja nedelju dana studirao. Naučio sam da ubadam prst po prst. Zatim sam dosta poradio na pravopisu i gramatici, mada je u Dnevniku i postojao lektor, koji je to na kraju korigovao.

Radili ste sa dosta različitih crtača. Sem Baneta, radili ste sa Kozom,  Plavšićem, Muminovićem, Brajdićem, Pejakom, Lebovićem… Kakva je bila saradnja sa njima?
Izuzetna! Nijednog momenta nije ništa zaškripalo. Međutim, nekako mi je saradnja sa Banetom Kercem bila posebna. To je čovek koji mi je zaista prirastao srcu! Drugi čovek koji mi je posebno drag je Branko Plavšić. On je jedan prostodušan čovek koji nema nijednu lošu ideju u sebi. Veoma čestit o dobar čovek. Neke od crtača nisam ni upoznao. Njima je Dnevnik dostavljao scenarija na kućnu adresu.
Imali smo elitno društvo crtača u to vreme. Nažalost, nismo imali elitno društvo scenarista. Jer, sem Toze Obradovića nismo imali velikih scenarista. Moja kreacija je bio samo Partizan Goran.
Zanimljivo je da su u to vreme postojali zagrebački Novi kvadrat, beogradski Krug 2. Mi, ovde u Novom Sadu i Vojvodini, nismo imali neki svoj naziv, ali smo nekako ostali nezavisni i od Beograda i od Zagreba i uspeli da sačuvamo svoju specifičnost.

Šta je uticalo da se povučete iz sveta stripa?
U vojsku sam otišao 1979-te. Zatim sam se oženio. Redovan posao me je sve više angažovao. Malo sam zbog svega toga „ispao iz konteksta“. Pojavili su se i neki drugi ljudi. Meni su zbog brojnih obaveza ponestajale i ideje. Bane je prešao u Forum i imao pune ruke posla, isto kao i Branko Plavšić. Ja nisam imao mogućnosti da pratim taj tempo. Raditi scenario je rudarski posao, što mnogi ne znaju. Čovek mora da ima zdravu ideju koja ga ne napušta kad siđe u lavirint pisanja scenarija.

Da li Vam je strip posle toga nedostajao?
Jeste. Jedan period mi je nedostajao, ali je preokupiranost drugim stvarima ipak prevagnula.

Uprkos tolikog broja produktivnih crtača, sredinom 1980-ih godina, relativno mali broj scenarista je u to vreme bio aktivan. Zbog čega?
Ko može da bude dobar scenarista? Neko ko bi mogao da bude dobar scenarista, jer to „nešto“ leži u njemu, njemu je jednostavnije da on pročita strip i na nekoj tribini ismeva taj strip, nego da sam sedne i nešto napiše. Međutim, pisanje scenarija je toliko „uganuta“ stvar, da su verovatno mnogi to pokušali, ali nisu uspeli. Scenarista treba du bude vrlo blizu realnosti, ali opet da umetne deo fantastike – kako bi moglo da bude. Toza Obradović je spomenuo anegdotu kada su se svojevremeno pojedini članovi Dnevnikovog uređivačkog odbora pobunili kako su scenaristi previše plaćeni i ponudili se da oni rade scenarija upola cene. Međutim, u roku od 30 dana, koji im je tadašnji Dnevnikov direktor Izdavačke delatnosti Laza Lukajić dao, nijedan od njih nije uspeo da napiše ni stranu!
Jako mi je žao – jedan orman mi je bio pun kucanih tekstova i sinopsisa, ali ništa od toga nisam sačuvao! Originale sam držao kod sebe, a kopije sam predavao redakciji.

Da li Vam je teško pao raspad bivše zemlje?
Strašno teško. Ja se i dan-danas smatram Jugoslovenom. Verujem da je ogromna većina ljudi iz bivše Jugoslavije danas razočarana.

Deluje kao da ste zaista uživali dok ste radili na stripu…
Bio je to najlepši period u mom životu! Jeste, dobijali smo i novčanu nadoknadu za to, ali entuzijazam sa kojim smo to radili je nenadoknadiv! Dok radiš scenario, ti uopšte ne znaš da vreme prolazi! Vreme nije postojalo! Ja sednem uveče da radim scenario i osvrnem se – a ono već 5 sati! A ja u 7 moram da sam na fakultetu! I odem na fakultet, odslušam predavanja, vratim se kući, malo odspavam, pa nastavim da radim!

Koji od stripova koji ste radili Vam je danas najdraži?
Partizan Goran, koga sam radio sa Banetom, a reč je o junaku koga sam ja stvorio. I ostali stripovi su mi dragi, najviše zbog ljudi s kojima sam ih radio.

Sem što ste pisali stripove, koliko ste ih u to vreme čitali?
Dosta. Čitao sam sva Dnevnikova izdanja. Imali smo pravo na po dva besplatna primerka svakog izdanja. Čitao sam još i Alana Forda, Stripoteku… Posebno dam voleo stripove Hermana i Grega.

Kakav je Novi Sad u poređenju s tim vremenom?
Svaki stariji čovek bi rekao da je nekad bilo bolje! Lep je Novi Sad i sada… Pre – gde god odeš, uvek nekog poznaješ. Sada je to dosta drugačije. Novi Sad se značajno uvećao zbog ekonomskih i ostalih migracija.

Stripovi koji su se čitali 60-ih, 70-ih, 80-ih godina bili su stripovi o pravdoljubivosti, časti, pacifizmu. A onda su 90-ih ti ljudi koji su čitali takve stripove počeli da ratuju jedni protiv drugih. Šta je razlog za takav paradoks?
Ne radi se tu o paradoksu. Tu je reč o jednoj velikoj nesreći u kojoj smo svi mnogo izgubili. Izgubili smo vođu i svedeni na životinjski svet. U čoporu čovek ne može ništa… Pojavili su se nacional-šovinisti koji kvare red pravih stvari. Prave svetogrđe nad spomenicima ljudi koji su se borili za pravu stvar. Mnogo je bogatstva ostalo iza Tita i tadašnje radničke avangarde. Međutim, pohlepa je uništila mnogo toga, kao i perspektivu mnogih mladih, pametnih ljudi.

Koliko se u Novom Sadu zna ko je Petar Aladžić?
Meni lično nije uopšte stalo do toga. Onaj ko želi da zna, taj zna. Krajnje je izlišno da ja potenciram tako nešto. Nisam ja od onih koji očekuju da mi ljudi iza leđa govore: „Evo ga, to je onaj što je pisao…!“ Ja volim da sednem sa ljudima ispred prodavnice i popijem pivo.

Koliko je Novi Sad bio zahvalan ljudima koji su stvorili strip?
U to vreme zahvalan nam je bio Dnevnik, koji nam je sasvim lepo plaćao za to što smo radili. A mi lično smo osećali veliku satisfakciju što smo to radili. Toza Obradović i Bane Kerac su bili predvodnici naše generacije (Sibin Slavković se pojavio kasnije, a ja sam ipak bio tu neko sa strane). Ali, ne mogu da razumem da se niko u gradu danas ne seti Toze i Baneta. Kako je moguće da kad se dele Oktobarske nagrade niko se njih ne seti, a proneli su ime Novog Sada i van granica naše zemlje! Ako ništa drugo, barem bi ih bilo ljudski predložiti za nacionalne penzije. Međutim, ove nove generacije, sem pojedinaca, nemaju više pojma ko su Toza, Bane i svi mi.

Kako je vaša okolina gledala na to što ste strip-scenarista?
Što se tiče okoline, mislim da im je bilo drago što neki ljudi iz okruženja pišu scenarija ili crtaju strip, jer Bane i j smo bili prve komšije! Naravno, moj osnovni motiv za stvaranje je bio entuzijazam, ne srebroljublje.

Sem stripom, bavili ste se i naučnom fantastikom?
Čitao sam Isaka Asimova, koji je po meni najbolji pisac naučne fantastike i on me je poneo. Počeo sam da razmišljam o tome i napisao sam ni sam ne znam koliko priča. Uglavnom više nemam ništa od onog što sam objavio. Čak sam i sve primerke časopisa u kojim sam objavljivao poklonio.

Koliko je muzika koju ste slušali uticala na vas?
Dosta. Najviše sam slušao Bijelo dugme. Nekad sam znao po celu noć da ga slušam.

A film?
Valter brani Sarajevo. A Kozaru sam, dok sam živeo u Budisavi, gledao u Zadružnom domu svaki put kada se davao. To je bio prvi film koji sam video. Osim toga, utisak na mene su ostavili Neretva i svi ostali filmovi tematski vezani za narodnooslobodilačku borbu. A od stranih, Let iznad kukavičjeg gnezda i Matriks.

(2011.)
Objavljeno: 28.12.2016.
Stripburger 68...      Press: Stripburger
  ...stripi izven okvirjev!!

november 2016, A4, 96 strani, 3 € (v Sloveniji), letna naročnina: 33 € (8 izdaj)

Tik pred koncem leta smo se v deželi, uokvirjeni z žico, razveselili prihoda novega vala stripov od tu in tam. Tudi tokratnem Stripburgerju, že 68. po vrsti, vam predstavljamo stilsko in vsebinsko raznolikost neodvisne svetovne stripovske produkcije: na 96 straneh se tako zvrsti petnajsterica domačih in tujih avtorjev, med katerimi najdemo tako že znana imena kot pristna odkritja.

Da je razmišljanje znotraj danih okvirjev za stripovske ustvarjalce in ustvarjalke tu pa tam tudi dobro, razglablja v gostujočem uvodniku popotni stripar mlajše generacije Till Lukat. Okvir ali ogrodje stripovskih pripovedi lahko sestavljajo razvstni dogodki, liki, drobci vsakdana, motivi in citati, vzeti iz zgodovine umetnosti, literature, popkulture … In v zadnjem letošnjem Stripburgerju se lahko o tem prepričate na lastne oči!

Kot pravi v intervjuju švedska stripovska avtorica Anna Ehrlemark: »V resničnost lahko pomočiš svoj trnek in iz nje povlečeš kakšno ribo.« Kar sledi, je ostrenje pogleda, dokler izbrani detajl ne izstopi iz povprečja in se postavi na lastne noge, zaživi novo življenje v novi obliki. Da pa resničnost marsikdaj prekaša tudi najbolj noro fikcijo, v svojem stripu z zgovornim naslovom Trumped ugotavlja prekaljeni maček ameriškega avtorskega stripa Peter Kuper.

V drugem intervjuju smo si vzeli čas za domačega stripovskega težkokategornika in dolgoprogaša Zorana Smiljanića, ki ugotavlja, da je Slovenija »dežela avtorskega stripa«, četudi »domači strip poganjajo entuziazem, trma, norost, obsedenost in pa tudi precejšnja doza neumnosti, tako avtorjev kot založnikov.«

O nujnosti podpiranja tovrstne neumnosti oziroma svobodne stripovske produkcije, ki štrli ven iz standariziranih okvirjev, pa nam vas ni treba prepričevat! Na še boljši stripovski jutri!

NASLOVNICA • Anna Ehrlemark (Švedska)

UVODNIK • Till Lukat (Nemčija)

INTERVJU • Anna Ehrlemark (Švedska) / Tea Hvala; Zoran Smiljanić (Slovenija) / Bojan Albahari

STRIPI • Bruno Borges (Portugalska), Erik Svetoft (Švedska), Izar Lunaček (Slovenija), René Rogge (Nemčija), Anna Ehrlemark (Švedska), Sorina Vazelina (Romunija), Till Lukat (Nemčija), Peter Kuper (ZDA), Zoran Smiljanić (Slovenija), Olaf Ladousse (Španija), Jorge Quien (Čile/Argentina), Simon Mackie (Velika Britanija), Kalle Landegren (Švedska), L. L. de Mars (Francija), Sanja Pocrnjić (Slovenija)

RECENZIJE • Domen Finžgar (Chester Brown: Mary wept over the feet of Jesus), Larisa Javernik (Luz: Katarza)

KJE GA LAHKO KUPIM? Distribucija: Buča knjigotrštvo. Na voljo v vseh stripu prijaznih knjigarnah. Pošljemo pa ga vam tudi na dom!
Naročila sprejemamo na: burger@mail.ljudmila.org.

PODARI STRIP!  Ali še bolje: LETNO NAROČNINO NA STRIPBURGER! • Ne bo ti žal! Letna naročnina na Stripburger 2017 vključuje 8 stripovskih izdaj za prijaznih 33 eur!  Še pa je tudi čas, da si po taisti ceni priskrbite letošnji naročniški paket!
Za naročila ali dodatne infomacije pišite na: burger@mail.ljudmila.org.

Revijo Stripburger podpira Javna agencija za knjigo RS.

Objavljeno: 27.12.2016.
Fijuk sajam, 30.12.2016,...      Press: Fijuk
  ...CUK Imago, 17-24h, ulaz besplatan!

Fijuk ekipa rešila je da isprati ovu turbulentnu 2016. na najbolji način; na prednovogodišnjem Fijuk sajmu u petak, 30.12. 2016, na svakom koraku čeka vas iznenađenje: fotografisanje s Deda Mrazom, radionica stiroštampe, puzzleraj, noviteti, stariteti, promocije (”Street Art Belgrade”, „Ime vatre”, „Denićevi dani”, čitanje ženske lirske erotske poezije…), nastup benda „Disko Hernija”, oslikavanje stubova u Imagu, Izložba ”Recollect Image Project” i Wostok u Uličnoj galeriji a Maja Nikolić će voditi novogodišnji program uz tombolu iznenađenja! (Maja Nikolić iz NIKE EYES ;))

Vidimo se 30.12, 5-ak u 5, CUK Imago, ULAZ BESPLATAN! (iz Dečan-ske 19, i od 20h iz Ulične galerije), dođite, svratite, ostanite, pozovite prijatelje, i završite 2016. sa knjigom u ruci, kako i dolikuje.

promo video: www.youtube.com/watch?v=j4eG0cpxrk0
ivent na FB: www.facebook.com/events/1168612503246424/?active_tab=about

Objavljeno: 26.12.2016.
Strip: Montenegrini (382)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 26.12.2016.
Taj mračni predmet želja...      Autor: Ilija Bakić
  ...ili u svetu vampira i kainovih
  naslednika - “Vekovnici VIII - Kainov
  soj” Marka Stojanovića i drugih;
  
izdavačUdruženje ljubitelja stripa i pisane
  reči “Nikola Mitrović Kokan”,
  Leskovac 2016.;

Istorija srpskog stripa, kako onog u okvirima “zajedničke države” od pre i posle II svetskog rata tako i onog u samostalnoj Republici Srbiji, pamti nekolike kraće ili duže serijalizacije epizoda-doživljaja nekog junaka, od, na primer, Zigomara preko Akanta ili Tajanstvenog viteza do legendarnih Mirka i Slavka, Dikana, Kobre, Ket Klou, Zuzuka, Legija nepromočivih, Elazara, Bernarda Panasonika ili Robusta. Ono što je u svetskim strip produkcijama bilo pravilo na razne je načine pokušavalo da uhvati korena i na ovdašnjim prostorima sa promenjivim uspesima koje su uzrokovali mnogi činioci od onih na strani autora (serijali traže dugotrajnu koncentraciju i profesionalnu disciplinu koje mnogi ne mogu, ne umeju da poštuju) do (primarnijih) razloga na strani okruženja i izdavača: prevrtljivog državnog odnosa prema stripu koji je “izazivao” nepostojanje redovnog izlaženja publikacija i “trajanja” izdavačkih kuća, potom ratova i sankcija ali i kolebanje interesa čitalaca; otuda bi se moglo reći da, čak, imamo više serijala nego što su prilike dozvoljavale (pa makar da su neke serijale činile kratke priče ni blizu današnjih albumskih standarda). Kontraverzni položaj serijala nije mimoišao ni “Vekovnike” koji su od 2007.g. do danas imali bezbroj problema ali postigli i zapažene uspehe. Zamišljeni kao strip serijal koji će izlaziti u “Politikinom zabavniku” pa (silom prilika i okolnosti) premešteni u albumski format uz sporadično/nekontinuirano pojavljivanje u periodici “Vekovnici” su ipak izgradili svoju “nišu” na savremenoj domaćoj strip sceni koja se, na radost ljubitelja, istrajno popunjava novim izdanjima. “Spiritus movens” čitavog projekta je scenarista Marko Stojanović koji je, zahvaljući svojoj izuzetnoj energiji i entuzijazmu, osmislio priču, angažovao i za rad na albumima koordinisao preko 70 crtača (za sada 9 albuma: nulti plus osam) i preuzeo na sebe aktivno medijsko predstavljanje projekta. Paralelno sa originalnim serijalim stvoren je i pobočni ”spin off” serijal, pod imenom “Beskrvni” (za sada u dva albuma) a albume prate i posebni “skicovnici” (ranije su se zvali “skicen-blokovi”) koji su predstavljali pojedine crtače serijala. Valja primetiti da je Stojanović vrlo hrabro preuzeo iskustvo andergraund stripa - kolektivno crtanje stripa koje nije previše popularnu u klasičnom stripu jer promena vizuelnog identiteta može doneti gubitak (više nego promena scenariste) publike navikle na određeni crtež. U “Vekovnicima”, pak, svoju verziju priče i glavnih junaka crtaju umetnici različitih senzibiliteta i tehnika no, moguća slabost je, stalnim insistiranjem na ovom maniru, postala vrlina i zaštitni znak serijala pa je eksperiment potvrdio svoju opravdanost (kao i u slučaju Bunjuelovog filma “Taj mračni predmet želja” u kome glavnu junakinju tumače dve glumice koje se smenjuju zavisno od emotivnog naboja scene).

Osnovna priča serijala ima nekoliko uporišta: prijateljstvo vampira Čena i prgavog besmrtnika Kraljevića Marka, Markovu ljubav sa besmrtnom amazonkom Aleom, Čenov sukob sa svojom vampirskom sabraćom, Markov sukob sa ostalim izdancima Kainovog soja (koji se ne trpe i međusobno tamane). Čen i Marko će prihvatiti zadatak koji im poveravaju tri maga koja su blagosiljala Hrista da čuvaju tajanstvenu mapu-ključ mogućeg smaka sveta; ali mapa interesuje mnoge, od psoglavaca, krstaša, vampira do same “vatre sveta”. Nakon mnogih avantura i brojnih krvavih borbi prijatelji potapaju mapu u severno more ali tu njihovim nevoljama ni izdaleka nije kraj. U osmom albumu Marko je zarobljen i naglavačke obešen a duh zajedljive lude Tila Ojlenšpigela, njegovog prijatelja kome je Marko u samoodbrani odsekao glavu (kao jedini pouzdani način da se besmrtnik ubije), traži osvetu. D’Artanjan i Kvazimodo pokušavaju da odluče Markovu sudbinu prisećajući se prošlih zgoda i nezgoda a onda na scenu stupaju Alea i Čen pa je dvoboj oslobođenog Marka i D’Artanjana neminovan… Na kraju epizode Čen kreće za svojim poslovima, musketar odlazi u toplije krajeve i postaje maskirani Zoro a Alea i Marko plove širokim morem željni zasluženog odmora dok se na horizontu pojavljuje zlokobni brod sa crnim jedrima! Nastavak avantura, naravno, sledi u narednim albumu. “Kainov soj” pleni lakoćom “skakanja” u prošlost i sadašnjost i situacije koje su uzroci stanja u tekućoj priči a što različiti crteži dodatno apostrofiraju te oštrim, vrcavim dijalozima i opaskama koji variraju od šaljivih dosetki do ciničnih zaključaka. Stojanovićevo “baratanje” nekolikim žanrovskim kanonima i iskustvima opšte društvene i literarne istorije znatno je i efektno ukomponovano u uzbudljivu priču. Pedeset tabli ovog albuma iscrtalo je čak 11 crtača iz Bugarske, različitih po godinama i likovnim tehnikama: Stanimirov, Jordanov, Čaušev, Vačkov, Gelev, Čakarov, Berov, Iliev, Satanasov, Petrov i Koritarev, što je ovom albumu dodalo i kvalitet uspele internacionalne saradnje.

“Vekovnici” su mešavina fantastičkog (sa dozom misticizma i horora), pseudoistorijskog, avanturističkog i borilačkog stripa koja baštini najbolja iskustva ingenioznog “Vold Njutn Univerzuma” Hilipa Hoze Farmera i “Lige izuzetnih džentlmena” Alana Mura. Imajući u vidu širinu (prostornu i vremensku) dosadašnjih albuma i kraćih stripova “Vekovnici” su postali samosvojan svet-univerzum koji će se, očito je, i nadalje širiti na radost svoje brojne i verne čitalačke publike.

(„Dnevnik“, 2016)
Objavljeno: 25.12.2016.
Strip: Noćni sud (15)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 25.12.2016.
Strip konkurs – Kaiš 4...      Press: USUS
  ...17. decembar 2016 – 4. januar 2017.

17. decembar, subota u 13 časova, Otvaranje izložbe nagrađenih radova, Galerija DKCB

20. decembar, utorak u 11.30 časova, Mala sala „Vizuelno pripovedanje u stripu“ Igor Kordej, strip autor, ilustrator, svetskog glasa. Smatra se da je živa legenda strip scene bivše Jugoslavije, član Novog Kvadrata i jedan od najbolјih domaćih crtača stripa svih vremena

22. decembar, četvrtak u 11 časova, Mala sala, Marija Lazarevski, reditelјka animiranog filma „Tajne animacije“

23. decembar, petak u 19 časova, Slobodan Ivkov, istoričar stripa „Istorija stripa u međuratnom Beogradu“ 

24. decembar, subota u 12 časova, Mileta Miloradović, karikaturista „Šta znači karikatura“ praktično-teorijska radionica

27. decembar, utorak u 18 časova, prektično-teorijska radionica sa Vladimirom Vesovićem, poznatim strip autorom „Sve tajne stripa“

28. decembar, sreda u 14 časova „Balkanima“ retrospektiva festivala evropskog animiranog filma, Mala salarazgovor sa Ivom Ćirić, direktorkom festivala i Marijom Lazarevski, reditelјkom animiranog filma

Objavljeno: 24.12.2016.
Strip: Cane (266)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 24.12.2016.
Samostalna izložba...      Press: Komikaze
  ...Ivana Armanini!

Vrijeme: 21h, 23.12.2016. – 06.01.2017.

Izložba Ivane Armanini (40-tak plakata A1 formata) i neformalna promocija “Kataloga” u Galeriji Cvajner/ Pula, Hrvatska
Za muzičko događanje (do 04h) će se pobrinuti Ame kvartet a plakat (uvećati klikom na gornju sliku) je izradio Oleg Morović.
Na Komikaze štandu moći će se nabaviti sva recentna izdanja.

Strip album KATALOG: komikaze.hr/wiki/albumivanaarmanini/
FB: www.facebook.com/events/238233913266818/

Strip dio programa je podržan je od Ministarstva kulture Republike Hrvatske i Gradskog ureda za kulturu, obrazovanje i šport – Zagreb.

komikaze.hrkomikaze.hr/wiki/femikomixivanaarmanini.net

Objavljeno: 22.12.2016.
Treće decembarsko Komikaze...      Press: Komikaze
  ...izdanje je vani!

15/12/2016 komikaze webzine # 43!

Treće decembarsko Komikaze izdanje je vani! / Third Komikaze edition in December is out! http://komikaze.hr/issue/43
Novi broj donosi radove 12 autora/ica (4 nova/e u Komikaze mreži!) / Webzine brings works of 12 authors (4 new in the Komikaze network!): KM BARRY, SONJA VULPES, BENJAMIN BELJAN, ALESSANDRO MARTOZ MARTORELLI, NORA MESAROŠ, KLARA RUSJAN – KLARXY, TIFANI RUBI, PAATRICE MARCHAND, DUŠAN DURMAN, JAYADYUTI DE, STIPAN TADIĆ, PETRA BRNARDIĆ.
FACEBOOK



Komikaze program 2016 je podržan od Grada Zagreba i Ministarstva kulture RH/ Komikaze programme 2016 is supported by the Municipality of Zagreb and the Ministry of Culture of the Republic of Croatia./ Komikaze program 2016 je podržan od Grada Zagreba i Ministarstva kulture RH/ Komikaze programme 2016 is supported by the Municipality of Zagreb and the Ministry of Culture of the Republic Croatia.

KEVIN BARRY • lives in Martinez, California • focus: comic, illustration • web: www.instagram.com/moonwolveskmb/

SONJA VULPES • aka SONJA GRDINA • born: 1986/ Lives in Ljubljana, Slovenia • focus: drawing, printmaking • graduated: Faculty of Education, University of Ljubljana; Art Pedagogy programme • web: sonjavulpes.tumblr.com/

BENJAMIN BELJAN • born: 1984 in Vukovar/ Lives in Zagreb,Croatia • focus: comics, illustrations, music • still going: Academy of Fine Arts in Zagreb, Croatia • web: www.facebook.com/profile.php?id=100012718335318

ALESSANDRO MARTOZ MARTORELLI • born: 1990 in Assisi, Italia • focus: illustration, comic, street art • graduated: Scuola Romana dei Fumetti in Roma, Italy • web: alemartoz.blogspot.si

NORA MESAROŠ • / Šok Zadruga crew • born 1990 in Zrenjanin, Serbia/ Lives in Zrenjanin, Dresden and Berlin • focus: comic
graduated: Academy of Arts/ Novi Sad, Serbia; Academy of Fine Arts/ Dresden, Germany

KLARA RUSJAN – KLARXY • born 1993 and lives in Zagreb, Croatia • focus: illustration • graduated: Academy of Fine Arts in Zagreb, Croatia • web: klarxy.com / facebook: KLARXY

TIFANI RUBI • born: 1984 in Belgrade/ Lives in Zagreb, Croatia • focus: treet art, silkprint, illustration • graduated: Academy of Applied Arts in Rijeka, Croatia • web: vokitoki.blogspot.si

STIPAN TADIĆ • born 1986 and lives in Zagreb, Croatia • focus: comic, illustration, street art • graduated: Academy of Fine Arts in Zagreb, Croatia • web: stipantadic32.blogspot.com

PETRA BRNARDIĆ • born 1978 and lives in Zagreb, Croatia • graduated: Academy of Fine Arts in Zagreb, Croatia •
www.facebook.com/petra.brnardic

PAATRICE MARCHAND • / HSH crew • born 1980 and lives in France • focus: drawing, street art, zines
web: paatrice.canalblog.com/

DUŠAN DURMAN • born 1985 and lives in Novi Sad, Serbia • focus: comic

JAYADYUTI DE • born and lives in Kolkata, India • focus: comic, illustration • graduated: Baranagar Ramakrishna Mission Ashram High School • web: jayadyuti-de.tumblr.com/

Objavljeno: 22.12.2016.
Strip: Borovnica (17)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 22.12.2016.
Kvadrat 33/34...      Press: Kvadrat
  ...tematski broj Ken Parker!

"Kvadrat", časopis o devetoj umjetnosti, traje preko dvadeset godina i nije ga moguće kupiti na kioscima, distribuira se isključivo po striparnicama. Prošle godine objavljen je tematski dvobroj o velikanu devete umjetnosti, Hugu Prattu, autoru koji je dio opće kulture, poznat i izvan svijeta stripa. Broj je rasprodan u rekordnom vremenu  jer je riječ o poznatom velikanu čija je najpoznatija kreacija Corto Maltese, građanin svijeta.

Najnoviji broj (33/34) također je dvobroj i također je tematski - ovaj put se urednik časopisa, neumorni Vjekoslav Đaniš, odlučio za netipičan vestern serijal "Ken Parker". Serijal potpisuje scenarist Giancarlo Berardi i crtač Ivo Milazzo, koji je nacrtao većinu najboljih epizoda ("Chemako", Balada o Pat O` Shane, "Adah", "Boston", "Štrajk"...).

Tematski dvobroj 33-34 ima 24 bogato ilustrirana priloga  i ukupno 208 stranica o ovom kultnom serijalu iz pera najboljih poznavatelja devete umjetnosti (Zoran Đukanović, Tomislav Čegir, Miroslav Cmuk,  Ivan Nikolić, Matko Vladanović, Midhat Ajanović Ajan, Živojin Tamburić, Vasa Pavković, Igor Gajin, Danijel Kuzmić...). Osim autorskih tekstova, novi broj čini i tri intervjua - zašto i pod kojim je okolnostima serijal "Ken Parker" objavljen na hrvatskom pojasnio je vlasnik Fibre Marko Šunjić, dok je autorski tandem koji potpisuje serijal (scenarist Giancarlo Berardi i crtač Ivo Milazzo) otkrio kako je nastajao serijal "Ken Parker" i s kojim su se izazovima i problemima susretali tijekom rada...

Tematika ovog bogato ilustriranog dvobroja podsjetit će čitatelje srednje generacije, naročito one koji su odrastali sedamdesetih i osamdesetih godina 20. stoljeća, na važnosti i vrijednost serijala koji zahtijeva određeni stupanj zrelosti.

Ljubitelji serijala "Ken Parker" nikako ne bi smjeli propustiti najnoviji broj Kvadrata, obavezno štivo svakog sadašnjeg i budućeg parkerologa.

Objavljeno: 21.12.2016.
Razgovori o stripu... (17)      Autor: Predrag Đurić

Zdravko Popović je rođen 1954. godine u Ivanjici, ali najveći deo života provodi u Čačku. Tu je završio srednju zanatsku školu i zaposlio se u Dečjim novinama kao crtač stripa.
Prve stripove objavio je u ediciji Kuriri, a radi i stripove o Mirku i Slavku. Takođe objavljuje i kraće stripove u YU stripu.
Za novosadski Dnevnik radi na strip-serijalu Veliki Blek.
Sem stripom, bavi se i ilustracijom.

  Intervju: Zdravko Popović

Ko je Zdravko Popović?
Zdravko Popović je ilustrator, strip crtač, karikaturista, scenograf, firmopisac, aranžer...

Rođeni ste u Ivanjici. Da li ste tamo proveli i detinjstvo?
Detinjstvo sam proveo u Čačku. Najradije se sećam čačanskog bioskopa!

Kako je došlo do prvog kontakta sa stripom?
Prvi konkakt sa stripom bio je putem serijala Nikad robom.

Kada ste objavili prvi strip?
Bilo je to u reviji Kuriri 1971. godine.  Radilo se o stripovima Tarcan i Vampir Nićifor.

Kako je izgledao rad u Dečjim novinama?
U Dečjim novinama sam angažovan kao najbolji crtač. Imao sam urednike i moji radovi su išli u štampu. Radio sam i na stripovima o Mirku i Slavku.

Jedan od vaših ranih stripova je bio i Košmar. Kakva su sećanja na rad na ovom stripu, gde ste se pojavili i kao scenarista?
U stripu Košmar crtao sam brata i snahu...

Da li je bilo pokušaja da radite i za strane izdavače?
Nije bilo pokušaja, jer je bilo dosta solo posla.

Kako je tekla vaša karijera tokom devedesetih i dvehiljaditih?
Radio sam karikature za lokalne listove, jer su Dečje novine ugašene. Radio sam i za televiziju i aranžirao izloge i bio firmopisac u trgovinskom lancu. Slova koja sam ja kreirao pre 20 godina pojavila su se nedavno na MTV. Takođe sam ilustrovao knjige poezije i proze.

Koliko pratite domaću strip-scenu?
U Srbiji ne postoji nikakva strip-scena. Situacija u domaćem stripu je katastrofalna!

Koja želja u oblasti stripa vam je ostala neostvarena?
Nemam neostvarenih želja, osim da se ponovo aktiviram u strip

Objavljeno: 21.12.2016.
Igor Prassel in...      Press: Strip.art.nica Buch
  ...Medena koža 1-3!

V četrtek, 22. decembra ob 19:00 uri, bomo zaslišali Igorja Prassla o njegovem delu in prihodnjih načrtih.
Iz programskega direktorja mednarodnega festivala animiranega filma Animateka, vodje festivala slovenskega filma v Portorožu in urednika butične založbe Društvo za oživljanje zgodbe 2 koluta, bomo iztisnili zanimive informacije, še tiste, za katere ne ve, da jih ve! Poudarek pogovora pa bo seveda na stripu Medena koža.
www.stripi.si

Dogodek je del kulturnega programa knjigarne, ki ga sofinancira Javna agencija za knjigo Republike Slovenije.

Cena: 15 eur/kom.
Št. strani: 144
Prevod: Maja Meh
Belgijski oz. korejski pisatelj Jung Sik Jun opisuje svoje življenje. Rodil se je v Seulu v Južni Koreji v času vojne. Rezultat korejske vojne je milijone ubitih in pogrešanih in ob delitvi Koreje na severni in južni del še milijoni ločenih, ob tem pa na tisoče zapuščenih otrok. Korejske otroke so posvajali po vsem svetu, pojav je s svojo razsežnostjo svetovni unikum. V ZDA so posvojili preko 100.000 otrok, v Franciji 11.000, sledijo še druge države, po svetu naj bi bilo preko 200.000 posvojenih korejskih otrok. Temu so botrovale tudi druge gospodarske in družbene spremembe v Koreji, najbolj pa mačistični družinski zakon, ki je povzročil, da so se samske ženske odpovedovale otrokom, saj sicer ne bi mogle preživeti. Pisatelj z romanom v stripu pred nami izriše spomine na otroštvo, prišel je v številčno belgijsko družino, oče in mati sta vzgajala s trdo roko. V prvem delu spoznamo okoliščine posvojitve, prihod v Belgijo, življenje v novi družini in zaznamovanost, konča se z odločitvijo, da bo nekoč poiskal svojo pravo mamo. V drugem delu pisatelj opiše svoje problematično najstništvo. Drevo, ki mu porežeš korenine, se ne more stegovati za prepotrebno hrano. Podhranjen in lačen ljubezni ter pozornosti ne more zaupati, se odpreti, beži pred odnosi, pri osemnajstih gre od doma. Pri vsem tem tudi telo ne sodeluje, saj skoraj umre od hemoragičnega gastritisa. (Tudi mnogi drugi korejski posvojenci žalostno končajo življenje.) Po bolezni se zbliža z mamo in vedno bolj razmišlja o svoji pravi, korejski mami. Njegov talent za risanje je v tem času že zelo opažen in ga tudi drži pokonci. Ob zmagi na kvizu si prisluži izlet na Japonsko in takrat je zelo blizu svojih korenin. V tretjem delu se s filmsko ekipo končno odpravi v Korejo. Sodeluje v televizijskem šovu, kjer se nekateri posvojenci najdejo s starši. Televizijska ekipa prisostvuje tudi njegovemu odpiranju dosjeja, prvič po štiridesetih letih…

Odlomek iz knjige
V svojem dosjeju sem našel ta dokument: Priimek= Jun, Ime=Jung Sik, Rojen dne 2.12.65, Barva kože= medena, Kraj rojstva= neznan. Otroka je našla in privedla policija. Otrok ima črno-modro brazgotino med nosom in očesom. Padel je. Otrok je ljubezniv, droben. Apetit ima. Prebavi vse. Izločanje perfektno. Govori v kratkih stavkih in večkrat se sredi stavka ustavi. Njegova izgovorjava še ni povsem razločna. Hoja normalna. Vid in sluh normalna. Ko dobi kakšno drobno opravilo, se ga zavzeto loti. Kadar pridejo v sirotnišnico obiski, jim deklamira. Če dobi igračo, jo hitro da komu drugemu, da bi se še ta razveselil. Otrok je v sirotnišnici z 2000 otroki. To je največja sirotišnica. Otrok je nežen, gentle and very pretty boy. Otroka priporočamo za posvojitev.

Objavljeno: 20.12.2016.
Starac Logan...      Press: Čarobna knjiga
  ...The Best of Marvel 10!

Uzbudljiv stripski finiš 2016. u Čarobnoj knjizi !!!

Priča koja je podigla standarde superherojskog stripa.

Ovo je neverovatna avantura, svojevrstan road movie od kojeg zastaje dah.

Ovo je izokrenut svet Marvelovih superheroja i superzločinaca u surovoj postapokaliptičnoj atmosferi, gde čitaocu okretanje stranica više liči na vožnju rolerkosterom nego na opuštenu zabavu u spokojnom okrilju sobe.

OVO JE "VULVERIN - STARAC LOGAN"

Vulverin u najboljem izdanju.
Priča koja je podigla standarde superherojskog stripa.

Ne tako daleka budućnost. Sjedinjene Američke Države su postale pustara kojom vladaju superzločinci. Superheroji su samo prošlost koja budi nostalgiju, njihovo vreme je zauvek prošlo. Vulverin živi mirnim farmerskim životom sa ženom koju voli i dvoje dece. Teritorijom na kojoj boravi vlada Hulkova banda, bezočni, surovi potomci tog mutiranog čudovišta, koji u njegovo ime i za njegov interes reketiraju stanovništvo svog okruga. Vulverin pokorno prihvata njihov teror – iz njegove slavne prošlosti nije ostalo ništa: ni borbenost, ni drčnost, ni bes, čak ni ime; on je sad samo starac Logan.

U posetu mu dolazi Oko Sokolovo s poslovnim predlogom: treba mu vozač koji će mu pomoći da obavi jednu isporuku sa Zapadne na Istočnu obalu Sjedinjenih Država. On sam to ne može da izvede pošto je oslepeo. Logan nije voljan da mu pomogne zato što ne želi da upada u nevolje, ali naknada koju će dobiti izvući će ga iz duga prema Hulkovoj bandi. Tako počinje neverovatna avantura, svojevrstan road movie od kojeg zastaje dah. To je izokrenut svet Marvelovih superheroja i superzločinaca u surovoj postapokaliptičnoj atmosferi, gde čitaocu okretanje stranica više liči na vožnju rolerkosterom nego na opuštenu zabavu u spokojnom okrilju sobe.

Objavljeno: 20.12.2016.
Post Scriptum (176)      Autor: Zoran Đukanović
  Кирчо Арсовски - Перверзниот гениј
  на дрвените боички

(Moj esej Kirčo Arsovski - Perverzni genije drvenih bojica objavljen u Oknu na makedonskom)

Зоран Ѓукановиќ

За Кирчо Арсовски не знаев баш ништо. Не знаев дека постои. Никогаш не сум чул за култниот кумановски бенд Т.Б. Трачери, немав поим кој им е фронтмен, не ги читав колумните на Арсовски во Нова Македонија... За мене, кој повеќе од четврт век живеам во Амстердам, Кирчо се појави out of the blue, од никаде, на Фејсбук. Оттогаш, тој е мојот омилен треш уметник на дрвените боички.

Како што карикатурите на Гери Ларсон се стрип, така и цртежите на Арсовски, секако, се стрип. Во нив врие од стриповски идиом. Ваква сила на андерграунд изразот, барем на Балканот, наоѓам само уште кај големиот мајстор на алтернативата Wostok. Арсовски, меѓутоа, креира сосема особен стриповски идиолект во само една сцена, создавајќи безброј варијации на сродни теми. Длабоко зафаќа во самата срж на андерграунд стрипот, иако неговите референци се поопшти, а креативно се одлично промислени. Од Дизниевите филмови до Енди Ворхол, со кемп пристапот на Арсовски е опфатен широк опсег на поп културата и палп фикцијата. Иако тешко ќе ги детектирате трагите на неговите читања на старите стрипови од Политикин Забавник од шеесеттите, и ова е детаљ кој придонесува за полнотијата на распонот на културолошките референци.

Јунаци на неговите драми исцртани со дрвени боички се криминалци, олоши, политичари, спонзоруши, војници, генерали, ситни измамници, крупни неранимајковци, курви, маргиналци, бесрамници од секаков можен вид. На јазично ниво неговите цртежи се урнебесно цинични. Озборувањето, измамата и соголената лажливост во дијалозите се срозуваат до егзистенцијална денунцијација на оној кој ја изговара репликата. А секогаш е додаден обидот за гламур, неговата гротескност е неопходна состојка на универзумот на Арсовски. Станува збор за персифлажа на холивудските јунаци и јунаците од менталниот пејзаж кој нè опкружува, потонат во политика и корупција. Фразата политикин забавник овде добива сосема други конотации.

Во најдобрата традиција на црниот бран, во тоналитетот на Живоин Павловиќ и Душан Макавеев, Арсовски изрекува суд за животот: „Кичот секогаш ќе нè потсетува колку е животот тажен. Во кичот има подлабок мистицизам отколку во книгите на Достоевски и Борхес... Вистината не ми е позната или е толку добро маскирана што не можам да ја препознаам.“ ... „Го сликам идиотскиот начин на живот. Нервозните, хистерични реакции на луѓето...“

Поигрувањето со кичот и трешот се самото срце на поетиката на овие цртежи. Брутално поетичен? Да, токму така. Хиперпродукцијата (2.000 годишно, во просек по три цртежи дневно) е во манијакална хармонија со нивната поетика. Сподоби, политичари, трансвестити, силувачи... Сите тие се препуштаат на сладострастијата на телото, гротескно еротичните, хомоеротичните и трансродовите ескапади на сексуалната алчност, „најниската понуда“ од порно видеотеката. Шарените бои на ноар-стрипот на Кирчо. Стрипот како јазик на медиумот, но и стрипот како стриптиз, сексуално, политичко и социјално разголување. Соголување на животот во неговиот јад и бестијалниот, толку човечки копнеж по уживање - што повалкан ако е можно, please! Кирчо Арсовски ја прегрнува гротеската како едно од најмоќните иронични средства.

Вреди да се вложи труд во насетување на креативните лостови кои ги придвижуваат овие цртежи во кои се крие „монструмот на бесрамноста“ и да се сфати значењето на субверзивниот креативен чин на Арсовски за културната сцена. Зашто, културата е најжива токму кога предизвикувачки ги преиспитува каноните на тривијалноста. Колорот кој го постигнува со дрвените боички е волшебен зашто успева да ја рекреира сета архаичност, неспретност на сонувањето гламур и лажната невиност на изминатите времиња, а палпот е секогаш - носталгичен. Мајсторско имитирање на цртежите кои тајно ги цртавме по училишните тетратки и јавните вецеа, но во боја. Впрочем, и стриповите во старите Политикини Забавници имаа боја...

(Okno, 13. 11. 2016)
okno.mk/node/59900
Objavljeno: 18.12.2016.
Strip: Noćni sud (14)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 18.12.2016.
Komikaze Femicomix 001...      Press: Komikaze
  ...Tiskani album "Katalog" Ivane Armanini!

Katalog/ samostalni album – Ivana Armanini

Upravo je izašlo specijalno Komikaze/ Femicomix 01 izdanje:
Katalog autorice Ivane Armanini

Izdavač: Komikaze/ Femicomix 01/ ISBN: 978-953-56133-2-9 / Dvojezično izdanje (eng-hr)/ 132 str / Format: 21×30 / CB, Boja / Kunstdruck 130 gm + 160gm korice s klapnama / Naklada: 500 kom / Izdanje je zbirka kratkih priča Ivane Armanini i brojnih pisaca: Mima Simić, Karl Marx, Rodney Dangerfield, Wostok, Daniil Ivanovič Harms, Peter Handke, Slavomir Mrožek, Zoran Lazić, Paul Clodel te anonimnih narodnih autora, nastajala u protekle dvije decenije. Katalog, u formi strip albuma, prati seriju samostalnih izložbi autorice u sklopu Komikaze / Femicomix programa. Premijera je u 22h, 23.12.2016. u Galeriji Cvajner/ Pula. / Narudžbe na mail komikaze5001@gmail.com (opća uplatnica) ili preko etsy platforme (kartice).

Od danas, 15.12., je u prodaji samo u najboljim prodavaonicama: Zagreb/ Croatian Design Superstore, Kino EUROPA shop, knjižara i antikvarijat Što čitaš? i Ljubljana: Azil Knjigarna + Pritličje striparna

/ Program Komikaze 2016 je podržan od Ministarstva kulture Republike Hrvatske i Gradskog ureda za kulturu, obrazovanje i šport – Zagreb

PRESS:
subsite.hr/2016/12/komikazefemicomix-001-izdanje-katalog...
www.kulturpunkt.hr/content/kao-neboderi-u-noci
www.designed.rs/news/specijalno_izdanje_komikaze_femi...
monitor.hr (> attachment)

Što o katalogu kažu Bernard Holtrop – Willem, Marko Golub, Milena Zajović, Bojan Albahari, Joanne Ruvoli i Jonathan Bousfield, pročitajte na koricama kataloga ili ovdje: ivanaarmanini.net/reviews/

“Drske crno-bijele stranice Ivane Armanini ne sliče na ništa što se inaće smatra “stripom”. Oni su pljuska časnoj profesiji grafičkih romana. Prečudne, presnažne, prelijepe. Dama je sigurno luda.”
Bernard Holtrop – Willem (Charlie Hebdo, Liberation – FR)

“Stripovske table Ivane Armanini su kao neboderi i stambene zgrade u noći – u njima se sve događa zgusnuto i istovremeno, svaka sličica je prozor i u njemu je jedna priča, a svi prozori zajedno su još jedna velika priča, i sve je puno čudnih bića. Ponekad na njima blješte i gase se svjetla i iznutra se čuje muzika: dum – dum – dum – dum – dum … ”
Marko Golub (HDD – HR)

“Groteskni stripovi Ivane Armanini: Umjetnica ima duboke korijene u svijetloj tradiciji underground umjetnosti. Ona, poput Frans Masereela, urezuje digitalno drvo našeg vremena da bi dala grotesknu, ironičnu i poetsku viziju snova i noćnih mora sadašnjosti. Kao Joakim Pirinen prelazi granice stilova u potrazi za vezom između onoga kako i što crta. Volim njezin stil, njezin smijeh (i hrabrost u njemu) koje pronosi svijetom. Ona se stalno sučeljava sa konstrukcijom i dekonstrukcijom. Mislim da bi, bez sintetičke, kinetičke brutalnosti njezine umjetnosti, svijet stripa bio najjadniji na svijetu, a bez njezinih riječi, koje vas ostavljaju udubljene u vlastiti mozak, lako bismo potonuli u sadašnjost, bez ikakve ideje o tome kako se suočiti s labirintom budućnosti. Više stripova Ivane Armanini za više revolucionarnih mozgova koji dolaze!”
Valerio Bindi (Crack festival, Fortepressa – IT)

“Jako mi se sviđa ovo novo, ima tu neku jebem-vam-mater emociju koju vjerojatno svi osjećamo ovih dana i godina u RH… ”
Milena Zajović (Večernji list – CRO)

“Katalog je besramna kolekcija stripova bez skrupula i bez rezervacija. Ali i više od onoga što nije: Katalog je ujedno i glas onog koji viče u pustinji sterilne političke korektnosti. Ako tako nastavi, probudiće još nekoga. Utišajte je već jednom!”
Bojan Albahari (Stripburger – SLO)

“Konačno su mnoga lica Ivane Armanini sakupljena u jedan album; od ranih istraživanja u grubom, ekspresivnom pripovjedanju poput kultnog stripa Pustolovine Glorije Scott iz 2005. do novijih, više psihodeličnih pohoda u svijet vizualno neočekivanog. Rubni, borbeni i često dezorjentirani stripovi Armaninijeve često pomiću granice onoga što strip može biti, također uz autoričinu čistu, humanu poruku koja nije nikad daleko ispod površine.”
Jonathan Bousfield (Time Out – UK/CRO)

“Stripovi Ivane Armanini u Katalogu su drske i ljutite narodne priče. Strip upotrebljava teške crne i bijele elemente crteža da nas na naoko jednostavan emotivan efekt kroz optičke pa-slike zadrži dugo u snovima. Kolorističke sekcije pojačavaju utjecaj visokog kontrasta. Kombinacija računala i rukom nacrtanih kadrova referiraju se na politiku, pop-kulturu i kapitalizam udarajući pametne male detalje između cijelostraničnih subverzivnih plakata. Provedite više vremena na umjetnosti i tekstu za puni učinak Armaninijine naracije; zateći ćete se razmišljajući o njenim slikama mnogo puta nakon što ste završili knjigu.”
Joanne Ruvoli (Ball State University – USA)

INFO O AUTORICI: Rođena u Zagrebu, Hrvatska. Završila Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu. Osniva i vodi Komikaze (2002.-), mrežu za proizvodnju, promociju i distribuciju autorskog stripa s fokusom na nezavisnu scenu kroz koju najviše objavljuje i izlaže na preko 200 izložbi, radionica i festivala. 2015. pokreće Femicomix turneju (“ženski strip”, predstavljen u 7 država) a 2016. Femicomix ediciju koja predstavlja ženske autorice – pojedinačno, kroz seriju izložbi i katalogom.

Baza: komikaze.hr
Projekt: komikaze.hr/wiki/femicomix
Autorica: http://ivanaarmanini.net
Objavljeno: 17.12.2016.
Strip: Cane (265)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 17.12.2016.
30. izložbe autorskog stripa...      Press: Strip vesti
  ...učenika osnovnih škola Srbije!

CENTAR ZA LIKOVNO VASPITANјE DECE I OMLADINE VOJVODINE
i DRUŠTVO LIKOVNIH PEDAGOGA VOJVODINE
pozivaju Vas na
otvaranje
62. izložbe likovnih radova dece Srbije na temu
''Geometrijski duh''

30. izložbe autorskog stripa učenika osnovnih škola
Srbije
i izložbe ''Primeri dobre prakse'' sa likovnim
problemom ''Prostor u dečjem likovnom izrazu''
u  subotu 17. decembra 2016. godine
 od 10 časova u prostorijama
Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode
u Novom Sadu (Radnička 20a)

         SATNICA:
10.00 - Svečano otvaranje
10.05 - Otvaranje Izložbe ''Primeri dobre prakse''
         Prostor u dečijem likovnom izrazu“ u organizaciji
         Društva likovnih pedagoga Vojvodine
10.15 - Otvaranje izložbe i dodela nagrada na 62. izložbi
         likovnih radova dece i omladine Srbije ''Geometriski duh''
         u organizaciji Centra za likovno vaspitanje

10.40 - Otvaranje 30. izložbe autorskog stripa učenika
          osnovnih
škola Srbije u saradnji sa DD ''Marketprintom''
          u organizaciji Centra za likovno vaspitanje

11.00 - Stručni skup (Seminar) u organizaciji
         Društva likovnih pedagoga Vojvodine

NAGRADE NA 30. IZLOŽBI AUTORSKOG STRIPA
UČENIKA OSNOVNIH ŠKOLA SRBIJE


1. NAGRADA
Jovana Pavlović, 7. raz; OŠ ''Ljuba Nenadović'', Beograd • mentor: Marija Terzić
Aleksandra Kovačević, 8. razred, Likovna radionica ''EmArt'', Subotica • mentor: Emilija Grubanov Martinek

2. NAGRADA
Albert Pap, 3. razred, OŠ ''10.oktobar'', Subotica • mentor: Eva Malagurski
Nikola Babić, 4. raz; OŠ ''Vasa Stajić'', Novi Sad • mentor: Branislava Tucakov
Alen Nјerš Bako, 4. raz:, OŠ ''Petefi Šandor'', Hajdukovo • mentor: Ester Salai

3. NAGRADA
Miloš Samardžić, 12 godina, OŠ ''Vuk Karadžić'', Vlasenica • Republika Srpska, mentor: Nјegoš Arnaut
Marija Adamović, 6. razred, OŠ ''Nikola Tesla'', Bačka Topola • mentor: Nataša Badnjar
Teodora Janković, 8. razred; OŠ ''Prva vojvođanska brigada'', Novi Sad • mentor: Krstinja Radin

NAGRADA STRIP VESTI - ZA ORIGINALNOG STRIP JUNAKA
Zita Varga, 8. razred, OŠ ''Petefi Šandor'', Hajdukovo, • mentor: Ester Salai

NAGRADA CENTRA ZA LIKOVNO VASPITANјE DECE I OMLADINE VOJVODINE
Ivana Popović, 6. razred, OŠ ''Sveti Sava'', Rumenka • mentor: Ljupka Erg

NAGRADA LIKOVNOM PEDAGOGU ZA KOLEKCIJU RADOVA
Miloje Mitrović, OŠ ''Mile Dublјević'', Lajkovac

Objavljeno: 16.12.2016.
Ljudožderi, telepate, vanzemaljci, duhovi...      Autor: Ilija Bakić
  ...i svemirski zmajevi ili temelji
  savremenog horor stripa;
  „Creeppy predstavlja Berni Rajtson“;
  
izdavač „Darkwood“, Beograd 2012;

Američki strip se, u najširim čitalačkim masama, identifikuje sa beskrajnim pričama o svakovrsnim super herojima iz „Marvel“ i „DC“ produkcija. Ovakav stav je baziran na stip robama koje su najpoznatije i najviše reklamirane dok je pravo stanje, naravno, mnogo složenije. Pored šarenih sveščica o super junacima američka strip industrija „proizvodi“ i mnoštvo sasvim drugačijih sadržaja, u rasponu od novinskih stripova preko raznih žanrovskih (krimići, horor, naučnofantastični, čak i vestern) do takozvanih „autorskih“ pa, konačno, i „andergraund“ koji, uprkos svom imenu, imaju svoje legalne izdavačke kuće. Istorija američkog stripa u drugoj polovini XX veka umnogome je rezultat upravo odnosa publike i establišmenta prema žanrovskim a ne superherojskim produktima. Mada su super heroji još pre II svetskog rata imali svoja izdanja, u posleratnoj su Americi bili deo ponude u kojoj je bilo i atraktivnijih sadržaja. Šokantni horor i otkačeni naučnofantastični stripovi iz brojnih „E.C.“ edicija („Entertaiment Comics“ naslednik „Educational Comic“) uživali su veliku popularnost; vrhunac ovog pravca bio je parodijsko-satirični magazin „Mad“ iz 1952. godine. Dežurni malograđanski dušebrižnici, među njima i senator Makartni (lovac na komuniste), uplašeni za mentalno zdravlje omladine izborili su se 1954.g. da stripovi budu proglašeni štetnim i nepoželjnim i masovno bojkotovani što je gotovo slomilo njihove izdavače. Strip industrija je, da bi se odbranila od napada, osnovala Comic Code Authority, organ koji cenzuriše i odobrava stripove koji će se prodavati i tako stvorila činilac svoje degradacije. U ogromnu prazninu na tržištu uletela je strip roba lošijeg kvaliteta na čelu sa super herojima. Trebaće deset godina i promena društvene atmosfere (uspon rok’n’rol muzike, hipi pokreta) da se strip koliko-toliko oporavi i vrati tamo gde je bio a jedan od nosilaca tog povrata je bio izdavač Voren sa izdanjima „Creepy“ („Jezivo“ iz 1964) i „Eerie“ („Grozno“ iz 1966) u njima kojima se mogao osetiti duh slavnih „EC“ vremena. Za 19 godina kontinuiranog izlaženja „Creepy“ (ugašen je 1983.g. a obnovljen 2009.g. u kući „Dark Horse“, izlazi i danas) je okupio niz strip velikana od Ala Vilijamsa, Vali Vuda, Stiva Ditka, Frenka Frazete, Aleksa Tota, Anđela Toresa do Ričarda Korbena, Sanjuliana, Luisa Garsije, Hoze Ortiza, Leopolda Sančeza, Hoze Gonzalesa, Bernija Rajtsona. „Creepy“ je najpre izlazio kvartalno na 64 strane da bi postao dvomesečnik na 48 crno-belih strana na kojima je najčešće bilo šest-sedam nezavisnih priča (mada je bilo i serija povezanih priča); žanrovska šarolikost brojeva je bila pravilo ali su objavljivani i tematski brojevi, brojevi na većem broju strana i u boji. Osnovni zadatak ovog magazina i njegovog „domaćina“ ujka Jeze („domaćin“ „Eerie“-ja je rođak Groza) bio je da se čitaocima sledi „crv u žilama“ i priredi im se „užasavajuće veselje“ u izvođenju ubica, ljudoždera, psihopata, telepata, vanzemaljca, duhova, mumija, čarobnjaka i svemirskih zmajeva... Za dostizanje ovih rezultata bila su dozvoljena sva sredstva kojih bi se scenaristi i crtači dosetili što je dozvoljavalo da se potpuno „razmašu“, dopunjuju i razvijaju žanrovsku ikonografiju ali i da traže nove teme i pripovedačke/crtačke postupke. Rezultati su, naravno, bili nejednako uspešni-kvalitetni ali je pomak u žanrovima bio očigledan.

Berni Rajtson (1948) jedan je od zapaženijih učesnika u stvaranju „Creepy“-ja; zanimljivo je da se najpre na stranicama magazina pojavio kao crtač-fan 1966.g. a par godina kasnije je postao crtač stripova, uvodnih ilustracija i naslovnih stranica. U knjizi „Creepy predstavlja: Berni Rajtson - definitivna kolekcija priča i ilustracija Bernija Rajtsona objavljenih na stranicama magazina Creepy i Eerie“ (kod nas objavio „Darkwood“ 2012.) može se, kroz desetak stripova i dvadesetak ilustracija, pratiti kako on majstorski razvija i vizuelno uobličava scenarija menjajući svoj crtački stil i kompoziciju tabli iz stripa u strip: od crteža preciznih linija do poigravanja tehnikom laviranog tuša, od klasične montaže prizora do izuzetno dinamičnih tabli koje pojačavaju tenzije dešavanja. Strip „Crna mačka“, prema priči E. A. Poa („Creepy“ je objavio nekoliko tematskih brojeva sa stripovima rađenim po pričama ovog klasika), za koju je Rajtson napisao scenario i uradio municiozni crtež, uspeva da dočara svu teskobu i užas bizarnih dešavanja. Rajtson je jednako uspešan u jezivim groteskama „Dženifer“, „Klaris“ i „Čovek koji se smejao“ a njegova izuzetna postavka i montaža učinila je da „Marsovska saga“ bude bolji strip nego što je priča. „Čudovište iz jezera Peper“ je prava crtačka majstorija kao i „Hladan vazduh“ Rajtsonova adaptacija priče još jednog klasika horora - H. F. Lavkrafta. Da je Rajtson umeo da piše priče dokazuju košmarna „Kad padne noć“ i „Čudovište iz ilovače“, varijacija priče o ludom naučniku i njegovom čudovištu (koje likom podseća na „Stvorenje iz močvari“).

Knjiga Rajtsonovih radova (jedna u nizu knjiga koje predstavljaju zaostavštinu magazina „Creepy“ i „Eerie“) dokument je o burnoj strip epohi i mlađim čitaocima predstavlja autora koji je učestvovao u oblikovanju profila i vizuelnog identiteta horor stripa na kome se temelji današnji američki (i svetski) žanrovski strip.

(„Dnevnik“, 2016)
Objavljeno: 16.12.2016.
Strika Fest - Požarevac...      Press: Kreativna oštrica
  Prvi festival stripa i karikature u Požarevcu - Strika Fest

Subota, 17.12.2016, sa početkom u 12 časova!
Centar za kulturu, Požarevac, Jovana Šerbanovića 5, 12000 Pozarevac

Udruženje "Kreativna oštrica" organizuje 1. Festival stripa i karikature u Požarevcu - "STRIKA FEST" u saradnji sa GU Grada Požarevca i Centrom za kulturu Požarevac.

Festival će sadržati izložbu radova brojnih domaćih crtača stripa i karikature, izložbu izdanja izdavača stripova sa teritorije Republike Srbije, berzu stripova i radionicu stripa za sve zainteresovane posetioce. Najbolji radovi napravljeni tokom radionice stripa biće objavljeni u elektronskom biltenu udruženja "Kreativna oštrica". Radionicu stripa sprovode crtači iz niškog udruženja "Čaj...odličan"!!! Zainteresovani za radionicu stripa se mogu obratiti na mail creative.blade.office@gmail.com.

Ulaz na festival je besplatan.

www.facebook.com/events/1134557966579404/?ti=cl
Objavljeno: 15.12.2016.
Alan Ford - Kolorno izdanje #5      Press: Alan Ford CPG


Peti broj "Kolornog izdanja" od 15. decembra u prodaji!

Tekst: Max Bunker
Crtež: Magnus

Cena na kioscima:
250 dinara

Cena u knjižari "Alan Ford":
225 dinara

Objavljeno: 15.12.2016.
Strip: Borovnica (16)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 15.12.2016.
Razgovori o stripu... (16)      Autor: Predrag Đurić

Tiberiu Beka je rođen 7. decembra 1977. godine u Pančevu. Detinjstvo je proveo u Banatskom Novom Selu. U Beogradu je završio Dizajnersku školu i diplomirao na Akademijji primenjenih umetnosti.
Od 2000. godine objavljuje kraće stripove u domaćim časopisima i radi na serijalu Tajni agent Izi. 2003. objavljuje jedan album u ciklusu Kult tame, prema scenariju di Đorđa (izdavač Nuklea). Slede tri albuma u okviru serijala Carstvo razuma (scenario Đorđe Milosavljević, izdavač Zenda), kao i tri albuma serijala Novi Harlem, prema scenariju Erika Korbejrana za Glena i dva albuma serijala Francusko zlato za Lombar (scenario Deni Lefebr i Žan-Pjer Peko). Strip Seme mržnje, prema sopstvenom scenariju, objavljuje u rumunskom Ah, BD!

  Intervju: Tiberiu Beka

Ko je Tiberiu Beka?
Jedan sanjar!!

Detinjstvo ste proveli u Banatskom Novom Selu. Kakva su sećanja na njega?
Kada si dete sve ti izgleda lepše, tako i Novo Selo mi je izgledalo lepše nego danas. Mada, po meni, ono je danas uredjenije. To  Novo Selo je za mene bilo i Amazonija i Darkvud i granica sa Meksikom; i putovao sam do Kine tako što sam išao u najdalju ulicu u koju sam ikad kročio u predškolskom dobu. Jednostavno - moj poligon za igru, kojeg sam imao i oblikovao prema mojoj mašti. U osnovnoj školi bilo nas troje u odeljenju koji smo aktivno čitali stripove, jedan je čak kupovao svaki Lunov magnus strip i Zlatnu seriju. Njima sam postao samo čudan što sam nastavio to da radim i „pod stare dane“, da se zanimam tim. Isto kao svugde kod nas.

Kakvo je Banatsko Novo Selo bilo tada, a kakvo je sad?
Nažalost, mesto izumire. Kao većina mesta i, uostalom, cela Srbija. ljudi odlaze u veće gradove - Beograd, Pančevo..., ali najviše u inostranstvo. Oko moje kuće skoro su sve ostale kuće prazne, vlasnici su se odselili u inostranstvo. Kad sam krenuo u prvi razred 1984. u školi su postojala tri odeljenja prvog razreda od po 30-32 učenika. Sada ukupno tri odeljenja skupe 30 učenika. To je za dve trećine manje dece, iako postoji neka infastruktua, koju mesto nije imalo kad sam bio dete, na primer sportska hala, kanalizacija, dečiji park, redovno odnošenje smeća. Ali zato više ne postoji bioskop u koji sam odlazio kao klinac. Nedostaju, na primerm jaslice, vrtić, pedijatar koji bi bio dostupan svaki dan, dežurni lekar i dežurna apoteka. Nedostaje voz, jeftiniji prevoz za Beograd, kablovska, brži internet. Ali i da sve to postoji, opet bi mesto izumiralo, jer posla ovde nema sem u poljoprivredi, čime se i bavi većina. Neki su dobro situirani od toga. Ali opet, ljudi su svesni da je bolji život tamo negde u inostranstvu.

Kada ste se prvi put sreli sa stripom i kako?
O stripu sam čuo od drugara iz odeljenja negde tamo u drugom razredu osnovne škole. Tako prilikom letovanja u Igalu 1985. godine moji roditelji mi kupe prve stripove, jer sam im to tražio. Bile su to dve epizode Mister Noa, jedna Kit Telera i Kena Parkera. Nisam siguran da li sam kupio Zagora, sećam se da je bila na kioscima stara remitenda Marti Misterij,e ali nisam im tražio da mi kupe. Jer nekako sam imao grižu savesti da su mi previše kupili.
Moji roditelji su uzeli to da čitaju što su mi predhodno kupili i nadao sam da će im se svideti. Ali nije, bacili su ih iz ruku posle jedne ili dve strane. Meni se Ken Parker nije svideo - ipak sam bio mali za to. Ali Kit Teler jeste, bila je to epizoda Ludačka Mržnja, dovoljno da počnem na plaži među borovima da se igram scena iz stripa. Priče iz stripa su toliko uticale tog letovanja na mene. Kad je Mister No u epizodi Kobni teret nazvao turiste (njegove klijente) razmaženim idiotima jer hoće da ubiju srnu, pitao sam oca: „Da li smo mi sad turisti?“. Rekao je da jesmo i mene je bilo sramota što sam turista. Nisam hteo to da budem, kao oni razmaženi turisti iz stripa. To je bio moj prvi susret sa stripom i kad sam došao kući i kada je počela školska godina, počeo sam povremeno da kupujem stripove Zlatne serije i Lunov magnus stripa. Čak sam i Ken Parkera kupovao ponekad kad je bila obećavajuća naslovna i naziv. Nadao sam se da se popravio, da je postao nešto kao Kapetan Miki i Kit Teler, ali avaj! Ken je ostao dosadan tokom cele moje osnovne škole, kao i Tek,s koji nije bio baš uvek dosadan. Čak epizoda sa Mefistom je meni bila toliko strašna, kao da sam gledao neki horor-film! Kasnije su se vidici proširili, a Mefisto nije više uopšte bio strašan.

Koje stripove ste rado čitali u detinjstvu i mladosti?
Prvo, kao što sam rekao, bili su to serijali iz Zlatne serije i Lunov magnus stripa, sem Kena Parkera i ponekad Teksa. Na njima sam odrastao i nijedan strip koji nema tri ili četri kaiša i koji je iskakao iz te kompozicije nisam smatrao pravim stripom! Tako da Bluberi, Asteriks, Talični  Tom i svi novinski strip-formati su imali prođu jer su mi bili konvencionalni sa četri kaiša. Dok kadriranje američkih superheroja i nekih francuskih albuma nikako nisam mogao da pratim zbog  različitih veličina kadrova. To mi je bilo zbrda-zdola, pa kako se to čita, koji je sledeči kadar, a danas takve kadrove crtam. Verovatno kao klinac ne bih voleo stripove koje danas crtam. Najviše sam, naravno, voleo Zagora, pa Bleka. Onda Kapetan Miki, Komandant Mark, s tim da je on počeo biti dosadan i tada sa svojim šablonom. Teler i Mister No onako, ne uvek, Teks najmanje, a za Kena sam se pitao: „Zašto to izlazi? Ko to voli?“. Voleo sam ono što je bilo za najmlađe, a što su priče bile ozbiljnije, to je moja naklonost bila manja. Kod Teksa nisam voleo to što previse pričaju, puno je to teksta, a malo akcije, to sam zamerao i Mister Nou, ali i Teleru.
I nikako nisam voleo domaćeg Bleka, sem ako nije dobro iskopiran u stilu Essegesssa ili francuskih autora, kao što je epizoda Liga pravde, koju je nacrtao Slavko Pejak po scenariju Svetozara Obradovića. Šteta što većina epizoda domaćeg Bleka nije na taj način nacrtana, i dan-danas mi se sviđa. A najviše mi se sviđa crtež i boja iz albuma sa samolepljivim sličicama.
Želeo sam da vidim neke stare serijale koje su ranije izlazile u tim edicijama, ali nisam ih nikad imao prilike videti do tada. Tim i Dasti kao dodaci su mi se svideli. Bio je tu i Mikijev almanah, koji mi bio bolji od Mikijevog zabavnika. Zatim Strip zabavnik,  pa Mirko i Slavko u Tik Taku, Tarzan, ponekad Lun Kralj Ponoći, Dilan Dog, Masetrsi, Alf i tako nešto periodično što je izlazilo, Asteriksov zabavnik. Stripoteku nisam voleo, mnogo su ozbiljne njene priče bile tada za mene. I tako do tinejdžerskih dana kada kada upoznajem Eks almanah, super heroje... N primer, i dalje volim Spajdermena i Srebrnog letača, što je uvek nesvaćen od strane Zemljana, pa Halka, Ket Klou, Drunu, strip magazin Tron, Mebijusa, Inkal.

Kako je dalje teklo Vase školovanje i karijera?
U osnovnoj školi uvek sam voleo da crtam, stripove, logotipe, znakove, plakate, etikete za flaše, ambalažu, ilustracije, zastave, grbove, dizajnirao sam novčanice- Nisam znao šta da upišem te 1992. godine, dok mi porodični prijatelji iz Pančeva nisu dali školski informator sa spiskom srednjih škola koje su tad postojale i tu sam pronašao da postoji smer grafički dizajner u Dizajnerskoj školi u Beogradu, sa opisom da kada se to završi, može da se rade, logotipi, plakati,  ilustrovanje knjiga, stripova, novčanica, ambalaža. Nisam mogao da verujem da postoji nešto što objedinuje sve ono što sam ja voleo. Kasno sam to video, nisam stigao da se spremam za prijemni, koji se sastojalo od crtanja i slikanja i tehničkog bojenja temperom. Na tom prijemnom sam prvi put radio temperama i mekom olovkom. Nisam do tada znao da postoji meka olovka. Čudom sam primljen jer su proširili broj učenika koje primaju. Tako nespreman sam još i OK uradio prijemni. Bila su tad teška vremena. Nije bilo redovnog prevoza iz Novog Sela za Beograd (inače treba autobusom 50 minuta do glavne stanice u Beogradu), tako da sam samo prvo polugodište prvog razreda putovao iz Novog Sela. Ostatak sam proveo u Ovči kraj Beograda kod babe po majci.  U školi sam se opet razočarao jer niko od školskih drugova nije crtao ozbiljno stripove, samo ih je muzika ineresovala! Ali, otkrio sam novi svet, gde je strip prihvaćen i gde nisi čudan jer samo crtaš. Po završetku srednje škole upisao sam Fakultet primenjenih umetnosti u klasi Rastka Ćirića, smer ilustracija, grafika i knjige. Na prijemnom sam bio treći na listi. Tu smo imali slobodu da radimo stripove, čak smo imali zadatke sa tom temom. Ali klasičnu grafiku nikad nisam voleo. Čak mi kiselina upala u oko, što do dan danas osećam i vidim neke mrlje od toga! Tako i prvi album za francusko tržište sam počeo raditi 2001. godine na poslednjoj godini fakulteta, iako sam paralerno radio i diplomski rad, strip album od 46 strana (s tim što je taj album samo u olovci završen i četvrtina tabli skroz istuširana i planiram da promenim ostatak olovki i scenarija i da potpuno završim taj rad i izdam ga u Srbiji). Radi se o priči čiji crtež je jako inspirisan Mebijusovim Inkalom. Dešava se na nekoj planeti avantura s dvoje švercera. Počinje prilivom izbeglica neobičnih humanoidnih bića. Ali, to je bilo samo početak, glavna priča je o organizmu koji živi u više nezavisnih tela. Pitanje je da li bih sad zadržao tu glavnu priču. Još od 1993. sam krenuo u Školu stripa Đorđe Lobačev, gde sam puno toga saznao o svetu stripa, što mi je dosta pomoglo u karijeri.

Kada ste počeli da se bavite stripom?
Mislim da sam prve stripove crtao još 1986. godine kao dečije crteže hemijskom olovkom u sveskama „na kocke“, gde sam crtao epizode iz Zlatne serije ili Lunovog magnus stripa koje nisam imao, ali sam znao da postoje, možda iz onog u sledećem broju ili sa spiska iz nekog Dnevnikovog izdanja samo po nazivu, pa sam je nacrtao kako sam zamišljao tad tu priču koja je izdana ali nikad je nisam pročitao. Ali nisam stigao nikad više od dve možda tri strane i naslovnu jer brzo dosadi da crtaš 98 stranica a ja sam hteo odmah istog dana, istog sata da završim ceo strip .
Te neke 1987. ili možda 1988. bila neka emisija na televiziji kako otac uči sina ili kćerku kako da napravi svoj strip i kako mu dete smišlja svoje junake. Tada sam dobio ideju da i ja crtam svoje junake i tako sam smislio dva junaka koji su se zvali Pik i Pak. Pik je bio ćelavi debeljko sa velikim nosem, a Pak je bio duh iz lampe i oni su bili lovci na čudovišta. Voleo bi da još jednom vidim tu emisiju ali nigde je nema.

Posle toga sam pravio sam svoje strip-edicije poput Zlatne serije i Lunovog magnus stripa. Zvala se Beka strip, ali je na dizajn korica uticao Detective Comics sa prvim Betmenom, koga sam video u izdanju Vjesnikovog Betmana broj 1. To su bili junaci koji su kao imali serijale, dosta uticaja su imali superheroji i Boneli serijali. To su pomenuti Pik i Pak, koji se sad zovu Horor Istrebljivači i Pik je postao zgodan i lep, Kapetan Srbija, sa svojim pomoćnikom Belim Orlom, a Kapetan Srbija je imao potpriču o svom poreklu. To je bila konanovska priča - da je zapravo on sin boga Peruna i da se u 20. veku budi iz sna poput Kapetana Amerike, Kerac mi je tada rekao da će mi biti smešno to kad odrastem, ali nije. Nije bilo šovinizma u tome, patriotski strip poput Kapetana Amerike, gde je naconalni simboli bili samo konfekcijski, doduše borio se protiv naci-naučnika i zombiranih ustaša, četnika i partizana iz Drugog svetskog rata. Onda Reks Mrtvačka Glava, Maskirani Hajduk, koji je bio kao Zagor, samo u Srbiji za vreme 19. veka i umesto sekire imao je buzdovan, a umesto Čika imao je prijatelja debelog Turčina u zelenom odelu sa brčićima poput Čika, ali imao je fes. Posle sam sa komšijom napravio ediciju Superstrip, gde su bili naši zajednički super heroji. Čak smo napravili svoju verziju priče kako je Supermen umro, to je bilo aktuelno tada, ali nismo imali prilike da to čitamo.
Kasnije sam saznao, verovatno iz Škole stripa iz YU stripa i Spunka, da se stripovi rade na hamer-papiru, tušem, perom i četkicom. A onda, kao polaznik škole stripa Đorđe Lobačev, 1993. upoznajem se sa novim stripovima, autorima i raznim stilovima. Te smo napravili taj moj drug i ja junaka Neverovatnog Čoveka Pantera, kojeg smo čak poslali Kercu. Bio je dosta pod uticajem Ket Klou i Spajdermena. Sa svim forama u duhu Ket Klou imao je i on strinu i bio siroče, student  štreber poput Spajdermena, sa ljubavnim problemima.
Kasnije sam počeo da radim na hameru tušem, radio sam kratke naučnofantastične priče, od kojih su dve čak i objavljene. Uradio sam jedan čitav album u olovci 1995. godine. Kasnije su se radile samo probe i naručeni stripovi. Jedva sam čekao da imam vremena da radim neki svoj strip i priču kao kad sam bio kinac.

Ko je najviše uticao na vaš rad?
Mnogi, evo upravo crtam neke table u  karikatularnom stilu Gastona od Frankena. Imam i manga-strip rađem po svim standardima šonen žanra i crtao sam ga da se čita sa desno na levo. Potpuno prilagođen da se izda na Japanskom tržištu, ali radnja se dešava u Srbiji. Ali poput većine svojih nezavisnih projekata, nisam ga završio. Mebijus je uticao na mene sa Inkalom. Džon Bjuzema, Džon Romita. Frenk Miler, a Marko Đurđević i Esad Ribić sa njihovim Koloritima. Pa Aleksa Gajić sa lepim devojkama, Enriko Marini sa Džipsijem i Reptorsima i sa njegovom evropeizacijom mange, Otomo sa Akirom, Masamune Shirow, Breća, Kerac. Valentin Sešer i mnogi drugi. Uglavnom, dok sam radio za francusko tržiste, stalno sam menjao stil u zavisnosti od serijala. Čak sam trilogiju Novi Harlem potpuno uradio pokušavajuči da imitiram stil paralelne serije čiji je Novi Harlem deo, misleći da tako treba. Ali mislim da bolje da sam se usredsredio na jedan stil i da sam njega izgradio.

Bili ste polaznik škole stripa Đorđe Lobačev. Kakva su Vam sećanja na taj period?
Lep period u kojem sam otkrio novi svet stripa i upoznao ljude sa kojim se i dan danas družim. Ponekad svratim do radionice. Da nije bilo Vlade Vesovića, ne bi bilo ni mog pokušaja da pošaljem table na konkurs izdavačke kuće Glena povodom 35-godišnice od osnivanja. Mislio sam da strip nije adekvatan, ali to je ipak došlo do angažmana sa francuskim izdavačem i početka mog rada na francuskom tržištu.

Kada i gde ste objavili prvi strip?
Ako može da se nazove prvim objavljivanjem, to se desilo u zidnom dečjem časopisu u osmom razredu osnovne škole. Bila je to geg-tabla o junacima Otkačena Strašila ili Strašljiva Strašila. O vampiru, vukodlaku, mumiji, koji su plašljive prirode. Bio je lep osećaj kad sam nedelju dana kasnije našao bačenu nacrtanu stranu stripa sa mojim junacima od strane nepoznatog učenika. Lep osećaj kad znaš da je tvoj rad na nekog uticao.
A pravi prvi oštampani strip je bio u strip-časopisu Pravosavlje i drugari 2000. godine. Bio je to naručeni strip.
Meni se više sviđa sledeći strip koji je izašao u Znaku sagite 2002. To je bila SF priča od osam strana koju sam uradio još kao šesnaestogodišnjak po svom scenariju u školi Đorđe Lobačev.

Kako je došlo do toga da kao jedan od prvih domaćih autora već 2002. godine počnete saradnju sa francuskim izdavačem?
Bilo je to 2001 godine. Uveliko sam radio na diplomskom radu i bojio sam prve stranice albuma, misleći da pošaljem nekim francuskim izdavačima. Tada je izašao Megaleks od Freda Beltrana i pokušavao sam da budem tako detaljan sve kolorišući mišem, dok je crtež bio u stilu Inkala i Hermetičke garaže. Nisam ni imao dovoljno jak kompjuter kod kuće za to, pa sam bojio na fakultetu. I tako, sedeći za računarom i kolorišući, razmišljam kako da pošaljem te table što sam tada radio i šta će reći kad vide moje radove. Kad usred tih misli pozovu mene iz kabineta, kao telefonski poziv za mene. Bio je to poziv Zlatka Milenkovića iz Novog Sada. Kaže on neki Francuzi se jako interesuju za mene, pa mi tražio broj da bi me pozvao neki Čaba Kopecki. Ja u čudu, otkud oni uopšte znaju za mene i kako znaju da ja planiram da im pošaljem radove.  Ne mogu da verujem. Počeo sa da verujem u telepatiju i vudu i ostale magije!
Javio se gospodin Kopecki i objasnio kako je on bio urednik Glena i kako je sada agent strip-autorima i pitao me da li sam poslao radove za konkurs povodom 35 godina izdavačke kuće Glena i kako ih je on tada video i pokazivao ih scenaristima. Tako su moji radovi stigli do Di Đorđa i jako su mu se svidele. Potpuno sam bio zaboravio na to. Konkurs je bio 1999 godine. Na tom konkursu, kao što znate, pobedili su Dražen Kovačević i Goran Skrobonja sa stripom Točak. Na taj konkurs sam poslao četiri table priče koje su dve godine kasnije postale početne table diplomskog strip-albuma. Ne bih ih ni poslao, jer nisu bili jedna celina priče, što se tražilo po uslovima konkursa, a kako što sam rekao, na nagovor Vladimira Vesovića, ipak sam ih poslao. I tako, sticajem okolnosti sam počeo da radim za francusko tržište.
Godinu dana ranije - 1998. pravio sam probne table Betmena, Dilana Doga i Zagora, želeći da pošaljem DC-ju i Boneliju, jer sam uočio prednost toga da živiš u Srbiji sa malim troškovima života, a za naše uslove dobru finansijsku nadoknadu ostvarenu crtanjwm za strane izdavače. Hteo sam da ih pošaljem DC-u jer sam video ranije njihovo izdanje Crno i belo, misleći da je to neko njihovo novo izdanje gde mogu i novi autori da prođu. Boneliju sam hteo da pošaljem Zagora jer ga volim, a Dilana jer je visoko tiražni serijal, ali mnogo dosadniji za crtanje, jer se dešava u savremenom gradu, a ne u šumi. Nikada im nisam poslao te probe ni DC-ju, ni Boneliju. A tada nisam ni razmišljao o francuskom tržištu, jer je važilo da oni angažuju samo najbolje.

Kako je izgledala saradnja sa di Đorđom?
Pošto je on prvi scenarista sa kojim saradjivao uopšte, bilo je to vatreno krštenje za mene. Pogotovo što on ne zna engleski, pa smo radili preko Čabe, koji nam je prenosio utiske. Za mene je bilo novo to što nisam ni znao da Francuzi imaju većinom široke planove i po 8 do 12 sličica na tabli. U sebi sam gunđao, navikut na male formate, mislio sam da je to nekakva greška, zašto tako piše. Radio sam široke planove u diplomskom, ali sa šest sličica po tabli i to ne znajući za pravila, već sam radio široke kadrove po uzoru na Mebijusovog Inkala, ne znajući da su takva pravila u ostalim serijalima. ali sa duplo više kadrova. Tako da je čovek počeo da mi se prilagođava, primetio je da meni nikako ne ide kompozicija tabli od 12 sličica, pa je smanjio na šest!
Pošto nikad nisam radio po tuđem scenariju, do tada mislio sam da moram tačno uraditi šta piše. I uvek me mučilo šta pisac želi, kako je zamislio kadar, pa sam uvek zato radio po dve-tri varijante, postavljao jedan kadar iz različitih uglova. Hteo sam da ispoštujem scenaristu, iako bih ja drugačije postavio i priču i kadar.
Kolor je bio dosta detaljan za ono vreme, kada su u francuskim izdanjima preovladvali flat kolori. Kod tog albuma bilo je i senki i tekstura i materijalizacija, plus ceo album sam kolorisao mišem. Bilo je jako teško bojiti tako, 11 dana je trajalo kolorisanje jedne table koju sam prvu krenuo da bojim. Di Đorđo se pitao šta se dešava, što tako sporo radim. Uostalom tad nisam navikao da brzo radim table. Pet dana je bio rok za jednu tablu - crtež, tuš i boja, a meni su 3 -4 dana trebala samo za kolor. Navikao sam po mesec dana da crtam tablu, da izvučem lepo anatomiju, a sada za to nije bilo vremena, pa se video pad u crtežu, kao što se vidi i na ostalim albumima, zbog nedovoljnog vremena da se izvuče anatomija i lica do savršenstva. Kasnije se to ustalilo na dva dana za kolorisanje jedne table.
Kada bismo ponovo radili, sa ovim iskustvom, mislim da bih drugačije sve iskadrirao. Nažalost mali izdavač Nuclea je u međuvremenu bankrotirao i sa njim je nestao drugi deo koji je trebao biti nacrtan. Čak imam dve table te epizode. Sa Di Đorđom sam napravio još pet tabli jednog projekta koji nije uspeo da prođe kod izdavača. On je kasnije napravio uspešni serijal Samuraji.

Ubrzo nakon toga počinjete da sarađujete sa jednim od najvećih francuskih izdavača - Glena. Kako je do toga došlo?
Čaba je pokazivao scenario Đorđa Milosavljevića i tadašnjem uredniku iz Glena, današnjem suvlasniku izdavačke kuće 12bis. Njemu se svidelo, samo su tražili crtača. U to vreme sam radio na igrici Tajni agent Izzy i nisam imao angažman, a radilo se o SF žanru koji volim i žanru koji bih samo radio. Čaba mi je ponudio da uradimo probe /, uredniku se svidelo i tako smo potpisali ugovor za tri albuma. Ali serijal je izašao u ediciji Zenda, koja nije baš marketinški popraćena i prodaja nije bila velika, mada za današnje uslove super, jer kako čujem sada se početni albumi serijala prodaju po 2000 primeraka.

Posebno je interestantno da ste radili strip po scenariju Đorđa Milosavljevića. Kako je tekla saradnja s njim?
To je bila jedna od najboljih saradnji. Jednostavno, mi popričamo, kažem šta mi se sviđa da crtam i Đorđe „kozmetički“ to ubaci u priču. Bio sam jako zadovoljan, jedino mi je krivo što sam previše vremena potrošio na detalje kolora. Tada sam nabavio vakom tablu za digitalno crtanje, pa sam se trudio da imitiram akvarel i gvaš stil i nisam mogao uvek da uradim pet tabli mesečno. Tu sam promenio stil u odnosu na prethodni album, naučio sam da treba planove šire da radim i sa dosta pozadine, onako kako tržište tamo zahteva.
Tako na jednom festivalu 2009. u Holandiji pokazujem i albume iz tog serijala i pitaju kad će to da izađe na holandskom! Odgovorim im da neće, jer se nije dobro prodalo. Ovi se čude kako, kad im se više sviđa crtež nego za Novi Harlem, koji je otišao u preko 25 000 primeraka. Jednostavno nije bio primećen. U Francuskoj godišnje izađe oko 5000 albuma i nemože svaki biti zapažen.
Sa Đorđem sam posle Imperije razuma uradio još jednu probu koja je govorila o Žilu Vernu i njegovoj družini od jedanaest neženja. Tad sam promenio stil da bih lakše stigao da uradim, više sam se ugledao na Enrikea Marinija, ali kad gledam sa ove distance baš sam loše nacrtao prve tri table te probe, dok je četvrta solidna. Nažalost, nismo uspeli da nađemo izdavača.

Možete li reći par reči o ovom strip-serijalu i na kakav prijem publike je naišao?
Serijal je za njihova mejnstrim izdanja, čini mi se, imao malo nekonvencionalan slikarski pristup, koji nije baš masovno zastupljen ni dan-danas.
Takođe je priča bila suviše u budučnosti, govorilo se o periodu posle 500 godina od građanskog rata u Evropi između Evropske unije i Konfederacije i kako je planeta podeljena na šest novih nekih naroda. Bila je to alegorija na bivšu SFRJ i njenu tragičnu sudbinu i rat koji je prošla.
Nažalost, nije doživela veliki tiraž, a i edicija u kojoj je izašla ubrzo je posle toga ugašena.

Sledi saradnja sa scenaristom Korbejranom na serijalu Novi Harlem. Možete li reći par reči o ovom stripu i saradnji sa novim scenaristom?
Kad je Čaba ponudio da uradim probe po Korbejranovom scenariju, nisam ni znao da je poznat scenarista, rekao mi je to tek kad sam završio probe i rekao je da je važno da se njemu svide. I svidele su mu se. To je serijal od 10 epizoda podeljen na paralerna tri serijala od po 3 i 4 albuma, od kojih svaki ima svoju alternativnu istoriju. U jednoj su muslimani na vlasti u Americi -  taj serijal se zove Nova Vizantija; u mojoj su Afroamerikanci na vlasti, dok se belci bore za svoja prava i slobodu da izađu iz geta i da budu ravnopravni, a uz pomoć Kju kluks klana. Treći je Njujork, to jest sadašnje vreme. Mada sam ja probe uradio malo drugačije od ostala dva serijala, kasnije sam promenio stil želeći da se približim glavnom serijalu. Istom uredniku koji je dao zeleno svetlo za Imperiju razuma sa Milosavljevićem svideo se moj rad i prihvatio serijal koji je izašao kasnije u još tri serijala - do sada ukupno 20 albuma. Valjda zbog aktuelne kontroverzne teme i poznatog scenariste, ali prva epizoda Novog Harlema se prodala u preko 25 000 primeraka.
Rad sa Korebajranom je bio lak, uglavnom sam uradio jednu do dve skice kadriranja; on je izabrao jednu od te dve i onda bih ih iscrtao do kraja. Vremenom sam upoznao šta voli i kako da kadriram. Jedinu nesluglasicu koju sam imao sa njim, bila je da je tražio da jedan lik bude deblji i ja sam ga nacrtao deblji. On kaže da nije dovoljno debeo, da treba još deblji da bude i da sam verovatno jako mršav čim crtam tanke ljude. Odgovorih mu da sam previše debeo, pa zato potsvestno crtam mršavije ljude jer, želim da budem mršaviji! Kasnije sam video da isti taj lik u drugom serijalu je dosta mršaviji nego što sam ga crtao, pa me začudila ta njegova primedba. Takođe bilo je naporno, jer sam radio i kolor po dva dana za tablu, a imao sam rok kao ostali crtači koji su radili samo tuš.

Poslednja dva strip albuma uradili ste sa scenaristom Lefebrom. Šta je za vas novo donela ova saradnja?
Lefebr je bio ko-scenarista zajedno sa Žan-Pjer Pekoom. Novo je što prvi put radim istorijski strip i to što nisam kolorisao, već samo radio crtež, što mi je dalo više vremena za crtanje i detalje. Smatram da, što se tiče anatomije i detalja, da to je najbolji moj nacrtani strip osim diplomskog, pogotovo drugi deo. Takođe mi se sviđa kako sam uradio naslovnice. Mada i dalje ima manjkavosti i može se imati primedbi na neke facijalne ekspresije i krute položaje tela. Pogotovo što sam na početku želeo da budem kao Juri Žigunov u serijalu Alfa, ali on radi dosta sa fotki. Sada ne bih tako crtao, već bih nekako drugačije uradio, mada možda su scenaristi zamislili i  želeleli više da bude stilizovan poput Novog Harlema. A i nisam ja radio kolor, koji bi  dao drugačiji finalni izgled dao stripu.

Iz kog razloga ste prestali da radite za francuske izdavače?
Jednostavno nije prošla nijedna proba. Zašto? Dva puta su prigovorili da su mi lica neprirodna i šablonska, a više puta bez objašnjenja. Vremenom sam se posvetio radu na storibordu koji je daleko lakši i pet puta plaćeniji, pa se nisam nešto ni nudio. Pre svega želim da završim neke svoje strip-projekte i ako hoće neki manji izdavač da ih izda u Francuskoj - super. Svakako ću ih objaviti u Srbiji i onlajn. Mada, kad razmišljam, stvarno ne bih znao koja priča bi bila zapažena na francuskom tržištu. Baš bi voleo da neki ovdašnji autor to uspe i da nekako započne neku novu eru kao što je uspeo Enki Bilal.

Stripove ste objavljivali i u rumunskim časopisima?
Marijana Mireskua sam upoznao na Salonu stripa u Beogradu kad mu je pripao Gran pri. Pričajući mu kako imam neke svoje projekte, tražio mi da mu pošaljem nešto završeno. Nisam imao ništa sem jedne priče od 30 strana. Ta priča je bila eksperiment šta mogu uraditi i koliko uraditi u najmanjem mogućem roku. Scenario je smišljen za par sati, a za jednu tablu mi je trebalo samo tri sata. Još je bilo prilagođeno čitanju na tablet uređajima ili ekranu računara. To je izašlo u fanzinu koji on uređuje, kao što sam po njegovom scenariju uradio još jednu priču od dve table i sto za fanzin. Tada sam upoznao njihovu strip-scenu i produkciju, gde imaju tri serijala u formi američkih svesaka koje izlaze na kioske. Nešto što je radio Luksor Komiks, dok nemaju varijantu kao kod nas, gde domaći autori objavljuju uglavnom u formi strip-albuma.

Šta vam je najviše prijalo, a šta smetalo tokom saradnje sa francuskim izdavačima?
Prijalo mi je da radim strip i da od toga živim. Samo to mi je bilo jako neobično i suludo, jer sam mislio da, kada završim fakultet, da ću raditi kao grafički dizajner u nekoj reklamnoj agenciji. To je bilo realnije nego živeti 1999. od stripa. Mislio sam da će mi strip biti samo hobi, kao što je bio dok sam bio dete.
Prijalo mi da radim strip, ali nisu to bili moji projekti i formati. Želeo sam da sa strane radim nešto svoje. Ali, ponavljam, sad ne bih znao koja moja ideja bi bila bliska francuskom tržištu, sem pomenutog diplomskog.
Kad sam počeo da radim za francusko tržište, mislio sam da ću vremenom uspeti da radim svoje kompletne epizode, sa svojim idejama i scenarijama, ali to ne ide tako. Ide, ali preko manjih izdavača koji nemaju toliko finansija za promociju i reklamu, pa samim tim šanse za primećivanje nečijeg novog serijala su jako male. Pogotovo je teško biti pisac iz ovdašnjih krajeva i obrađivati neke njihove teme koje samo oni razumeju jer su im bliske po mentalitetu. Kao kad oni dođu, pa naprave strip o Zemunskom klanu, ne znajući ništa o tome van vesti. Tako da za nas ostaje ili da pravimo neku fantastiku ili lokalnu priču koja će njima biti egzotična. Dobar primer za to je Enki Bilal - spoj fantastike i politike - to oni vole. Drugi primer je Marija Satrapi sa Persepolisom.

Na čemu radite poslednjih godina?
Što se tiče stripova, pokušavam da završim bar jedan od svojih projekata koji se odavno krčkaju i koji su ostavljeni da se rade  u slobodno vreme, koje nikad da dođe. Uradio sam dve priče i jedan kolor za serijal Linije fronta, kolor za Vekovnike i jednu epizodu Beskrvnih.

Da li ste se, sem stripa, bavili i nekom drugom umetnošću?
Trenutno radim uglavnom storibordove, ponekad ilustracije i dizajn i crteže za video igrice i mobilne aplikacije. Pomenuo sam da sam pre iz hobija radio grafički dizajn, bavio se heraldikom i voleo bih da probam klasično slikanje na platnu.

Banatsko Novo Selo ima nekoliko autora stripa. Koji je razlog tome i možete li reći nešto više o toj strip-sceni?
Za to je zaslužan Zoran Jović Letač, koji ima svoj pank-bend Napred u prošlost. Okupljanjem oko Alternativnog kulturnog kluba i održavanjem raznih strip-radionica za najmlađe i izložbi, iznedrili su se ljude koji su u određenom trenutku stvarali stripove.

Šta je Arhanor?
To je jedan od projekata o kome sam pričao. To je Zagor ili Tarzan, samo na nekoj dalekoj planeti, može se reći mali omaž istima. Priču sam smislio još 1996. godine o tome kako Zemljani kolonizuju planetu, gde zatiču razna vanzemaljska plemena koja su razvijena na nivou kamenog doba. Arhanor je Zemljanin koji je podignut od strane vanzemaljaca još kao beba i živi samotnjačkim životom u šumi. Kasnije se pojavio Kameronov Avatar, pa će neko reći da se radi o njegovoj kopiji. Sticajem okolnosti sam nekoliko tabli postavio na Deviant artu, misleći da će me to naterati da redovno jednom nedeljno završim po jednu tablu, ali obaveze su me omele u tom planu. Ljudima se dopao takav crtački pristup, ali mislim da ću ubuduće gajiti stil koji ima u sebi i autlajn. Doduše, mislim da će priča publici biti šablonska, iako je suština o rasizmu, predrasudama, ekplotaciji, ali i altruizmu. Ali, eto, moj prvi junak kojeg sam zavoleo pre čitanja stripova je Tarzan (putem animirane serije koja se puštala nedeljom uveče). Kasnije sam upoznao Zagora - čak sam napravio redizajn Zagora kako bi izgledao da je danas nastao. Vidim da se nekim ljudima to dopalo i počeli da dele tu ilustraciju. No, imam druge projekte koje ne mogu lako pripisati nekom žanru.

Koliko pratite domaću strip-scenu?
Ako mislite na domaću produkciju, naravno uvek se više oduševim izdanjem domaće produkcije nego lincenciranih stranih izdanja.

Kako biste ocenili stanje u domaćem stripu?
Ona je veoma mala, voleo bih da je planirana kao nekada, kad su izdavači imali neka izdanja gde može stasati mladi autori i da se to ne oslanja samo na entuzijazam. Uvek sam pravio planove i razmišljao da li postoji formula da imamo redovnu našu produkciju, barem da izlazi u formatu kao nekad Nikad robom, neka mala sveska od 20-32 strane barem jednom mesečno, sa svojim serijalima i koja bi bila malo i za mlađe. Jer, sem mangi, od trenutnih izdanja ne znam šta može zainteresovati mlađe za strip i tako širiti publiku koja će jednog dana odrasti i čitati ozbiljnije teme.
Nažalost, suviše nas malo ima da mogu postojati izdanja koja bi finansirala autorima karijere. Jedna Belgija sigurno ne bi mogla da ima tu produkciju da nemaju francusko tržište.
Mislim da smo proporcionalno na nivou na kom su Amerikanci, s tim što njih ima 350 miliona, pa mogu da nađu 100 000 ljudi koliko im se proda najprodavanija sveska - to je kao kod nas kad se proda 2000 primeraka.

Koji stripovi (domaći i strani) su vam posebno privukli paŽnju poslednjih godina?
Largo Vinč od van Hama i Walking Dead od Kirkmana ponajviše. Walking Dead mi se toliko dopao na početku, da sam skinuo sa torenta svih 40 svezaka koje su objavljene do tada, da bi saznao šta će biti dalje. Sada kupujem redovno domaće izdanje. Poreg toga Girls braće Luna,  The Last Man, Gantz od Hiroja Okua, Northlanders od Brajana Vuda. Poslednjih godina sviđa mi se crtež Valentina Sešer, Landrona, Žuanhoa Gvarnida.

Kakav je odnos države prema kulturi?
Imam malu bebu i žao mi je što, na prime,r neće imati na TV-u edukativne emisije poput Kockice, Nedeljnog zabavnika, Kolariću paniću, Čik pogodi ko sam, Opstanka, koje ne nude samo enciklopedijsko znanje, već i vaspitavaju pravim vrednostima u životu. Ako već nema finansija za sopstvenu produkciju, barem kad bi se otkupila licenca nekih stranih edukativnnih emisija.

Kako vidite svoju karijeru za 20 ili 30 godina?
Nadam se u penziji od koje se može živeti i da imam zdravlja i vremena da radim što volim, da se bavim izdavaštvom i stvaram serijale zajedno sa drugim autorima.

Vaš moto?
Upornost je pola uspeha. Za sreću se treba izboriti. Sve što može poći naopako, poći će. Kakve su ti misli, takav ti je život.

Objavljeno: 14.12.2016.
Vodič kroz svet stripa #19      Autor: Andrija Mihajlović
  Žanr kao okvir radnje – Lokot i ključ

Predrasude bilo koje vrste uticu na pocinjene izbore. Zbog predrasuda mnogi ljudi uopšte ne citaju stripove, dok medu onima koji ih citaju ima individua koje iste imaju prema odredenom žanru, tako sužavajuci sopstveni citalacki horizont…

“Kako odrastao čovek može da čita stripove?“ i slična pitanja smo čuli mnogo puta. To nije slučaj samo sa stripovima, već i s fantastičnom literaturom i filmovima, i čime još sve ne, jer ljudi misle kako je “neko“ definisao određena pravila (za odrasle), a pri tom veoma retko pokušaju – češće ne uopšte – da razumeju sadržaj koji kritikuju. Slika koju stvore nastaje na osnovu prvog – verovatno i jedinog – pogleda upućenog na “spornu“ materiju, a ona, gotovo automatski, biva povezana s nekom “sličnom” iz detinjstva, što rezultira predstavom koja ne odgovara stvarnosti. Tako, recimo, nezaboravni crtać “Snebivljiva aždaja”, pa čak ni ozbiljniji “Let zmajeva” nemaju mnogo veze s Martinovom “Pesmom leda i vatre”, odnosno TV serijom baziranoj na toj sagi, “Igrom prestola”, iako i tamo, jelte, ima zmajeva. Uz površnost, razlog za predrasude može biti i neko prethodno loše iskustvo, no, koliko je “krivica” na kakvom autoru koji ne odgovara čitaocu, toliko je i na sâmom čitaocu, jer se nije ozbiljnije upoznao sa materijom; a tako je i sa stripovima (posebnosa stripovima!). Razmotrimo načas navedene naslove: sva tri pripadaju epskoj fantastici, iako definitivno nisu namenjeni istom uzrastu, a čak i kada to jeste slučaj, u jednom istom žanru možemo imati primere posve različitog kvaliteta. Žanrovska naklapanja su ozbiljnim čitaocima odavno prestala da budu bilo kakav vid ograničenja. U ostalom, jedan od najboljih romana XX veka je – pored mnogo čega ostalog – (i) horor: Bulgakovljev “Majstor i Margarita”.

U odnosu na druge fantastične žanrove, epsku ili naučnu fantastiku – s kojima često ide pod ruku – piscima i scenaristima horor nudi svojevrsnu dubinu, a nije pogrešno reći ni ponor, kroz koji će, spuštajući se u njega, predstaviti sve moguće i nemoguće osobine i razmišljanja svojih junaka, bez obzira na okruženje u kome su, jer tvrdnju da su strahovi i košmari u nama sâmima, makar onoliko koliko i oko nas, posebno u vremenu u kome živimo, često imamo priliku da iskusimo. (A koliko, ipak, mesto radnje može biti ključno za određen strip, već je bilo reči u Vodiču, kao i o tome kako jedan horor naslov može dospeti na teren fenomenologije.) Iza žanrovskih podela se kriju brojne sjajne ideje, misli i poruke, pa bi svaki žanr, uprkos onim delima koja su tu samo da nas zabave, trebalo posmatrati pre svega kao okvir radnje.

Namerno ćemo ostati baš u domenu horora, uz osvrt na limited serijal novijeg datuma, koji je brzo osvojio čitaoce i stekao kultni status još pre nego što je završen, a to je “Lokot i ključ”, scenariste Džoa Hila i crtača Gabrijela Rodrigeza; šest knjiga, koje je u nas objavio Darkwood, u periodu 2013—2016. Već naslov prve, “Dobrodošli u Lavkraft” – omaž čuvenom piscu, iako ćemo sačekati da priča odmakne, kako bi to postalo očiglednije – upućuje na suočavanje sa onostranim. Međutim, dok je Hauard Filips Lavkraft pisao o ništavilu i beznačajnosti ljudskog života, Hil piše iz suprotnog ugla, pa “Lokot i ključ” dolazi kao kombinacija porodične sage i coming of age priče.

Sve počinje nakon što Lokotovi izgube člana porodice, oca, Rendela, brutalno ubijenog. Majka, Nina, s troje dece,  srednjoškolcima Tajlerom i Kinsi, kao i dečakom Bodijem, odlazi na priobalno porodično imanje, koje se nalazi u fiktivnom gradiću Lavkraft, u Masačusetsu. Na imanju je ogromno, staro zdanje, Kuća ključeva, koja krije brojne tajne, ali uočljive i dokučive isključivo deci. Malo mesto, porodična tragedija, teenage angst, majka alkoholičarka, ubistva, duhovi, demoni… Sve su to elementi horora koji su potpuni klišei (gledate li “Stranger Things”?); no, ono što “Lokot i ključ” odvaja od niza naizgled sličnih priča jeste način na koji scenarista Hil uklapa te iste elemente. Uopšte, nebrojeno puta smo čuli onu kako je “sve odavno rečeno”, pa ako se već određeni pisac/scenarista odluči da zakorači na čitaocima poznat teren, ono ključno je kako će to izvesti.

Hil uklapanje Tajlera i Kinsi u novu sredinu, ali i pokušaje da održe porodicu na okupu, zbog Ninine borbe sa depresijom i alkoholom, Bodijeva istraživanja Kuće i okoline, pokušaje izvesnog Dodža da se osveti (kao i pitanje zbog čega?), ali i dileme i nesigurnost svih ostalih likova, prikazuje tako da uvuče čitaoca u sve to i ne dâ mu da se “odlepi” dok ne završi čitanje ovog konstantno napetog, iako prožetog humorom, zastrašujućeg koliko i zavodljivog dela. “Lokot i ključ” zaličiće vam i na prozni roman, i na film ili TV seriju, a brojna lutanja, što kroz prostor, ali i vreme, što kroz umove sâmih junaka, moguća su zahvaljujući nizu ključeva s čarobnim svojstvima, elementu koji ne samo da odvaja “Lokot” od sličnih naslova, već ga čini posve autentičnim. Tako, imamo ključ koji omogućava otvaranje bilo čijeg uma, ključ za promenu pola, ključ koji vodi u svet duhova, kao i ključ koji – bukvalno! – vodi bilo gde, zatim onaj koji omogućuje upravljanje senkama, uz najopasniji, Omega ključ, koji otvara vrata druge dimenzije (ko je rekao Lavkraft?)… A svaki ključ ujedno otvara (po)  najmanje jedno what if...? pitanje u glavi čitaoca, takođe.

Ovaj serijal je izuzetno vešto i precizno osmišljen, ali i realizovan. Autori ne padaju u čestu zamku u kreiranju stripova/filmova/knjiga, kada sjajna početna ideja ostane samo to i doživi nemušt rasplet, a u ovih šest knjiga prisutan je samo jedan osetniji pad, koji će nas podsetiti da ovaj strip dolazi iz SAD. (U stvari, tako se makar učinilo potpisniku ovih redova tokom čitanja…) Naime, nakon naizmeničnog – i doziranog – mešanja akcionih scena i psihološke drame, tokom kog se bavi pomenutim what if...? pitanjima (ali i njihovim implikacijama, poput: šta ako se u životu ne bismo plašili baš ničeg?), Hil se negde na sredini sage pozabavio rasizmom i drugim so-called politički korektnim pitanjima. To, čini se, narušava naraciju, jer iskazivanje empatije deluje izveštačeno, a ne bi bilo ništa čudno ako su američki autori na slične poteze jednostavno prinuđeni. Međutim, Hil se ovde ujedno “suprotstavlja” Lavkraftu, kome kritičari zameraju na rasističkim stavovima, ali scenarista kroz “Lokot” više pušta da Lavkraftove ideje evoluiraju, nego što ih izvrće. Kada je, pre nekoliko godina, Nedi Okorafor, spisateljica nigerijskog porekla, osvojila World Fantasy nagradu, izjavila je: “Ja sam prva osoba crne kože koja je osvojila ovu nagradu za najbolji roman, otkako se dodeljuje od 1975. godine. Lavkraft se verovatno prevrće u grobu.” Još, činjenica koja je imala vrlo zanimljiv marketinški uticaj na spisateljsku karijeru Džoa Hila, jeste da je on sin čuvenog pisca horora, Stivena Kinga, iako je to dugo skrivao, ali je ipak krenuo sopstvenom stazom.

Pored toga, Hil u serijalu čini jedan neverovatan iskorak, i odvodi nas, zarad pojašnjenja prirode ključeva, ali i kuće koja po njima nosi ime, u doba Američke revolucije – drugu polovinu XVIII veka, čime ujedno razjašnjava senku nadvijenu nad familijom Lokot duže od dva veka. Ovo je momenat koji je krajnje nesvakidašnji, jer se slični pripovedački detalji u stripovima uglavnom realizuju kroz flashbackove. No, Džo Hil lavkraftovski susret Bendžamina Lokota, inače kovača, sa demonskim silama iz druge dimenzije, smešten u pomenuti istorijski kontekst, prikazuje poput spin-offa ovog serijala. Pitanja o prošlim događajima, suočavanje sa smrću bližnjih, otpočinjanje "novog" života (ili nastavka istog nakon ružnih događaja, svejedno) i sl. motivi šire priču, pa “Lokot i ključ” poprima gotovo romanesknu formu, što nije čudno, budući da je Hil i pisac proznih romana, ne samo strip-scenarista. Poglavlja, iako planski odvojena, dobijaju poveznice maltene nevidljive, takve da ih nije lako definisati i objasniti, a i sâma Kuća ključeva, sa svojom bogatom istorijom, prerasta u  jednog od junaka sage, i pomalo podseća na zamak Gormengast iz serije romana Mervina Pika (Hil i Rodrigez objavljuju i one shot priče vezane za Kuću ključeva).

Uprkos povremenim izletima u Boston, šetnjama po omalenom Lavkraftu ili avanturama u Davljeničkoj pećini, pitoreskna Kuća ostaje glavno poprište porodičnih nesuglasica, jer autori beg iz skučenog i ograničenog prostora vide u zavirivanju u unutrašnje svetove misli svojih junaka. Otuda, uprkos brojnim opasnostima fantastičnog porekla, nerazumevanje, neprihvatanje, neprilagođenost i slični problemi, za koje je kriv ljudski faktor, ostaju centralna tema “Lokota i ključa”. Koliko je odrastanje teško, najbolje je prikazano kroz dirljivi poslednji susret oca i starijeg sina, koji tokom čitavog stripa uči kako da se reši griže savesti i prihvati odgovornost, jer je to jedini način da nastavi dalje. A da je, za svaku zdravu ličnost, važna empatija, kao i zašto je bitno opraštati – jedino tako i sâme sebe oslobađamo – Hil podseća kroz Tajlerov postupak prema Dodžu/Lukasu. Rečima scenariste, a to je nešto što je, kako tvrdi, naučio od svog oca: “Bilo šta što se čini kao problem može prerasti u stvaralačko preimućstvo.” [Unekoliko sličan primer porodične sage, takođe smeštene u fantastični milje, ali koja se odvija diljem (ne)poznatog kosmosa, imamo u “Sagi” Brajana K. Vona; koliko sličan, toliko i različit, jer se Von koristi širinom koju mu takav milje nudi, dok Hil porodična pitanja namerno postavlja u izolovanom tipu okruženja – što bismo mogli da izdvojimo i kao jednu od važnijih razlika između naučne ili epske fantastike i horora, takođe.)

[Premijerno objavljeno: stripovi.com, 17.10.2016]
Objavljeno: 13.12.2016.
Ciklus tribina "Sred četkica, bajoneta..." (9)      Press: USUS
  MAESTRO ALEKSANDAR HECL

utorak, 13. decembar 2016. u 19:00 DOB//Tribinska sala

Ciklus okruglih stolova o zabranjenim temama srpskog i jugoslo-venskog stripa "SRED ČETKICA, BAJONETA...
"
Učestvuju: Radmilo Anđelković, Askanio Popović i Dragan Bosnić. Moderator i urednik ciklusa: Zoran Stefanović, istoričar pop-kulture i pisac Organizacija: Dom omladine Beograda i Udruženje stripskih umetnika Srbije

* Na tribini će preko video bima biti i ekskluzivno prikazani radovi iz umetnikove zaostavštine, kao deo predstojeće monografije.

Na zahtev brojnih umetnika i poštovalaca, ovo je poseban komemorativni skup posvećen samo velikanu evropske likovne umetnosti, Aleksandru Heclu - Šaci iz Zemuna (1926-1991), povodom devedeset godina od rođenja i četvrt veka od smrti.

Iz nemačko-srpske porodice, u detinjstvu najavljivan kao vunderkind - "Šaca bata - majstor od zanata" (1936), Hecl je život proveo u neočekivanim okolnostima. Odrastao je u ratu, u okupiranom Zemunu, oslobođenje je donelo pogibiju oca o kojoj je javnost dugo ćutala, a samom akademskom umetniku posleratna karijera protekla je plodno, ali bez službenog priznanja i definitivnog kritičkog vrednovanja za oko 300 ilustrovanih knjiga, dvadesetak važnijih stripova, veliki broj novinskih ilustracija i cikluse retko izlaganih slika na platnu.

Hecl je bio „nesumnjivo, najbolji i najplodniji posleratni ilustrator realističkog izraza“ kako je rekao Askanio Popović, u predgovoru za sada jedine monografije o umetniku "250 crteža Aleksandra Hecla" (1996), ali naša kultura i istorija umetnosti tek se moraju odužiti namerno i nepravedno skrajnutom Heclu, tom skromnom i marljivom majstoru.

O ciklusu: Strip se najčešće tretira kao društveno bezazlen, ali su ova umetnost i njeni stvaraoci u Srbiji često bili deo važnih istorijskih događaja — ponekad i u samom središtu. Neki umetnici su i sudbinski platili zbog svog društvenog delovanja ili prosto sklopa okolnosti u kojem su se našli. Ovo su priče o političkim angažmanima stripara, cenzurama, ideološkim sukobima, opredeljivanjima u Drugom svetskom i građanskim ratovima, učešću u propagandi, o smrtnim kaznama, robijama i izgnanstvima, kao i o drugim, nekada zabranjenim temama i neprijatnim tajnama srpskog i jugoslovenskog stripa. Na okruglim stolovima govore istoričari, učesnici događaja, svedoci i članovi porodica.

www.domomladine.org
www.usus.org.rs
Objavljeno: 12.12.2016.
Strip: Montenegrini (381)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 12.12.2016.
Strip-Tease Matka Vladanovića:      Press: Booksa
  ... Barokni čovjek
  
Utorak, 13.12.2016 u 19:00 @ Booksa

"Članovi Vijeća ne mogu prihvatiti niti podupirati nepismeno napisan tekst, a teško možemo povjerovati da je takav tekst u funkciji slikovnog izričaja stripa. Crtež je također konfuzan, često neutemeljeno brutalan i nije ostavio nikakav umjetnički dojam na članove Vijeća.”

Citiranim tekstom, čije se porijeklo vezuje uz ezoterične pravilnike splitskoga Vijeća za knjigu, nakladništvo i knjižnice, uvodimo vas u svijet Baroknog čovjeka - osebujnog bonvivana kome su se tijekom vremena nepravedno i krajnje maliciozno pridavali atributi "ološa, pokvarenjaka, sjecikese i prevrtljivca najgore vrste cijeloga baroka zaključno s rokokoom, a zadirući bezobrazno i u razdoblje neoklasicizma, ostavljajući dubok trag na romantizmu i impresionizmu.

Minuciozno oslikani manuskript Dogodovštine Baroknog čovjeka, podaren urbi et orbi milošću božjom, strojnim tiskom i vještom rukom učena iluminatora, ispravlja povijesnu nepravdu nanešenu Baroknome čovjeku od strane zlobnih, lajavih i zlopamtljivih jezika te prvi put donosi cjelovit, informiran i nadasve poučan prikaz turbulentne epohe u kojoj je Barokni čovjek ostavio najveći trag.

Uz "Baroknog čovjeka”, na posljednji ovogodišnji Strip-Tease tribinu u sklopu Književnog budoara u goste nam dolazi Vinko Barić, akademski slikar, ilustrator, grafički dizajner, punk-muzičar i jedan od tri nosiva stupa solinsko-splitske strip-scene. Ujedno i autor gorespomenutog stripa.

Dođite i vi!

Booksa • Martićeva 14d, Zagreb
www.facebook.com/events/1778450795753433/
Objavljeno: 11.12.2016.
Strip: Noćni sud (13)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 11.12.2016.
Fascinantna slika srednjeg veka...      Autor: Ilija Bakić
  ... „Princ Valijat, osmi tom 1951-1952“
  Harolda Fostera;
  
izdavač Čarobna knjiga, 2016;

Hal Foster (punim imenom i prezimenom Harold Rudolf Foster, 1892-1982) ugradio je bezmalo ceo svoj život u strip serijal „Princ Valijant“ koji je postao i ostao nesporno remek-delo 9. umetnosti i kulture XX veka. Duže od četiri decenije, od 13. februara 1937. do 1979. godine Foster je pisao i crtao sagu o mladom princu sa Severa, iz Tule, koji će postati vojnik Kralja Artura da bi potom, kao jedan od najpouzdanijih vitezova Okruglog stola obišao bezmalo čitav znani svet tog doba - a reč je o petom veku naše ere. Valijant će sam i sa svojim družinama jahati i ratovati diljem Evrope te stići i do Amerike i Afrike. Avanture viteza koji nosi „raspevani mač“, oženjen je princezom Aletom sa Maglovitih ostrva, ponosni otac dve bliznakinje i tri sina i polako ali sigurno stari i sedi, traju i danas; strip je od Fostera preuzeo Džon Marfi (scenarija je pisao njegov sin), pa Gari Gani, crtež, i Mark Šulc, priča, do današnjeg tima koji stvara nove pustolovine - crtež Tomas Jejts, Mark  Šulc priča. „Princ Valijant“ i dalje izlazi u nedeljnim, kolor tablama i premijerno ga objavljuje preko 300 američkih dnevnih novina.

„Princ Valijant“ je od svojih početaka bio vanstandardna istorijsko-avanturistička priča: Foster je detaljno proučio epohu u kojoj se priča dešava, od velikih događaja do svakodnevice, od načina ratovanja do odevanja i ishrane a potom je sve to pretočio u izuzetan, klasični realistički crtež koji ostaje „netaknut“ standardnim strip balonima jer se tekst najčešće upisuje ispod slike ili u njenim uglovima. Tako je primat slike očuvan a rečenice „teku“ u kontinuitetu baš kao prava priča. Mada se zanatska strip tehnika u međuvremenu razvila u pravcima dinamizovanja priče i njenog vizuelnog dela i danas, posle 65 godina od objavljivanja tabli koje sadrži osmi tom „Princa Valijanta“ (izdanje „Čarobna knjiga“, 2016.g.), magija ovog stripa je očuvana i „radi“ kao i u vreme prvog objavljivanja; deo zasluga za to ima i istorijska tema serijala koja po prirodi stvari „traži“ klasičnu (odmerenu i pomalo statičnu) priču i sliku. Jednako važan je i Fosterov manir prisutan u čitavoj sagi, njegovo insistiranje ne samo na junačkim delima, pohodima, bitkama, dvorovima i njihovoj pompi već i sasvim običnim, trivijalnim stvarima. Otuda sem vitezova i njihovih neprijatelja stripom se kreću sasvim obični ljudi, seljaci, njihove žene i deca, prosjaci, zanatlije, mornari, pijačni prodavci... Priče i slike detaljno prate i dočaravaju svakodnevni život, običaje i navike, odeću i obuću, alatke koje se koriste, kuće u kojima se stanuje. Tek će poslednjih decenija XX veku u istoriografskim naukama posebna pažnja biti posvećena upravo tim nebitnim „sitnicama koje život znače“, stvarima koje, u suštini, „zauzimaju“ većinu vremena jedne epohe. Foster je, čini se, bio po tom pitanju znatno ispred svog vremena i to stvarajući u formi koja u tim godinama još uvek nije priznavana za umetnost. Moglo bi se čak ustvrditi da je „Princ Valijant“ jedan od najubedljivijih uvida u rani Srednji vek na tlu Evrope. Osim ovog serijala, Fosterov album „Srednjevekovni zamak“ (stvaran u vreme II svetskog rata a u obliku albuma objavljen 1957.g.) smatra se pravom naučnom studijom ondašnjeg vremena, običaja i shvatanja.

Sve pomenute karakteristike Fosterovog rada vidljive su i u osmom tomu sage o princu Valu koji će proći kroz Evropu koja, zbog svuda vidne propasti Rimskog carstva, tone u bedu i bezakonje, da bi od pape Grgura izmolio veroučitelje za rodnu Tulu a potom se kopnom i morima vratiti kući da otkrije da je postao otac bliznakinja, na neizmernu žalost zapostavljenog mu prvorođenog sina Arna. Uz žestoke bitke i opsade zamkova nižu se prizori bezbrižnog putovanja predelima izuzetne lepote, ljubavne priče mešaju se sa državnim poslovima i sitnim vragolijama, ne nedostaje ni sasvim bezazlenih avantura kad se neko izgubi u šumi, uz slavlje pobednika stoje nimalo lepi prizori jer „preostade i na stotine udovica i siročadi koji ne doživeše da vide srećan kraj i ne nađoše u boju nimalo lepote!“ Znatiželjni i pažljivi čitalac će otkriti galerije portreta različitih fizionomija i karaktera, šarolike nošnje, različite modele oklopa, mačeva, sedala i mamuza odnosno zaprežnih kola i brodova a prisustvovaće i nekim izuzetnim dešavanjima kakvo je postupak za umnožavanje rukopisa koji je daleka preteča Gutenbergovog epohalnog pronalaska. Otuda je poželjno višekratno prelistavanje albuma „Princa Valijanta“ jer će svako otkriti još neki detalj koji upotpunjuje sliku tog vremena i uvećava poštovanje prema Fosterovom izuzetnom ostvarenju.

(„Dnevnik“, 2016)
Objavljeno: 10.12.2016.
Strip: Cane (264)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 10.12.2016.
15 godina Komikaze albuma!...      Press: Komikaze
  ...album komikaze#15!

6/12/2016 novi komikaze album#15 je izašao iz tiska! / new book komikaze#15 is out!
Info: komikaze.hr/wiki/album-komikaze15/
Katalog: komikaze.hr/wiki/katalog/

Svi albumi su dostupni na mail / All albums are available on mail: komikaze5001@gmail.com
+ Uskoro – samo u najboljim prodavaonicama!/ Coming soon – only in best shops! http://komikaze.hr/wiki/distribucija/
/// Zagreb: Croatian Design Superstore, Kino EUROPA shop, knjižara i antikvarijat Što čitaš? /// Ljubljana: Azil Knjigarna + Pritličje striparna
Cijena/ Prize: 10 EURS + Post costs /// PAYMENT INFO
FB: www.facebook.com/komikaze.hr

/// komikaze broj # 15 predstavlja 24 strip međunarodnih autora (12 država/ 8 iz hrvatske) / komikaze issue number 15 present 24 international authors (12 states/ 8 authors from croatia) /// 120 stranica crnobijelo- boja/ 120 pages black&white&color /// program komikaze 2016 je podržan od ministarstva kulture republike hrvatske i gradskog ureda za kulturu, obrazovanje i šport – zagreb / supported by ministry of culture republic croatia and city of zagreb
autori/ authors: R. REISKA⁄ ESTONIA – GE, FR, T. JURIŠIĆ⁄ CROATIA, KLARXY⁄ CROATIA, N. MESAROŠ⁄ SERBIA – GERMANY, V. REBAC⁄ CROATIA, S. TADIĆ⁄ CROATIA, I. ARMANINI⁄ CROATIA, WOSTOK⁄ SERBIA, JAYADYUTI DE⁄ INDIA, MAO⁄ PORTUGAL, ASTERIAN⁄ SERBIA, J. SOBRAL⁄ PORTUGAL, D. DURMAN⁄ SERBIA, PAATRICE M.⁄ FRANCE, J. TRIVINO⁄ SPAIN – GERMANY, E. RATTI⁄ ITALY – BELGIUM, V. CURCI⁄ ITALY, GIN⁄ CROATIA, LELE⁄ SLOVENIA, M. ELFTORP⁄ SWEDEN, ŽIVI STRIP⁄ CROATIA, TIFFANY RUBY⁄ CROATIA, M. GRANDJOUAN⁄ FRANCE, BIKI PIX⁄ SERBIA

O AUTORIMA/ ABOUT AUTHORS:

TEA JURIŠIĆ⁄ CROATIA • born: 1991/ Lives in Brela and Zagreb – Croatia • focus: comics, illustrations • graduated: Academy of Fine Arts in Zagreb, Croatia • web: www.facebook.com/tea.jurisic.50

KLARA RUSJAN – KLARXY⁄ CROATIA • born: 1993. / lives in Zagreb, Croatia • focus: illustration • graduated: Academy of Fine Arts in Zagreb, Croatia • web: klarxy.com / facebook: KLARXY

JAYADYUTI DE⁄ INDIA • born: Kolkata, India • focus: comic, illustration • graduated: Baranagar Ramakrishna Mission Ashram High School • web: jayadyuti-de.tumblr.com/

STIPAN TADIĆ⁄ CROATIA • born: 1986. / lives in Zagreb, Croatia • focus: comic, illustration, street art • graduated: Academy of Fine Arts in Zagreb, Croatia • web: stipantadic32.blogspot.com

VANČO REBAC⁄ CROATIA • born: 1978 in Zagreb/ Lives on island Hvar, Cro • focus: comics, painting, illustration • graduated: Academy of Fine Arts in Zagreb, Croatia • web: www.facebook.com/tvrdokorne.mrlje.5

WOSTOK⁄ SERBIA • born: 1963/ Lives in Vršac, Serbia • focus: Focus: comics, music, movies •
web: www.facebook.com/DaniloMilosevWostok

MAO⁄ PORTUGAL • born: 1984/ Lisbon, Portugal • focus: mutants, posthumanism, evolution • graduated: Microbial, Genetic and Molecular Biology • web: spectacularmao.tumblr.com

ASTERIAN⁄ SERBIA • born: 1985 in Belgrade, Serbia • focus: comic, graphic design • graduated: Graphic Design, Belgrade •
web: www.facebook.com/asterian.merodavni

JOAO SOBRAL⁄ PORTUGAL • born: 1991 in Porto, Portugal/ Lives in Glasgow, UK • focus: graphic design, photography, drawing, illustration, comics and music • graduated: Faculty of Fine Arts, Porto • web: www.joaosobral.pt

VITTORINO CURCI⁄ ITALY • born: 1952/ Lives in Noci, Puglia – Italy • focus: poems, music (free improvisation), paintings, doodles •
web: vittorinocurci.tumblr.com

MARKO VOJNIĆ – GIN⁄ CROATIA • born: 1980/ Lives in Pula – Croatia • focus: multimedia • graduated: Academy of Fine Arts, University of Zagreb – Croatia • web: www.works.io/marko-vojnic

LEON ZUODAR – LELE⁄ SLOVENIA • born: 1977/ Lives in Postojna – Slovenia • focus: comics, drawings, paintings, graphic prints, art books/zines • graduated: Academy of Fine Arts and Design, University of Ljubljana – Slovenia • web: bedaodsladoleda.blogspot.com

MATTIAS ELFTORP⁄ SWEDEN • / Wormgod art collective, AltCom festival • born: 1978/ Lives in Malmö, Sweden • focus: illustration, comics, text, graphic design and cyberpunk • graduated: Solvik School, Malmo • web: www.elftorp.com

ŽIVI STRIP⁄ CROATIA • focus: graphic since 2012, Zagreb – Croatia • web: www.facebook.com/Živi-Strip

TIFFANY RUBY⁄ CROATIA • born: 1984 in Belgrade/ Lives in Zagreb, Croatia • focus: treet art, silkprint, illustration • graduated: Academy of Applied Arts in Rijeka, Croatia • web: vokitoki.blogspot.si

BIKI PIX⁄ SERBIA • focus: drawing by MS Paint since 2014 –  Serbia • web: www.facebook.com/bikipix

NORA MESAROŠ⁄ SERBIA – GERMANY • / Šok Zadruga crew • born: 1990 in Zrenjanin, Serbia/ in Zrenjanin, Dresden and Berlin •
focus: comic • graduated: Academy of Arts/ Novi Sad, Serbia; Academy of Fine Arts/ Dresden, Germany

MAITE GRANDJOUAN⁄ FRANCE • born: 1990 in Paris, France • focus: painting, curtains, empty rooms • graduated: illustration at HEAR Strasbourg, France • web: maitegrandjouan.tumblr.com , www.maitegrandjouan.com/

ERIKA RATTI⁄ ITALY – BELGIUM • born: Paris/ lives in Bruxelles, Belgium • focus: exprimental music and narration • graduated: Narration, ERG (Ecole de Recherche Graphique), Bruxelles (Belgium) • web: eratti.blogspot.si/

JAVIER TRIVINO⁄ SPAIN – GERMANY • / text: Corinna Sigmund • born: 1985. in Arrasate, Spain / lives in Berlin, Germany • focus: graphic design, comic • web: www.trivitown.com

PAATRICE MARCHAND⁄ FRANCE • / HSH crew • born: 1980, France • focus: drawing, street art, zines •
web: paatrice.canalblog.com/

DUŠAN DURMAN⁄ SERBIA • born: 1985/ Novi Sad, Serbia • focus: comic

ROONALD REISKA⁄ ESTONIA • web: roonald.reiska.eu

IVANA ARMANINI⁄ CROATIA • born: Zagreb/ Lives in Ljubljana&Zagreb, Cro-Slo • focus: comics, illustrations, DIY/ leads Komikaze project since 2002. • graduated: Academy of Fine Arts in Zagreb, Croatia • web: ivanaarmanini.net

Objavljeno: 09.12.2016.
Strip: Borovnica (15)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 08.12.2016.
Razgovori o stripu... (15)      Autor: Predrag Đurić

Stevan Subić je rođen u Zrenjaninu 15. februara 1982. godine, gde i danas živi i radi. Stripom počinje da se bavi 2009. godine, prvo sa kraćim autorskim stripovima, od kojih su većina nagrađivani na brojnim domaćim i inostranim festivalima i objavljeni u domaćim i stranim časopisima. Sledi rad za italijanskog izdavača Serđo Boneli, gde radi na serijalu Adam Vajld po scenariju Đanfranka Manfredija, kao i za francuskog izdavača Delkur, gde sa scenaristima Nikolom Mustejem i Fredom Divalom radi strip-album 1666, kao deo serijala Čovek godine.

  Intervju: Stevan Subić

Ko je Stevan Subić?
Pripadnik vrste koja nastanjuje planetu Zemlju. Sapiens koji ne poštuje autoritete, formalne iznad svega, ne pozicionira se intelektualno ili moralno negde na nekoj nominalnoj lestvici sa ostalim pripadnicima svoje vrste, ponajviše zbog toga što mu tišina više prija, reklo bi se ćudljiv, ali dosledan, marljiv. Svoj.

Detinjstvo ste proveli u Zrenjaninu. Kakav je bio Zrenjanin tada i čega se najradije sećate iz detinjstva?
Zrenjanin jeste moj rodni grad, ali nije i jedini u kome sam odrastao. Drugi je Senta, mali grad na reci Tisi. Po povratku u Zrenjanin, reč je o ratnim, hiper-inflatornim godinama, dočekali su me vršnjaci, koji su kao i ja žudeli za istim potrepštinama, valjanom loptom, stripovima i lepim vremenom. Ipak smo bili samo dečaci, tada ne baš potpuno svesni svega oko sebe u smradu jedne odumiruće, velike zemlje. Rečju, Zrenjanin mi je davao sve ono što mi je tada upravo trebalo, prostora, mladih sa istim potrebama i mir.

A kakav je Zrenjanin danas?
Neznatno je više stanovnika, a ostalo je, bez značajnih razlika, manje više ostalo isto. Osim što je propao industrijski i duhovno. No, s obzirom na to da se politizaciji bilo čega u mom životu ozbiljno i brutalno suprotstavljam, na ovom mestu ću se zadržati. Valja, takođe, napomenuti da se nazire i na meteorološkim animiranim kartama u udarnim terminima na nacionalnim frekfencijama kao jedna tačka smeštena u središtu Banata, 77 metara nadmorske visine, sa koje se svi, koji imaju kuda ili moraju nekuda, povlače takoreći u „pramenovima“. Kao kada usled stresa ili bolesti koren kose nekog mučenika naglo oslabi, pa se slivnici pune neverovatnim količinama dlake. Ruku na srce, ja sam među onima koji obožavaju svoj rodni grad. Ne dam na njega.

Kada ste se prvi put susreli sa stripom i koje stripove ste posebno voleli?
Prvog susreta sa stripom se ne sećam, ali znam da sam stripovima bio okružen, o čemu svedoče fotografije iz tog vremena. Siguran sam da se u mom slučaju prvi kontakt sa stripom skriva duboko u nesvesnom, u početnoj fazi razvoja amigdale, kada se još uvek ne formiraju utisci, angažovane impresije, bilo kakvi refleksi. Kada se, prazan poput lista papira, susrećeš sa listom papira koji je dupke ispunjen. Vidiš, a ne vidiš. Prva koje sam zaista video, koji su me grubo, agresivno povukli ka sebi, ne dozvolivši mi da se osvrnem za sobom ka možda nekim drugim umetnostima, su tadašnja kiosk izdanja. Razume se, pre svih ostalih produkcija Sergio Bonelli Editorea. Međutim, nisu mi pažnju privlačili „vrući“ stripovi, recimo oni jutros pristigli na kioske, već oni potrošeni, „iznjakani“, bačeni, pa progutani od prašine ili kakvih organskih naslaga ili kakvih suvišnih, odbačenih porodičnih sprava i svojina pod kojima su decenijama ćutali i rastvarali se od insekata i glodara. Jedan je bio prvi. The One. Pronašao sam ga na selu, na tavanu, otkrivši ga slučajno zapevši o nešto na podu. Podigla se prašina, otkrio se ćošak stripa, pod buretom moje veličine. Neku je funkciju pod tim buretom vršio deceniju čekajući me. Izvukao sam ga, naravno. Nedostajale su mu obe korice, prvih 11 i poslednjih 8 strana. Crtež, neprijatelj u toj priči, ambijent i kombinacija mirisa i teksture pohabanog papira pod prstima, su ukupni utisci oko kojih je vrlo brzo obrasla impresija o gigantskom, nesagledivom prostoru različitih mogućnosti koje su me prikovale za sto, jasno odlučnog da osmislim odgovarajući početak i kraj toj priči. Iako sam do tada crtao puno, počevši sa zidnim tapetama, te postepeno radio čak i kraće stripove, ovo iskustvo je položilo klicu kroz koju je potisnuti talenat mogao da proklija, probije se ka površini toliko da svoje ljubavi i strasti prema crtanju postajem svestan. Taj proces dovršavanja i domišljavanja jednog osmogodišnjaka-devetogodišnjaka podstakao je stvaranje novih neuronskih veza i nizova na kojima se sasvim sigurno i danas korenski oslanja stablo sa kojeg se bavim stripom. Deset godina kasnije, na tadašnoj tzv. Velikoj pijaci u Zrenjaninu, pronalazim isti taj strip, u besprekornom stanju, napokon se susrećem sa originalnom celinom i razočarano ga vraćam prodavcu. Ta ZS263 Sablasna noć je bila moj strip. Inicijacija. Ne zbog Duha sa sekirom, naravno ne ni zbog priče koja je potpuno prosečna, standardizovana Te-Nejevska avantura, već zbog univerzuma koji mi se otključao sa tim nedostajućim stranicama.

Da li ste radovno čitali Bonelijeve junake? Koje?
Samo sam njih i pratio. Od početka, savladavanjem slova, prosto sam sa gledanja Martija Misterije, Mister Noa, Teksa, Dilana Doga, Zagora, počeo i da ih čitam. Sa  „a p e t i t o m“. Samo čitanje stripa mi je dalo jednu posebnu dimenziju užitka, koji naravno ne može imati neko ko strip samo gleda, ili samo čita.

Kako je dalje teklo vaše obrazovanje i karijera?
Formalno, moje obrazovanje, ako tako nešto postoji, u stripu nikada nije ni otpočelo, baš kao što se nikada neće ni okončati. Bavljenje stripom je jedan neprekinut proces učenja, obogaćivanja u izrazu i naraciji dostupnog samo onima koji postave sebi odgovarajuće ciljeve, prepreke može se reći. Odustao sam od pokušaja da se okušam na Likovnoj akademiji u Novom Sadu nedelju dana preprijemnog ispita, što je za sobom povuklo i jednu drugu, zastrašujuću, tešku odluku, koja pretpostavlja da se i kao ličnost odričem ogromnog dela sebe. Počeo sam iz početka. Grubo govoreći, odložio sam olovku trajno, 2001., u jednom prepodnevu sahranio svoj talenat i rasprodao kolekcije kojima sam raspolagao. Bio je to jedan nemilosrdni, grubi raskid, ali neminovan.

Stripom ste počeli da se bavite relativno kasno - sa 27 godina...?
Moglo bi se tako reći. Samoinicijativno, naprasito, u 27. godini „anestetik“ koji je utrnutim držao taj gusti snop neurosnkih veza stasavao tokom detinjstva i toliko divlji i snažan, jednog jutra, tj. 2009. prosto se probio na površinu i opet okupirao ličnost. Ovog puta suspregnut, kompresovan tokom devet godina i duboko zatrpan negde u ambisima, jednostavno je eruptirao. Naredne tri godine sam proizvodio stripove svakog slobodnog, dostupnog minuta. Doslovce.

Da li ste imali prilike da se družite i sa drugim zrenjaninskim autorima stripa?
Kada sam se vratio stripu, stvari su tu već stale i autori su se rasuli. U godinama uoči mojih profesionalnih angažamana, učešćem na festivalima i objavljivanjem mojih autorskih stripova, upoznavao sam i te momke.

Kako je počela vaša strip-karijera?
U septembru 2009. godine, u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, na Salonu stripa. Nacrtao sam svoj povratnički strip od četiri table (Bruk Halabrin) i nakon devet godina potpuno zapuštene izražajne „kondicije“ i kreativnog naboja, u Zrenjanin se vratih sa nagradom. Nije mi mnogo toga bilo jasno, osim da sada više nema nazad.
Od 2009. do 2012. moji autorski stripovi nagrađeni su na svim festivalima i konkursima na kojima sam učestvovao. Osvojio sam desetak nagrada, od kojih su četiri glavne. Malo je reći da mi je naročito važna jedan od njih, reč je o festivalu u Đenovi, na kojem je predsedavajući žirija festivala na kojem sam osvojio Grand Prix bio Serđo Topi...

Ko su bili vaši uzori?
Neposrednih uzora, autora čije sam radove pratio i proučavao nemam. Nikada me nije zanimalo da pratim rad scenariste, crtača, etikete pod kojom se strip izdaje, tržišta kome pripada. Gledao sam, procesuirao strip kao celinu. Ni danas se takav pristup nije promenio. Sticajem okolnosti, baveći se poslednjih sedam godina stripom, od čega četiri godine profesionalno, saznavao sam o scenaristima, izdavačima, crtačima. Pojedine i lično upoznao.

Neke od vašim priča objavljene su i u inostranstvu?
Koliko je meni poznato, ukoliko pričama okarakterišemo moje autorske stripove, objavljene su mi u Italiji, u štampanim i u onlajn izdanjima Konflikti i Major Oladelgo. Više puta. Čini mi se, mada nisam potpuno siguran, da su mi i Tragovi objavljeni u Italiji. Prošlo je dosta vremena, nemoguće je sve pohvatati, pogotovo kada je reč o autorskom stripu koji je naročito slabo ili nikako zaštićen.

U to vreme ne samo da ste crtač, već i kompletan autor. Gde ste pronalazili motive i teme za vaše priče u stripu?
U okruženju i u sebi. Na spoju tih svetova varniči sasvim dovoljno da se u svakom trenutku ukazuje pristojan niz motiva, ideja apsolutno upotrebljivih sa stanovišta stripa.

Za veoma kratko vreme dobijate ponudu da radite za izdavačku kuću Serđo Boneli. Kako je došlo do ove saradnje?
Dvehiljade i dvanaeste godine, usred letovanja, pročitao sam mejl u kome mi se iz redakcije obraćaju sa pitanjem: „Započinjemo sa novim serijalom, da li ste zainteresovani?“.

Kako izgleda saradnja sa scenaristom Manfredijem?
U jednoj reči-savršeno. Najpre kao škola, koja jednom početniku daje ogromnu količinu preko potrebnih, supstancijalnih informacija. Postavlja pred njega ogromnu odgovornost saradnje sa Gospodinom, Majstorom, vrhunskim umetnikom koji svojim zanatom vlada do te mere da se njegovi scenariji gotovo crtaju sami. Svakako je u pitanju metafora, ali s obzirom na to da Đanfranko piše tendenciozno za određenog autora, može se razumeti koliko to znači za sam strip na kome se radi. Često se služim metaforom koja se oslanjana na polje geografije. Ukoliko strip, evropski najpre, predstavimo geografskim pojmovima, gospodin Manfredi je „planinski masiv“ evropskog stripa. A vi ste na početku svoje karijere, tek kamenčić u dolini za koji se u tom trenutku nikako ne može znati koje će mesto možda nekada zauzeti, i da li će uopšte, u tim geografskim predstavama.

Usledila je i saradnja sa francuskom izdavačkom kućom Delkur. Kako je do tog došlo?
Dobio sam mejl od gospodina Čabe Kopeckog ponudom mogućnosti za saradnju. Prihvatio sam, okušao se u procesu rada na probnim tablama – proces koji je trajao ne više od dve nedelje, i dobio posao. Doduše, nije uvek tako. U godinama koje su prethodile angažamanu na francusko-belgijskom tržištu, bio sam u prilici da radim na nekoliko proba za francuske izdavače, što se nije okončalo saradnjom, ali na tome sam sa ove distance i zahvalan. Rad na francuskim albumima je nešto što samo možda izgleda lako i dostupno, međutim to nikako nije tako. Naprotiv. To se mnogo jasnije vidi tek sa određene vremenske distance, nakon nakoliko projekata okončanih za to tržište.

Kako je tekao rad na albumu 1666? 
Rad na Adamu Vajldu, mom prvom profesionalnom projektu od 94 table, doneo mi je određeno iskustvo sa kojim mi je bilo ipak lakše da se uhvatim u koštac sa gabaritom prvog francuskog albuma, sa svim svojim zahtevima koje jedan takav kolorni, reprezentativni projekat sadrži. Nije bilo lako u prvih desetak tabli, jer je format, prelom, stil potpuno drugačiji od onoga na kome sam radio prethodnih godinu dana. Vrlo brzo stvari dođu na svoje mesto, dolazi do opuštanja i prepuštanja radu, te se sve odvija nadalje zdravim ritmom i baš kako treba. Sada, kada privodim kraju svoj drugi album za isto tržište, mogu reći da sam kao autor potpuno zadovoljan procesom rada na tom svom prvom albumu i saradnjom sa redakcijom.

Kakav je prijem ovaj strip doživeo u Francuskoj?
Koliko je meni poznato - solidan. Nismo ulazili u ovaj projekat sa očekivanjima neke svetske slave, najpre zbog toga jer je tom na kome sam ja radio bio deseti po redu i planirani poslednji u serijalu Čovek godine. Sudeći po tome da se serijal nastavio sa još dva albuma, koliko je meni poznato, meni sasvim dovoljno govori.

Koliko se u Zrenjaninu zna za uspehe koje postižete u stripu?
U granicama koje su sasvim očekivane. S obzirom na to da strip nije medij, a ni umetnost sa nekom značajnom podrškom u smislu publike ili izdavaštva za moj rad se zna u krugovima u kojima se krećem. Drugari, poznanici i oni oko njih. Sasvim u redu.

Da li ste se bavili i nekim drugim umetnostima?
Može se reći. Radio sam na štampanim i elektronskim medijima. Pisao sam scenarije, glumio i montirao materijal sa mojim drugarima tokom osam godina koliko sam uređivao svoju radio emisiju. Inicirao sam i uređivao jedan fanzin koji je osmišljen, sa stanovišta zahtevnosti, da u mnogo čemu nadilazi format fanzina kakav je uobičajen. Kao mlađi bio sam član jednog ozbiljnog amaterskog pozorišta u kome sam igrao nekoliko godina. Posebno važno iskustvo.

Koliko Vas inspirišu muzika, književnost, film?
Ne bih vezu sa nabrojanim umetnostima okarakterisao kao onu koja inspiriše, mnogo dublje se ona nalazi. Kao hrana. Neophodni su mi. Štaviše, zaista ne mogu da zamislim istinskog autora koji sebe ne pronalazi potpuno okarakterisanog upravo onim što zna da mu prija uhu, oku, umu. Koji u tom slučaju ne poznaje granice svog ukusa i potreba, osobenost svog stila, dakle ne vlada sobom. Mučiti se kao umetnik, to je stanje nastalo nemogućnošću da sebe hranite knjigom, muzikom, filmom, pozorištem.

Koliko pratite savremeni strip?
Na žalost, svedeno. Imam, naravno, sistem kojim se rukovodim i koji mi diriguje šta, kada i koliko pratiti, ali ne pod moranjem i ne prečesto.

A domaću strip scenu?
Zahvaljujući domaćim strip-festivalima na kojima me organizatori pozivaju za gosta ili odlazim samoinicijativno kako bih pružio podršku, moram priznati da je poznajem dobro. U smislu da sam najveći broj domaćih autora i izdavača imao prilike lično da upoznam, od početnika i kolega koji rade za manje domaće izdavače, preko profesionalnih autora u generacijama oko moje, pa sve do savremenika genijalaca, majstora evropskog i svetskog kalibra.

Kako biste ocenili stanje u domaćem stripu?
Mnogi se neće složiti, ali ja ga tretiram kao stanje koje ipak postoji, kojim srećom raspolažemo. Kada kažem stanje, mislim na uočljivo postojanje autora, izdavača, pojedinaca koje većinom poznajem, a koje krasi gerilska strast da svoje isteraju do kraja. Da tvrdoglavo žive ono sa čime su rođeni. Srpski strip je još uvek u fazi hajdučije. Svojevrsne rovovske borbe u kojoj sa one strane rova nije neki konkretni, određeni neprijatelj, već prazan prostor. Zastrašujuće prazan u razmerama da se ni eho najglasnijeg striparskog pokušaja, urlika ne zadržava. Nisam optimista što se tiče reanimacije, prosperiteta i plasmana konvencionalnog stripa u Srbiji sve dok se sa one strane rova ne utvrde neke održive pozicije koje bi potvrdile da smo društvo u kome inventivno i intelektualno nisu, ili nisu više, nešto strano, opasno po vrednosni poredak u kome smo svi mi savrememici. Govorim o kulturi u kojoj fenomen nečega što je nastalo van dvorišta prosečnog građanina najčešće podstiče strah, odbijanje i ignorantstvo, jer je novo i zahteva poštovanje i trud kako bi se valjano shvatilo i prihvatilo.

Kakav je odnos države prema kulturi?
Kao alkoholičara, koji se hrani nezdravo i začinjeno, prema njegovim hemoroidima.

Možete li opisati jedan vaš radni dan?
Rano ustajanje, kasno leganje. Nemam određeno radno vreme, iako ka tome težim, već radim po čitav dan prekidajući rad samo zarad društvenog života ili ranije pomenute duhovne, intelektualne „hrane“. U jednoj rečenici, doslovce živim strip. Nezahvalan koncept, za većinu neprihvatljiv, ali to je moj način, jedini mogući. Nervi koji su u mom slučaju spregli neraskidivo realnost u kojoj živimo i umetnost kojom se bavim nisu nešto što se treningom stiče ili dolazi samo vremenom. Čak nije ni stvar odluke. Koliko je to dobro, prepuštam sudu vremena pred nama da posvedoči.

Kako vidite svoju karijeru za deset, odnosno dvadeset godina?
Zaista ne gledam toliko daleko ispred sebe, jer imam trenutno popriličan broj obaveza i poslova, te sam sasvim dovoljno angažovan sadašnjošću u kojoj sam. Razgovaraćemo za tih 10, 20 godina, pa ćemo videti... Mislim da će tada biti značajno preglednije...

Šta vam u radu za strane izdavače najviše nedostaje?
Ne očekujem od izdavača da zadovolje moje estetske, intelektualne kriterijume. Oni su ogromni, institucionalizovani sistemi koji nastupaju tržišno, a saldo im je uslovljen sa mnogo promenjljivih, od kojih ukoliko je uopšte imaju u vidu, je među poslednje kotiranim ona nematerijalna satisfakcija autora. Ja svoj autorski, inventivni nukleus, negujem i odgajam radeći na više projekata simultano, pri tome svakome pristupajući sa željom da ga predstavim na način koji je samo moj, a redakcijama imponuje da sa takvim proizvodom raspolažu. Rečju, ukoliko disciplinovano sagledate realnost oko sebe, nije teško ustanoviti kako vam ne može nedostajati nešto što ste svojevoljno od sebe odgurnuli, mislim na autentičnost, pa prigrlili tržište sa svojim trendovima kao ispicijenta bez kojeg vaš rad nije moguć. To je linija manjeg otpora. Ne govorim da je osluškivanje tržišta loše, naprotiv, sve do tačke u kojoj se ne utapate u jednoumlju trenda koji trenutno okupira scenu. Zagovornik sam ravnoteže, što može biti rizično, ali freelance je takav. Ja svoje lično negujem i ne mogu reći, za sada, kako mi nešto istinski ne dostaje.

Vaš moto?
Živeti!
Objavljeno: 07.12.2016.
Strip: Montenegrini (380)      Autor: Simon Vučković
Objavljeno: 05.12.2016.
December poln...      Press: Stripburger
  ...stripovskih dobrot!

     Forum Ljubljana,
     Zavod za umetniško in kulturno produkcijo,
     Metelkova 6, 1000 Ljubljana
     tel. +386 1 2319662, fax. +386 1 4338074,
     core@mail.ljudmila.org
,
     www.stripburger.org,
     www.facebook.com/stripburger


     GREMO NA ANIMATEKO!

V ponedeljek, 5. decembra, se v Ljubljani prične že 13. edicija mednarodnega festivala Animateka. Ne zamu-dite animiranih dobrot in ne spreglejte Stripburgerjevih knjižnih poslastic, ki bodo vsem obiskovalcem Anima-teke na voljo po še posebej  prijaznih cenah v festivalskem butiku v Kinodvoru!


Zavihali smo rokave in vam skupaj z revijo Literatura spekli še svež prevod mednarodne uspešnice Riada Sattoufa z naslovom Arabec prihodnosti. Sattouf, ki je sin sirskega očeta in francoske matere, tudi nekdanji risar pri Charlie Hebdo, v avtobiografskem romanu v stripu skozi prizmo otroške naivnosti in neposrednosti ter z izostrenim občutkom za podrobnosti vsakdanjega življenja pripoveduje o svojem nomadskem otroštvu in odraščanju v podeželski Franciji, Gadafijevi Libiji in Asadovi Siriji v začetku osemdesetih let.

POGOVOR O ARABCU PRIHODNOSTI
torek, 6. december, ob 19.00, Atrij ZRC, Novi trg 2, Ljubljana
Sodelujejo: sociolog in religiolog dr. Aleš Črnič, publicist, novinar in dolgoletni dopisnik z Bližnjega vzhoda Branko Soban ter kulturolog in član Stripburgerjevega uredništva Bojan Albahari, ki bo pogovor tudi vodil.

RIAD SATTOUF: ARABEC PRIHODNOSTI. ODRAŠČANJE
NA BLIŽNJEM VZHODU (1978–1984)

Roman v stripu, prevedla Barbara Pogačnik, LUD Literatura in Forum Ljubljana, zbirki Littera Picta #3 in Ambasada Strip #18, november 2016, barvna naslovnica, 160 barvnih str., 16 eur

Mednarodno priznana uspešnica Riada Sattoufa je nepozabna zgodba o otroštvu v senci Moamerja Gadafija, Hafeza Al Asada – in njegovega lastnega očeta.

V svojem ranem mladostnem življenju v Libiji, Franciji in Siriji je Riad Sattouf dodobra spoznal skrivnostne vektorje moči, ki niso oblikovali le političnega sveta, temveč tudi intimno sfero njegove lastne družine. Z očarljivimi, a močnimi risbami in živo občutenimi podrobnostmi nam Sattouf podaja pogled otroka na zapleteni svet odraslih v vsej njegovi kompleksnosti, pokvarjenosti in brezupnosti. Gre za prekrasne, smešne in pomembne spomine v stripu. – Alison Bechdel

Arabec prihodnosti potrjuje, da Riad Sattouf sodi med najboljše stripovske avtorje svoje generacije. – Le Monde

Riad Sattouf
v svojem udarnem in virtuoznem slogu, ki prikazuje tako otroško neposrednost kot tudi gorečnost političnega idealizma, pripoveduje o svojem nomadskem otroštvu in odraščanju v podeželski Franciji, Gadafijevi Libiji in Asadovi Siriji. Vse dogajanje poteka v senci njegovega očeta, sirskega panarabista, ki celotno družino potegne v svoja prizadevanja za uresničitev visokoletečih sanj arabskega naroda.
Riad, nežen otrok z velikimi očmi, ima precej nenavadne starše: njegova mati, knjigoljubna francoska študentka, je skromna vsaj toliko, kolikor je njegov oče ekscentričen in nastopaški. Družina, ki se najprej iz Francije preseli v Veliko socialistično ljudsko libijsko arabsko džamahirijo, nato pa v bližino Homsa v Siriji, kjer živijo očetovi sorodniki, se trdno drži pričakovanja, da je raj vedno nekje takoj za vogalom. Resničnost pa je precej drugačna. Riad, ultimativni ‘outsider’ z lepimi svetlimi kodri, je celo tarča najhujše žaljivke … da je žid.
Arabec prihodnosti kipi od življenja in temačnega humorja, razkrivajoč resnico in teksture neke ekscentrične družine na absurdnem Bližnjem vzhodu, ob tem pa izpostavlja Sattoufa kot mojstrskega striparja in avtorja dela, ki bo postalo klasika med stripovskimi življenjepisi.

RIAD SATTOUF
(1978) je priznan francoski stripovski in filmski ustvarjalec, ki je odraščal v Siriji in Libiji, zdaj pa živi v Parizu. Sattouf je poleg Arabca prihodnosti avtor več stripovskih albumov in še štirih stripovskih serij ter nekdanji sodelavec satiričnega časopisa Charlie Hebdo. Prvi del serije Arabec prihodnosti je mednarodna uspešnica, ki je bila doslej prevedena v sedemnajst jezikov in je njegovo prvo delo prevedeno v slovenščino. V Franciji je letos izšel že tretji del serije Arabec prihodnosti. Je eden redkih stripovskih avtorjev, ki je na mednarodnem stripovskem festivalu v Angoulêmu kar dvakrat prejel nagrado za najboljši stripovski album. Režiral je tudi filma Les beaux gosses in Jacky au royaume des filles. Za Les beaux gosses je dobil nagrado cezar za najboljši prvenec.

POGOVOR OB IZIDU SLOVENSKEGA PREVODA
torek, 6. december 2016 ob 19.00, Atrij ZRC (Novi trg 2, Ljubljana)

Sodelujejo: kulturolog in član uredništva revije Stripburger Bojan Albahari (voditelj), sociolog in religiolog dr. Aleš Črnič ter publicist, novinar in dolgoletni dopisnik z Bližnjega vzhoda Branko Soban.

Revija Stripburger in Knjigarna Azil v  torek, 6. decembra 2016 ob 19. uri vljudno vabita v Atrij ZRC v Ljubljani na pogovor ob izidu slovenskega prevoda francoske stripovske uspešnice Arabec prihodnosti. Odraščanje na Bližnjem vzhodu (1978–1984) Riada Sattouffa.

Pogovor bo potekal po dveh oseh. Prva je družbeno-politična in bo načenjala vprašanja mednarodnih odnosov med vzhodom in zahodom. Aktualne vojne in spopadi na Bližnjem vzhodu so del sodobne realnosti, ki je zapletena in večplastna. Naš odziv nanje zato ne more in ne sme biti enostaven in popreproščujoč, temveč zahteva tako temeljito poznavanje bližnjevzhodnega političnega konteksta kot tudi trezen in razumen pristop k premisleku in angažmaju.

V drugi osi pogovora, ki bo bolj kulturno-religijske narave (četudi je neločljiva od prve), bomo osvetlili naše temne kotičke in slepe pege tako poznavanja kulture “skrivnostnega Vzhoda” kot tudi našega zapletenega odnosa do njega. Obravnavali bomo orientalizem in okcidentalizem, predstavljali dejstva, sesuvali mite, poskušali bolje razumeti kulturne razlike in različne življenjske habituse, da bi lažje detektirali skupne točke ter vzpostavljali mostove med regijami in kulturami. Riad Sattouf nas namreč s svojo megauspešnico Arabec prihodnosti prav očitno draži ter poziva k temu. Skušnjava pa, kot vemo, dela tako grešnika kot svetnika.

Prevod iz francoščine: Barbara Pogačnik
Jezikovni pregled: Ana Bogataj
Grafična oprema in črkopis: Katja Kastelic
Posebna izdaja revij Literatura in Stripburger | izdajatelja: LUD Literatura in Forum Ljubljana
Roman v stripu Arabec prihodnosti. Odraščanje na Bližnjem vzhodu (1978–1984) (orig. L’ARABE DU FUTUR #1) avtorja Riada Sattoufa je bil prvič objavljen leta 2014 pri francoski založbi Allary Éditions.
Izdajo sta sofinancirala Javna agencija za knjigo RS in Francoski inštitut v Sloveniji.
Pogovor organizita revija Stripburger in Knjigarna AZIL s podporo Javne agencije za knjigo RS.


M. S. Bastian & Isabelle L.: Bastokalipsa
četrtek, 15. december 2016,
Galerija Kresija, Ljubljana, ob 19.00
DobraVaga, Ljubljana, ob 21.00
www.stripburger.org,
www.facebook.com/stripburger

Slikarski cikel Bastokalipsa (orig. Bastokalypse) je plod večletnega sodelovanja dveh švicarskih umetnikov, ki sta ustvarila monumentalni cikel 32 platen, na katerih sta upodobila svojo vizijo moderne apokalipse. Platna so zasnovana na način, da omogočajo neprekinjeno sosledje podob, ki vključujejo skrajno eklektičen niz motivov, sposojenih tako iz sodobne pop kulture, zgodovine in umetnosti. Rezultat je presunljiv kolaž ekspresivnih podob, domala enciklope-dična zbirka motivov, kjer se avtorja v formalnem oziru spogledujeta tako s tradicijo stripa kot s klasičnim slikarskim izrazom. V ciklu, ki ga zaznamujeta mešanje in apropriacija vsakovrstnih podob, odsevajo nepreštevni vidiki sodobnega sveta, kot nam ga posredujejo mediji in sodobna kultura; ob idiličnih podobah človeškega stvarjenja se nahajajo prizori groze in uničenja, s čimer ustvarjajo subjektivno, a še kako povedno slikarsko upodobitev totalnega kaosa – sodobne apokalipse.

V Ljubljani bo zaradi prostorskih omejitev predstavljen zgolj del cikla, ki pa kljub svoji fizični okrnjenosti ne zmanjša izjemnega vizualnega učinka. Projekt kot celota je bil objavljen v istoimenski monografiji (Scheidegger & Spiess, Zürich, 2010). Po odprtju razstave v Galeriji Kresija sledi še odprtje mini prodajne razstave BUM! BAM! BAM! v DobriVagi (ob 21.00), kjer bosta umetnika poleg manjših skulptur iz kartona razstavila še serijo svojih sitotiskov. Za njuno delo je značilno razširjanje meja klasične stripovske naracije, ki jo z značilno svežino in pronicljivostjo uveljavljata na področju vizualnih umetnosti.

V soboto, 17. dec., pa sledi še vodstvo z avtorjema (ob 11.00), ki se prične v Kresiji.
Obe razstavi sta na ogled do 12. 1. 2017.

O AVTORJIH:

M. S. Bastian (1963, Bern) je študiral grafično umetnost v Bielu v Švici, se nekaj časa udejstvoval v različnih grafičnih studiih, nato pa se v zgodnjih devetdesetih posvetil ustvar-janju stripov. Od leta 1998 je član umetniškega kolektiva Könige der Herzen. Od leta 2004 sodeluje z umetnico Isabelle L, s katero sodelujeta na številnih razstavah, sejmih in festivalih po vsem svetu. Isabelle L. (1967, Biel) je prav tako študirala grafično umetnost v Bielu, kasneje pa se je nekaj časa posvečala grafičnemu oblikovanju in se podpisala pod vrsto instalacij. Avtorja sta kot tandem oziroma posamično za svoje delo prejela več nagrad.

URNIK
četrtek, 15. december 2016
Galerija Kresija, Ljubljana, ob 19.00
DobraVaga, Ljubljana, ob 21.00
sobota, 17. december 2016
Vodstvo z avtorjema
Galerija Kresija, Ljubljana, ob 11.00

Odpiralni Časi:
Galerija Kresija (Stritarjeva ulica 6, Ljubljana):  
pon. – pet.: 10.00 – 18.00; sob.: 10.00 – 14.00; ned.: 10.00 – 13.00. • Do 12. 1. 2017.
DobraVaga (Adamič-Lundrovo nabrežje 5, Ljubljana):
pon. - pet.: 10.00 - 20.00; sob.: 8.00 - 20.00 ali po dogovoru; nedelja in prazniki zaprto.

Koprodukcija: Galerija Kresija/MOL in DobraVaga/Kino Šiška.
Objavljeno: 04.12.2016.
Strip: Noćni sud (12)      Autor: Franja Straka
Objavljeno: 04.12.2016.
Strip: Cane (263)      Autor: Goran Milenković
Objavljeno: 03.12.2016.
Izbor iz štampe...      Uredio: Marko Fančović
  Povratak legendarnog ratnika – Metabaruna;

   Autor: Goran Gluščić

Postoji vjerojatnost da vam se ne treba previše pričati o kultnim stripovima Alejandra Jodorowskog, pošto svaki pravi ljubitelj SF stripa sigurno zna sve o tom legendarnom autoru, no u slučaju da ste novi u tim svemirskim sektorima – Alejandro Jodorowsky je kao svoj magnum opus stvorio ne samo serijal, već cijeli svemir u kojega se konstantno vraća. Poznate space opere kao što su Star Wars ili Dune svakako prezentiraju magične, maštovite svemire, ali malo koja fikcija je išla toliko daleko da dopusti apsolutno sve, kao što je slučaj kod njegovih radova.

Jodorowsky ne vidi granice žanra i ako ima ideju – on je realizira. Možda bi kod nekih slabijih autora takav pristup ispao neprobavljivo konfuzan, no on to nekako uspijeva odraditi s jezovitom lakoćom koju dozvoljava samo beskonačna maštovitost.

Najnoviji dodatak tom izvanrednom svemiru nazvan je “Metabarun“, što je istovremeno titula i ime jednog od brojnih likova koje je Jodorowsky stvorio u svojoj karijeru. Metabarun, najveći ratnik u svemiru, pojavljivao se i ranije u njegovim radovima, no ovoga puta konačno dobiva strip koji je u potpunosti posvećen njemu.

Scenarij za Metabaruna napisao je Jerry Frissen prema priči Alejandra Jodorowskog, a crtež i boju odradio je Valentin Secher.

Što se samog serijala tiče, on svakako neće biti kratak – riječ je o osam knjiga u četiri diptiha. Dobra vijest je ta da će prve dvije knjige (u prvom diptihu), naslovljene “Tehnoadmiral Wilhelm-100” i “Antibarun Khonrad“, objaviti nakladnik Hangar 7, a moći ćete ih kupiti na ovogodišnjem Interliberu. Nakladnika možete potražiti na njihovim štandu 15F u paviljonu 6, a stripove ćete moći kupiti i u sklopu Algoritmovog štanda u paviljonu 5.

Pročitajte i sadržaje prva dva albuma:
Tehnoadmiral Wilhelm-100
U metabunkeru, arsenal Metabaruna propada. Njegova oružja prekriva prašina jer nešto oku nevidljivo prigušilo mu je svu žar za borbom. Nekad najsnažniji ratnik u svemiru, koji je bacio Carstvo na koljena, polako pluta prema rubu poznatog svemira samo u društvu vjernog mu pratitelja, robota Tonta. No strašna tragedija koja je na pomolu natjerat će Metabaruna da pokuša ispraviti nepravde vlastite kaste otkrivajući pri tome konačnu istinu o prokletstvu koje ga je učinilo neljudskim čudovištem.
Nema goreg neprijatelja od njegovih unutarnjih demona.
Antibarun Khonrad
Pad Carstva pogodovao je ozloglašenim Tehnotehnosima. U kaosu koji je uslijedio ostvarili su dominaciju nad poznatim svemirom zahvaljujući međuzvjezdanom gorivu, epifitu, čiju proizvodnju u potpunosti kontroliraju. Galaksije se tresu pred užasom njihovih ratnih strojeva. Kada spoznaju da je metabarun krenuo prema Marmoli, jedinom planetu koji u svojoj utrobi posjeduje epifit, tehnopapa dodjeljuje posebnu službu tehnoadmiralu Wilhelmu-100, najokrutnijem od svih vojskovođa Tehnotehnosa. Može li on zaustaviti najmoćnijeg ratnika u svemiru.
Bitka epskih razmjera samo što nije počela…

[Objavljeno: inverzija.net, 06.11.2016]
Objavljeno: 02.12.2016.
Surovo, sirovo i suptilno ili...      Autor: Ilija Bakić
  ... ili razgovori i meditacije u Kafani
  Kod Džoa - Povodom strip albuma
  „Bar kod Džoa“ Hose Munjoza
  i Karlosa Sampaja;
  
izdavač „Darkwood“, 2012;

Kafane, barovi, svratišta, taverne, bircuzi, rečju mesta na kojima se ljudi okupljaju da se, uz muziku, druže i pričaju, jedu i piju, - konstanta su svih civilizacija u svim vremenima, od antičkih do današnjice. Mada se pojavni oblici menjaju (čitaj, manje su ili više uglađena, prljava ili čista) takva mesta stecište su različitih sudbina, mnoštva emocija i njihovih demonstracija, od duboke potištenosti do razuzdane veselosti i nasilja, i kao takva su koncentracija esencije življenja što ih, po prirodi stvari, dovodi u žižu interesovanja svakovrsnih umetnika. Rimska svratišta, kineske čajdžinice, engleski pabovi, saluni sa Divljeg zapada, srpske krčme u planini, barovi u savremenim belosvetskim megapolisima, bila su i ostaju vrela usuda, njihove raskrsnice ili konačna odredišta. Stankovićeva „Koštana“, Balzakova „Kod mačke koja se lopta“, Čestertonov „Del in“, Klarkove „Priče iz 'Belog jelena', Kertizova „Kazablanka“, Petrovićevi „Skupljači perja“ ili belosvemirski bircuzi iz Lukasovog serijala „Zvezdani ratovi“ i (bez)brojna druga umetnička dela ne mogu se zamisliti bez kafana kao nezvaničnih ali delotvornih centara moći u kojima se razrešavaju konflikti, deli pravda, spoznaju mudrosti i ludosti, doživljavaju katarze. U dugu listu znamenitih kafana svetske umetnosti ravnopravno je upisan i „Bar kod Džoa“ potekao iz saradnje dvojice velikana 9. umetnosti, strip crtača Hosea Munjoza (1942) i scenariste Karlosa Sampaja (1943). Ovi nevoljnici-emigranti iz Argentine morali su, zbog političkih (ne)prilika, da pobegnu iz svoje domovine i sreću potraže u Evropi. Strip serijalom „Alak Grešnik“ (započetim 1975.) predstavili su se stripoljupcima kao talentovani, inteligentni autori. „Bar kod Džoa“ iz 1981. godine (kod nas objavljeno 2012. u reprezentativnom izdanju „Darkwood-a“) svojevrsni je „pobočni nastavak“ priča iz „Alaka Grešnika“ (kao što će i u albumu „Bili Holidej“ Alak imati svoju malu ali bitnu ulogu). U ovaj bar dolaze, zadržavaju se duže ili kraće pa prolaze bezbrojni ljudi, raznorazne životne kreacije i karikature. Nekima je to samo usputna stanica, drugima svojevrsna sigurna luka. Vlasnik bara je tvrd momak dobrog srca koji će, usred oblaka vike, između šanka i stolova, na pločniku ili u magacinu, pomoći kad zatreba, zaštititi slabije, prekinuti sukob. On je „dobri duh“ koji je uvek prisutan. Ponudiće ozbiljnu pomoć svom radniku na crno-emigrantu („Arhitekta Pepe“), rutinsku informaciju i lepu reč putniku namerniku i mušteriji („Simpatični gospodin Vilkoks“, „Rđave priče“, „Ela“) ili će samo ćutati, prepoznatljiv po visokoj, mršavoj figuri i leptir mašni („Peta priča“). A, najpre među okupljenima a onda i u centru pažnje, biće crnac-ratni veteran-čistač cipela, plaćeni ubica i njegova žrtva, propali bokser (bivši šampion), neobični „međurasni“ ljubavni par i slabić-životni gubitnik koji će milosrdno ubiti oca. Svi oni su „socijalni talog“, otpaci velegrada; na njih ne padaju svetla bogatstva i slave ili, ako i padnu, kao na boksera Mojsija Ljudinu već će se naći neko - dežurna plavuša-sponzoruša ili kvarni menadžer - da ih odatle sklone u najdublju senku poraza. Neko drugi, kao plaćeni ubica gospodin Vilkoks, uopšte ne želi da izađe iz senke jer to odgovara „zanimanju“ kojim se bavi. Senku ili makar mesto gde ih niko ne poznaje (ili, ako ih i poznaje, ne postavlja previše pitanja) traže i ljubavnici različitih boja kože. A tu je i momak koji voli prostitutku ali ne zarađuje dovoljno da bi ona batalila svoj zanat, džez bend i pevačica kojoj umor gužva lice, svakojaki sledbenici pravovernih učenja, natpisi, reklame, opušci, delovi razgovora za susednim stolovima, prosute čaše, policajci-pozornici koji bi da se „ogrebu“ za koji dolar i - sami autori ovog stripa... Priče teku paralelno i samostalno a, opet, svaka je i pozornica/mizanscen nekoj drugoj potvrđujući tako da je svet beskrajno veliki da svako iživi svoju sudbinu ali i mali jer su junaci jedne priče statisti u drugoj.

Sampajo sledi poetiku „prljave proze“, „tvrdo kuvanih“ krimića, meša žanrovske elemente i sociološke i psihološke diskurse, sve to u jedinstvenom amalgamu gorčine i cinizma, melanholije i finog humora. Sve se priče mogu iščitavati kao stilske vežbe iz „noar“ manira koje potvrđuju njegovu vanrednu životnost i uverljivost. Na ovakve temelje Munjoz dodaje svoj jedinstveni ekspesionistički crtež na granici realističkog i karikaturalnog, robustan, pun crnih ploha i oštrih linija, bez pravih senki (kao pravi primer kjaroskuro manira). Gusti, detaljima pretrpani crtež, bez poštovanja perspektiva ili sa gotovo neprepoznatljivim motivima, na prvi je pogled  bliži „andergraundu“ nego glavnom strip toku ali je njihova fascinantna vizuelna silovitost nesporna i oduzima dah. Munjoz je svoj stil temeljio na uzorima kakvi su velikani Hugo Prat i Alberto Breća a u pojedinim elementima vizuelnog identiteta bliski su mu (pored nepravedno skrajnutog Mikelucija) i retki savremenici kakvi su izvikani Frenk Miler i veoma talentovani Bezian.

Rečju, „Bar kod Džoa“ je remek-delo devete ali i svekolike umetnosti, impozantno u svom spoju surovosti, sirovosti i suptilnosti.

(„Dnevnik“, 2016)
Objavljeno: 01.12.2016.
Strip: Borovnica (14)      Autor: Darko Macan

Najnoviju pasicu Borovnice možete sutra potražiti na Facebooku!!!
Objavljeno: 01.12.2016.
Svi prilozi su vlasništvo autora. U slučaju da želite da ih na bilo koji način eksploatišete, molimo vas da se obratite autorima priloga.
U slučaju da nisu potpisane možete ih slobodno koristiti jer su to neautorizovane vesti ovog servisa, STRIP VESTI.