prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. MARKO KOCIPER: ŠTIRI PERSPEKTIVE - StripCore
2. MEHANOIDI PAKLA - Aleksandar Manić
3. POST SCRIPTUM (32) - Zoran Đukanović
4. JUŽNJAČKA UTEHA No 193. - Marko Stojanović
5. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (252) - Darko Macan
6. ŠTAMPA - štampa
7. POZIVI NA SARADNJU - mail
   
8. PISMA ČITALACA - mail
9. LINKOVI - Strip Vesti
10. DATUMI - Strip Vesti

1.

MARKO KOCIPER:
ŠTIRI PERSPEKTIVE

StripCore

Letosnjo sezono odpiramo z razstavo stripov in ilustracij Stiri perspektive Marka Kocipra, katere otvoritev bo v cetrtek, 3. feb. 2005 ob 19. uri v Galeriji Ivana Groharja v Skofja Loki. Razstava prinasa vpogled avtorjev celostni pristop h stripu in zaobjema izbor stripov in ilustracij nastalih med letoma 2002 in 2005. Vec o avtorju in razstavi si lahko preberete v priponki. Vabimo vas tudi na ogled avtorjeve internet strani: www.ljudmila.org/forum/kociper/

Sledi: razstava Trn Damjana Kocjancica pon., 7. feb. 2005 ob 20. uri, Lokal patriot, Novo mesto
www.ljudmila.org/stripcore/damjan/thorn/

Program do maja:
www.ljudmila.org/stripcore/2005/

* * *

MARKO KOCIPER: ŠTIRI PERSPEKTIVE
http://www.ljudmila.org/forum/kociper/

Satiričen Tekoč Ritmičen Izzivalen Pronicljiv

Strip velja danes za popolnoma avtonomno področje umetniškega ustvarjanja. Kot značilen produkt masovne kulture moderne dobe se je v času svojega več kot stoletnega razvoja postopoma, a učinkovito spojil s svetom vizualne umetnosti; in nasprotno, njegov pomen so priznali dadaisti, iz njega sta črpala pop art in konceptualizem. Pa vendar… kulturni pomen stripovske produkcije slovenski prostor danes še vedno sprejema s predsodki, pogosto uperjenimi v njegovo domnevno komercialnost, trivialnost, cenen humor, neekskluzivnost … Tudi od tu morda izvira neprisotnost kvalitetnega stripa v slovenskih knjigarnah, časopisih...

Slovenski strip bi bilo treba bolj negovati in spoštovati, saj premore kar nekaj kvalitetnih avtorjev. Eden teh je zagotovo Marko Kociper. Lahko bi rekli, da Kociper uspešno nadaljuje tradicijo slovenskega stripa, ki ima svoje korenine že v letih 1892/93, v ilustracijah Hinka Smrekarja. Kasneje sta ga še posebej popularizirala Miki Muster s svojim Zvitorepcem (1952-73) in Kostja Gatnik leta 1977 z Magno Purgo, prvim domačim stripovskim albumom, danes pa to uspešno počne Tomaž Lavrič z znano Diarejo.

Kocipra lahko prištevamo med najbolj prepoznavne sodobne striparje pri nas. Njegovi stripi premorejo vse, kar potrebuje strip, da postane kompleksna narativno-vizualna umetnina: dobro (karikirajočo) risbo, ki je v dinamičnem dialogu s tekstom, angažirano zgodbo, prežeto s pronicljivim humorjem in smislom za grotesko, ter jasno in hitro berljivo strukturo. Kociper v svojih stripih obravnava obče aktualno družbeno tematiko, ki jo je v zgodnejših ciklih povezoval zlasti z lokalno problematiko rojstnih Železnikov. V stripih nastopajo liki iz domišljije, a marsikdaj se zgodi, kot sam pravi, da te like potem sreča tudi v realnem življenju. Učinkovito izrablja vse komunikacijske zmožnosti ostrega in polemičnega stripovskega jezika. Pri tem je neprizanesljiv, a še vedno prisrčno duhovit.

Kociprovi stripi so prepoznavni zlasti po tem, da izjemno lahkotno »stečejo« skozi naše misli, kakor film. Lahko beremo tudi zgolj njihove posamezne sekvence. Pri tem gre zasluga zlasti avtorjevemu učinkovitemu kadriranju prizorov in likov, kar pripomore h karikiranosti, dinamiki in ritmu zgodbe. Z vzpostavljanjem lastne notranje strukture zaporedja stripovskih sekvenc Kociper presega klasično narativno logiko stripa in mu da postmoderni značaj, ki dopušča mnogo večjo avtonomijo risbe. Ta je značilno zgoščena in šrafirana, skorajda ekspresivna, a dovolj stilizirana, da se v njej ne izgubi specifična tipografija Kociprove pisave. Za zgodbe, ki jih je Kociper nekoč pisal predvsem sam, zdaj uporablja tudi tekste znanih slovenskih literatov, kot je Vinko Möderndorfer, in jim tako vdahne lastno interpretacijo.

Razstava prinaša vpogled v Kociprov celostni pristop k stripu, vanjo pa so zajeti originali avtorjevih najboljših objavljenih in tudi še neobjavljenih stripov ter ilustracij, ki so nastali med letoma 2002 in 2005.

3. feb. 2005 ob 19.00, Galerija Ivana Groharja, Mestni trg 37, Škofja Loka

Razstava bo na ogled do 6. marca 2005.
Galerija je odprta med delavniki: 10. - 12.00 in 17. – 19.00, ob sob. 10-12.00,ob ned. 15-18.00

Vizualni material za novinarje je na voljo na www.ljudmila.org/forum/kociper/press

sadržaj

2.

MEHANOIDI PAKLA

Aleksandar Manić

Hans Rudolf Giger poznat je svima kao tvorac vanzemaljskog "8. putnika" i dobitnik Oskara za specijalne efekte (1980). Neuporedivo manje je znano da je Giger jedan od najvažnijih slikara fantastike i nadrealizma druge polovine 20. veka čiji opus prevazilazi rad na filmu "Alien" Ridlija Skota. Njegov koncept "biomehanike", prožimanje organskog i mehaničkog, u potpunosti je promenio vizuelne kodove i uveo novu estetiku. Gigerov uticaj u zadnjih tri decenije oseća se snažno u celokupnom naučno fantastičnom stvaralaštvu, u fantazmagoričnom svetu rok muzike, u filmskim dekorima, u stripu, u tetovaži i u fetešističkoj ikonografiji. Izložba "Svet po Gigeru", organizovana u pariskoj galeriji "Sen-Pjer" (novembar 2004 - mart 2005), daje pravi uvid u njegov rad. Na ovoj retrospektivi, najvećoj Gigerovoj ikada organizovana van Švajcarske, više od dve stotine crteža, slika, reljefa, skulptura, komada nameštaja, dekora i upotrebnh predmeta otkrivaju njegovu svestranost.

Rođen 1940. godine u Švajcarskoj, Giger, uprkos očevoj želji da preuzme porodičnu apoteku, upisuje školu industrijskog dizajna i unutrašnje arhitekture, što obeležava njegov celokupan rad. Od 1964. godine on objavljuje svoje ilustracije, a prve "mehanoide" stvara nekoliko godina kasnije. "Biomehanika je realnost naše budućnosti – kaže Giger. Svetsku slavu stiče slikom "Lilit budućnosti" (1972) urađenom za korice albuma "Operacija za moždanu salatu" legendarne britanske rok grupe "Emerson, Lejk i Palmer".

Izložba započinje Gigerovim ranim crtežima u tušu i uljima "atomskih" krajolika, nagoveštavajući svetove iz kojih će izaći pandemonijum čudovišta sa falusoidnim glavama – Nekronomikon i Alien. Na raskrsnici Dalija, Dade, Bodlera i Lavkrafta, njegove slike se konstruišu iz ličih opsesija, snova i košmara. "Nadahnula su me dela Kubina, Beklina i Dalija, međutim, nikada nisam pratio mode i pravce. Trudio sam se da izrazim ono što nosim u sebi. Činjenica je da sam zatvorenik sopstvenog stila, ali ja sam i zatvorenik samog sebe – kaže Giger.

Nalik modernom Bošu, Giger prikazuje pakao sa svim mukama i užasima, neodvojivo vezan za seksualnost. Za razliku od srednjevekovnih majstora koji su pakao prikazivali kao mesto, Giger ga slika kao duhovno i emotivno stanje. Radeći isključivo aerografom u sivo-plavim tonovima sa malo zelenog i crnog, on ne računa na zavodljivost boje, nego na vrednost simbola, preciznost i vizuelni šok. "Ulje na platnu je spor proces, te sam rano prešao na aerograf koji mi omogućava da slikam brzo. Tokom rada najčešće slušam džez, a sliku obično započinjem bez nekog plana, u gornjem levom uglu. Završavam je u donjem desnom uglu, u izmenjenom stanju svesti, i često sam iznenađen rezultatom."

Gigerove slike su velike i realistične, što gledaoca uvlači u radnju, stvarajući snažan emotivni naboj. Jednom prilikom, na holandskoj granici, policija nije htela da mi dozvoli ulazak u zemlju. Razlog su bile njegove slike za koje su oni mislili da su fotografije. Giger ih je upitao: "Gde sam to mogao da fotografišem? U paklu?" Paradoksalno, Gigerovi đavoli i monstrumi skoro da ispunjavaju gledaoca nekom vrstom mira. Njegovi krajolici ("Omaž Beklinu") i bio-arhitektura (serija "Njujork") izgledaju živo sa kamenjem, drvećem i betonom povezanim kablovima i kostima. Portreti žena hladne lepote, ukrašeni su pretećim prikazima i mnogobrojnim cevima ("Li 2"). Međutim, Gigerova upotreba hrišćanske i satanističke simbolike često ulazi stereotipe i predstavlja najslabiji deo stvaralaštva ("Jerihonske trube", "Čarolija"). Vrhunac Gigerovog rada je "Nekronomikon", njegova Sikstinska kapela, poreklo i sažimanje čitavog opusa.

Na izložbi se nalazi i mnoštvo predmeta. Naime, zadnjih desetak godina Giger se više bavi skulpturom, nameštajem i nakitom, nego slikarstvom: stalak za mikrofon neo-metal grupe Korn, fotelja Harkonena, stolice, stolovi, statue... Pre sedam godina otvoren je Gigerov muzej u renesansnom dvorcu Sen Žermenu pored Lozane, te se umetnik posvetio uređivanju unutrašnjeg prostora. Bar muzeja nalikuje mešavini unutrašnjosti Joninog kita, fosilnog skeleta dinosaorusa i svemirskog broda Nostromo.

Gigerov rad je mešavina osrednjeg i genijalnog. Sa tehničke strane Giger je osrednji slikar, dok je celokupnost njegovog dela urađena kroz genijane dihotomije: organsko-mehaničko, lepo-užasno, klasično-subverzivno, živo-mrtvo... Gigerov svet je nadahno mnoge od sajber-panka, neo-romantičara, gotskog pokreta, preko Bilala, Ridlija Skota, Dejvida Linča do "Matriksa". Gigerova vizija biomehanike, verovatno je jedan od najjačih vizuelnih rečnika za opisivanje naše budućnosti.

* * *

PSIHODELIJA
"Giger, ti isecaš tkivo moga tela u mikroskopske trake i izlažeš ih očima ljudi. Tvojom oštricom sečeš mi mozak u kriške i njima pokrivaš svoja platna. Na tvojim platnima mi se vidimo kao gmižući embrioni, larve zaštićene membranom sopstvene koncepcije Sebe, u iščekivanju preobraženja i preporoda."
Timoti Liri, bivši profesor psihologije, Harvard


PORNOGRAFIJA
"Gigerov rad ima korene u nadrealizmu i pornografiji. Prizori grupnog seksa žena sa vanzemaljcima i robotima samo ponavljaju već viđene sadomazohističke scene. Slike moćnih vanzemaljskih majki i raspadajućih muških tela mnogo su mu snažnije."
Kristijan Pering, profesor filozofije, Long Ajlend


MEGALOMANIJA
Angažovan za filmsku superprodukciju Herbertovog romana "Peščana planeta" u režiji Alehandra Jodorovskog, Giger je trebao da radi nterijere i eksterijere. Mebijus je trebao da osmisli kostime, Kris Fos da napravi svemirske brodove, Den O'Benon da radi specijalne efekte, Pink Flojd da komponuje muziku, a uloge da igraju Salvador Dali, Glorija Svanson i Orson Vels. Projekat je propao 1977. godine zbog megalomanskog pristupa.

sadržaj

3.

POST SCRIPTUM (32)

Zoran Đukanović

Beleška uz “Kritičarski bedeker”

Početak šestogodišnjeg rada na kritičarskoj kolumni zbio se 1986. nakon mnogih mojih razmišljanja. Danas to izgleda potpuno normalno, no pre dvadesetak godina jednostavno nije postojao presedan koji bi ustoličio kolumnu o stripu u vodećem jugoslovenskom nedeljniku, kakav je tada bio “NIN”. Bio sam pasionairani čitalac “NIN-a” još od detinjstva, njegov tadašnji stil pisanja (koji se kasnije dobrim delom preselio u “Vreme”, pošto ga je osnovala upravo nezadovoljna, a dovoljno hrabra grupa novinara iz “NIN-a”) je uticao na moje formiranje, pa nije bilo ništa neobično što sam izabrao baš “NIN” da bih napravio presedan s ugrađivanjem kritike stripa u njegovu razgranatu grupu prestižnih kritičarskih kolumni o pozorištu, filmu, likovnoj umetnosti, prozi, poeziji i drugim akademski kanonizovanim medijima.

Jedan tadašnji prijatelj me je, znajući za moju nameru, koliko podržavao u tome toliko požurivao zašto to nisam već učinio, čudeći se zašto oko toga pravim “stratešku studiju” umesto da jednostavno odem tamo i ponudim neki tekst. Rekao sam mu da me ne interesuje da objavim par tekstova nego da želim da uspostavim stabilan kritičarski kanal. Kada sam se konačno odlučio, tadašnji “NIN-ov” urednik kulture (promenilo ih se nekoliko za šest godina koje će uslediti), poznavajući moje pisanje iz drugih mainstream medija, mi je odmah ponudio dve strane. Odgovorio sam mu da radije ne bih počinjao na taj način i da mi je namera uspostavljanje kritičarske kolumne koja bi bila kraća forma u odnosu na eseje, što je već tada bila moja tipična forma izražavanja. Malo se zbunio, ali se onda složio i rekao, važi, pokušaj.

I danas dajem prioritet eseju naspram kritike, ali u situaciji u kojoj sam imao osiguran prostor za objavljivanje dužih esejističkih tekstova u više časopisa za kulturu i književnost, kao i u specijalizovanim revijama za strip (to mi je bila full time aktivnost), smatrao sam da je potrebno da ih dopunim kraćom kritičarskom formom koja će svojim učestalijim pojavljivanjem igrati ulogu kritičarskog bedekera (bedeker je najčešće knjižica s sašetim opisom nekog kraja ili grada i s naznakom njegovih znamenitosti; služi kao vodič na putovanjima, a reč je nastala po imenu nemačkog izdavača Karla Baedekera, 1801-1859, čuvenog upravo po takvim izdanjima). Naravno, ja ne bih bio ja da u svakoj kritici ne pokušam da otvorim tajna vrata koja vode u esej. To ilustruje evolucija koju je moja kritičarska kolumna doživljavala tokom tih šest godina. Nije reč o insistiranju nego me u tom pravcu uvek jednostavno vodi moja priroda u kojoj esejistički impuls nadjačava i teoretičara i kritičara. Oni ostaju da spremno čuče i mrmore kao prigušeni drugi i treći glas u meni. Kritičarski demon u mojoj unutrašnjosti je drugi, a teoretičar igre staklenih perli tek treći glas. Nisam se uostalom punu deceniju borio da ga suzbijem na njegovo zasluženo treće mesto. Nije ga bilo lako naučiti da bude ćutljiv, jer on je bio početna tačka iz koje sam krenuo na dugo putovanje. Ipak, pošto nije reč o zadnjim rupama na svirali, da se na trenutak poslužim nezgrapnom metaforom o prioritetima jednog premijera, imaju ta trojica, esejist, kritičar i teoretičar, dosta da kažu jedan drugome. Teorijska premisa mora da bude prisutna, ali njeno mesto je ispod površine diskursa. Barem u onome što ja želim da izrazim. Kritičarski demon se ne obazire na činjenicu da je svako delo i svaki autor priča za sebe, nego ga prevashodno interesuje isrcpljivanje zadataka koje su autor i delo sebi postavili, često ni ne znajući da to čine. Demončić se bavi proverom ispunjenja obećanja koje je dala struktura dela koje čitamo. Tek esej dopušta da “priča” bude ispričana, da se krug strogosti i milosti u suđenju o nekome i nečemu zatvori. Sve ovo moj kritičarski bedeker vam ne nudi, osim u fragmentima. Njegova uloga je skromnija, da služi tek kao kratki vodič na čitalačkim putovanjima osamdesetih i devedesetih.

KRITIČARSKI BEDEKER - BABET IZ SARAJEVA

Francusko-belgijski izdavači, pošto su pedesetih godina uspeli da uspostave svetski relevantnu produkciju stripa, tokom šezdesetih ustanovili su jedan specifičan model njegove prezentacije. Model se zasniva na dva života jednog stripa. On se prvo objavljuje u nastavcima u specijalizovanim strip-revijama. Ako u tom obliku pojavljivanja dokaže svoju vrednost, onda ima pravo na drugi život – integralno predstavljanje u formi albuma. Ovaj se izdavački model tokom sedamdesetih godina sve više razvijao u korist albuma, da bi u osamdesetim kriza izdavaštva stripova pre pogodila nedovoljno osmišljene koncepcije strip-revija nego tada već sasvim razgranatu industriju albuma.

Ova, pre svega izdavačka, evolucija imala je dalekosežne posledice na sam način rada autora stripa. Uzimajući za ishodište celovito objavljivanje u albumu, autori su dobili mogućnost da stvaraju čvršće zaokružene priče. Time je započeta autorska evolucija od beskonačnih serijala ka nekoj vrsti strip romansijerstva. S druge strane, objavljivanje stripa u albumu znači ne samo pojedinačan čin vrednosne selekcije nego i pridavanje drugog kulturnog statusa stripu. On se više ne troši jednokratno nego se čuva u ličnoj biblioteci, tačnije stripoteci, mada je niko tako ne zove.

Objavljivanje stripa u Jugoslaviji decenijama je ignorisalo navedeni model izdavaštva. Postojali su, doduše, neki nedorečeni pokušaji, ali se uglavnom nije trudilo doseći neophodan nivo grafičke i tehničke opreme. Jedan od prvih albuma koji je u punoj meri zaslužio to ime bio je Hermanov Tornjevi Boa-Morija. Nakon što su prve tri epizode, Babet, Eloiz Montgri i Žermen, bile premijerno objavljene u Sarajevu u reviji “Strip art”, Babet je prva ugledala svetlo dana u formi samostalnog albumskog života, opet u izdanju “Strip art fičersa”.

Po uverenju potpisnika ovih redova, rana faza Tornjeva Boa-Morija predstavlja najzrelije ostvarenje Hermanovog opusa. Počeo je karijeru polovinom šezdesetih godina crtajući avanturističke stripove sasvim klasične naracije. Prvi značajniji strip bio je Bernard Prins rađen po scenariju Grega (pseudonim Mišela Renijea). Zatim su sledili Jugurta i Komanča. Hermanovu prvu fazu karakteriše rad po tuđim scenarijima i upotreba klasičnih obrazaca avanturističkog i istorijskog žanra, kao i vesterna.

Krajem sedamdesetih Herman se opredeljuje da radi isključivo po sopstvenim scenarijima. Rezultat je bio antiutopijski strip Džeremaja. Prestajući da se oslanja na zatečene žanrovske obrasce, Herman pomera težište ka sve izraženijoj individualnosti svoga postupka. Iskustva antiutopije stečena u Džeremaji Herman je primenio u građenju istorijskog miljea u Tornjevima Boa-Morija. Ovo uspostavljanje luka antiutopija – srednji vek pokazalo se sasvim opravdanim. Herman se odnosi prema srednjem veku kao jednom od najizraženijih perioda ugrožene ljudskosti. Nije se, međutim, opredelio za rekonstrukciju nekih konkretnih istprijskih događaja nego za rekonstrukciju duha vremena, ili još preciznije, arome tadašnjeg svakodnevlja. Tornjevi Boa-Morija su strip svesno suženih pripovedačkih zadataka, barem onih konvencionalno pripovedačkih. Za razliku od prethodnih, dijalozima opterećenih, serijala, Herman se ovde primarno oslanja na pripovedanje samom slikom. Posredstvom gestova, pokreta, izraza lica, montažom, po svojoj vizuelnoj ekspresiji, vrlo “glasnih” prizora i izrazito uravnoteženom kompozicijom table Herman je stvorio bogato iznijansiranu pripovest velike ali prigušene motivacione snage.

Potrebno je još napomenuti da Herman u Tornjevima uspeva da se oslobodi “liderskog sindroma”, odnosno potpune (i pomalo zamorne) dominacije glavnog junaka u stripu. I u ovom pogledu Tornjevi predstavljaju najviši domet Hermanovog opusa. Niz bizarnih epizodnih likova smelo je stavljen u prvi plan. Jer, ko bolje izražava duh vremena od likova koji su potpuno uronjeni u njegov kontekst? A šta preostaje individualizovanjim likovima? Malo šta, do nemoć i rizik, upravo zato što nisu bez ostatka adaptirani na svoje vreme i predrasude tog vremena.


(“NIN”, Beograd, 2. novembar 1986)

sadržaj

4.

JUŽNJAČKA UTEHA No193.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

APSOLUTNIH STO (86): BREK
ŠPIJUNSKE IGRE (1)

Pigmax: Dobićeš sve što ti treba
Borise. Samo se čuvaj...

Brek: Ja se uvek čuvam. Ali to
nema veze. Doći će jednom i po
mene...

Svi crtači sa prostora bivše Jugoslavije sa kojima sam imao prilike i zadovoljstvo da razgovaram, uprkos mnogim sučeljenim mišljenjima, slažu se u jednom: Dobiti posao kod najvećeg Italijanskog izdavča, Bonelija, misija je nemoguća! Tamo je neizvodljivo ponuditi svoje radove, tamo se isključivo ulazi na njihov poziv. E pa Darko je Perović trenutno jedna od Bonelijevih crtačkih uzdanica i jedini Srbin koji crta za ovog izdavača, gde već nekoliko godina radi na jednom od najpopularnijih serijala vesternu sa natprirodnim elementima, Magico Vento, rame uz rame sa Milacom, Parlovim, Frisenadom, Barbatijem, Ramelom, Ortizom... Sem toga, Perović je veoma je poznato ime i u Španiji, gde je sa svojim venčanim kumom i scenristom legendarnog Torpeda, Sančezom Abulijem, realizovao niz brilijantnih strip minijatura... A ipak, njegovo ime velika većina ljubitelja stripa ovde vezuje za strip koji je u tri dela objavljen u Yu strip magazinu tokom 1986-87., da bi 1990. bio objavljen u formi albuma u ediciji Kondor. Radi se, naravno, o strip abumu Brek!

Naslovni junak Boris Brek, zdepasti tip sa naočarama za sunce i mesec, bivši je špijun nedefinisane budućnosti koji dane provodi uživajući u onome što beletristika prošlosti ima da mu ponudi. No, zainteresovan da mu ponudi posao je i zagonetni sedokosi Mykotz, a ponude začinjene demonstracijom sile i struje propuštene kroz majmune se ne odbijaju, to je bar jasno. Brek stoga odlazi u Istočni Marinopolis gde od od čoveka zvanog Libling treba u zamenu za novac da preuzme izvesni film. U razmeni Brek ostaje praznih ruku dok dvojac ubica bezuspešno pokušava da mu sve vitalne organe obogati olovom – sudbina kojoj mutni Libling ne uspeva da izmakne. Bez novca, filma i vatrenog naoružanja, a sa pripadnicima kontraobaveštajne i misterioznim privatnicima za vratom, Brek odlazi kod starog antikvara Pigmaxa rešen da preživi trenutna dešavanja. Zola Haberg, senzualna špijunka i stara Brekova poznanica, koja trenutno radi za Brekove protivnike pronalazi ga u njegovom skrovištu, bez svog znanja dovodeći progonitelje do njega. U okršaju koji potom usledi Zola staje na Brekovu stranu i pomaže mu u likvidaciji svojih doskorašnjih kolega, kao i njihovog vođe, čoveka s kojim je izgleda bila u intimnoj vezi. Brekov pokušaj prelaska granice završava se neuspehom, i on dospeva u zatvor gde se odupire pokušajima vrbovanja, sve dok u pogodbu ne bude uključena Zola Haberg, koju nakon popalog ubeđivanja zajedničkog poznanika Gustava Maldena da spase Breka iz zatvora uz puno znoja i krvi hapse ljudi komesara Burbona. Naš agent naizgled pristaje da zbog Zole upadne u izvesnu ambasadu i donese izvesne šifre – samo da bi bez njih izašao, surovo likvidirao dvojicu Burbonovih ljudi i pristupio bezobzirnom ucenjivanju istog. Mali tet a tet između Burbona i Breka završava se sa par hitaca iz Brekovog pistolja i njegovim bekstvom, a paralelno s tim svedoci smo precizne i zlokobne operacije ubacivanja sonde u Zolinu glavu.

Razmišljajući o tome kako da oslobodi Zolu kojoj duguje život Brek se zapućuje kod Pigmaxa u nabavku stvarčica koje bi mu mogle ustrebati, ni ne sluteći da će tamo sresti iz daljine kontrolisanu Zolu koja će žestoko raspaliti iz pištolja po njemu i svima koji se između njih dvoje nađu. U velikom finalu albuma Brek će okrvavljenih ruku i sa nekoliko metaka u telu teturavo odmicati avenijom po kojoj tuče kiša dok ga Zola prati u stopu, metodično i ukočeno sve vreme pucajući na njega. Brek poslednjim atomom snage spašava svog ženskog dželata ubivši policajca koji joj je pretio, i svi se ruše u kaljugu i krv, beživotne lutke kojima su konci upravo potsečeni...

(Nastaviće se)

sadržaj

5.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (252)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

ŠTO JE DOBAR CRTEŽ?

Jedna draga uspomena: CRŠ prije koju godinu i zajednički ručak petnaestorice prisutnih - fanovi, izdavač i pol, te ja. Sjedim preko puta fanu staroga kova pa pričamo koješta dok se kroketi hlade do temperature na kojoj ih se da jesti. Dospijemo, neizbježno, do Zagora i ja kažem, po istini, otprilike:

"Ali, Ferri baš i nije neki crtač."

I onda gledam, zabavljen nenadanim rezultatom, kako u glavi mog sugovornika počinju preskakati zupčanici. Kako u svoje poimanje svijeta bezuspješno pokušava uklopiti rečenicu koja istodobno sadrži "Ferri" i "nije neki crtač". "K-kako," uspijeva konačno formulirati odgovor, "Kako to misliš?"

Pa, jednostavno. Ferri zna zanat, tim se zanatom utisnuo kao pojam vrhunca strip umjetnosti u desetke tisuća umova, ali on... nije neki crtač.

Bespredmetna je to rasprava – Ferri je Ferri je Ferri, a ti, Macane, ne serri – i ne bih je ni poticao da me beskrajno ne zabavlja to lice iza kojeg zamašnjaci sijevaju u prazno (zao sam, znam); ali i zato što je pitanje dobrog crteža jedno od onih oko kojeg se čitatelji i profesionalni crtači vjerojatno nikad neće složiti.

Onaj tko se crtanjem bavi kao profesijom promatra crtež u sklopu nekog ideala kojeg si je postavio. Taj ideal nije kod svakoga isti (netko može težiti stilizaciji, crtežu koji nestaje iza pripovijedanja, drugi pak hiperrealizmu), a ni kod pojedinca nije uvijek stalan (ako jest, takva stagnacija duha vodi i stagnaciji rezultata), ali uvijek svodi procjenu tuđeg rada na dva pitanja: a) je li zanatski dobar? i b) koliko mi je zanimljiv na putu kojim se krećem?

Čitalačka je procjena u biti ista, samo obrnuta. Kreće od b) sviđa li mi se? te se nastavlja s laički preoblikovanim a) zašto mi se sviđa? I u najvećem broju slučajeva (po mojoj neslužbenoj anketi) odgovor se a) svodi na jedno: trud. Laik kod crtača ponajprije želi vidjeti da je ovaj crkao kako bi čitatelja zabavio, da su oči otvorene zadnjoj figuri u trećemu planu, a i neka se na zgradi vidi da je od opeka. Kao što je Stan Sakai jednom rekao: "Mnogi fanovi žale za mojim ranim radovima, koji su nacrtani slabije, ali je bilo više crtica."

Više crtica ili ideal? Morat ću o tome bar još idući put pisati.


***
Idealni stripovi s više ili manje crtica:
http://www.stripovi.com/mistermacak.asp
http://www.zmcomics.co.yu/sergej i
http://www.stripovi.com/martinamjesec.asp

sadržaj

6.

ŠTAMPA

štampa

Zoran Đukanović, Radenka Ikonić i Dušan Banjanin su obezbedili sledeće priloge:

DRUGOLIGAŠI U TAJICAMA, S PLAŠTEVIMA

Svi najrazvikaniji junaci superherojskog stripa već su preneseni i na filmsko platno te se za sljedeću rundu akcije, dok ne dođe vrijeme za nove nastavke uspješnica, Hollywood mora okretati sve opskurnijim borcima protiv zla.

Dakle... Superman i Batman su odavno prošetali ekranima, o njima se snimaju takoreći remakeovi, a iz Marvelove 'ergele' dobili smo "Spider-Mana", "X-Mene", "Hulka", "Punishera", "Daredevila" i "Fantastičnu četvorku" (koja je trenutno u postprodukciji), dobili smo i spin-offove poput Catwoman i Elektre; čak su i neovisni stripaši više-manje dostojno reprezentirani na filmu ("Spawn", "Hellboy"...). Stoga, došlo je vrijeme za kopanje po požutjelim izdanjima Marvela i DC-ja ne bi li se našao još neki junak čijih se mnogo akcijskih figurica može prodati dvosatnim reklamnim spotom u kinima.

A evo što je na redu...

Ghost Rider: priča o bivšem kaskaderu koji jaše motor, a glava mu je goruća gola lubanja, omiljeni je strip Nicolasa Cagea, koji je navodno i potpisao za glavnu ulogu Johnnyja Blazea. Snimanje počinje u svibnju ove godine, kaže scenarist i redatelj Mark Steven Johnson.

Iron Man: jedan od rijetkih Marvelovih likova koji nema nikakvih supermoći - ovisi o željeznom odijelu opremljenom svim mogućim tehnološkim džidžama. U civilu je Tony Stark, milijunaš, genijalni inženjer i teški alkoholičar. Film bi trebao režirati Nick Cassavetes. Nicholas Cage je bio zainteresiran, ali draži mu je ipak Ghost Rider, navodno je taj lik bio privlačan i Tomu Cruiseu, a prema zadnjim tračevima ni Leo Di Caprio nije ravnodušan...

Sub-Mariner: ovaj još predratni lik (debitirao 1939.) podvodna je verzija Mistera Spocka iz "Star Drecka" - šiljate uši, ali i zelena koža. On je princ Namor od Atlantide, čuvar oceana i pravi eko-ratnik. S takvim morskim pedigreom, nije ni čudo da je privukao pažnju Jamesa Camerona, koji od svog debija "Barakude 2" preko "Bezdana" do onog filma u kojem brod potone uporno gura slanu vodu u barem svaki drugi svoj projekt. Cameron bi trebao režirati u produkciji Davida Selfa, koji je i scenarist, ali nikakav glumački izbor još nije isplivao da napuni oskudne kupaće gaće tog Podmorca.

A ovo spominjanje tajica i plašteva ne bi bilo kompletno bez remek-djela tandema Moore-Gibbons, kultnih Watchmena koji su za žanr superheroja ista onakva brutalna dekonstrukcija kakva je "Unforgiven" bio za vestern. Nakon što se dugo govorilo o Darrenu Aronofskom, režije se konačno službeno prihvatio Paul Greengrass i trenutno se traže glumci za likove Rorshacha, dr. Manhattana i inih; za Ozymandiasa je, kao što smo vas već izvijestili, silno zainteresiran Jude Law.

Naravno, već je snimljen i "Constantine" s Keanuom Reevesom, na popisu su i Wonder Woman (za koju se ozbiljno spominjala Sandra Bullock), Flash (ne Gordon, nego onaj brzi, 'Munja'), Silver Surfer tj. Srebrni Letač (Vin Diesel ofarban u metalik? Joj!), a cijelu ekipu "Osvetnika", od Thora do Kapetana Amerike, da i ne spominjemo. Kako je krenulo, svi će oni kad-tad doći na red...

M.F.

Podsjetnik za mlađe čitatelje: kad su 'Osvetnici' ranih sedamdesetih bili objavljivani u bivšoj SFRJ, iz političkih razloga Kapetan Amerika bio je prekršten u 'Tigra'. Eh, kakva vremena...


Objavljeno: Klik online, 19.01.2005.godine

VIN DIESEL NIJE UBIO BRUCE WILLISA – Deveta umetnost 21. veka

SLOBODAN ILI STRIP

Holivud je zaista mrtav. A posle jedanaestog septembra, i dokrajčen. Ipak, poput ljudske, i filmska materija je neuništiva. Preživljava. Zato je film sišao sa platna, i postao strip

Piše: Aleksandar Radivojević

Otkako je Clintonova liberal-demokratska administracija proglasila fašističku diktaturu političke korektnosti nad popkulturnom holivudskom nacijom, i otkako je samozvana zagovornica slobode, a supruga tadašnjeg potpredsednika, Tipper Gore, izdejstvovala nalepnice roditeljske kontrole (parental advisory) za markiranje muzičkih diskova, industrija zabave se javno pretvorila u industriju kontrole zabave. Glavnina plemenitih kulturnih tekovina Zapada, u procvatu tokom predivno razuzdanih Reganovih osamdesetih, deformisala se u karikaturu sopstvene senke.

Kako je u centru mitosa Amerikane oduvek stajala herojska individua u večnom kontrastu sa svom ostalom bezličnom bagrom, nova vlast ju je svesno lišila svih sloboda zarad respekta prema šljamu koji je okružuje i time potpisala smrtnu presudu čitavoj američkoj kulturi. Tako je Schwarzenegger počeo da snima komedije, Eastwood je dobio Oskara za režiju, a Brendon Lee je poginuo. Nekad cinična herojska ruina Bruce Willisa u zaboravljenom remek-delu Poslednji skaut (1991) Tonyija Scotta je na lagani šamar odgovarala: “Takni me još jednom, i ubiću te.” Pošto ga je ološ ipak taknuo, Willis je odgovorio lakim udarcem u glavu od koga je nesrećnoj bitangi mozak pojurio na nos.

Danas, patetični samoproklamovani akcioni heroj sutrašnjice, Vin Diesel, u amaterskoj ujdurmi zvanoj XXX (Rob Cohen, 2002), na pljuvanje i šutiranje odgovara mlakim “takni me još jednom i prebiću te”. I pošto ipak biva taknut, Diesela od ostvarenja svoje smešne pretnje spasava niz loše insceniranih eksplozija, a umesto smrti, plaćeničkoj fukari sledi prevaspitavanje i edukacija.

Holivud je zaista mrtav. A posle jedanaestog septembra, i dokrajčen. Ipak, poput ljudske, i filmska materija je neuništiva. Preživljava.

Zato je film sišao sa platna, i postao strip.

Paralelno sa propašću filma, američki strip se pretvorio u transmedijalni raj, kvalitativni epicentar popkulturnog sveta današnjice. Van inkvizitorskih radara, Goreovih urgencija za povećanje broja crnih karaktera u filmovima, ili zastrašujućeg Libermenovog mahanja Biblijom i kažiprstom da će očistiti holivudsku Sodomu & Gomoru, strip je nastavio da se razvija baš od one tačke na kojoj je film zaustavljen.


Rađanje

Sve je počelo kad je vodeći strip mogul DC Comics, podstaknut uspehom fentezi serijala Sandman Neila Gaimana, kreirao ogranak Vertigo, usmeren ka punoletnoj publici. Potencijalni filmski scenaristi, dramski pisci i serijske ubice su, potom, za ispoljavanje svojih divljih talenata, umesto filma, literature ili zločina odabrali strip-grafičku novelu, novu oazu kreativne slobode. Svi redom ponikli iz rasutog semena dvojice najvećih guru-genija - koji su dvojnim razbijanjem superherojskog mitosa ponovno stvorili medij - “tvrdokuvanog” Franka Millera (seminalni epitaf i novo rođenje Betmena Povratak tamnog viteza, 1986) i “aristokratskog mistika i defetiste” Alana Moora (veličanstvena obdukcija nad superherojima Watchmen, 1985), novi autori kroz serijale koji slede iznova oblikuju umetnost prema svom nahođenju i trenutnoj erekciji. Krećemo.

Sandman - najizvikaniji, najnagrađivaniji, i najčitaniji Vertigo serijal danas poseduje više pionirski nego suštinski značaj. Glomazni, povremeno fascinantni gotik-pop ep o gospodaru snova Morfeusu i njegovoj porodici (Večna Čežnja, Očaj, Delirijum, Sudbina, Razaranje, Smrt) jeste poetsko igralište oživelih simbola. Oni se, u psihodeličnom maniru, bez ustezanja šetaju kroz istoriju, od pakla do suburbije, žonglirajući sa ustaljenim formama pripovedanja.

Gaiman svojim ponosno snobovskim stilom zatvara ovaj vankarakterni esej o umetnosti uopšte, kao pripovedač se poistovetivši sa svojim junakom - Snom, kreatorom sve fikcije. Sandman je najznačajniji kao sonda koja je probila dotad nepremostive zidove između stripa, fentezi filma, visokoprofilne literature i poezije, savršeno sklopljenim fiktivnim univerzumom dokazavši da granice ne bi smele da postoje. Gaiman je, pre svega, umešni kompilator svih postojećih mitova i legendi koji, u postmodernističkom zanosu povremeno zaboravlja na naraciju, plutajući u svemiru koji je kreirao. Donekle unižen samo lošijom crtačkom ekipom, Sandman je i putokaz fentezi senzibiliteta za odrasle, koji će film verovatno usvojiti tek za nekih petnaestak godina.


Hellblazer (Pakleni Sejač)

John Constantin je, bez sumnje, jedan od najkompleksnijih, najzadivljujućih, najbizarnijih i najvećih likova koje su svetski film i literatura ikada proizveli. Kreiran od strane mecene Alana Moora, kao podrška umirućem serijalu Čudovište iz Močvare (Swamp Thing), ovaj urbani mag iz radničke klase je, zapravo, eksplozivni spoj Duška Dugouška, Prljavog Harryja i Sherlocka Holmesa. Constantin je ultimativni individualac i usamljenik, otelotvorenje odavno mrtvog pank stava, hodajuća oda mizantropiji, cinizmu i ničeanstvu.

Ovaj čovek je tri puta prodao dušu đavolu, motornom testerom isekao krila arhanđelu Gavrilu, ispišao se u usta najstarijem vampiru na Zemlji, žiletom isekao lice pedofilnom svešteniku i tri puta spasao svet od Apokalipse. I dok mu u žilama teče poludemonska krv, on još uvek obitava po prljavim ćumezima, u masnom barberi mantilu bez penija u džepu. Sigurno nešto najbolje što je horor žanr ikada video, Hellblazerov užas je užas iza ćoška, horor kome prisustvujete sedeći u kafiću, na putu do škole ili kancelarije. U njemu se bitke za spas čovečanstva odigravaju po uskim sokacima što zaudaraju na spermu i krek, poraz je neumitan, a pobeda uvek dvosekli mač. Tu je junak uvek samo jedan (Constantin), suprotstavljen brojnim, nadmoćnim snagama nakaznog autoriteta (Gospod Bog, Sotona, Buda ili Margaret Tačer, svejedno) koje suzbija psovkama, sarkazmom i prljavim magijskim trikovima. Kao najstariji Vertigo serijal (oko 180 epizoda), Hellblazer gotovo da nema pogrešan momenat, i predstavlja sve ono što bi filmski horor mogao i trebalo da bude, a još uvek se ne usuđuje. Kada bi scenaristi ovog serijala krenuli da rade na filmu, bez cenzorskog uplitanja, svet bi bio mnogo lepše mesto.

Spisak scenarista je tehnički “ko je ko” današnje strip produkcije: Garth Eniss (kasniji tvorac ubitačnog Preachera, stilski, vulgarni amalgam Wesa Cravena i Sergia Leonea), Waren Ellis (budući kreator sumanutog Transmetropolitena, čoveka čiji je sarkazam veći od života) i Brian Azzarello (autor nagrađivanog 100 Bulletsa, tvrdokuvani pesnik ološa iz prikolice, koji cepa dijaloge na minimum i pravi bukvalni film na papiru). Vlade padaju, trgovački centri se ruše, ali John Constantin opstaje.


Lucifer

Britanac Mike Carey, novi pisac Hellblazera i stožer retro prefinjenosti, u rangu Moora i Dilejna, angažovan je da održi Sandman mitos, pošto je Gaiman upokojio dotični serijal. Najharizmatičniji epizodista u Sandmanu - Lucifer, Sotona ili Mefisto tako dobija sopstveni serijal. Narativnije orijentisan od Gaiman, kao i skloniji bolesnijoj kombinatorici, Carey od Lucifera stvara najveću apologiju lučonoši ikada viđenu, koja Sendmenov univerzum koristi samo kao odskočnu dasku za umerenije konstantinovske avanture najciničnijeg među palim anđelima. Rezultat je trenutno najprodavaniji Vertigo artikal.


100 Bullets

Agent Graves je demonska džinhekmanovska figura koja iskrsava u životima raznih gubitnika nudeći im aktovku sa nepobitnim dokazima protiv osobe koja im je uništila život i sto neregistrovanih metaka za osvetu bez granica i kazne. Sve je to samo odblesak tajne organizacije zvane Trust (Poverenje) od trinaest porodica koje, zapravo, iz senke upravljaju Amerikom. Koja, opet, nije ništa drugo do tajanstveni eksperiment grupe euro-aristokrata. Scenarista Brian Azzarello (Hellblazer) ovde stvara najvrtoglaviju teoriju zavere posle Morisonovih Invisiblesa (biće reči i o tome), koja ostavlja naivne Chis Carterove Dosije X koloplete daleko iza sebe. Ovo je, pre svega, vrhunska tvrdokuvana proza, nadfilmski ispolirana od strane crtača Eduarda Rissa, što dodatno pokazuje koliko je novi američki kriminalistički film otišao do đavola. Zamislite susret Francuske veze i Dežurnih krivaca u paklu, i bićete blizu.


Transmetropoliten

U pitanju je najciničniji literarni divljak posle Ambrosea Bierca, Waren Ellis (Hellblazer), koji ovde kreira satirični futuristički metropolis u kome se neotransvestiti kaleme sa vanzemaljcima iz čistog egzibicionizma. Transmetropoliten Siti je tek poligon za Ellisov alter ego, manijakalno ciničnog i patološki brutalnog neo-anti-hipi kolumnistu Spider Jerusalema, američku varijantu Petra Lukovića na 356 različitih sintetičkih droga. Ellisova satira je, naravno, prenaglašena Amerika, ali i realistička Srbija. Političke kampanje manipulantskog šljama u japi odelima i retardirajući TV brejnvošing kao da su prekopirani sa srpskih ekrana. Alanfordovske kreature izvanredno crtane od strane Daricka Robertsona jesu ovdašnji predsednički kandidati, bez friziranja. Žuč koju Spider obilato prosipa po svima jeste pravednički bes, a ne politički stav. Elis-Spider ne bira reči i postupke, tvoreći ludački fest znoja, krvi, pljuvačke i sperme koji civilizaciju srozava na tehnološki zamaskirani srednji vek, nema milosti i ne traži milost. Zamislite Sirote male hrčke koje u paklu režira John Waters, i bićete blizu. Transmetropolitan je srpski dnevni žurnal.


Preacher (Propovednik)

Strip Garth Ennis i Steve Dillon (Hellblazer, naravno) bez sumnje je, poput izgubljene biblijske legende, jedna od najvećih priča ikada ispričanih. Bog napušta Nebo i skriva se na Zemlji pošto njegovo nesuđeno kopile, moćni bestelesni entitet zvani Genesis beži iz svog zatvora i ulazi u teksaškog sveštenika Jesse Custera, koji se upravo odrekao Boga. Vođen Genesisom i sopstvenim gnevom, Custer, u pratnji svoje psiho-devojke i irskog vampira ispičuture, kreće u osvetnički pohod na Boga. Za petama su mu vaskrsnuti revolveraš sa Divljeg zapada koji radi za Nebo kao Anđeo Osvete, i čitav Gral, tajna organizacija koja je sačuvala Hristovu krv i seme i upravlja celom planetom.

Preacher je definitivni milenijumski mit, konačni vestern, horor i religiozno iskustvo u jednom. Ennis stilski jezik i slengoidni dijalozi spajaju psovačku inventivnost Tarantina sa drumskom poetičnošću Kerouaca i crnohumornom rafalnošću Palanika. Ali, pre svega, ovo je otelotvorenje pravog bioskopa - film koji ste oduvek želeli da gledate, mislili ste da već postoji, ali niste bili u pravu. Preacher je najveći nepostojeći film - iscrpljujuća melodrama koja tek čeka da bude snimljena. U njegovih šezdeset i šest brutalnih epizoda vašom krvlju je ispisana nova Pesma nad pesmama za dvadeset prvi vek.


The Invisibles (Nevidljivi)

Ako je Preacher izgubljeni, cenzurisani biblijski psalm, onda je The Invisibles Granta Morrisona čitava nova Biblija, alternativna religija za novi milenijum. Našu realnost kreiraju odvratna vandimenzionalna bića čiji je cilj potpuna dominacija nad ljudima putem opšteg ubistva mašte i kreativnosti. Nevidljivi su subverzivni art-teroristi, umetnici sa oružjem, koji pokušavaju da vrate civilizaciju u ljudske ruke. Većina ljudi su agenti kontrole, ljigavi pioni koji rade na gušenju apstrakcije zarad uniformnosti. Kvalitetan koliko jeste, Matriks Vahovskih je tek besramni plagijat Morrisonovih ideja, poput Kebine verzije Paint it black The Rolling Stonesa. Nevidljivi su eksplozivno napisan priručnik za revoluciju, neverovatan psihodelični amalgam Berouza, Cliva Barkera i Markiza de Sada u imaginarnoj režiji Davida Kronenberga. Nevidljivi su spomenik umetnosti uopšte, dokaz da jedini put spasa ljudske civilizacije leži u bekstvu od nje same. To je, ujedno, i lekcija koju film mora naučiti da bi preživeo trenutni juriš agenata kontrole. Zaboravite film, i pustite da vas vrtoglavica (vertigo) obuzme.


Objavljeno: www.popboks.com, januar 2005.godine

AMERIČKA FILMSKA VERZIJA STRIPA KREĆE IZ SARAJEVA

Izvršni producent serije je Ervin Rustemagić, Bosanac, šef SAF-a Luke Perry i Malcolm-Jamal Warner u glavnim ulogama. Urušeni toranj iznad Malcolmovog ramena je neboder nekadašnjeg „Oslobođenja", a danas zgrada „Avaza…"

JEREMIAH

Na FTV-u je počelo emitiranje prve dvije sezone serije „JEREMIAH," koju možete pratiti od ponedeljka do četvrtka u okviru treće smjene. „JEREMIAH" ulazi u historiju kao prvi evropski strip prema kojem je snimljena amrička igrana serija, a koja je prodata u više od tri stotine zemalja širom svijeta. „JEREMIAH", televizijska serija u produkciji poznatoj MGM-a, nastala je prema SAF-ovoj (STRIP ART FEATURES) strip-seriji „JEREMIAH", čiji je idejni tvorac i jedan od autora stripa Hermann Huppen. Nakon nekoliko miliona prodatih primjeraka i pojavljivanja u 24 zemlje svijeta, svi albumi „JEREMIAHA" se još štampaju.

Bitno je napomenuti da je izvršni producent ove serije Ervin Rustemagić, Bosanac, koji je ujedno i šef SAF-a. U središtu radnje ove serije koja se odvija u budućnosti je Jeremiah, koji je prisiljen uhvatiti se u koštac sa svijetom oko sebe. Prije petnaest godina smrtonosna epidemija, poznata kao „Velika smrt", pokosila je sve odrasle osobe ,uništivši čitavu jednu generaciju, a preživjela su samo djeca. Danas su ta djeca odrasla i, kao i Jeremiah, nastoje preživjeti u postapokaliptičnom svijetu. U toku potrage za mitskim gradom po imenu Valhalla, Jeremiah sreće Kurdyja. Iako je po prirodi samotnjak, Jeremiah shvata da bi mu partnerstvo s Kurdyjem moglo koristiti. Njih dvojica na svom putu nailaze na suprotstavljene društvene skupine, koje međusobno ratuju, i mlade ljude koji moraju donositi teške odluke bez mudrosti prijašnjih generacija. Jeremiah i Kurdy pronalaze „Thunder Montain„ podzemno vladino atomsko sklonište u kojem živi dvije hiljade ljudi skrivenih od vanjskog svijeta. Njihov vođa, karizmatični idealist Marcus Alewander, brzo sklapa savez s Kurdyjem i Jeremiahom, koji pristaju pomoći mu da sazna vraća li se „Velika Smrt" ili ne.

Uz Lukea Perryja i Malcoma Jamala Warnera u glavnim ulogama, u ostalim epizodama serije pojavljuju se i mnogi poznati holivudski glumci: Jason Priestley (Beverly Hills 900210, Tombstone), Jake Busey (Home Fries, The Frighteners), Kim Hawthorne (Dark Angel, Andromeda), Michael Roojer (JFK, Skupljač kostiju). Iako je ovo prva televizijska adaptacija SAF-ove strip-serije „Jeremiah", treba naglasiti da je „Jeremiah" bio inspiracija Georgeu Milleru za njegov film „Pobješnjeli Max". Službeni plakat TV-serije „Jeremiah" koji je preplavio Ameriku i tamošnje medije, u pozadini prikazuje ruševine sarajevskog naselja u kojem je bio smješten SAF-ov studio. Urušeni toranj iznad Malcolmovog ramena je neboder bivše izdavačke i novinske kuće „Oslobođenje", koja je sedamdesetih i osamdesetih godina izdavala i štampala reviju „Strip Art", u kojoj je „Jeremiah" premijerno objavljen. Luke i Malcolm (Jeremiah i Kurdy) simbolično izlaze iz ruševina Strip Art Featuresa, koji je sve do 1992. godine u Sarajevu producirao i iz Sarajeva distribuirao po cijelom svijetu strip „Jeremiah".


Objavljeno: SVIJET SAPUNICA, broj 33, BiH, januar 2005.godine

"MARVEL" MORA DA OBEŠTETI TVORCA SPAJDERMENA
Odlukom američkog federalnog suda kompanija "Marvel" mora da plati tvorcu strip lika Spajdermen 10 posto od profita koji su ostvarili "Spajdermen" filmovi. Sten Li, tvorac lika popularnog superheroja, dobiće tako svoj deo od prihoda ostvarivanih od novembra 1998, i to ne samo od filmova već i televizijskih serija i igračaka pravljenih na osvnou likova iz filma. Strip izdvača "Marvel" najavio je da će podneti žalbu na ovakvu odluku suda.

V. T.


Objavljeno: Danas, Beograd, 21.01.2005.godine

sadržaj

7.

POZIVI NA SARADNJU

Mail

From: {art-messenger} <e-art@kulturserver-nrw.de>
Subject: Tsunami - call for submissions


Tsunami - call for submissions
1st deadline 31 March 2005.

The current Asian tsunami disaster made it again evident: the human being cannot control the destructive powers of nature.

A Virtual Memorial
www.a-virtual-memorial.org
and [R][R][F]2005---XP
www.newmediafest.org/rrf2005
initiate on occasion of this disaster and in solidarity with all affected people in this human tragedy a net based art project environment, entitled: Tsunami.

The title: "Tsunami" does thematically not only refer to this or similiar disasters in Present or Past, but beyond that "Tsunami" is primarily also understood as a symbol for the Inevitable, the Immutable, for Powers of Nature, Powers of Destiny which cannot be controlled by the human being, situations of helplessness the human being is irrevocably at the mercy of. Has he any chance to escape or take influence?

Nearly everybody whereever he may live has made experiences of that kind in one or the other way already.

Artists around the globe are invited to reflect these traumatic conditions of human life and submit art works, documents, texts or any other material connected the thematical context which can be submitted as digital file.

"Tsunami" -
this collaborative project will be published and featured on
www.a-virtual-memorial.org
and
www.newmediafest.org/rrf2005
simultaneously and will take part in all coming physical events of [R][R][F]2005--->XP, global networking project by Agricola de Cologne.

Following file typs are accepted:
HTML including Javascript and Dhtml
Text: .txt, .rtf, plain email
Image: .jpg,.gif., png
sound: .mpg3
movie: .mov, .avi, wmv, .swf, .drc, .mpeg2

The submission can consist of different parts, works or documents but must not exceed 5MB. All serious contributions will be accepted.

1st deadline 31 March 2005, afterwards ongoing, but the project will be already launched on 1 February 2005 and from then on continuously updated.

Please use this form for submitting
1.Name, Email, URL
2.brief bio (not more than 50 words/English)
3.work(s) (number of entries, titles, year of origin, medium of original work, submitted media file types)
4. Short description for each submitted work (not more than 50 words/English)

Please send the submission as individual files attached to info@a-virtual-memorial.org subject: tsunami

A Virtual Memorial
www.a-virtual-memorial.org
and [R][R][F]2005--->XP
global networking project
www.newmediafest.org/rrf2005
are corporate members of [NewMediaArtProjectnetwork]:||cologne
www.nmartproject.net

contact: info@nmartproject.net

sadržaj

8.

PISMA ČITALACA

mail

From: Darko Macan <darko.macan@zg.htnet.hr>
Subject: Ispravak netoccnoga navoda

U tekstu o "Zekanovim hvalevrijednim pustolovinama" B. Trkulje objavljenom u prosslom broju SVesti, a prenessenom iz Vjesnika potkrale su se neke gresske, nastale najvjerojatnije zbog ustaljene povrssnosti nasse sedme sile. S obzirom da mozzda postoje dva ili tri ccitatelja kojima je do toccnog podatka stalo, recimo ssto smo krenuli:

- Lewis Trondheim nema 45 vech 40 godina

- pricca "SSetnja", objavljena u trechem broju Q-a, nije dio "Patagonijskih mrkvi" (koje su inacce missung krimicha i Dungeons & Dragons fantazije), vech je nezavisna kratka pricca nastala za zajedniccki, zabrinuti album "Noire est la Terre" nekolicine autora

- glavni junak "Hvalevrijednih pustolovina bez Zekana" nije maccak Riki; HPBZ su serija koja omuguchuje Trondheimu da okupi geg-stranice koje je radio za razliccite magazine (Inrockuptibles itd.) i na razliccite teme, tako da se njegov autoportret ccesto pojavljuje kao glavni lik

- maccak Riki, pak, u svom djeccackom izdanju glavni je junak stripa "Crabar de mammouth" koji che u dva nastavka biti objavljen u Q-STRIPU 7 i 8 (sedmica ovih dana izlazi na kioske)

Hvala na pazznji,

mcn

sadržaj

9.

LINKOVI

Strip Vesti

-1.000 brojeva Stripoteke: evo kako smo pokazali Brazilijancima
http://www.universohq.com/quadrinhos/2005/n19012005_02.cfm
Marko Ajdaric


-Prezentacija novog domaćeg strip serijala "Ekstra Gedža" čiji su autori saradnici Strip Vesti...
www.ekstragedza.tk

sadržaj

10.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od - do

. . .

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad