prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. ANGULEM NA RASKRSNICI - Aleksandar Manić
2. POST SCRIPTUM (34) - Zoran Đukanović
3. JUŽNJAČKA UTEHA No 195. - Marko Stojanović
4. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (254) - Darko Macan
5. ŠTAMPA - štampa
6. POZIVI NA SARADNJU - mail
   
7. PISMA ČITALACA - mail
8. LINKOVI - Strip Vesti
9. DATUMI - Strip Vesti

1.

ANGULEM NA RASKRSNICI

Aleksandar Manić

"Angulemski festival nagrađuje albume koji se dopadaju ljubiteljima stripa, ne praveći razliku između dobrog i popularnog albuma. Uvozni stripovi su precenjeni, a zaboravljeni su domaći autori i izdavači koji održavaju francusku scenu živom – kazao je poznati strip autor Joan Sfar na samom početku 32. angulemskog strip festivala održanog od 27. do 30 januara. Njegovim kritikama pridružili su se i manji francuski izdavači, dok su "globalizaciju" nagrada branili organizatori. "Naš izbor je nadahnut celokupnim izdavaštvom u Francuskoj i mi ocenjujemo dela, ne razmišljajući o njihovom poreklu – uzvratio je Žan-Mark Tevne, direktor Festivala – istovremeno, naša misija je da zadovoljimo publiku, okupimo što veći broj profesionalaca i da budemo međunarodna platforma, otvorena ka svetu."

Tokom četiri dana festivala više od šest hiljada stripera nisu samo potpisivali svoje albume, nego su održali predavanja, okrugle stolove, druženja i koncerte. Dve stotine hiljada posetilaca imalo je priliku da poseti desetak izložbi: Zep, Kler Vendling, Hugo Prat, Vinzor MekKej, Baja Patak, Blejk i Mortimer... Posebnu pažnju zaslužuje izložba malo poznatog kanadskog crtača Dejva Kupera u Hotelu Sen-Simon. Njegov opasan i preteći fantazmagorični svet, često dodiruje grotesku i satiru. Takođe, festival je posvetio čitav prostor japanskim mangama i korejanskim manhvama, vrlo popularnom žanru među mladim Francuzima. Naime, od 3.070 naslova objavljenih tokom prošle godine, 754 su iz pera i četkice azijskih majstora. Pred kraj Festivala, ovogodišnja Velika nagrada Angulema dodeljena je Žoržu Volinskom, crtaču i scenaristi, tako da će on biti predsednik žirija naredne godine. "Amerikanci ne izdaju albume, Italijani su odavno prekinuli, a za njima Šveđani i Nemci – kazao je Volinski, nekadašnji urednik legendarnog nedeljnika "Čarli" – francuska strip scena je jedinstvena i zato trebamo da iskoristimo ovaj trenutak "

Prošlogodišnji festival obratio se mlađoj publici, dok je ovogodišnji ukazao na novo opredeljenje organizatora da se kreće ka komercijalnijem stripu svetske produkcije. I ove godine, kao i svake prethodne, nagrađeni stripovi izazvali su polemike. Međutim, neophodno je reći da su oni često smeli, zanimljivi i inovativni. Istovremeno, oni dobro odražavaju stanje na francusko-belgijskoj strip sceni u stvaralačkom i izdavačkom pogledu. "Angulemski festival je godišnji sastanak prepun mana i njime nikad niko nije zadovoljan. Ipak, uvek se svi dobro zabavimo – zaključio je Joan Sfar.

sadržaj

2.

POST SCRIPTUM (34)

Zoran Đukanović

KRITIČARSKI BEDEKER - NESPORNI CISKO

(Cisko Kid, biblioteka “Nostalgija”, “Dečje novine”, Gornji Milanovac, 1986)

Malo je čitalaca upoznato sa činjenicom da je Cisko Kid jedan od najpoznatijih, “večitih” vesterna, kreiran u periodu od svega osamnaest godina. U svetu stripa mnogi serijali, pogotovo oni agencijski znaju da traju i više od pola veka. Najveća agencija novinskih stripova King Features Syndicate angažovala je 1951. godine argentinskog crtača Hozea Luisa Salinasa (1908-1985) da po scenarijima Roda Rida oživi u stripu motiv preuzet iz O’Henrijeve priče Put kabalera. Godina 1968, sasvim slučajno ona koja je kasnije postala metafora poricanja establišmenta, označila je i kraj za proizvodnju ovog stripa.

Cisko Kid tipičan je dnevni strip rađen u kaiševima. Radnja mu je locirana na teritoriji Nju Meksika krajem prošlog veka. Po senzibilitetu Cisko je staromodan vestern, što možda pre treba smatrati opredeljenjem nego manom. King Features dobro je znao koga angažuje kao crtača za ovaj serijal. Salinas je crtački izvanredno vešt autor. Pre Ciska Kida pokazao je svoje umeće u nizu strip-adaptacija poznatih avanturističkih romana. Salinas je spadao u brze crtače što se pokazalo bitnim u gotovo dve decenije rada na dnevnim kaiševima Ciska Kida. Otud je ovaj strip jedan od retkih na kome se ne može primetiti povremeni pad crtačkog kvaliteta.

Upravo crtačka veština i doslednost Salinasova pokazala se međutim, kao dvosekli mač za sudbinu ovog serijala. Crtačko bogatstvo Ciska Kida koje se nikada nije menjalo, postalo je konvencionalnost. Cisko je bio i ostao strip bez iznenađenja. Salinas je znao sve osim da bude različit. Nije u dovoljnoj meri posedovao moć apstrakcije koja je nužna da bi se pojedini momenti u naraciji mogli akcentovati.

A šta je sa samim Ciskom? On je isuviše nesporan junak. To kićeno momče, struka stegnuta kao u devojke, obučeno je u uvek istu vezenu košulju. Nenaklonjeni čitalac bi ga pre nazvao Narcisko. Neumoran je u borbi da se dopadne ženama, a i protiv desperadosa.

Ako se Cisko Kid zasniva na arhaično pojednostavljenoj karakterizaciji, ako je tragedija Ciskove pozitivnosti osrednjost - ipak postoji jedan sloj ovog stripa koji nije bilo sputan konvencionalnostima. Najslobodnije crtani u Cisku Kidu su rasni pastuvi koji se kreću prostranstvima Zapada. Stoga, Cisko Kid zaslužuje jedno pažljivo čitanje “od sedla naniže”. Upravo tu, na izgled na margini, izbija sva snaga akcionosti Salinasovog crteža.


(“NIN”, Beograd, 14. decembar 1986)

sadržaj

3.

JUŽNJAČKA UTEHA No195.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

APSOLUTNIH STO (86):
BREK ŠPIJUNSKE IGRE (3)


Brek: Samo ti pričaj, policijski
štakore, potpuno te razumem. I
ja bih voleo da znam odgovore
na pitanja koja me interesuju...
Karusel vrti svoj poslednji krug...

Brek je skica.

Brek je crtačka skica, prepun nedovršenosti, do kraja (namerno?) neizvedenih fizionomija, debelim, masnim potezima četkicom rešenog drugog i trećeg plana prilikom predstavljanja ljudi, ali i futurustičke arhitekture te raznoraznih svetlosnih efekata kojima strip obiluje. Crno-beli odnosi na kojima Perović u velikoj meri gradi svoj prepoznatljiv stil izgledaju robusno i grubo (posebno zato što Perović rado koristi maglovitu oblast polusenke da bi prikazao različite stepene nedostatka svetlosti), ali su sasvim primerni vrsti priče koju ilustruju, polumračnom svetu špijunskih intriga gde senke predmeta ne govore ništa zasigurno o samim predmetima koje ih bacaju. Moglo bi se tvrditi da upravo ove karakteristike Perovićevog crteža koje odgovaraju odlikama skice daju efektnost i prepoznatljivost njegovom stilu (potpomognute brzom, smelom i prevashodno kinomatografskom montažom kadrova), jer instiktivno (ali bez obzira na to veoma uspešno) pronalazi prepoznatljiv crtački stil koji se koristi svojim očiglednim nesavršenostima kako bi pridobio čitaoca za sebe i većma ga angažovao prilikom čitanja stripa.

Brek je skica.

Scenaristički, to je još očiglednije nego crtački – album počinje In Medias Res, i priča u koju se album direktno uključuje je već uveliko u toku. Sebi svojstvenom kreativnom drskošću, Perović ne gubi ni jedini jedini kadar da odgovori konvencijama koje zahtevaju od pripovedača da čitaocu da makar naznaku dešavanja u koju se uvodi, već ga baca u furiozan početak svog albuma. Niti nam je objašnjeno ko je Boris Brek (osim natuknice da je agent), niti ko je njegov poslodavac Mykotz, kao ni kakvi su njihovi prethodni odnosi. Prvih dvadeset strana albuma vrte se oko izvesnog filma o kome nam Perović ne kaže ništa sem toga da ga svi žele, i kad mu to odgovara zanemaruje ga u potpunosti – da bi drugih dvadeset strana vezao za izvestan disk sa šiframa iz izvesne ambasada na kome takođe nemamo pojma šta se nalazi, sem da je važan velikom broju ljudi! Sasvim je očigledno da su pomenuti objekti za kojima žudi špijunski svet tek izgovor za avanturu, mcguffini koji služe da priču pokrenu sa mrtve tačke i održe je u kretanju. Uopšte je prilično očigledno da se ova priča vrti oko likova, te da je sve ostalo sekundarno – a likovi koji su osa ove rotacije jesu Boris Brek i Zola Haberg. Svi ostali (Mzkotz, Pigmax, Malden, Burbon) dati tek u naznakama, kao i njihov odnos sa tandemom glavnih protaganosti, kad je primoran, Perović na svetlo dana izvači mutne zajedničke avanture (tipa čuvene, naravno nikada objašnjene afere Špijun-Pik, koja volšebno povezuje mnoge likove). Ako ste očekivali da je nasuprot tome sam odnos između glavnih junaka dat jasno i nedvosmisleno, grdno se varate pošto je i on, poput ostatka albuma tek u obrisima, širokim i nepreciznim potezima - ti su obrisi s druge strane nedvojbeno protkani jakim iako ne sasvim jasnim emocijama privrženosti i ljubavi.

Brek je studija čekanja, proučavanje pauza između kadrova i između poteza, svedočanstvo tome kako je za pričanje priče ono što se prećuti makar isto onoliko bitno koliko i ono što se kaže.

sadržaj

4.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (254)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

RIJEKA TEČE NIZVODNO

Koja spoznaja o životu i svijetu već u samom naslovu, a? Zaista se ove Kartice isplati čitati...

Nego, strip. Zadnjih sam mjeseci kod sebe primijetio simptome bolesti od koje sam vjerovao da neću nikad oboljeti: ne mogu više čitati svako sranje. Do jučer mi je bilo dovoljno da je riječ o stripu kojeg ne znam, pa da ga progutam. Danas izmišljam razloge da se natjeram pročitati kup Nathana Nevera ("Mogao bih napisati tekst za Kvadrat.") ili tucet zaprženih sveski ("Istražujem tržište."), a dogodi mi se sve češće i da - grc! - strip kojeg započnem ne dočitam do kraja.

Zasitio sam se, izgleda. Zasitio sam se vječno istih rečenica, predvidljivih iznenađenja, varijacija na temu i pitanja na koje me odgovori više ne zanimaju.

Strip je vječno mlad - pisao sam već o tome - jer ga opslužuju stalno nove generacije sa stalno starim pričama, namijenjenim publici što ionako želi utjehu istoga umjesto izazova novoga. Pa je normalno da čitatelj kojeg više ne zanima kako je princ ubio gada, spasio svijet i povalio princezu - jer se i sam s godinama polako iz princa pretvara u gada, a princeze mu više ne namiguju - normalno je da taj čitatelj u stripu ne pronalazi mnogo lektire za sebe. Prošla voda taj most.

Iznimki, dakako, ima - ali danas bih riječ i pol rekao o stripu koji je i među takvim iznimkama iznimka, kojeg ne hvalim jer je univerzalno remek-djelo već zato što mi daje nadu da se i pod stare dane može biti blesav: o Docteuru Mystéreu dobrog, starog strica Alfiea Castellia.

Castelli je u životu pisao i gluposti i serije do kojih mu je bilo stalo, a s Docteurom se, čini mi se, pod stare dane podsjetio zašto je zavolio strip i druga pustolovna štiva u kojima je sve moguće dok su likovi jasno izrezani, dok čuda slijede jedno drugo, a akcija uvijek trijumfira nad logikom. U dva dosad objavljena albuma on citira što se sjeti, klanja se svemu što se divi i potpuno se odriče potrebe da bude pametan i bitan. Pomalo kao Moore u The League of Extraordinary Gentlemen, Castelli zna što zna, zna što voli i ponovo se sjetio kako je divno raditi stripove bez zadnje namjere, samo zato što su nam dragi.

Ako ikad doplovim u te vode, ničemu se boljem ne usudim nadati.


***
Rađeni jer ih volimo, ali ipak se malo prave važni, nadaju se da su bitni:
www.stripovi.com/mistermacak.asp
www.zmcomics.co.yu/sergej i
www.stripovi.com/martinamjesec.asp
A novi, sedmi, Q je na rvackim kioscima i u vašim omiljenim knjižarama (More Comics, Alan Ford, Buch). Po jednoglasnoj ocjeni našeg jednoznamenkastog čitateljstva riječ je o naboljem broju najboljeg magazina svih vremena. Ne časite ni časa, daklem!

sadržaj

5.

ŠTAMPA

štampa

Zoran Đukanović i Dušan Banjanin su obezbedili sledeće priloge:

JUBILEJ STRIPOTEKE - Prvih 1.000 brojeva

MILENIJUM STRIPA

Stripoteka ponovo radi: zabavlja i uči. Koliko bude zainteresovanih, toliko će opstajati i napredovati. Ako ima onih koji je nisu nikad kupili ili, još gore, čitali, neka požure. Biće ih sramota jednog dana. Kad Stripoteka bude slavila dvehiljaditi broj...

Stripoteka je izdala svoj hiljaditi broj. Jubilej vredan poštovanja za bilo koga. A kad je reč o strip-reviji, onda to prelazi granice respekta i postaje pitanje fenomena. Pri čemu, ako se uzmu u obzir mesto i vreme dešavanja, čak i ta formulacija postaje nedovoljno objašnjenje značaja i kvaliteta ovog jubileja. Impresivna činjenica za daleko normalnije prostore ovde kao i uvek neće impresionirati nikog osim onih koji su je svojom ljubavlju prema stripu omogućili. Da li oni stoje iza autorstva/izdavanja ili kupovine/čitanja Stripoteke nije najvažnije. Reč je o istim ljudima - ljubiteljima stripa.

A kada bolujete od tog virusa, svaka rasprava je gubljenje vremena.

Čitate ili ne, volite ili ne!

Leto '69.

Pojavivši se prvi put maja 1969. godine kao mesečno izdanje novosadske nedeljne strip-revije Panorama (prvi broj sa stripom Umpah-pah tandema Gošini - Uderco), Stripoteka – jugoslovenska strip revija je uskoro, sa sve većim tiražom i ugledom, nadrasla matični magazin. Bazirajući se u početku na stripovima belgijsko-francuske škole (Talični Tom, Asteriks...) i nudeći ih u tada za naše podneblje novom konceptu objavljivanja kompletnih epizoda, Stripoteka uskoro počinje da širi dijapazon objavljenih stripova.

Stripoteka je svoj koncept profilisala kombinujući klasike poput Princa Valijanta, Riđobradog gusara, Modesti Blejz, Fleša Gordona, Ripa Kirbija, Stiva Kenjona, Džonija Hazarda sa komercijalnijim izdanjima kao što su Marvelovi Konan, Srebrni letač, Halk ili sa stripovima evropskih autora u rasponu od Hermana (Komanča, Bernard Prins) preko Žiroa (Poručnik Bluberi), Huga Prata (Korto Malteze, Pustinjske škorpije) i Franca (Jugurta, Lester Kokni) sve do Abulija/Barneta (Torpedo), Žijona/Foresta (Kosmički putnici) i Ribera/Godarda (Aster Blistok) i domaćih autora (Kordej, Kerac, Devlić).

Upečatljive naslovnice, jedan glavni, par kratkih pratećih i redovni humoristički stripovi (Redov Bili, Porodica Tarana, Crvenooki, te neka vrsta zaštitnog znaka revije - Hogar Strašni Dika Brauna) koncept je koji se manje-više održao do danas. Stripovi, autori i autorske škole, broj stranica, ritam izlaženja, teoretski prilozi, količina kolorisanih stranica su se menjali. No, nikad se nije promenila osnova koncepta koji bi se, u najširem mogućem značenju, mogao opisati kao zdrav mejnstrim. Bez totalne komercijalizacije i povlađivanja najširem ukusu, a isto tako bez skretanja u nametljivo poturanje andergraunda kao jedinog „pravog stripa“.

Zima '05.

Trideset šest godina kasnije Stripoteka je institucija iza koje stoji put ispunjen (da ne budemo patetični) kako ružama tako i trnjem. Problemi sa štampanjem, niskom kupovnom moći čitalaca, ratovima, inflacijama i deflacijama uzrokovali su manje ili veće pauze u izlaženju, a od 1991. do 1999. godine Stripoteka uopšte nije izlazila. To je vreme ispunjeno piratskim ili polulegalnim fanzinskim izdavaštvom koje nije mogla da zadovolji publiku u pravom smislu.

Očekivani povratak – jer upornost uredničke ekipe Svetozar Tomčić, Slavko Draginčić I Sibin Slavković nikad ne treba potcenjivati – desio se sasvim nenametljivo kao i početak.

Standardno pakovanje sa prepoznatljivim logom, kolorne korice (sjajni Branislav Kerac), crno-bela štampa, 48 pa 56 stranica, odličan izbor glavnih stripova. Stara, već poznatih imena: Torpedo, Jugurt, Ratnici sa Akabara, ali i nova: Largo Vinč, Torgal, Tugovanko za izgubljenim pustarama, Žig sudbine, Soda, Psi kiše...

Uz glavno izdanje ide i prateća produkcija strip albuma sa imenima koja su slavu kod domaće publike stekla baš u Stripoteci (Komanča, Bernard Prins, Kosmički putnici) plus fenomenalna osveženja kao što su Loizelov serijal Petar Pan, Hermanov Boa Mori, Van Hamova/Vansova XIII, Smoldrenov/Marinijev Džipsi ili radovi domaćih autora: tandema Goran Skrobonja/Dražen Kovačević Točak i Gerin Haudard Blejk.

Albumi se po niskim pretplatničkim cenama mogu nabaviti putem Kluba Stripoteke tako da je i finansijski problem koji je publiku najčešće odbijao od ovakvih izdanja rešen na zadovoljstvo obe strane.

Stripoteka ponovo radi: zabavlja i uči. Koliko bude zainteresovanih, toliko će opstajati i napredovati. Sudeći po brojevima objavljenim u propratnom tekstu Slavka Draginčića u slavljeničkom broju: 1.300 članova Kluba Stripoteke, 51 objavljenom albumu, sjajnim knjigama o stripu Do visina Olimpa Svetozara Tomića i Krejzi ket Džordža Harimana, redovnom izlasku legendarnog manga serijala Akira Katsuhiro Otoma (31 sveska od 40 postojećih), kompletiranom Princu Valiantu Harolda Fostera u albumskom izdanju, sve je jasnije da ćemo Stripoteku još dugo čitati.

Ako ima onih koji je nisu nikad kupili ili, još gore, čitali, neka požure. Biće ih sramota jednog dana. Kad Stripoteka bude slavila dvehiljaditi broj...

Branislav Predojević


Objavljeno: www.popboks.com, 26.01.2005.godine

MOJ UGAO: OKRUŽEN MRTVIMA

Strip: "The Walking Dead", Robert Kirkman i Tony Moore


Koja su vaše omiljene nakaze iz horor literature?

Vukodlaci, vampiri ili zombiji?

Ako ste rekli »zombiji«, onda je ovo vaš srećan dan. Najjača ascoijacija na ovu temu su kultni filmovi Džordža Romera (»Night of the living dead« i nastavci) sa kraja 60ih i početka 70ih, za koje neki kažu da su inspirisani Ričardom Metisonom i njegovom knjigom »Ja sam legenda«, koja se, doduše, bavi vampirima.

Dela oba autora su beskrupulozno eksploatisana u decenijama koje su sledile, i tako smo imali gomile novela, romana, filmova, serija i stripova koji su se bavili tom temom uz manje ili više uspeha.

Novitet na svetskoj »zombi sceni« je strip, autora Roberta Kirkmana (Robert Kirkman) i Tonija Mura (Tony Moore), u izdanju Image comicsa (www.imagecomics.com) koji se zove jednostavno »The Walking dead«.

Kirkman je, takođe, inspirisan Romerom, ali samo u osnovnoj ideji o živim mrtvacima, stvorio postapokaliptični svet nastanjen ovim stvorenjima.

U centru priče je nekoliko preživelih ljudi, koji pokušava i dalje da ostane u životu. Preživelih od čega? Ne znaju ni oni sami. Sve se desilo iznenada, mrtvaci su počeli da ustaju iz svojih grobova i počeli da šetaju zemljom tražeći hranu. Hrana su živi ljudi, tj. mozgovi nastanjeni u njihovim glavama. Ono što ide na ruku živim ljudima je što su zombiji uglavnom spori, ali nije im lako pobeći kad su u većim grupama.

Ukoliko zombi ugrize ljudsko biće, zaražava ga svojim virusom, i kroz par sati i ono samo postaje hodajući mrtvac. I zamislite sad da ste bili u komi dok se sve ovo dešavalo, i da se probudite iz nje, sami u celoj bolnici u koju ste smešteni. Ustajete iz kreveta i gegate se kroz hodnike dozivajući medicinsku sestru, samo da biste saznali da oko vas nema ni žive duše. Ali ima mrtvih duša dokle vam pogled doseže.

Ovo je priča glavnog junaka ovog strip serijala, Rika Grajmza (Rick Grimes), policajca iz Džordžije, koji je pogođen na dužnosti i tako dospeo u komu, u onom starom, ljudskom svetu. Strip prati Rika koji pokušava da preživi, da nađe svoju ženu i dete ako su još živi, da pronađe komune malobrojnih preživelih i da sazna šta se to desilo sa ljudskim rodom.

Gledamo njegove napore i žrtve, strahujemo zajedno sa njim kad se maskira kao mrtvac kako bi preživeo, osećamo emotivni naboj kad se nalazi sa voljenima i dok čitamo epizodu stalno sa nevericom gledamo preko ramena... Čovek nikad ne može biti previše siguran.

Strip nije striktno definisan kao horor.

Ako zanemarimo ideju o zombijima, koja se baca u prvi plan, možemo pronaći i dramu i ljubavnu priču i sva ostala, ljudska, osećanja koja nas čine živima.

Ovo je priča o živim ljudima, isto koliko i o mrtvim, priča o jednima koji pokušavaju da preovladaju svetom i drugima koji pokušavaju da ostanu svesni svog postojanja.

Najvažnija stvar u vezi ovog stripa je da je prošle godine krenuo da izlazi u Srbiji, te da su ovdašnji stripofili dobili priliku da se upoznaju sa najnovijom Američkom scenom, a da ne moraju da plaćaju ogromne pare za originalne stripove koji stižu preko okeana.

Izdavačka kuća »Lavirint« (www.stripovi.com/lavirint.asp) iz Čačka je skupila hrabrost i otkupila prava na ovaj serijal, koji objavljuje u svojoj originalnoj formi, u sveščicama.

Strip, koji u prevodu nosi naziv »Okružen mrtvima«, izlazi dvomesečno i može se naći u bolje snabdevenim knjižarama.

I na kraju, mala informacija: zombija ćete najbolje ubiti (po drugi put, jelte) udarcem po glavi. Zato se preporučuje da uz čitanje stripa sa sobom nosite, ako ništa drugo, onda barem jednu poveću lopatu!

Srećno.

Dušan Mladenović


Objavljeno: B92 sajt, Beograd, 27.01.2005.godine

BILAL OTVARA FESTIVAL FRANCUSKOG FILMA

BEOGRAD - Festival francuskog filma, na kome će biti prikazano 12 najnovijih ostvarenja francuske kinematografije, biće otvoren večeras u beogradskom Centru "Sava". Festival, koji traje do 2. februara, otvoriće poznati francuski strip umetnik Enki Bilal, nakon čega će biti prikazan i njegov novi animirani 3D film "Besmrtna".

Na festivalu će biti prikazana još tri animirana filma: "Kralj i ptica" u režiji Pola Grimoa, "Kaena" Krisa Delaporte i "Proročanstvo žabe" Žaka Remi-Žirera. Publika će biti u prilici da vidi i film "Belvil Randevu", koji je prošle godine dobio Oskara za najbolju pesmu, a bio je i u zvaničnoj selekciji Kanskog festivala 2003. godine.

Na programu je i drugi deo komedije "Tri muškarca i kolevka", zatim akciona komedija "Gomez i Tavarez", kao i film "RRRrrr!!!" u režiji Alana Šabata, reditelja filma "Asteriks i Obeliks 2: Misija Kleopatra".

Organizatori manifestacije su Francuski kulturni centar u Beogradu i distributerska kuća "Metrofilm", uz podršku Ministarstva kulture Srbije.


Objavljeno: GLAS JAVNOSTI, Beograd, 30.01.2005.godine

Aster Blistok

Ovo jeste vest sa B92, ali je iz razumljivih razloga ovde prepričana, jer se drugačije ne može preneti: jedan od čestih anonimnih komentatora na tom verovatno najpopularnijem poprištu krajnje interesantnih političkih i ostalih komentara iz Srbije i sveta, a da jos uvek pripada zvaničnom mediju (B92), redovno se s potpisuje sa imenom strip junaka: Aster Blistok. I šta je tu pa sad vest? Pa upravo to da se potpuno podrazumeva da čitalačka zajednica, koja uopšte nije stripska, zna ko je Aster Blistok. Za razliku od stripskih junaka koji su od "pamtiveka" deo opšte kulture, kao Diznijevi junaci ili Flaš Gordon, Aster se pojavio niotkuda "tako juče" u nekom broju "EKS almanaha" (znam i kom, al' neću da vam kažem, tražite na webu, ima). Bio je uskoro mali kult među nama najupućenijim frikovima. Tajna i zanimacija za one "inicirane". Kunem se da niko od "upućenih" tada nije pojma imao da je Aster došao da - na ovaj najšire shvaćeni način - ostane sa nama.

(Z. Đ.)

Enki Bilal, reditelj filma "Besmrtna", u susretu sa novinarima

ZAČARANA PUBLIKA BEZ TEKSTA

Francuski strip crtač i filmski autor Enki Bilal i kompozitor Goran Vejvoda otvorili su Festival francuskog filma u Centru "Sava", a posle toga prikazan je njihov novi film "Besmrtna" (Tomas Krečman, Šarlota Rempling, Linda Harlin...). - Želeo bih da moj film gledate kao ljubavni, ne kao film specijalnih efekata. Posle petnaest minuta ući ćete u ljubavni proces. O tehnici ne želim da govorim - rekao je otvarajući Festival Enki Bilal koji je sa armijom crtača i kompjuterskih stručnjaka oko pet godina pripremao ovaj film, sniman u 3D kompjuterskoj tehnologiji.

Enki Bilal (Enes Bilalović, rođen u 1951. godine u Beogradu, gde je i proveo detinjstvo) želeo je na susretu sa novinarima da čuje ne samo pohvale za svoj film nego i primedbe. Pohvale su bile brojnije jer su se bajkovita atmosfera i neobični likovi nametnuli pa je publika zaboravila na inače otežanu potragu za smislom i pričom i prepustila se vizuelnim čarima filma.

Posle osam meseci prikazivanja u francuskim bioskopima, gde ga je videlo oko milion gledalaca film "Besmrtna" pojavio se na DVD izdanju. Prikazan je u Japanu (koproducenti iz Japana), Kanadi, Rusiji, Italiji i Južnoj Koreji.
- Moj film je izazavao mnogobrojne polemike, zbunjivanje publike koja ga smatra intenzivnim, gustim. Da biste napravili planetarni uspeh, morate biti mnogo jednostavniji. Ovo je, međutim, moj maksimum u jednostavnosti. "Besmrtna" je film sniman u američkoj produkciji pa ga neće videti cela planeta istovremeno, već sve zavisi od publike i zemlje koja odluči da ga prikaže - rekao je Bilal.

Doajen naše animacije Nikola Majdak priznao je da ga je film sa specijalnim efektima malo zamorio. Sve te panorame grada sa prolaskom letelica, već smo videli u "Petom elementu". Voleo bih da je "Besmrtna" više okrenuta ljudskim sudbinama. Pošto sam pogledao "Belvil randevu", prvi film prikazan na Festivalu, takođe animirani, uzviknuo sam "Hvala bogu, Dizni je mrtav".

Goran Vejvoda je rekao da je nezadovoljan projekcijom.
- Dobro bi bilo da neki donator kupi saraund sistem. Da se napravi bolji zvuk u "Sava" centru. Ovako niste dobili pravu informaciju.

V. Milivojević


Objavljeno: GLAS JAVNOSTI, Beograd, 01.02.2005.godine

IN MEMORIAM: ŽIKA MITROVIĆ

REDITELJ PARTIZANSKIH VESTERNA

Proslavljeni jugoslovenski i srpski filmski režiser i scenarista Živorad Žika Mitrović preminuo je u subotu u Beogradu posle kraće bolesti u 84. godini.

Tokom više decenija duge filmske karijere, Mitrović (rođen 3. 9. 1921. u Beogradu) je režirao više od dvadeset filmova od kojih su neki, kao “Kapetan Lesi” (1957), “Marš na Drinu (1964)” ili “Užička republika”(1974), odavno postali filmska klasika i nezaobilazni deo filmske kulture u Srbiji.

Mitrović je dobitnik više domaćih i međuarodnih priznanja, među kojima je nekoliko zlatnih i srebrnih arena, sedmojulska i oktobarska nagrada, a na ovogodišnjem filmskom festivalu Palić 2004. uručena mu je nagrada “Aleksandar Lifka” za životno delo.

Iako je kao i ostali reditelji tog doba snimao filmove sa partizanskom tematikom, Mitrović je među prvima nastojao da umesto ideološko-propagandnih, snimi akcione ratne filmove, zbog čega je tadašnja kritika iznosila zamerke.

“Agitpropi komunističke partije nisu dozvoljavali da se mrdne sa linije afirmacije režima. Takvi su nam i bili filmovi. Stalno se nešto afirmisalo, stalno se nešto prikazivalo u znaku ljudi više vrednosti. Odlučio sam da tu stvar malo pojednostavim i učinim pristupačnijom. Počeo sam da radim filmove akcionog karaktera”, objašnjavao je svojevremeno Mitrović.

Između ostalog, Mitrović će ostati upamćen po tome što se sa scenaristom Arsenom Diklićem drznuo da snimi “Marš na Drinu”, prvi film u komunističkoj Jugoslaviji o doživljajima srpske vojske tokom čuvene Cerske bitke 1914. godine.

Zbog tog filma Mitrović se, i pored uspeha u Puli, našao na žestokom udaru komunističkog rukovodstva Hrvatske, koje je zameralo kolegama u Beogradu što su dopustili snimanje filma u kojem se previše srbuje.

“Kadrovi u Srbiji mnogo su se plašili kritike iz drugih republika. Najviše su pritisnuli mene kao režisera i objašnjavao sam da je to samo istorijski film i omaž pobednicima. Posle se sve smirilo, jer kakav je to nacionalistički film kada ga ovacijama dočeka 12 hiljada Hrvata u Pulskoj areni?”, kaže Mitrović.

Mitrović je i među prvima u Jugoslaviji snimao kriminalističke filmove, kao “Nož” (1967), a snimio je i filmove različite tematike od ratnih do drama, “Poslednji kolosek (1956)”, “Mis Stoun (1958)”, “Signali nad gradom (1960)”, “Do pobedata i po nea (1966)”, “Brat doktora Homera (1967)”, “Gorke trave (1965/67)”, “Operacija Beograd (1968)”, “Timočka buna (1983)” i druge.

(nepotpisano)


Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad, 01.02.2005.godine


(Jules Radilović uradio je strip po filmu "Kapetan Leši". Sjajno crtan i dobro ispripovedan, strip se u vizuelnoj karakterizaciji pridržavao likova glumaca koji su igrali u Mitrovićevom filmu - Z.Đ.)

Enki Bilal i Goran Vejvoda predstavili film "Besmrtna"

ČUDNE GENETSKE SMESE

Gost prve konferencije za novinare, tokom trajanja Drugog festivala francuskog filma, bio je Enki Bilal, reditelj i autor stripova rođen u Beogradu, koji je prema svom stripu "Trilogija: Nikopol" snimio film "Besmrtna", jedan od prvih filmova snimljen pomoću nove, kompjuterske tehnologije. Kompletan rad na filmu, prema njegovim rečima trajao je više od pet godina, a film je samo u Francuskoj videlo više od milion bioskopskih posetilaca. "Besmrtna" je tamo prikazivana u najboljim salama, te je Bilal skrenuo pažnju na neadekvatni izbor Sava centra za prikazivanje ovog filma.

Govoreći o prenošenju priče iz jednog medija u drugi, Bilal je rekao da je to moralo da se modifikuje kako film ne bi bio dug hiljadu minuta, koliko bi trajao da su priču u potpunosti preneli iz stripa na film. Samim tim, dat je veći akcenat ljubavnoj priči između Žil Bioskop i Nikopola, koje u filmu igraju Linda Hardi i Tomas Krečman. Ipak, njemu je bilo posebno drago što je treću ulogu u filmu prihvatila Šarlota Rempling, sa kojom je hteo da radi još na svom prvom filmu "Bunker Palas hotel", koji je snimao u Beogradu 1988. godine, ali zbog njene prezauzetosti, ulogu je na kraju odigrala Karol Buke.

Konferenciji je prisustvovao i Goran Vejvoda, koji je pisao muziku za film. On kaže da je muzika nastajala u skladu sa vizuelnim identitetom filma, koji je mešavina realnog i sintetičkog, te da je na kraju dobijena čudna genetska smesa homogenog zvuka.

D. Jovićević


Objavljeno: Danas, Beograd, 01.02.2005.godine

Enki Bilal

BILALOVO "CVEĆE ZLA"


Navala predstavnika medija na francuskog strip autora i reditelja našeg porekla Enki Bilala na zatvaranju njegove izložbe u Francuskom kulturnom centru, i nakon srpske premijere njegovog filma „Besmrtna“, odisala je agresijom i željom za informativnom prevlašću vizuelnih medija. Čak je i dogovoreni intervju za „Blic“ došao u pitanje!

Međutim, Bilal mi se u odsudnom trenutku pokroviteljski obratio:
- Nemoj da brineš, više volim pisanu reč i tekstove od televizijskih emisija.

Nakon trosatne gungule, u automobilu kojim se uputio na večeru sa ambasadorom Francuske u Beogradu, na kalemegdanskoj padini, nostalgično uzvikuje pružajući ruku ka jednoj zgradi u Tadeuša Košćuška.
- Eno, broj šesnaest, tamo sam se rodio i proveo detinjstvo. A onda je nakon dolaska u Pariz počela snohvatica Bilalove karijere. Komunizam i njegov pad, ratovi na Balkanu, negativne utopije tehnološkog sveta i industrijskog društva, fundamentalizam, mutirana, androidna stvarnost čoveka i planete, ekološki pomor i potpuno povlačenje politike pred terorizmom - ali i opstanak emocije. Bilalova heroina Džil nastala je pre Lare Kroft ili Nikite. Sve to ovekovečio je u svojim tablama stripa, ikonama društva bliske budućnosti. Tako je Enki Bilal postao Žil Vern modernog stripa. Njujork 2095, tema sa kojom se uhvatio u koštac u 3D filmu „Besmrtna“ (koštao je 25 miliona evra), o tajanstvenoj devojci sa kosom ofarbanom u plavo i plavim suzama, koja u Bodlerovom „Cveću zla“ nalazi emotivni oslonac, tehnološki je vrhunac njegovog rada.

Kako se desilo da nakon odlaska u Pariz, umesto Asteriksa i Obeliksa, vaš rolmodel postane delo - i to iz drugog medija - film „Odiseja u svemiru 2001.“?
- Poznanstvo sa Gosinijem bila je ulaznica za magazin „Pilot“. Bio je to jedan neprevaziđeni šaljivac, ali zaista nije imao uticaja na mene.
„Odiseja“ je bila prekretnica u istoriji filma, posebno u domenu naučne fantastike, ali i prekretnica u mom životu, jedan potpuno metafizički film. Bio sam tinejdžer impresioniran ne samo mestom dešavanja, kosmosom nego i time što je pokrenuo pitanje tajne ljudskog porekla i nastanka vrste, pokrio domen religioznosti, vere i uverenja i nagovestio ulogu visoke tehnologije, kompjuterizacije i njenih negativnih aspekata.

Kakva je bila uloga i koliki je uticaj tehnologije na vaš rad?
- Postoje dva aspekta mog rada: aspekt crtača stripa koji svoje radove izvodi u računaru i drugi, montaža, takođe u kompjuteru. Ali ceo posao crtanja i slikanja prethodno je skiciran rukom i nikad nisam koristio kompjuter ili njegovu logistiku da krenem od samog početka. Opet, kompjuter ti donosi šansu da uneseš ama baš sve elemente filmske montaže u animirani film u kome je šezdeset posto scena potpuno virtuelno.

Baveći se tekućim globalnim previranjima, gde vidite mesto umetnika u svetu danas?
- Mora se biti mutant. Svaka nova tehnologija donosi sobom i novo ponašanje, pa i umetnika. Umetnik današnjice je mirotvorački nastrojen ratnik! Na njemu je da postavi pitanja, da provocira one koji ne žele ili ne znaju da donose dobre odluke, odnosno da vode dobru politiku. Politika je diskvalifikovala današnji svet jer su političari pod kontrolom planetarnih finansijera. I šta nam je preostalo od demokratija? Samo glasanje! Nije da je beznačajno, ali nije ni dovoljno.
U svojim radovima predvideo sam fenomene poput talibana ili terorističkog napada na Njujork, primenjujući više logiku nego vizionarstvo, dok, kad je reč o Balkanu, događanja nisam mogao ni da zamislim pa je to za mene bio veliki šok i razlog za mučninu.

U vašoj „ideologiji katastrofe“ uvek ima mesta i za erotiku i ljubav. Da li će zaista ljubav preživeti u sukobu sa mutant svetom 2095?
- Pa, ne bih baš rekao da je reč o erotici u mojim radovima. Ali o senzualnosti može biti govora, o toj potrebi za drugim; o ljubavi - da. Potrebno nam je drugo (tuđe) srce! Ali to ne postavljam kao nek4 rešenje, više je to odbijanje prihvatanja realnosti po sebi.

Milorad Pavlović


Objavljeno: Blic, Beograd, 02.02.2005.godine

U Muzeju kinoteke komemoracija
povodom smrti Žike Mitrovića

U Muzeju jugoslovenske kinoteke juče je održan komemorativni skup posvećen uspomeni na nedavno preminulog reditelja Živorada Žiku Mitrovića. Poslednje javno pojavljivanje Žike Mitrovića bilo je baš u Muzeju kinoteke u oktobru, kako je podsetio direktor te ustanove Radoslav Zelenović. Tada je prikazana restaurirana kopija njegovog filma "Marš na Drinu".

Profesor Dejan Kosanović sumirao je životni put i karijeru Žike Mitrovića kao jednog od od najznačajnijih evropskih autora, a reditelj Miomir Miki Stamenković priredio je mali omaž od sedam filmova, sa ključnim scenama po kojima ćemo pamtiti mitrovićevo stvaralaštvo.

Upravnik Muzeja JK Dinko Tucaković za Glas kaže:
- Žiku Mitrovića smatram jednim od najznačajnijih srpskih posleratnih autora. Reč je o opusu relevantnom u evropskim i svetskim razmerama. On je bio tehnički najkompletniji autor kojeg je ova kinematografija imala. Sve aspekte filma držao je u malom prstu. Uz to, mora se dodati opaska da je bio divan čovek. Iako je bio u godinama koje se nazivaju impozantnim, nameravao je da realizuje tri scenarija. Imao je više duha nego mnogo mlađi ljudi i njegov odlazak je veliki gubitak.

V. M.


Objavljeno: Glas javnosti, Beograd, 03.02.2005.godine

In memoriam - Živorad Žika Mitrović (1921–2005):

ČAROLIJA PRIČE

U Beogradu je u 84. godini preminuo Živorad Žika Mitrović, jedan od najznačajnijih reditelja u istoriji jugoslovenske kinematografije

Sa Žikom Mitrovićem sam proveo desetak meseci, od početka leta 1973. do kasne zime 1974. godine, u pripremi i na snimanju filma Užička republika. Smatram taj period veoma značajnim u svome životu. Pre svega, zato što me je Žika, pozvavši me da mu budem asistent u tom ratnom spektaklu, spasao samoubistva (o tome sam ozbiljno razmišljao služeći svoj vojni rok u Petrovcu na Mlavi), a zatim, jer sam radeći na tom filmu naučio o poslu otprilike isto onoliko koliko sam o režiji saznao na četvorogodišnjim studijama. Moja ideja je, dakle, bila da se asistirajući Mitroviću spasim JNA a ispalo je da sam prošao dodatnu (i najvažniju) školu.

Jer, u našem zanatu postoje stvari koje vam nijedan profesor, ma kako genijalan bio, ne može saopštiti. One se uče posmatrajući dramu stvaranja filmskog dela, od početka, kada se stvari zakuvavaju, pa do samog kraja, kada se iz materijala izvlače poslednji atomi njegovih mogućnosti. Ja sam imao sreću da to apsolviram posmatrajući Žiku Mitrovića, učeći na njegovoj ličnoj rediteljskoj drami, upijajući rešenja kojim se izvlačio iz sukoba ideja i okolnosti u kojima se nalazio, razmišljajući o načinu na koji je rešavao probleme artikulacije prostora i vremena, rada sa glumcima, postavkama masovnih scena. Užička republika je predstavljala moje postdiplomske studije a Žika Mitrović je bio moj mentor, mada o tome ni on ni ja nismo imali pojma.

Žika je apsolutni rekorder po broju režiranih dugometražnih filmova u jugoslovenskoj kinematografiji. Do istaknutog mesta, koje mu zasluženo u istoriji te sada već nepostojeće kategorije pripada, došao je zbog dva izrazita rediteljska dara. Prvi je bio – istrajnost, neverovatna energija kombinovana sa tvrdoglavošću, neodustajanjem i isterivanjem stvari do kraja a drugi, skoro detinjasta ljubav ka – zabavi. Te dve naoko oprečne osobine: gvozdena volja i dečačka neobaveznost pomogli su mu da napravi najgledanije, najpopularnije filmove pedesetih i šezdesetih. U to vreme su njegovi vršnjaci namrštenih čela godinama smišljali pravoverna, poltronska dela čiji je cilj bio veličanje komunizma, dok je Žika izbacivao naslov za naslovom, visokoprofesionalne filmove koji su punili bioskope i parirali najboljim vesternima i melodramama koje su stanovnici one, sada već nepostojeće zemlje, imali zadovoljstvo da konzumiraju u ogromnim količinama u obliku američke pomoći.

Osnovno osećanje koje, dakle, nosim u sebi u vezi s tim čovekom je da je on bio – tenk, vlasnik važnih osobina koje, nažalost, sam ne posedujem: borbenost i probojnost. Ali, njegov cilj nikada nije bila lična korist (nije umro bogat), niti prestiž (dobio je premalo nagrada za svoje sposobnosti), već želja da uvuče gledaoca u priču. Tu čaroliju sam od njega pomalo učio tih meseci koje sam proveo radeći na Užičkoj republici i ona je ostala moje najveće otkriće koje sam poneo iz njegovog života.

Goran Marković


Objavljeno: Vreme, Beograd, 03.02.2005.godine

sadržaj

6.

POZIVI NA SARADNJU

Mail

From: Darko Macan <darko.macan@zg.htnet.hr>
Subject: Za pornografe

La Cupula (izdavaccka kucha iz Barcelone, specijalizirana u seksu) zanimaju hardcore stripovi, ccissche crtani, kratke price iz svakodnevnog zivota, jasno nacrtane.

Ako nekoga zanima njihova ponuda: 36 eura crno-bijela strana (sa scenarijom), a 54 eura boja, neka se javi Csabi Kopeckom na kopeczky.csaba@wanadoo.fr s uzorcima.

mcn

sadržaj

7.

PISMA ČITALACA

mail

From: Miki Rsumovic <miki@raketa.org>
Subject: Moje ime je MODESTI


Cao Zlatko i Srdjane,

ovo je zapravo mali dodatak Srdjanovom tekstu o Modesti Blejz i o nasem izdanju filma na DVDju. Koje je u najmanju ruku iskasapljeno u odnosu na originalno. Nasa verzija ima samo odabir scena, dok americko izdanje ima 40minutni razgovor reditelja Skota Spigela sa Tarantinom o filmu i o stripu, zatim dva komentara filma, prvi sa rediteljem i producentom, a drugi sa scenaristima, onda intervju sa Piterom O'Donelom, kratki dokumentarac kako je snimljen film i trejleri za film - dakle slozicete se da je kasapljenje u pitanju!

Glavni problem je sto se gledanjem dodataka dobija prava slika oko filma i okolnosti koje su dovele do njegovog snimanja, a to je da je Miramaks dosao u vremenski procep i bio primoran da snimi bilo kakvu verziju filma do odredjenog datuma kako ne bi izgubio autorska prava. Pozurili su sa produkcijom i film je snimljen za 18 dana u Rumuniji i to direktno za video. Iz svakog kadra se vidi da je film nisko budzetni, scenografija prakticno ne postoji, snimano je video tehnikom, ukocena gluma (sa izuzetkom Modesti i Miklosa), a akcione scene izgledaju kao da se okupila ekipa i krenula da se koprca posle gledanja Brus Lija u Partizanu. No, kao sto je i Srdjan napisao, i pored svega ova verzija je vredna gledanja. Pravi je uvod u buduce avanture, kojih ce sigurno biti, barem tako kazu Tarantino i Spigel, a iz njihove price izgleda i da ce se u buduce nastavke uloziti vise novca. Dobro zvuci, nadajmo se da ce i odrzati obecanje...

Puno pozdrava,

Miki Rsumovic

sadržaj

8.

LINKOVI

Strip Vesti

-Dekarin LAVIRINT, dok ne dočekate novi, četvrti broj "Nepobedivog okruženog mrtvima"...:)
www.stripovi.com/lavirint.asp

sadržaj

9.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od - do

. . .

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad