prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. ČAJ...ODLIČAN - Dušan
2. ALEKTA #2 - VUYACHA
3. KOMIKAZE-ČAKOVEC - Ivana Armanini
4. NOVOGODIŠNJA STRIP RASPRODAJA - Zlatko Krstevski
5. DOBA TIRANA, DOBA BEZ HEROJA - Rajko Radovanović
6. NAJTUŽNIJI STRIP NA SVETU - Zoran Đukanović
7. IZBOR IZ DEVETKE - Dragan Apostolović
8. PARISKI SPLEEN (63) - Franc
9. JUŽNJAČKA UTEHA No 139. - Marko Stojanović
10. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (198) - Darko Macan
11. MOJ POGLED (86) - zmcomics
12. ŠTAMPA - štampa
13. LINKOVI - Strip Vesti
14. DATUMI - Strip Vesti

1.

ČAJ...ODLIČAN

Dušan

27.12.2003. u 19:00h
u kafe citaonici "A"
udruzenje helenofila "Atina"-Nis

organizuje

izlozbu stripova i crteza
Pedje i Dusana
iz grupe CAJ...Odlican.

Citaonica se nalazi u Niskoj tvrdjavi.
Postavka ce biti izlozena naredne dve nedelje.

sadržaj

2.

ALEKTA #2

VUYACHA

23h
27. decembar 2003
klub plastic

PredNovogodišnji Ljubavni Košmar

promocija druge epizode
stripa Alekta

+ BUDI PLEN +

horrnografija,
nacionalklonizam,
plastična hirurgija materice,
stvarnost, iluzija,
kreacija, destrukcija,
genetika, mitologija,
besmrtni,
svesmrtni
!

alekta.com

svakom posetiocu
besplatan primerak stripa

sadržaj

3.

KOMIKAZE - ČAKOVEC

Ivana Armanini

Kasno je stiglo za prošli broj, ali cemo ipak ispoštovati da se objavljivanjem informacije obeleži događanje:

Subota-20.12.Cakovec/klub KLUB/21h
org:Komikaze + ACT Tabula Rasa

Program:
Jizlozba strip-plakata
KOMIKAZE/SKVOKOMIKAZE
www.jedinstvo.hr/komikaze
+
urbana strip-diverzija naljepnicama
+
projekcija cd-Komikaze#1,2,3,4,5,6,7
+
projekcija trash I demo-filmova
www.kosmoplovci.net
+
band INVISIBLE GHOST LUIGI
(avant-strip-noise i Dunja na bubnjevima!)
www.igluigi.cjb.net
+
FAB (noise band, ZG)
+
THE FAREWELL REASON (emo-noise, Ca)
+
promocija fanzina “Branilac” I “Veronika”
nastalih na Komikaze-radionicama
i cd-a#2 Komikaze

*program realiziran kroz platformu
CLUBTURE/don: IOD-HR

sadržaj

4.

NOVOGODIŠNJA STRIP RASPRODAJA

Zlatko Krstevski

Postovani prijatelji u izdanje
CENTRA ZA VIZUELNU UMETNOST VIZANT UPRAVO JE IZASAO NOVOGODISNI HEAVY METAL KALENDAR ZA 2004, MOZETE GA KUPITI U FAMOZNOJ STRIPARNICI "BEOPOLIS", PLATO", PLATO do FILOZOFSKOG FAKSA, KULTNA KNIZARA SKC-STUDENTSKI KULT.CENTAR, KAO I STRIP IZDANJA MEDJUNARODNIH RAZMERA 128-160 strana NOVA STRIP ART VIZURE, COOL STRIP ART ANTOLOGIJE 123, GLOBAL ART ANTOLOGHY - VIZUELNE POEZIJE I MAIL ART, ART OF CORESPODENCE, ART OF PERFORMANCE,
cena sitnica 100-150 den,
POZURITE TIRAZ VEOMA LIMITIRAN (OGRANICEN)....

sadržaj

5.

DOBA TIRANA, DOBA BEZ HEROJA

Rajko Radovanović

“Vitez tame ponovo napada” Frenka Milera

DOBA TIRANA, DOBA BEZ HEROJA

“I was sentimental… back when I was old”, kaže u posljednjem kadru stripa “Batman: The Dark Knight Strikes Again”, ili kraće “DK 2”, Betmen, potpuno zrondan, prebijen skoro do smrti od strane Leksa Lutora, tek što je završio svoju najveću operaciju, revoluciju pravu. I tek što je sebi priznao da je zaljubljen u djevojčicu od 17 godina, Kerolajn “Keri” Keli odnosno Catgirl, njegovog vjernog i sposobnog kapetana. A koja je, gle čuda, odavno pomalo sluđena od ljubavi prema matorom paranoiku i šizofreniku.

Malo li je bilo ono što je 1986. godine napravio sa “Povratkom Viteza tame”, Frenk Miler, jedan od najpoznatijih i najuticajnijih ljudi u svijetu stripa danas, vratio se Betmenu i učinio ga neurotičnijim, luđim, starijim, ali i pametnijim i sposobnijim nego ikada prije. Nije “DK 2”, na žalost, bolji od “Povratka Viteza tame”, nije čak ni približno dobar kao on, ali jasno je da malo ko - Alan Mor ili Aleks Ros, možda? - razumije bolje superheroje, te umorne i prevaziđene, krupne zvekane u tijesnim kostimima. I malo ko može to razumijevanje da prenese nama, vjernim čitaocima.

Cifre svakako nisu presudne u procjeni kvaliteta, ali ponekad dobro dođu kao sitni dokaz za ponešto. Prvi tiraž prve sveske od 200 hiljada primjeraka brzo je planuo i čak je i izdavač ranga DC-ja bio jedno vrijeme zatečen i nespreman za brzo doštampavanje. Kod druge i treće sveske to se već nije dogodilo. Iako je gramzivost jasno bila prisutna jer je DC strip počeo da objavljuje iako ga Miler nije završio: prva sveska pojavila se u decembru 2001, druga u februaru, a treća čak 31. jula 2002. Tvrdokoričeno izdanje izašlo je u oktobru 2002, a mekokoričeno – što je i neposredni povod ovom tekstu – prije nekoliko dana, 17. decembra 2003.

Da li su ti tiraži i sva ta pompa dokaz da Miler zna šta radi? Možda. Ali, definitivno je jasno da ništa u 2002. godini nije, osim premijere “Spajdermena” Sema Raimija, privuklo više pažnje prema mediju. I dakako da to ne može da škodi, naprotiv.

Šta je drugačije u stripu “Vitez tame ponovo udara” u odnosu na “Povratak Viteza tame”? Pa, prošlo je tri godine od radnje u prvom stripu, svijetom je ponovo zavladao Leks Lutor i on to radi svojski, tvrdom rukom tiranina. Superheroji su nestali sa scene jer ih je on sve na ovaj ili onaj način ucijenio i sklonio od očiju javnosti, a američki predsjednik je samo pion u Luterovim rukakma. Štaviše, on je i bukvalno virtuelan, kompjuterska simulacija.

“Sloboda govora je sjajna stvar dok god niko ne sluša”, kaže Lutor u jednom trenutku i to, kao i činjenica da trećina Amerike dobija električnu energiju koristeći Berija Alena odnosno Fleša kao živi generator, dovoljno govori o stanju. Jedini koji ima volje, pameti i snage da stvari prokrene jeste Betmen, koji je tri godine skupljao i obučavao svoju armiju sitnih krimosa sa ulice (koje dobro znamo iz “DK 1”) i koji je odlučio da diktaturu obori njenim oružjem: haosom i anarhijom. “Zastrašujući teror, najbolji dio posla”, kaže nekoliko puta u “DK 2” Betmen, savršeno potcrtavajući jednu od osnovnih ideja stripa: potući zlo njegovim oružjem!

Nakon “Povratka viteza tame”, nije više šokantno kako Miler tretira superheroja kao što je Betmen, iako je on, koji ima više slobode od svih drugih (jer nema tog zakeranja urednika i izdavača koje se neće povući pred šuštanjem tolike gomile novčanica), ovdje otišao još dalje nego u “Povratku Viteza tame”. Betmen je ovdje još stariji, ćelav je, umoran, srce mu trokira svaki čas, potpuno je lud i paranoičan. Anarhista pravi. Supermen je ponovo skaut bez mozga, a ovdje potpuno krahira u jednom trenutku, spreman da umre samo kad bi mogao. I sve tako.

I u “Povratku Viteza tame” uz Betmena je bio Supermena, a ovdje je galerija znatno proširena: Wonder Woman, Flash, Atom, Plastic Man, Captain Marvel, Brainiac… Miler se, kad već može, poigrao sa cijelom galerijom DC-jevih superjunaka.

“DK 2” nije loš, povremeno je uzbudljiv kao i “DK 1”, ali je ipak slabiji od prve priče. Problem je vjerovatno činjenica da je Frenk Miler danas legenda i sam (koja je prodala 350 hiljada knjiga serije tvrdokuvane serije “Sin City”!) i da su motivi, kad je Miler u pitanju, za “DK 2” znatno niži nego prije 16 godina. Nije toliko bilo na vagi, nije trebalo pokazati vjerovatno ništa izuzev visokih standarda u poslu i velike slobode. Da, sloboda.

Autorska sloboda je, naravno, dobra stvar naročito u okviru inače vrlo strogo kontrolisanih korporativnih vrijednosti kao što su superherojski stripovi, ali višak slobode pouzdano nije. “DK 2” biste mogli opisati upravo tako: vrhunski autor stripova, manjak motiva i višak slobode. Iako je jasan bijeg od prve priče, “DK 2” mnogo podsjeća na “DK 1”, ali je problem da je ono što podsjeća na prvu priču uglavnom bolje od novog. Betmen jeste paranoik, ali nova priča pati od histeričnosti i pretjerivanja tako karakterističih za ekipu “Marvelovih” prebjega koji su osnovali “Image”. Može da bude zanimljivo, ali na Milera svakako ne liči previše.

Miler je uvijek bio bolji scenarista nego crtač i to je jasno. Ovdje je odlučio da sam i crta i tušira, a njegova žena Lin Vorli je bojila. Crtež je mnogo bliži “Sin Sitiju” i (zbog boje još više) “300” nego “Povratku Viteza tame”. Broj kvadrata je manji, detalja je takođe manje. Povremeno to izgleda kao da je bio plaćen po stranici.

Miler je svoj manjak talenta kao crtača uvijek nadoknađivao odličnim pisanjem i sjajnim poznavanjem medija, ali ovdje je očigledno da bi mu tušer ranga Klausa Džensona i te kako popravio stvari. Ono što je u “Sin Cityju” odlično djelovalo, ovdje ne djeluje. Svijet Betmena ipak nije isto što i svijet loosera, krvi i heroja iz “Sin Sitija”. I ovdje je previše slobode dalo slabiji rezultat.

Lin Vorli je, kao i do sada, važan saradnik, a njena boja je ovdje mnogo više nego što smo to navikli u superherojskim stripovima koji nisu rađeni slikarskom tehnikom. Ona zna svoj posao, i odlično je to uradila u “DK 1” i “300”. Ovdje je kombinovala klasično i kompjutersko bojenje i rezultat je, začudo, polovičan: povremeno savršen, povremeno skoro diletantski.

Nije, dakle, dobro kao “Povratak Viteza tame”, a ni približno nije važno kao on. Ali, i dalje je to Frenk Miler, taj simpatični tip koji poznaje strip kao svoj džep, tip koji nas je usrećio toliko puta (i baš neka se obogatio!), koji Betmena poznaje kao i njegovi roditelji i ljubitelji, i koji je “Viteza tame ponovo udara” radio ležerno, zadovoljan i parama i mogućnosti da se igra sa starim prijateljima.

Utješno i sasvim jednostavno: dobro je da “DK 2” postoji jer ćemo gao, kao i “DK 1”, ponovo čitati svake sezone. Baš kao i Asteriksa i Korta.

sadržaj

6.

NAJTUŽNIJI STRIP NA SVETU

Zoran Đukanović

Strip - Džimi Korigan, najpametnije dete na svetu:

NAJTUŽNIJI STRIP NA SVETU

Nakon značajnog uspeha koji je kod ovdašnje čitalačke publike imala grafička novela Maus Arta Spigelmana u izdanju Samizdata, i najave izdavačke kuće Rende da će uskoro na srpskom objaviti Palestinu Džoa Sakoa, preporuka domaćim izdavačima za sledeći izdavački poduhvat je još jedno sveže remek delo devete umetnosti – Džimi Korigan, najpametnije dete na svetu Krisa Vera. Reč je o jedinom stripu koji je do sada dobio jednu književnu nagradu, i to prestižnu "Gardijanovu" nagradu za prvu knjigu

Kada je Art Spigelman 1992. za Mausa dobio Pulicerovu nagradu, bio je to pravi "kulturološki šok", pošto je jedan strip nagrađen pre svega kao tekst. Uzbunili su se bili medijski puristi iz oba tabora – visoke i one druge, valjda nešto oniže kulture. Jedni (elitni čistunci, regrutovani najčešće među akademskim činovnicima duha) rekli su da je ovo izuzetak koji potvrđuje rezervatsko pravilo elitnih medija da strip ostaje manje-više niža zabava za Morloke. Znate, to su oni mali, ružni, što u Velsovom Vremeplovu žive pod zemljom. Danas bi ih ti isti činovnici, po samoubeđenju Eloji iz istog romana, zvali akademski učtivije, gotovo teorijski pomodno – andergraund. Na paradoksalan način, rigidnosti rasprave doprineli su sa svoje strane stripski čistunci koji su počeli da kokodaču kako se Spigelman previše pravi pametan i kako možda čini medveđu uslugu stripu promovišući elitni ekskluzivizam nekih stripova, umesto da brani vrednosti stripskog medija kao celine. Vidite, i kad valja, ne valja, teško je svetu ugoditi.

Posle Mausa u kadar je ušao Nil Gejmen sa Sendmenom i za strip počeo da dobija nagrade rezervisane za naučnofantastičnu prozu. Da bi još više zagorčao "horizont očekivanja", nađubren kulturnim stereotipima i predrasudama sa obe strane, Sendmen je inače čedno muškobanjastom mediju stripa privukao i brojnu žensku publiku, time "problematizujući" gender issue. Eto ti ga vraže. A onda je kao krem na tortu došao Kris Ver (u tuđinskom originalu Chris Ware i bio bi, inače, junak ovog teksta kada bi autori bili važniji od svojih dela, ko što nisu). Za knjigu, pravu debeljucu od 380 strana, grafički roman, s oproštenjem strip, pod naslovom Džimi Korigan, najpametnije dete na svetu (Jimmy Corrigan, the Smartest Kid on Earth) na samom kraju 2001. dobio je prestižnu književnu nagradu "Gardijana" za prvu knjigu, da bi hvalospevne recenzije zatim preplavile "Gardijan", "Tajm", "Njujork tajms", CNN i ostale takve marginalne medije. Stripadžije su se ovog puta opametile i prionule na analizu ovog revolucionarnog dela, umesto da se i dalje bave šićardžijskim raspravama "da l’ je to dobro za našu stvar u celini i celosti", da li je "legalistički" za medij i tako to.

TUŽNE OLUPINE KARAKTERA: Kris Ver, rođen 1967, odrastao je u Nebraski. Ovaj tridesetpetogodišnjak danas živi u Čikagu. Toliko o autoru. Onoga koga interesuje kako izgleda nek se vere po internetu (naći će toga dosta), neka istražuje koliko liči na svog junaka (da, liči, pa šta?). Intervjui su, međutim, zanimljivi i njih preporučujem kao širu literaturu. U njima se autor poigrava sa sličnostima između biografije i lika u vlastitoj fikciji. Oprezno, međutim, sa ovim. Mnogi su autori, nakon trivijalizacije iliti ofucavanja psihoanalize književnosti, počeli da postavljaju zamke brzopoteznim tumačima da bi ih ismejali. Nabokov je bio samo najzloglasniji među njima.

Neki od kritičara idu toliko daleko da Malog Korigana svrstavaju u red najvećih stripova u istoriji, posle Krazy Kat i Malog Nema u Zemlji snova. Većina prizora iz Korigana takve su lepote da se mogu uveličati do formata postera i odmah preseliti u likovne galerije i muzeje. Međutim, suprotno od Roja Lihtenštajna koji je uveličavao (tuđe) strip prizore, Ver ih u svom stripu "minijaturizuje". Njegovim prizorima vlada jednostavna, zbunjujuća asketska lepota benzinskih pumpi, supermarketa, parkirališta, bolnica, blokova betonskih zgrada i povremene epifanije plamtaja zelenila ili neke zgrade raskošne lepote. Njih, međutim, natkriljuje maslinastosivo nebo.

Sve je zbunjujuće u Verovoj produkciji. Od neverovatnih razlika u formatu, preko numeracije, datuma izdavanja, učestalosti publikacije (Džimi Korigan se izvorno pojavljivao u Verovoj legendarnoj "AKME novatorskoj biblioteci", a zatim u tvrdom i mekom povezu, od kojih su sva izdanja bibliofilske lepote i svako se po nečemu razlikuje od drugog, što vatrenog poklonika može da dovede u nevolju šta da izabere, pošto uvek nešto gubi), čak do imena autora koje ponekad izostane. Sve to Ver čini više nego namerno, doprinoseći gubljenju u lavirintima vrhunskog grafičkog dizajna knjiga koje sam oprema iznutra i spolja. "Ornamentalizam" u grafičkom postupku omamljuje, stvarajući secesionistički sfumato i samo je najava za ono što nas čeka kada pristupimo iščitavanju ovog osobenog dela. Bog se skriva u detalju i s pažnjom čita samoga sebe u Verovim minucioznim tvorevinama. Suprotno mangama, japanskom instant pripovedačkom principu, Verove se stranice često čitaju sporije od stranica proze.

Sam sinopsis, mogao bi se sažeti u svega nekoliko rečenica (od toga ćemo što brže odstupiti pošto je građa ništa, a siže sve). Džimi Korigan, bezlični činovničić, živi sam i u redovnom je (telefonskom) kontaktu sa svojom dominantnom majkom. Prima telefonski poziv od oca koji ih je davno napustio. Odlazi da se sa njim sretne i da pokuša da svede račune sa svojom prošlošću, s ocem koga nije bilo i sa sobom. Svođenje računa je, međutim, najneprikladnija reč za tužnu olupinu od Džimijevog nedorečenog karaktera. Susreće, onako kako je on u stanju, oca, dedu i svoju crnu polusestru za čije postojanje nije ni znao. Pripovest preseca poduža epizoda (zauzima trećinu knjige) koja nas vraća u doba kada je Džimijev deda bio dečak i spremala se Svetska izložba 1893. u Čikagu. Ovo stvara efekt koncentričnih prstenova u temama koje promiču pripovedanjem. Na kraju se Korigan vraća u svoju kancelariju. Kraj. Sve, sve ostalo su čudesno introvertni detalji koji se pred nama otvaraju kao školjka.

KRUŽNE RAZVALINE DEPRESIJE: Svakako jedna od čudesnijih osobina Korigana jeste pobijanje vremena koje se prilično razlikuje od Borhesovog. Čitalac je nesiguran da li posmatra fantaziju, san, dnevno sanjaranje, zamišljenu budućnost ili blesak sećanja dok prati priču o tri generacije odnosa otac–sin. U kovitlacu flešbekova odvija se melanholično-sarkastična priča o porazu ljudskih odnosa, neartikulisanosti ugušenog krika pred usamljenošću. Jako je teško doći do stvarnije slike o Džimiju Koriganu. Sledimo njegove iluzije, ćorsokake, gubljenja u infantilnim fantazijama. Ver nas bez upozorenja baca u zbrku zvanu Džimijeva duša. Ni grafički između Džimija naboranog dečaka i njega kao četrdesetogodišnjaka nema velike razlike. Ponajčešće ne znamo koliko mu je godina u datom trenutku (i kao četrdesetogodišnjaku poneko će mu se obratiti sa "dečko"); da li sanja ili se seća; da li se to što gledamo stvarno događa/dogodilo ili učestvujemo u njegovim uplašenim priželjkivanjima koja ne odmiču od kvaliteta sapunskih opera i treš stripova koje voli. Supermen/Bog/vašarski glumac, koji mu se povremeno priviđa, njegova je osobena verzija izostalog "super-ega". Superherojski kič i nezgrapnost, Verovo je groteskno spajanje dve odvojene tradicije u istoriji stripa, andergraunda i sveta superheroja. Jedina izvesnost u svemu tome je da Džimi krajnje pasivno živi svoju depresivnu svakodnevicu. Džimijev svet je svet bogatih isfrustiranih fantazija. On je superheroj vlastite apatije. Iza pasivnosti i neodlučnosti krije se istovremena ispunjenost nadom, mržnjom i strahom.

Bogovi su okrutni prema Džimiju. Džimi je, međutim, isto tako okrutan prema svetu koliko je svet prema njemu, ništa manje od one čudesne devojčice iz filma Dobro došli u kuću lutaka Toda Solonca. Jer, da nije tako, možda bi se i mogao razlučiti uzrok od posledice. Umesto toga, susrećemo se s večitim "krugom kokoške i jajeta" u kome ništa nije bilo prvo i ništa nije prethodilo jedno drugome. Svet je začaran i zaglavljen u depresivni asinhronijski krug. Vreme nije stalo; ono kao da nikada nije ni postojalo.

Ne znamo kako je izgledala Džimijeva majka, izuzev u njegovim detinjim, maštarijama izobličenim, sećanjima, a ona nagoveštavaju autoritarnu, porazno dominantnu osobu. Njeni telefonski razgovori sa sredovečnim Džimijem još su porazniji. Ne znamo da li je i kada je umrla. Pitamo se da li je uopšte umrla ili je još tu da reciklira iste ambivalencije Džimijeve duše. Jednu od ambivalencija Ver dočarava igrom skrivanja lica protagonista koja najčešće izmiču u komunikaciji s glavnim junakom.

Kundera je bio na pravom tragu; prvi totalitarni krug i osnova za logor je unutrašnjost naše lobanje, zatvor sopstvene duše. Što možemo sami sebi da načinimo, drugi tek treba da probaju i dobro se potrude da nas nadmaše. Drugi totalitarni krug je porodica ili simbiotski odnos. Tu fabrika patnje već dobija svoju prostoproširenu šansu. Najmonstruozniji zločini koji su ovih mikrorazmera ne bivaju, niti mogu biti, kažnjeni pošto za njih ne postoje sudovi. Reč je o onom što smo u stanju da učinimo sebi i svojim najbližima, detetu, partneru – u sporom protoku destrukcije koja može da potraje čitavo jedno odrastanje, čitav jedan brak. Najblaži oblik ovih potmulih zločina uskraćivanje je podrške, bilo kakvog emocionalnog oslonca za čitav život. Neka druga osoba u istoj ovoj situaciji ne bi bila smrvljena ovakvim uskraćivanjem ljubavi, izbatrgala bi se s manjim, neprimetnijim ozledama. Džimi Korigan je, međutim, priča o porazu, očajanju, neuspehu. Priča o kružnim razvalinama depresije. Bilo je, naravno, prethodnika u stripu koji su se i pre Vera kretali srodnim smerom (Mark Bejer, Linda Beri, Danijel Klouz), ali niko nije dospeo toliko daleko.

KALIGRAFIJA MELANHOLIJE: Ovo je najtužniji strip koji sam verovatno ikada pročitao. Međutim, ironija u njemu do bola nepogrešivo obavlja svoju dvostruku funkciju. Istovremeno nas gura do samog dna tuge i ne dozvoljava nam da se sa njom potpuno identifikujemo. Mnogo je "magičnih velova" koji nas odvajaju od užasa u Džimiju. Jedan od njih je artificijelna savršenost dizajna u koji je potpuno zaronjen ovaj strip, počevši od korica, pa do svakog grafičkog znaka i simbola koji se u njemu pojave. Korigan je remek-delo retro dizajna, podseća nas na sve one artefakte prošlosti koje ćemo ushićeni kupiti nakon otkrića u nekoj antikvarnici, čak i pre nego što budemo sigurni oko njihovog sadržaja, samo zbog atmosfere kojom odišu.

Kris Ver je opsesivni minijaturista, kaligraf stripa. Ako hoćete, tehnički crtač melanholije. Jedna od novina njegovog postupka je da pravi grafikone/dijagrame nesreće. U nekoliko navrata, pomoću dijagrama dočarava pun krug Džimijevih nesreća kroz granjanje događaja u vremenu i prostoru. Prave minijature očajanja i elegancije forme.

Prizori depresivne pustoši iscrtani su čuvenim belgijsko-francuskim stilom "čiste linije" koji ovde ima efekat da samo naglašava mutnu muklost melanholije. "Čista linija" naglašeni je redukcionizam pod maksimom – manje je više. Svaka "rasipnička" linija koja bi podsećala na skicu je uklonjena. Svaki prizor je savršeno prostudiran, kao izliven u trajanju. Pripovedanje postaje vrhovni cilj, ali izraženo prigušenim vizuelnim i verbalnim sredstvima.

Ver takođe opsesivno ponavlja statičke motive koji u procesu ponavljanja postaju dinamički, grade ritam, postaju pripovedanje. Njegovo narušavanje narativnih konvencija kreće se u raznim pravcima. Nasred stranice koju čitamo, u stanju je da usred pripovedanja preokrene njenu vizuelnu orijentaciju za devedeset stepeni. Ne preostaje vam ništa do da starnicu okrenete i nastavite čitanje po vertikali. Čitanje Džimija Korigana nalikuje na razgledanje tehničkog crteža ili mape. Upravo ovakvim, jednim doslovnim vizuelnim preokretanjem pripovedačke perspektive Ver otvara prvo poglavlje svog grafičkog romana.

Život kao izrugivanje samom sebi. Krenuvši od ponižavajuće tvari samosažaljenja glavnog junaka, Ver je izgradio pripovedačko remek-delo. Stvorio je savršeni inhibirani svet agonije samosažaljenja i jeftinih fantazija koje, ništa spretnije od letećeg slončeta Damba, transcendiraju sve naše nemoći. "Njujork tajms" je Korigana nazvao najvećim dostignućem u formi strip pripovedanja ikada. Da je izlučio ovoliko ironičnog potencijala prema drugima, Ver bi bio verovatno "kritičarski doživljen" kao maestralni hirurg koji moćno secira društvo. Dok se na drugoj udaljenoj tački Planete, osvetljava obraz i otvaraju dveri (The Doors of Perception?), autor, potpuno neobavešten o ovim epohalnim gibanjima, opredeljuje se da bude introslinavac. Majstor Ver valjda smatra prečim poslom da se prvo sobom bavi.

Strpljivo, minuciozno "džaranje" skalpelom po bolesnom ili bolešljivom u nama uopšte ne mora da bude mizantropija. Još u davnom dvadesetom veku, Tomas Man je ovakav nužno ironičan pristup fikciji i životu nazvao "višom vedrinom". Čini se da upravo ona ostaje u nama nakon čitanja "Malog Korigana".


Objavljeno: Vreme 677, Beograd, 25.12.2003.godine

sadržaj

7.

IZBOR IZ DEVETKE

Dragan Apostolović
devet_ka@yahoo.com

ROBERT CRUMB

''Jednog dana '69, sam sa prelepom L.C. tripovao na LSDu. Tada mi je bilo 26 godina, a njoj 21. Nisam bio u stanju da sasvim jasno kažem šta to osećam prema L. Bio sam zbunjen. Kada bih na tripu bio pored nje, snažni osećaj koga nisam bio u stanju da opišem bi me snažno obuzimao. Upitala me je šta mi se to mota po glavi. Očigledno uzbuđen, povišenim tonom sam joj rekao da je istovremeno i volim i mrzim. Odgovor joj se baš nije dopao. Odmakla se, besno me pogledala i nazvala kučkinim sinom, ali mene se u tom trenutku zaista nije ticalo šta će reći i kako se oseća. Osetio sam veliko unutrašnje olakšanje. Za samo jedan tren sam pronikao u suštinu svojih strahova i osećanja prema ženama'', kaže Robert Crumb, poznati predstavnik underground stripa i otac, između ostalog, Fritz the Cat-a i Mister Natural-a.

Razmišljanja i osećanja vezana ženski pol je beležio godinama. U vidu zbirke crteža su objavljeni u posebnom izdanju ''Greybull Pressa'' iz Los Anđelesa, ''Gotta have `em: Portraits of Women''. Prvih 100 primeraka celokupnog tiraža od 5.000 kopija ovog izdanja Crumb je, posvetio ženama koje je voleo. Posvetio ih je Carol, Sandrine, Hannelore, Jenny, Francoise, Betty, Elisa, Leah, Carla, Marina, Sophie, Cathy, Chris. Svojoj ženi Aline, i opet i opet.

Bar nekoliko crteža, sa početka sedamdesetih, kada su stupili u bračnu vezu, pa sve do danas, kada srećno žive u nekoj vrsti francuskog ljubavnog trougla, u ovoj knjizi je posvećeno njoj.

Crumb kaže: ''Sa Aline sam proživeo veoma lepih trideset godina braka. Koja je tajna ove veze? Pa valjda činjenica da se ne gušimo i ostavljamo dovoljno prostora jedno drugom. Nikada mi nije pravila scene što sam neveran. Sa druge strane, ja naprosto ne znam šta je to ljubomora. Ne znam i tačka! Ne znam, moguće je i da sam autističan. Video sam mnogo parova, svoje prijatelje i prijateljice koji prosto izgaraju od ljubomore. Neverovatna stvar. Poslednjih 15 godina održavam paralelnu vezu sa još jednom ženom. Divnu gospođicu Vinson ćete prepoznati i na stranicama knjige. Naravno, i Aline ima stabilnu vezu sa jednim Francuzom. Da sve je u redu među nama. Sve funkcioniše kao švajcarski sat''.

Robert Crumb nam u knjizi,Gotta have `em: Portraits of Women otkriva deo svog sveta. Sveta ljubavi i mržnje prema ženama kojima je na jedan čudan način posvećen.

''Tu su crteži žena koje sam imao ispred sebe ili sam radio po njihovim fotografijama. Serija crteža je početa 1964. godine, i u knjizi su objavljeni hronološkim redom. Baš u tom periodu sam načinio veliki pomak u svom radu, počevši da koristim tuš i pero. Pre toga sam uglavnom radio u olovci. Do neke dvadesete sam se prosto užasavao mastila. Crteži ovih žena su u neku ruku moja biografija. Priča o mom unutrašnjem nemiru kada su žene u pitanju''.


prevod: Dragan Apostolović

© 9 - ELEFTHEROTYPIA 2003.
mailto: ennea@enet.gr

sadržaj

8.

PARISKI SPLEEN (63)

Franc
noanoabv@free.fr

ZNALAC OGLEDALA

Naslov: Ekspert
Crtež: Brada
Scenario : Žiru

Sticaj okolnosti je ucinio da sam nedavno istovremeno posetio retrospektivnu izložbu polinežanskih slika Pola Gogena, smeštenoj u Gran Paleu, i procitao ”Eksperta“, francusko-srpski strip cije se prve scene dešavaju u istoimenom galerijskom prostoru. Ovo naglašavam zato, što je jedan od prvih utisaka citanja datog naslova njegova iscrpna i vanredna dokumentovanost. Što sam više odmicao u toku price, to su se više javljale slike sa posete izložbe, hodanje od hodnika do hodnika, od sale do sale, sa posebnim secanjem na simbolizam velike kompozije ”Ko smo, odakle smo, kud idemo“, koja zatvara krug okeanskih motiva jednog od otaca modernog slikarstva. Strip je, medutim, otvarao i secanja na ranija vremena, dok sam, kao student, pohadao fakultet slavistike, u vreme kada je taj fakultet bio smešten u istocno krilo Gran Palea, koji gleda prema Seni. I, ne samo da sam, citajuci ovaj istorijski triler, obnavljao odredena znanja iz povesti poljsko-latvijske države i Tatarstana, uživljavao se u glavni lik radnje i njegov psihološki profil (pricu otkrivamo i kroz njegove oci) nego sam, ne manje, oživljavao i secanja na razna pariska mesta kroz koja sam prolazio, koja sam voleo, i kojima se, nekad, vracam. Crtac i scenarista, to osecamo, radili su komplementarno i u punoj saglasnosti. Izvesna poezija gradskih predela, koju je oživeo crtac, i koju sam osetio, razgledajuci njegov rad, tim je vrednija, kada se zna da je rec o stripu likovno uoblicenom na Novom Beogradu.

Bradin crtež je cist. Ovaj crtac polaže na citljivosti i preglednosti, i njegova je linija jasna, gipka, a proporcije predmeta i likova harmonicne. Na polju tabla, Brada poseže za klasicnim prelomom, iako povremeno pribegava i montažnom, kolažnom postupku te stavlja naglasak na vizuelne detalje i neobicne perspektive koji imaju za cilj isticanje – unutar same naracije - odredenih motivskih ili ritmickih sekvenci. Oneobicavanje i pomeranje uglova posmatranja cine da se citanje odvija i kao svojevrsna vizuelna igra sa okom citaoca. Medijevalne scene su bogate odlicnim presecima, posebno table sa motivima lova i bitaka, u kojima se, iz kaiša u kaiš, menja ugao posmatranja i tako obnavlja i ubrzava ritam odvijanja radnje. Jedna od nemalih vrednosti stripa jeste to besprestano kretanje kroz prostor i vreme što je, u izvesnom smislu, uslovilo i drugaciji tretman crtanja tabla, ovisno o epohi. Jer prica neprestano oscilira izmedu onog nekada i ovoga sad, izmedu davnih korena tragedije u nastajanju i toka radnje koga, i pre nego sam junak, otkriva citalac. Pri svakoj promeni epoha, scenarista ostavlja citalaštvo na saspensu. Time je ispoštovan klasican kod koji nalaže da se radnja unutar jedne table razume i kao zatvoreno semanticko polje. Motiv radnje je, pritom, krajnje jednostavan. Rec je o osveti ritera – tacnije, o njegovim osvetama; jednoj, u prošlosti, neuspeloj i drugoj, projektovanoj u buducnost, koja se ostvaruje i koja je junakova i citaoceva sadašnjost. Rec je o jednom, uslovno receno, anti Monte-Kristu – jer, za sada ne znamo tacno, na osnovu prve objavljene epizode, u kojoj meri je srednjovekovni riter, osvetnik, pozitivan ili negativan lik, niti kako ce se, kada, ni na koji nacin znalac vizantijske umetnosti i njenog ogledanja u delima talijanskih majstora preporoda i dati riter (ili njegov savremeni osvetnik) susresti. Sve je, dakle, otvoreno, i suspregnuto.

Cinjenica odlicne dokumentovanosti ovog stripa, na polju dekora i gradskih pejsaža, koliko i povesnih grada, samo govori u prilog vrsnog arhivarskog rada prilikom stvaranja socio-istorijskog konteksta price. Izdavac je položio izuzetnu pažnju i na likovnoj izvedbi korica te, uopšte, grafickoj prezentaciji knjige. Harmonije boja, kontrastiranje prvog plana i pozadine na naslovnoj strani (lika glavnog junaka sa središnjim motivom price u pozadini – odlomkom ranorenesansne slike – oko cijeg predmeta se razvija osnovni tok radnje), nesvakidašnja, nestandardna velicina stripa, cine od samog predmeta, od knjige, vrstan estetski doživljaj.


PS: srecne bozicne praznike svim protestantskim ili katolickim citaocima koji bozicni praznik slave 25 decembra,

sadržaj

9.

JUŽNJAČKA UTEHA No139.

Dejan Stojiljković
pantelejac018@yahoo.com

SA SCENOM ILI BEZ SCENE?

Konkretan povod za ovaj moj tekst mogao bi da bude i jedan od ranijih napisa pravog vlasnika ove kolumne koji se zvao ''Na scenu sa scenom'' ali i neke druge stvari su uticale na moju odluku da odmenjivanje odsutnog redova Stojanovića otpočnem raspravnom na jednu ovakvu relativno aktuelnu temu.

Dakle, pitanje bi bilo u neku ruku isto: postoji li u Srbiji strip scena?

Ili još bolje postoji li nešto što bi moglo da se nazove Srpskom strip scenom? Neka mi odmah oproste oni kojima pridev ''srpski'' bode oči, uši i ostale organe, ali Jugoslavija je konačno izdahnula na rukama Evropske zajednice a i, hteli vi ili ne, ako živite i stvarate u Srbiji, vi ste srpski autor. Baš kao što i ''Galija'' već dugi niz godina nije niški bend, već beogradski. No, to je neka druga priča...

Kada sam svojevremeno radio intervju sa Bobanom Savićem Getoom, on mi je na gorenavedeno pitanje odgovorio potvrdno, dodavši da scena postoji ako postoje autori. Autori su scena. Hm... Dolazimo do malog paradoksa. Evo, uzmimo kao primer Niš... U Nišu postoji dosta strip autora. Neki od njih su uspeli i kako-tako da se afirmišu: Toni, Kiza, Fera, Laci... Postoje i oni manje afirmisani, kao, na primer, ekipa okupljena pod zastavom ''Čaj, odličan...'', koju cenim i podržavam, bez obzira što se ono što rade svrstava u takozvani ''alternativni'' strip. U Nišu dalje imamo i magazin, Strip Pressing, jeste da izlazi maltene jednom godišnje, al' daj šta daš... Imamo i društvene i nevladine organizacije koje imaju dobru volju (i lovu) da podrže određene aktivnosti koje se tiču devete umetnosti kao što su izložbe, tribine, promocije... Čak su i mediji otvoreni za strip: privatne radio i TV stanice, dnevne novine, periodika i internet portali. Pa ipak, nešto što bi se u pravom smislu nazvalo ''scenom'' u Nišu ne postoji, niti će postojati u narednih pet do deset godina. Sad, ovo izgleda pomalo bezveze, ako u obzir uzmemo sve stvari koje sam nabrojao. Ovde autori, onde izdavači, tamo madiji - a scene nema? Idi begaj! Nažalost, to je tužna istina ne samo o stripu u zemlji Srbiji već o čitavom društvu u kome ta scena jednog dana treba da zaživi.

Ako je za utehu (i to ne samo onu južnjačku), u Nišu ne postoji ni rokenrol scena (imamo puno dobrih bendova, nemamo izdavača i mesta za probe i svirku) kao ni književna scena (imamo Zorana Ćirića i eskadron njegovih imitatora).

Ono što prvo dolazi na udar, kada stvari stavimo pod lupu, jeste upravo ta ključna stvar... Autorstvo. U prošlom broju sam pisao o jednom aspektu autorstva, a to je, imajući u vidu ko sve čita SVesti (a bogami, i piše za njih) verovatno protumačeno ovako ili onako, ovde na autore i njihov rad gledam iz drugačijeg ugla, uglavnom društveno-socijalnog. Sa naglaskom na ovo drugo. A uz to, imam u vidu da je krilatica iz pesme Električnog Orgazma (''Ješću snove umesto hleba...'') umrla još sa pankom i novim talasom.

Šta znači biti strip autor u svetu?

Siguran i dobro plaćen posao od čijih prihoda, ako se potrudiš, mogu dobro da žive i tvoji unuci, odlični uslovi za rad, slava i respekt od strane kolega i institucija, zagrižene horde fanova koje jedva čekaju da im prirediš nešto novo i dobro... A u nekim slučajevima i sledeće stvari: kuća sa bazenom, kupatilo sa jakuzijem, bar sa deset vrsta tekile, atelje veličine predsedničkog apartmana...

Šta znači biti strip autor u Srbiji?

Bavljenje stripom kao usputna delatnost jer se ovde i danas živi i preživljava od šljake u državnoj firmi ili rintanja kod privatnika (koji, osim što slabo plaćaju, vole i da piju krvi svojim podređenima), eventualno status večitog studenta koga izdržavaju roditelji iako je prevalio tridesetu, samim tim i finansijska neizvesnost, krajnje bedni uslovi za rad, nemogućnost izdavanja onog što ste uradili, a i ako do izdavanja ikad dođe, nadajte se honoraru sa kojim možete pokriti prosečan račun u birtiji kod autobuske stanice, znači: deset komada s lukom, albanska salata i dva zidarska piva. Sjajno, zar ne?

Dakle, sledi logičan zaključak. ''Autori'', ako ne uspeju da se probiju na strano tržište, ili ne počnu da tezgare crtajući karikature, grafike ili portrete, posle niza godina neuspešnog bavljenja stripom, uglavnom okače crtaći pribor o klin i počnu da rade nešto pametnije i isplativije (što bi reko Dragan Bjelogrlić: ''Idem, bre, ja u Indiju da sadim marihuanu!''), oni malo više razočarani totalno batale stip, prestanu čak i da ga čitaju. A sve ono ostalo, magazini i revije koji neredovno izlaze i gase se posle petog broja, izložbe i tribine, prilozi na TV-u i prezentacije na netu, ostanu lepa uspomena na ono što smo mogli da budemo a nismo uspeli i daju okvir za sveopštu sliku ničega. Zvuči mnogo pesimistično? Ne, samo pokušavam da budem realan.

Imajuću sve ovo u vidu, treba shvatiti značaj entuzijasta koji uz sve teškoće istrajavaju u bavljenju stripom (na posredan ili neposredan način) kao i izdavača koji uspevaju da ostvare kakav-takav izdavački plan (Sistem Comics, Marketprint...) i plasiraju nam kvalitetna izdanja u lepoj opremi za cenu koja neće isprazniti ionako prazne džepove odvašnjih poklonika devete umetnosti.

Za razliku od Marka, mislim da prvo treba stvoriti srpsku scenu, pa tek onda razmišljati o nečemu što se zove ''lokalna'' scena, a ne obrnuto.

Ova zemlja je, ma koliko mi to ne priznavali, u kulturnom smislu i dalje provincija. Samim tim, srpska scena bi, u evropskim pa i nekim manjim okvirima, bila ''lokalna''. Razbijati i to malo imitacije od scene na deliće podseća na onu nesrećnu regionalizaciju Srbije koju promovišu razni političari, kao da nam je malo podela. Iskreno govoreći, nikad me nije bilo od presudnog značaja da li je Toni Radev iz Niša, a Nebojša Pejić iz Novog Sada, čak i da je obrnuto, mislim da bi obojica u tom slučaju i dalje bili dobri crtači. A to je ono što je najvažnije, zar ne?

Zaključak je neumoljiv poput metka ispaljenog u čelo (doduše, možda malo sporije putuje, uključili smo ''bullet time'', kao u Max Paine-u), i tiče se globalnog sela u kome živimo i zakonima tržišta i kruženja novca koje nam ideolozi tog istog sela nameću.

Dakle... Dobićemo strip scenu onda kada strip u Srbiji postane malo više od hobija, zanimacije za krativne pojedince i entuzijaste, ventila za pražnjenje negativne enrgije, i preraste u ono što je odavno u svetu - unosan biznis.


Sledeće nedelje:
STRIP PRESSING 5: PREVIEW

sadržaj

10.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (198)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

LA BÉDÉTHEQUE IDEALE

La bédétheque ideale - ili, prevedeno, Idealna stripoteka (s malim "s"), naziv je godišnjeg izdanja angulemskog Muzeja stripa i pokušaj je kritičke evaluacije produkcije, rešeto koje bi željelo prosijati stripovsko žito od šita. Drugim rječima, to je samo akademski nivo stare igre "koji biste strip ponijeli na pusti otok"?

Zaista, koji biste strip ponijeli na pusti otok? Na to pitanje, čini mi se, mogu odgovoriti jedino oni koji su samo jedan strip i pročitali. Mi ostali, mi koji čitamo i čitamo, pred takvim se pitanjem nađemo razapeti među uspomenama na brojna zadovoljstva, bojimo se odabrati jedan strip da ne uvrijedimo neki drugi. Ta agonija, dijelom, i jest poanta pitanja, bitnija je i zabavnija čak i od samog odgovora.

Prije koji mjesec uletjela mi je, tako, anketa u kojoj se tražio izbor stripova za - gle! - pusti otok; iako ne samo jednog, već tri. Okolišao sam i odugovlačio, pokušavajući zadovoljiti i vuka i ovce te poslao odgovor nakon što je rok odavno prošao. Je li upotrijebljen, ne znam, ali konačno znam pobjednike.

Tri stripa koja bih ponio na pusti otok su: jedan strip koji mogu svakome bez stida i fusnota pokazati (pojavi li se Petko, moram biti spreman za evangelizaciju te mi pri ruci treba biti nešto što Petko neće odbaciti kao nedoraslo ili šund; neki strip koji je bespogovorno kvalitetan i razumljiv laicima - Watchmeni, Maus, Box Office Poison, Tezukin Buda... - svi su mi oni bar jednom dobro došli, pa neki od njih, dakle); jedan dragi strip iz djetinjstva (pretvarajmo se da smo odrasli, ali na stripove smo se navukli u djetinjstvu i komad toga treba ponijeti sa sobom, pa makar ga nikad i ne otvorili: Cak s okljaštrenim Bernardom Princeom; neki poseban broj Crtanih romana, dragi neki Tintin, Alan Ford il' Zagor... poslužit će u tu svrhu); te, naposlijetku, jedan strip kojeg svi hvale, a ja ne mogu podnijeti (neki McKean? Bendis? Možda Bilal, Divlje oko ili neki Tex? Nešto, svakako, po čemu bih vrtio dok ne shvatim u čemu je privlačnost, jer najgore je sebe ne preispitivati, unaprijed postaviti zid do kojeg volimo, a iza kojeg ne ...).

Jedan strip koji nas označava kakvi smo danas, dakle, jedan koji predstavlja ono što smo bili i jedan koji će nas, možda, promijeniti u ono što ćemo biti sutra...

... to je moja idealna stripoteka (s malim "s").

sadržaj

11.

MOJ POGLED (86)

zmcomics
zmcomics@neobee.net

CRTEŽ I SVE OSTALO...

Šta god rekao, onako iskreno moram priznati da mi je u stripu najvažniji crtež. Stalno to krijemo, izbegavamo reći, kao da je to jeres. Neki su nas novi trendovi ubedili da to nije lepo reći. Znate, što bi rekli, važna je tu i priča. Slažem se. I ja sam veliki pobornik toga da čitaoci, kao što im i ime kaže, čitaju strip. Ali neće čitati ni sjajne priče ako su loše urađene.

Ne mora to uvek biti vrhunski crtež. Jednostavno mora da funkcioniše, mora da privuče pažnju, da nosi, i donosi, atmosferu stripu. Kadriranje i montaža table svakako mogu, po meni i trebaju, odigrati presudnu ulogu da vam se crtež dopadne. Kao što i sjajan crtež bez dobre montaže table, sa lošim kadriranje, može biti isprazan i jadan. Potpuno neprivlačan.

Kada biram strip, radim to gledajući crteže. Obraćam pažnju na to mogu li sa par pročitanih kadrova-strana osetiti atmosferu stripa, hoću li poželeti da ga čitam i dalje. Kada mi se ne dopadne crtež, onako na prvu loptu, strip ni ne gledam. Ne dajem mu šansu. Okrenuću se njemu tek ako pročitam neki tekst o njemu koji me zaintrigira. I često ću se prevariti, jer često su i takvi stripovi vredni pažnje.

Takođe, da se ne lažemo, jedan period, zvao bih ga mojim mračnim periodom, sam se baš loše, ili prosečno, crtanih stripova najradije hvatao. Bio mi je to alibi da se uz malo rada može postati umetnik. Poštovan i cenjen.

Danas, kao mator konj, mogu samo reći da je to trula priča. Šta god radio u životu, moraš da vučeš i tegliš kao konj. Da dirinčiš iz petnih žila, da se daš ceo onome što radiš. Ponavljam, reč je o bilo kom poslu, ne samo o stripu. Ili radiš k'o svet ili si na dnu. Nema prečica. Ako hoćeš da uspeš, kad-tad moraš se popeti na glavni put. Što se to kasnije uradi to je teže.

Dakle, prvo crtež, pa kadriranje i montaža table a priča onda ide sama, kako treba i priliči. Ako uradiš prve tri stvari kako treba, neće ti se dati da radiš loše priče. Radi ono što najviše želiš, duuuugo planiraj, skiciraj i smišljaj. Punooo različitih stripova gledaj i čitaj. Onda sedi i puuuuuuno zagrej stolicu. Bićeš zadovoljan na kraju, sigurno.


DODATNI POGLED:
Batman-a od broja 620 pa do 625 crta Risso, scenario Azzarello. U decembru je izašao prvi deo priče "Broken City", a ko je vešt sa internetom, može da pregleda i nastavke za prva dva meseca 2004.godine. Naravno, privukli su me crtež, montaža, grafizam, atmosfera, i... siguran sam da je priča dovoljno dobra da se to kupi. Sumnjam da može da se meri sa "100 Bullets", ali... to dobro izgleda!!!

sadržaj

12.

ŠTAMPA

štampa

Dušan Banjanin i Zoran Đukanović su, kao što to redovno biva, obezbedili priloge za ovu rubriku:

NATALI PORTMAN - u "Leonu 2" - Filmski klasik Luka Besona "Leon" ili "Profesionalac", sa Žanom Renoom i Gerijem Oldmanom, bio je značajan za karijeru tada mlade i nepoznate Natali Portman. Sada, postoji mogućnost da se ona pojavi u nastavku filma. "Kada završimo rad na trećoj epizodi ‘Ratova zvezda’, ko zna. Volela bih da se malo odmorim, ali moglo bi biti nešto sa Lukom Besonom i nastavkom filma. Scenario je stvarno odličan i vredan je propuštanja odmora. Jedini je problem što bih opet morala u salu na fizičko vežbanje", izjavila je Portmanova za magazin People. Ona je demantovala glasine da je izabrana kao Lois Lejn za sledeći "Supermen" film, mada je rekla: "Ko ne bi voleo da glumi Lois Lejn".
V. T.


Objavljeno: DANAS, Beograd, 26.12.2003. godine

ISTORIJA STRIPA

SKUPO PLAĆENA ŠALA

Nakon što je objavio strip "Joe Blonj" Robert Crumb je uhapšen. Optužen je i za rasizam, a na kraju su mu i poreznici poslali svoju "razglednicu" sa iznosom od 30 000 dolara

Sredinom 60-tih na muzičkom tržištu pojavio se album "Ceap Thrills" grupe Big Brother & the Holding Company. Grupa se bavila uglavnom obradama blues i soul standarda, ali to nisu bili samo prepjevi poznatih pjesama, kao što su to radili drugi bendovi toga doba, već prava muzička remek-djela, koja su u to doba postavila nove muzičke standarde. Njihova obrada Geršvinove "Sumertime" je i dan danas jedna od najslušanijih numera svih vremena. Iako su svi bili odlični muzičari, svoj uspjeh i slavu, na prvom mjestu duguju svojoj vokalnoj solistkinji, čiji je glas ostao zapamćen kao jedan od najboljih ženskih rok glasova svih vremena. Njeno ime bilo je Janis Joplin. Ali još jedna stvar vezana za taj album privukla je publiku i to ne njihove uši, već oči. Bio je to omot (korice) albuma, potpuno urađen u stripovskom maniru. Crtež je bio neobičan, jednostavan i šaren i savršeno je oslikavao vrijeme u kome je album nastao. Potpisnik ovog omota bio je Amerikanac Robert Crumb, rođen u Filadelfiji, 30. avgusta 1943. godine.

Crumb nije imao ni škole (misli se na umjetniču školu), niti je pohađao bilo kakve privatne časove, ali je još od malih nogu sa svojim bratom crtao kratke stripove iz zabave. Baš u to najranije doba njegovog stvaralaštva, nastale su prve stranice stripa "Mačak Fric" (Fritz the Cat), koji će ga kasnije proslaviti, a koji će takođe proslaviti i magazin "Help" Harvey Kurtzman-a (idejnog tvorca magazina MAD). Mnogi strip autori, koji su kasnije postali dio underground kulture, počeli su karijeru upravo u Help-u, a pod direktnim uticajem Robert Crumb-a. Ako je Kurtzman zbog MAD-a i Help-a ostao poznat kao otac underground stripa, onda Crumb svakako zaslužuje titulu Kum (Godfather) underground stripa, što je svakako i bio.

U to doba, a takvo je doba bilo (kao da je sada nešto bolje), Crumb je počeo da eksperimentiše sa drogama, što je rezultiralo veoma lošim iskustvom sa LSD-om. Ipak, upravo ti "loši tripovi" učinili su da Crumb stvori neke od svojih najpopularnijih likova, među kojima i "Mr. Natural", koji je postao pop ikona, rame uz rame sa pop zvijezdama iz svijeta rock & roll-a.

Da bi se spasao lošeg uticaja droge, 1966. godine, sa svojom suprugom Danom prelazi u San Francisko, gdje započinje saradnju sa mnogim underground umjetnicima, poput Rick Griffin-a, Spain Rodriguez-a, S. Clay Njilson-a i Victor Moscoco-a. Rezultat tog prijateljstva i saradnje bio je magazin "Zap Comidz", izdanje koje je od Crumb-a i ekipe stvorilo senzaciju. Ali nekima slava udari u glavu, pa se previše oslobode, što se desilo i sa Crumb-om. U četvrtom broju Zap-a, Crumb je objavio strip "Joe Blonj", slatku malu šalu o incestu, zbog koga biva uhapšen. To je bio samo početak njegovih problema. Uskoro su počele da stižu tužbe od raznih udruženja, feminističkih, lezbijskih, roditeljskih...

Bio je optužen i za rasizam, zbog nekih njegovih šala na račun crnaca (pardon, afro-amerikanaca). Na kraju su mu i poreznici poslali svoju "razglednicu" sa iznosom od 30 000 dolara. Neki kažu da je u tome učestvovala i njegova žena.

Bilo kako bilo, Crumb je morao da prebjegne u Francusku, gdje se 1978. oženio sa, Aline Kominskky, strip autorkom, sa kojom je pokrenuo list "Njeirdo", koji mu je omogućio da plati porez i da se vrati u Ameriku. U Americi, karijera je ponovo krenula uzlaznim tokom. Crumb je i prodao prava za crtani film "Mačak Fric", ali nije bio zadovoljan rezultatom, pa ge se odrekao. Nastavio je da crta stripove, kao i ilustracije za razne magazine. U svojim stripovima je radio biografije crnih muzičara, čime je dokazao da nije rasista. Radio je takođe stripove i ilustracije u kojima veliča žene, naročito sportistkinje. Dokazao je svima koji su ga optuživali za bilo šta, da je 60-tih sve to bila samo šala, a de je jedini problem u stvari bio u njima samima. Trebalo je samo malo bolje da otvore oči (ili um) i sve bi bilo u redu.

Crumb radi i dan danas. Njegovi stripovi se reprintuju po ko zna koji put, a čitaoci, koji ga sada smatraju za kult ličnost, sa nestrpljenjem čekaju nova izdanja, a njih će biti sigurno, jer su vremena opet teška (kao 60-tih), a Crumb, koji uvijek ima šta da kaže je upravo u ovakvim vremenima najbolji. Nama ostaje samo da čekamo.

Nikola Ćurčin


Ovaj članak je prenesen sa sajta dnevnog lista POBJEDA, Podgorica, od 20.12.2003.godine. Sva prava zadržana.

sadržaj

13.

LINKOVI

Strip Vesti

I dalje vam predstavljamo linkovi koje nam je iz grčkog časopisa "9" preneo Dragan Apostolović:


Enrique Badia Romero - Španija
http://www.badiaromero.com/

John Salvatore Romita - SAD
http://surf.to/romitajr/

Eugen Semitjov - Rusija
http://home3.se/~w34556/eugen/eugenl.html

Masashi Tanaka - Japan
http://madcool.com/mc/comics/gon/

Bill Watterson - SAD
http://huizen.dds.nl/~champ/

William van Cutsem - Belgija
http://www.multimania.com/cudje/pages/xiii.html

Berri Wrightson - SAD
http://www.bemiewrghtson.com/

Xiao Xuan Li - Kina
http://nav.to/hmc

Jordi Bernet - Španija
http://perso.wanadoo.fr/bd-phile/bernet/bernet1htm

Enki Bilal - Francuska
http://k.torz.free.fr/MadMax/enki.htm

Jean Pierre Gibrat - Francuska
http://perso.wanadoo.fr/lesursis/lesursis.htm

Katshuhiro Otomo - Japan
http://www.lool.net/Akira/index.html

Dave Stevens - SAD
http://www.davestevens.com/

Jeff Durwood Jones - SAD
http://ulster.net/"jonesart/

Richard Vance Corben - SAD
http://www.ifilm/skeletons/film_detail/01263127595300.htm

Carlos Gimenez - Španija
http://www.carlosgimenez.com/

Saverio Tenuta - Italia
http://tenuta.redsectorart.com

Francois Boucq - Francuska
http://www.casterman.fr/boucq/

Ryoichi Ikegami - Japan
http://digilander.libero.it/nonsolomanga/manga4/sakon.htm

sadržaj

14.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 27. do 31. decembra

. . .

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad