Irena Jukić-Pranjić

Opšte napomene

Relativno lako je analizirati svet ženskih stripskih likova, nažalost većinom sporednih i stereotipnih, a nastalih na crtaćim tablama muškaraca. To su ćinili mnogi inostrani i domaći teoretičari i njihovi radovi su nam dostupni. Držim da je jedan od uzroka, ako ne i najvažniji, ovakve jednostrane i ponekad "plitke" stripske predstave o ženama to što na sceni ne deluje više striparki (žena - autora; analogno: keramičarki, grafičarki, slikarki...), a o teoretičarkama i kritičarkama da i ne govorim. Tada bi valjda i ženski likovi bili slojevitiji, "proživljeni", bolje razrađeni i sa većim razumevanjem analizirani.
Žene su do sada, u svakom pogledu, u stripu (pogotovo domaćem, kao što vidimo), kao uostalom i u mnogim drugim granama umetnosti, ne samo vizuelnim, zbog nečega neuporedivo manje zastupljene od muškaraca. Poznati su samo retki slučajevi da su se, takođe malobrojne, žene-karikaturisti povremeno oprobavale u formi stripa (Desa Glišić u Srbiji sa "Darom Nijagarom", Sunčica Božinovska u Makedoniji...), pa je ostao i zanemarljiv broj njihovih radova, bar onih lako nam dostupnih. Uglavnom su rasuti po starim prašnjavim novinama i časopisima. Na srpskom jeziku, koliko mi je poznato, do 2002. nije objavljena nijedna autorska knjiga ili zbirka karikatura neke karikaturistkinje ili striparke, dok muških ima na stotine. Podatak je tim šokantniji kada se zna da se smatra da karikatura u Srbiji postoji preko 150, a savremeno koncipirani strip skoro 70 godina.
Preciznije, moderni domaći strip u Srbiji postoji 67 godina. Prevođeni novinski strip ovde traje nešto duže, ali ne mnogo: možda godinu ili dve. Vrlo brzo smo se ukljućili u tada moderne trendove. Od te 1935. godine na sceni, po magazinima i dnevnim novinama, po časopisima i stripskim albumima, po fanzinima i plakatima, objavljena su dela bar 1.000 srpskih stripara, ako ne i više.
Sabirajući i prelistavajući na hiljade najrazličitijih izdanja i "kopajući" po bibliotekama i privatnim zbirkama, dopisujući se sa striparkama, uspeo sam da prikupim biografije njih petnaestak. Večina ih se međusobno, makar i površno, onako uz kaficu - ne poznaje.
Odnosno, nije se poznavala do 2002. godine, a o konkretnom povodu ovog susretanja, druženja i upoznavanja ću malo kasnije i nešto opširnije da napišem.
Neke umetnice su diskretno, no gotovo u kontinuitetu, jedno vreme bile veoma prisutne na srpskoj stripskoj sceni. To naročito važi za Bojanu Dimitrovski i Ivanu Filipović. Mlade su i budućnost je tek pred njima, mislio sam sredinom devedesetih, kada sam i pisao o njima. Na žalost, ne naišavši na podršku po časopisima i dnevnicima u Srbiji, obe su pošle stopama mnogih mladih koji su napustili našu sredinu i otišli u inostranstvo koje ih je bolje prihvatalo. Nekim slučajem, potpuno nezavisno, zatekle su se u Kanadi. Bojana je od 1995. u Otavi, a Ivana je od 1999. u Torontu.
U karikaturi je kod nas doajen(ka) nesporno Beta Vukanović, ali ona se, koliko se do danas zna, nikada nije bavila crtanim pričama. Zadržavala se na samo jednoj karikaturi, dakle na izolovanim crtežima.
Desa Glišić, nekada ilustratorka "Bazara", povremeno se oprobala i u stripu. Na žalost, ova sredina joj se nije odužila na pravi način.
Kao najava nešto zapaženije prisutnosti striparki mogao je da posluži ljubavni strip "Bela ruža", štampan u nastavcima od maja do oktobra 1984. u beogradsko -gornjemilanovačkom "Yu strip magazinu". Kreatori ove skromne, ali za ovda{nji "`enski strip" istorijski veoma zna~ajne žanrovske melodrame bile su scenaristkinja Biljana Maksić i crtač(ica?) Mirjana Bojer. Za ovih skoro dvadeset proteklih godina o njima više ništa nismo čuli.
Mo`da je u drugim sredinama bivše nam zajedničke države za žene bolja situacija, možda je lošija, ne znam i ne raspolažem preciznim podacima, ali u svakom slučaju tamošnjim kolegama teoretičarima prepuštam da eventualan "prljav veš" sami posklanjaju ako mogu.
Onako uopšteno se prisečajući prethodnih decenija, reklo bi se da je, na primer, strip "Julija Džons" (originalan naslov: "Srce Julije Džons") američkog autora Stena Drejka, decenijama prevođen i svakodnevno objavljivan u kaiševima tokom druge polovine dvadesetog veka u beogradskim "Večernjim novostima", imao veoma vernu žensku čitalačku publiku.
Pouzdano znam: i mušku.
Da li se može uopštavati, pa zaključiti kako su "lepšem polu" ove likovne discipline toliko strane da na njihove proizvode skoro uopšte i ne obraća pažnju? Ako je suditi po tome što je ovde konzervativna Isidora Sekulić još 1921. napisala za karikaturu da "sa čistom umetnošću, naravno, nema nikakva posla" ili "da je nečim u sebi ona ipak nešto sumnjivo, prolazno, trivijalno, uvredljivo", stvari odista stoje tako, pa i još gore.
Da li stripove i karikature većina žena možda stvarno smatra toliko "neozbiljnima" i efemernima da ih valja i ignorisati i prezirati ili se stvari u tom smislu ne mogu uopštavati?
No, ako je za utehu, nije samo kod nas ovakva situacija. I u inostranstvu je slično, mada ipak malo bolje.
Na primer, Udruženje kritičara stripa iz Francuske je sredilo aktuelne podatke, pa u svom redovnom izveštaju navodi i broj stripara aktivnih tokom 2001. godine, i to samo u zemljama u kojima se govori francuski jezik (Francuska, Švajcarska, Belgija, Luksemburg...). Na tim teritorijama je trenutno aktivno ukupno 1.100 autora, među kojima ih ima 100 koji su isključivo stripski scenaristi (samo pišu tekstove za stripove), a među striparima ima samo 80 žena.
To je veliko čudo, jer je strip veoma unosan posao.
Zbog jezičkih čistunaca, moram da objasnim zbog čega sam nazive profesija "pofeminizirao". U krugovima naših stručnjaka za pravopis neprestano se vode sterilne polemike treba li, na primer, ženu - lekara zvati lekarka ili lekar, ženu - umetnika: umetnik ili umetnica i sve tako. Iz prethodno iznesenog jasno se vidi da pripadam onima koji vole da zasebne stvari nazivaju svojim imenima ili nazivima. Dakle: STRIPARKA, a ne ŽENA - STRIPAR ili ŽENSKI AUTOR STRIPA.
Verovatno prvenstveno sociologiji, psihologiji i medicini treba prepustiti precizno utvr|ivanje uzroka pojave što su, ne samo u stripu već i u svim oblastima društvenog života u kojima se ne zahtevaju samo bazićne aktivnosti (u privredi, zdravstvu, činovništvu, neprivrednim uslužnim delatnostima, staranju o potomstvu...) žene neuporedivo manje aktivne od muškaraca, ali statistički podaci su neumoljivi.
U takozvanoj društvenoj nadgradnji (umetnost, filozofija, bazična istraživanja...), udeo žena je veoma mali (da ne upotrebim prideve: "zanemarljiv" ili "neznatan", koji bi mogli da imaju omalovažavajući prizvuk), a u svakom slučaju neproporcionalan polovini ili još većem delu ljudske populacije koji žene, takođe nesporno, po statistici čine.
Ni strip, kao jedna od grafičkih disciplina primenjene umetnosti, nije izuzetak.
U svetu politike sada se uvode i zakonske prinude kako bi se ova nesrazmera izmenila. Na primer, u svakoj skupštini zemalja Evropske Unije odnedavno mora da bude bar trečina žena, kao i u Evropskom Parlamentu i drugim političko - upravnim telima. No, razumljivo, ovakve birokratske prinude u nasilnom, nespontanom uspostavljanju drugačijih proporcija, te normativizam nezasnovan na oceni iskazanog talenta ili stvarnim kreativnim kvalitetima u politici ili zapošljavanju mogu da imaju uspeha i opravdanja, ali bi u umetnosti bili samo kontraproduktivni. Propisivanje sličnih obaveznih strogih proporcija bi tu, u najmanju ruku, bio nezahvalan posao i neminovno bi vodio u srozavanje.
Smatram da je pravi put sledeći:
- prvo, na različite načine popularno podsticano, podizanje nivoa znanja umetnica o oblastima, temama i disciplinama koje bi mogle da ih interesuju,
- drugo, njihovo upoznavanje sa dotadašnjim, već dostignutim i uspostavljenim kreativnim standardima konkretnih disciplinama ili delatnostima koje posle toga odaberu i za koje se opredele,
- treće, obezbeđivanje mesta za objavljivanje i plasiranje njihovih dela, makar početničkih i manjkavih, ili na bilo koji na~in predstavljanje javnosti, i,
- četvrto, objektivna, dobronamerna i nemaliciozna, ali i stroga kritika koja će ukazivati na kvalitete i mane njihovih ostvarenja.
Upravo na ovaj način, jedan projekat koji je u Srbiji realizovan početkom 2002. godine, veoma uspešno deluje na ciljnu žensku grupu kojoj je okrenut i on je konkretan i dobar povod ovom osvrtu. On je otvorenog tipa, nije ni teritorijalno ni nacionalno omeđen, pa su mu se pridružili, ne samo (doduše, pasivno i iz drugog plana) neki muškarci, već i koleginice iz susednih država nastalih od bivše SFRJ Jugoslavije.
I tako, od proleća stvari, ne samo u srpskom stripu, umnogome stoje drugačije nego do tada. Striparke, za koje se mislilo da ih je kod nas bilo i da ih ima svega nekoliko, naizgled beznadežno raštrkanih u vremenu, prostoru i po periodici, odjednom su se "ničim izazvane" i bez ikakve najave, kao nikada do sada efikasno organizovale i za svega par meseci uobličile i u Vršcu objavile impresivno izdanje koje je protreslo lokalnu, ali i međunarodnu stripsku scenu.
Istine radi, treba napomenuti da je 1998. takođe vršački stripski časopis "Patagonija", u saradnji sa alternativnom ženskom grupom "Luna" pod nazivom "U zoni F"objavio jedan broj časopisa posvećen ženskom stripskom radu.
Knjiga "FEMINUS STRIPUS LUDENS" ("Ženske stripske igrarije") ima podnaslov "Ženska prava su ljudska prava" i nosi broj 0. To je izuzetno ambiciozan grupni projekat koji je finansirao Fond za otvoreno društvo, a izdavači su "Asocijacija za žensku inicijativu" iz Beograda i "Alternativna ženska scena Luna 2" iz Vršca. Izdanje se sastoji od plastificiranih korica na 250-gramskom "kunstdruku", obostrano {tampanih u punom koloru, te unutrašnjih tabaka koje čini 168 stranica: 96 crno-belih na beloj hartiji i 72 štampane dvobojno (crveno - žuto!) na natron - papiru.
Potpuno, i u svakom smislu, "otkačena" koncepcija!

Ženska pretnja

Doduše, ako neko, u stripskim poslovima iskusno oko malo pažljivije zagleda impresum, zapaziće u trećem nivou, između 14 saradnika, a ispod glavne urednice Marije Dobrić i članova redakcije koju čine Ramona Magda i Gordana Đorđev (njih 3 su projekat, u stvari, smislile i realizovale), duboko infiltriranu i petoricu iskusnih lisaca u srpskom i međunarodnom stripskom izdavaštvu devedesetih: Radovana Popovića, Zlatka Milenkovića, Zografa, Vostoka i Vladimira Vesovića. Tu je i nešto manje poznati Goran Dimitrijevski.
Oni se, istina, jesu duboko zavukli u gusto zbijene ženske redove, ali im je time manevarski prostor bio suženiji, pa su na kraju ipak One bile te koje su u svemu bile glavne, od kreiranja i određivanja sadržaja do uspostavljanja ritma i grafičkog dizajna. U početku posla im je očigledno nedostajalo samo specifično uređivačko i izdavačko iskustvo, većinom u pripremi i štampi jednog stripskog izdanja. Biće zanimljivo da se vidi da li će ove naše Amazonke, pošto su muškarce sada iskoristile i iz njih lukavo iscedile know how i ostalo što im je bilo neophodno, iste već u sledećoj svesci odbaciti iz impresuma kao nepotreban, opterečujući balast.
A ambicije u bliskoj budućnosti su im velike, jer u nadahnutom predgovoru istoričarka umetnosti Anica Medaković iz vršačkog Narodnog muzeja, posle izrečene ocene: "danas je žena na pravom putu", najavljuje nove polno čiste stripske sveske iz ove serije. Izgleda da, bar prema nagoveštajima koji se čuju sa različitih strana od dobro obaveštenih izvora, naše žene spremaju demonstriranje stripske sile i svojih stripskih prava na još drastičniji način. Samo napred!
Da su muškarci napravili stripsku knjigu od 170 stranica koja bi u naslovu imala reč masculinum, masculinus ili neku sličnu (Opa: "Muške strip igrarije"!), a u svakom slučaju gramatički pravilno upotrebljenu, projekat bi verovatno bio okarakterisan kao segregacionistički ili muškošovinistički. No, izuzetno simpatični samoproklamovani potencijalni feministički aparthejd pred nama ima svoje delimično opravdanje u činjenici da ovakvo getoizovano okupljanje striparki zaista može da deluje podsticajno i na ostale izolovane kolebljive umetnice. Tim pre što su striparke u nultom broju odista zaokružile osoben ženski senzibilitet na polju stripa; vizuelno većinom ne baš najveštije dočaran, ali u narativnom smislu jasno artikulisan. Možemo ga porediti sa "ženskim pismom" u književnosti. Na primer, tabla "Oslobo|enje" Jovanke Ulić je prožeta tom tipično ženskom poetikom i lirskom atmosferom koje odista nedostaju našoj savremenoj stripskoj sceni. Osveženje je što su žene, pored mnogih, već zamornih, klanja, dranja na živo, eksplozija, pucnjava, testerisanja, raspinjanja i drugih morbidarija naših, u velikoj meri stereotipnih i idejno iscrpljenih muških autora, u osnovi zaista unele izvesna nova strujanja.
Doduše, Neda Dokić ima u "Feminusu..." jednu dekapitaciju, što nije čudno jer se duže vreme prisno i intenzivno družila sa nekim beogradskim, dobro nam znanim, striparima-mračnjacima, ali to njeno obezglavljivanje je urađeno bez krvi, sa puno šarma, nagoveštaja, osmeha i cvetića unaokolo.
Koliko će ovaj novi, sveži pristup potrajati, koliko će striparke, izložene raznim pritiscima sa svih strana, hrabro odoleti i ostati dosledne izvornom ženskom senzibilitetu, ne zna se, ali što duže se budu opirale, za neke stripare će biti uzbudljivije i bolje - a za neke gore.

Ženski crtež

Pomalo je tajanstveno što u premijernom "Feminusu..." nema očekivanog uredničkog uvodnika kojim bi se objasnilo poreklo izdanja, te detaljnije od kratkog prigodnog predgovora gostujuće spoljne saradnice iz vršačkog muzeja, objasnile namere i najavili dalji planovi. Neobična je i okolnost što ovo obimno delo ne može da se jednostavno nabavi u slobodnoj prodaji, već se deli samo posvećenima, od ruke do ruke ili šalje poštom.
Publikacija ima čak 168 stranica sa reprodukovanih 100 stripova od 40 striparki. Naših 34 (+ 1 infiltriran muškarac) se, formirajući nekakvu svojevrsnu "Žensku internacionalu" (videti detaljnije o tome knjigu velikog poštovaoca i ljubitelja žena Igora Mandića "Što, zapravo, hoće te žene?", biblioteka "Itd", "Znanje", Zagreb, 1984) pojačalo sa 5 koleginica iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije, ali, nekim čudom, nijedna se nije našla iz Crne Gore. Nabrojaću ih sve poimenice, jer one to zaslužuju, ali pre toga samo dve napomene.
Prvo, razgledajući reprodukovane radove, na stranicama 106 - 108 zapazio sam efektan strip koji me je namah stilski podsetio na radove Ivice Stevanovića ili, u nešto manjoj meri, na način kreiranja stripova Gorana Josića koje sam ranije viđao u časopisu "Grafička zavera". I pored toga što je likovni izraz skoro sasvim identičan ili veoma primeren nekome od ove dvojice, pseudonim "Homina" džentlmenski je naveden samo uz funkciju "Kadriranje i reči", dok je uz određenje "Crteži i grafike" potpisana Milica Nenadić.
Drugo, iako makedonskog prezimena, Ivanka Apostolova, bar sudeći po priloženoj biografiji, živi i radi u Sloveniji.
Sa ovim svojim dilemama sam se obratio uredništvu projekta i odgovoreno mi je da je zaista Ivica Stevanović iz Novog Sada sa Milicom Nenadić koautor stripa "Mizantropolo{ki kurvarluk", ali da je bilo nezgodno da se muško ime nađe u ženskom projektu, pa se on potpisao onako kako jeste, pomalo neodređenim alijasom "Homina". Pseudonim Ivice Stevanovića, inače rodom iz Niša i sada asistenta na odseku za dizajn i grafiku knjige novosadske Akademije umetnosti, valja u smislu njegove seksualne orijentacije shvatati na ispravan način, jer su koautori budući bračni par. Što se Apostolove tiče, ona zaista jeste iz Makedonije (iz Skopja), ali trenutno živi i radi u Sloveniji, u ljubljanskoj Kinoteci.
Valja napomenuti i to da se uz stripove Irene Jukić - Pranjić nalazi i prigodan tekst Branislava Oblučara (smeša eseja o njenom radu, prikaza stripova i intervjua sa njom) koji je sapotpisala i sama Irena. Valjda da se i na taj način još jednom malčice amortizuje "muška inicijativa". Pokušavam da zamislim časopis u kojem bi muške kolege na takav način u drugi plan potiskivali ženske koautore. No, dobro, ovo je tek prvi tom. Videćemo kako će se dalje razvijati ovaj saživot striparki i stripara.

1. Marija - Maja Veselinović
2. Elizabeta Novak
3. Biljana Malešević
4. Sanja Stamenić
5. Biljana Bakaluca
6. Jovanka Ulić
7. Mary - Marija Dobrić
8. Vera Tanasić
9. Anica Radošević
10. Danijela Radosavljević
11. Ivana Filipović
12. Neda Dokić
13. Marina Kecman
14. Milica Nenadić
15. Homina S. - Ivica Stevanović
16. Ivana Dimitrić - Pešić
17. Nina Simonović
18. Vesna Čanak
19. Ana Grabović
20. Ramona Magda
21. Olivera Stanković
22. An|elka Šugić
23. Ivana Janjić
24. Zdenka Perišić
25. Jelena Perišić
26. Ivana Stanković
27. Danijela Pantelić
28. Danijela Bogojević
29. Biljana Pavlović Pavlov Orkeš
30. Marija - Maša Subotić
31. Diana Petrović
32. Jovana - Lola Milošević
33. Olga Lekić
34. Tamara - Tamara Radosavljević
35. Lili Bunjik
36. Irena Jukić - Pranjić (Hrvatska)
37. Ivana Armanini (Hrvatska)
38. Zoja Bajbutović (Bosna i Hercegovina)
39. Ivanka Apostolova (Makedonija)
40. Mina Zabnikar (Slovenija)

Iz lošeg proseka ostvarenja, svojim kvalitetima se izdvajaju, već ranije u našoj periodici objavljivani radovi dve naše afirmisane striparke Ivane Filipović, Nede Dokić i Marije - Maje Veselinović, te stripovi izvanrednih Irene Jukić i Ivane Armanini iz Hrvatske. Ističu se i table Ivane Dimitrić - Pešić, kao i već pomenuto zajedničko delo scenariste "Homine S." i crtača Milice Nenadić. Tehniku kolaža su u svojim radovima prilično spretno koristile Elizabeta Novak i Zdenka Perišić.
Statistički gledano, u nabrojanom sadržaju, oko 25 dobrih tabli i kaiševa od desetak striparki, dakle oko četvrtine ponuđenog sadržaja, i nije tako loš odnos za prvi zbornik. Drugi će sigurno biti još bolji.
Potpisnik ovih redova je prvi put kod nas 1995. godine u katalogu svoje autorske izložbe "60 godina stripa u Srbiji" (izdava~č"Likovni susret", Subotica, 320 stranica) sačinio pregled dotadašnjeg učešća "ženskog crteža", posvetivši mu posle uvodnog teksta i čitavo poglavlje (81 - 88. stranica). Ako je neko zainteresovan za detaljnije upoznavanje sa ovdašnjim striparkama, evo i nekoliko napomena o radovima i njihovim autorkama iz kataloga.
Još nešto: kao dugogodišnji urednik raznoraznih časopisa, listova, rubrika i organizator specijalizovanih konkursa, zapazio sam da se stidljivo, ali po pravilu uvek među prispelim radovima, nađe ostvarenje i po koje pripadnice lepšeg pola. I one koje su bile zastupljene u katalogu, a do njih sam došao baš sistematizujući adrese učesnika i učesnica tih konkursa, pokazuju svoju raznorodnost, bogatstvo tema i osobine izraza kojima ih obrađuju.
Ankica Gruden je, na prvi pogled, po stilu razmišljanja, a naročito realizacije, veoma slična francuskom klasiku karikature Dibuu. Tu je mnogo sitnih, manje ili više uspešnih gegova, ali ima i više razlika u odnosu na stilski i koncepcijski pristup Dibua. Prvo, Grudenova crta sukcesivna, međusobno povezana prizor-polja (dakle, pravi strip, ne karikaturu kao Dibu!), drugo, samim tim ima više teksta koji je takođe vezan (balon sa balonom, didaskalija sa didaskalijom...), treće, njen satirični naboj je drugačije pozicioniran, jer, četvrto, na nivou stripa, iznad tih manje - više duhovitih gegova smeštena je jedna globalna metafora, ne fascinantna i bogznakako originalna, ali ipak prisutna.
Elizabeta Novak je tokom osamdesetih i devedesetih u nedeljniku omladine Srbije "NON" i još ponegde, na jedan, rekao bih, prilično originalan način eksperimentisala sa korišćenjem forme table u funkciji priče, odnosno efektnijeg saopštavanja poruke. To se najpre odnosi na stripsku tablu o cipelama reprodukovanu u katalogu na stranici 86, a iz neobjašnjenog razloga ne i ponovljenu u "Feminusu". Naizgled neuporedivo, ali po nečemu ipak slično: Vil Ejzner je, tako eksperimentišući sa formom (setimo se samo njegovog "Spirita"), doveo saopštavanje poruke, dočaravanje atmosfere priče i raspoloženje aktera gotovo do savršenstva.
Snežana Subotić je u "Pianu" bila neočekivano žestoka baveći se ženskim seksulanim problemima, neuvijeno: masturbacijom. Otvorena, ekspresivna i eksplicitna do neverovanja. Znalci Zodijaka bi samo odmahnuli glavom - takve su, navodno i sve ostale astrološke škorpije. I kao takva, misteriozno je nestala sa srpske stripske scene. Do kada?
Ivanu Filipović su oduvek interesovali moda i kostimografija, i ona to nikada nije krila. Suočava obično dve žene iz različitih epoha. Eksterijer je manje važan. Odeća ju je i u "Premijeri" i "Visokoj modi" (iz stripskog magazina "Tron" ili muzi~kog "BIS") više zanimala od mizanscena.
Bojanu Dimitrovski su ranije neodoljivo privlačili bajkoliki i epski sižei. Još 1993. je crtala "Gospodara prstenova", ali za projekat nije bio zainteresovan nijedan domaći izdavač. Na žalost, ova naša sredina je takva da obimniji projekti kao što je taj kod nas u poslednjih petnaestak godina, niti su od nekog časopisa ili pojedinca bili podržavani, niti su nalazili izdavača. Tek negde od 2001. stvari se kreću nabolje.
Jovana - Lola Wostok, pardon, Milošev je, kako kaže njen tata Danilo Milošev - Wostok (takođe andergraund - stripar), u vreme nastajanja stripova iz kataloga po zanimanju bila - malo dete. U vreme predstavljanja "Feminusa..." 2002. je - veliko dete. Ima 13 godina, ali otac, fiksiran i vezan za nju "iz rane faze", koliko joj je tada pomagao da se izrazi i predstavi svoje crteže javnosti, toliko joj sada odmaže i sputava je, jer i posle 8 godina objavljuje njene stripove iz 1994. Jovana u svojoj radnoj biografiji slobodno i najdoslovnije može da navede da crta i objavljuje od svojih najranijih dana. I logično, procrtala je pre no što je naučila da čita ili piše, a tata je njene crteže uobličavao u stripove, stripske kaiševe i table, prateći i pomno beležeći komentare nekada četvorogodišnjakinje, a danas trinaestogodišnjakinje. Ona je divan primer kako deca razmišljaju, ali i koliko im je spontano blizak sekvencijalni, dinamični način razmišljanja u nizovima prizora, dakle - likovno pripovedanje. Vremenom, to se u večini slučajeva gubi.
Bez obzira na pol.
Ko zna zbog čega, kako kaže Sent Egziperi, od tih divnih komada ljudske gline sa početka života, veoma često pri njegovom kraju nastaju grubi, grozomorni i odbojni amorfni oblici...
Stoga, smatrajući se relativno dobrim poznavaocem striparki, zapažam da u "Feminusu...", od naših "majstorki" nedostaju Bojana Dimitrovski, Lidija Taranović, Ankica Gruden, Maja Agatonović, Mirjana Popović i, možda, još neke. U dogovoru sa akterima projekta, bio sam slobodan da predložim da povežem pojedine od ovih sjajnih autorki sa redakcijom koja možda i nije imala potpuni uvid u scenu, tako da će i sa te strane druga sveska (prvi broj) sigurno biti potpuniji pregled aktuelnog stanja od predočenog.
Verovatno zbog toga da se neko neupućen ne bi slučajno zapitao otkud to žene u okruženju "devete umetnosti" i, nedajbože, osporio im to njihovo neotuđivo pravo, one su već na početku knjige, u prvom tabaku, za svaki slučaj pred lice čitalaca poturile, ni manje ni više nego odštampan kompletan tekst Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima Generalne skupštine Ujedinjenih nacija! Tu piše da ama baš svi ljudi imaju ova i ona prava i slobode, a iz slova i duha Deklaracije dobronamerni čitalac belodano može da nasluti kako i žene imaju pravo da kreiraju stripove.
Odličan uvod! Ovo je valjda prvi put u istoriji stripa da se Univerzalna deklaracija iz decembra 1948. štampa kao prolegomena stripskog časopisa.
Knjiga je uređena pedantno, mnogo preglednije nego većina izdanja koje uređuju naši muški stripski fanovi i kod kojih se neretko ne zna ni redosled i broj neke sveske, numeracija stranica se smatra nazadnom pojavom, a sadržaj i datum izlaska izdanja nepotrebnim viškovima koji vizuelno opterećuju grafički dizajn. Jeste, žene su to izvele sa mnogo više pasije, ali i sa mnogo tufnica, kružića, medvedića, srculenceta, žirafica, kravica, kvadratića i pravougaoničića, te vesele žute i crvene boje, gdegod se to moglo. Nevolja ovakvog "toplog" pristupa je što se sitan crveni tekst na štampanoj žutoj podlozi, i to ne na beloj već smeđoj natron hartiji, veoma teško čita. A ima šta da se pročita.

Stanje u svetu

Pored biografija i drugih tekstova uvršćenih autorki, tu su citati iz teorijskih knjiga o stripu, obiman esej Ljiljane Radošević o, možda kod nas i najpopularnijoj, stripskoj heroini "Modesti Blejz", ali i neki nestripski sadržaji: ispovesti maltretiranih ("trefikovanih") žena i prepiska elektronskom poštom o ženskim pitanjima.
Osim odličnih uredničkih poteza, mora se napomenuti da ima i onih drugih. Na primer, na mahove se stiče utisak metodološke neujednašenosti prilikom uređivanja. Negde su navedena puna imena autorki, negde samo pseudonimi. Većina ih ima, ali nemali je broj onih koje nemaju priložene biografije. Neke uz tekst imaju svoje fotografije ili autoportrete, a neke ne. Zatim, pojedine ilustracije su reprodukovane kao stripovi, iako to nisu (na primer, radovi Anice Radošević na strani 34, Mine Zubnikar na strani 49 itd. ). No, sve su to relativno mali nedostaci koji ne mogu da pokvare opšti utisak o jednom nesporno izuzetnom, kapitalnom, od strane svega par žena, skoro u svakom pogledu savesno realizovanom projektu.
Sveska nosi redni broj 0 i po tome treba da izgleda kao da je samo proba onoga što nas čeka, možda već krajem godine. Daj bože da bude tako! Setimo se, kod nas imamo samo loša iskustva sa tim "nultim brojevima" ili "pilotskim izdanjima" stripskih časopisa. Oni su loš predznak, jer su nepotreban luksuz kojim se troše i energija i novac, a to po pravilu čine, u ovdašnje tržišne prilike neupućeni stripski izdavači-početnici. Na kraju se sve svede na to jedno ad hoc izdanje. Koliko se sećam, jedini izuzetak je bio nulti broj "Spunk novosti" novosadskog "Marketprinta" od pre dvadesetak godina. Mislim da u našim prilikama nema skoro nikakvog razloga i opravdanja za označavanje na ovaj način. Na primer, setimo se samo nulte sveske "Malog striponoše", časopisa proglašenog najperspektivnijim i najboljim u godišnjoj listi "NIN"-a za 1998. Treba li reći da se nikada nije pojavio prvi broj. Ima još takvih slučajeva.
I tako, stvari su se savim preokrenule. Izvorno, emancipacija je događaj koji je još pre dva milenijuma u rimskom pravu označavao oslobađanje sina od vlasti svog oca, i to je činjeno na ritualan način. Danas su prvenstveno žene te koje se zbog mnogo razloga bore za svoja prava. U slučaju ove knjige, ne radi se o klasičnoj emancipaciji žena, jer su one oduvek bile dobrodošle u svetu stripa.
Bilo bi politički kurentno optužiti muškarce ili tobože nepovoljnu klimu u (našim) redakcijama za malobrojno prisustvo žena u ovoj grafičkoj disciplini, ali ne bi bilo istinito i opravdano. Prisustvo žena je kod nas uvek isticano u prvi plan, ohrabrivano i pozdravljano kadgod bi se njihovi radovi nudili i, tada gotovo po pravilu nalazili u stripskim časopisima, ali su za to postojali retki povodi. Setimo se samo simpatija i topline sa kojima je u javnosti primljen strip "Bela ruža" scenariste Biljane Maksić i crtača Mirjane Bojer iz "Ju strip magazina" 1984. godine.
Izvanredan urednički potez je što su ama baš svi tekstovi, od onih u stripovima do onih o njima, ali i ostali prevedeni na engleski jezik. Tako će i inostrani stručnjaci moći lično da se ubede kako ovde žene deluju vrlo autoritativno.
Urednice su ispravile i neke, kod nas sve češće, skrojevićke navike stripara da tekst u stripove odmah upisuje na Engleskom i kao takve ih ovde objavljuju. Tako se u nekoliko mahova dogodilo da je redakcija, sa strane ostvarenja takvih autorki "okrenutih samo inostranstvu", prevede naš strip na naš jezik. Još jednom ponavljam: izuzetno sistematičan pristup urednica Ramone Magde i Gordane Đorđev! Ne bi bilo zgoreg da ih u svoje redakcije uvrste i oni muški urednici koji se nalaze u impresumu "Feminusa...".

>> Slobodan IVKOV <<
jul, avgust 2002