prošli broj - arhiva - sledeći broj


SADRŽAJ

1. PREDSTAVITEV KOMIKAZ IN DELAVNICA - StripCore
2. SOB SA SOBOM - stripovi.com
3. ZMIJA POD LEDOM - Aleksandar Manić
4. IMMORTEL (AD VITAM) - Srđan Aćimović
5. ARHIV SEVERA (3) - Boris Lazić
6. POST SCRIPTUM (37) - Zoran Đukanović
7. JUŽNJAČKA UTEHA No 198. - Marko Stojanović
8. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (257) - Darko Macan
9. ŠTAMPA - štampa
10. PISMA ČITALACA - mail
11. LINKOVI - Strip Vesti
12. DATUMI - Strip Vesti

1.

PREDSTAVITEV KOMIKAZ IN DELAVNICA

StripCore

STRIPOVSKI KOLEKTIV KOMIKAZE
torek, 8. marec ob 19.00 v klubu SOT 24,5, Metelkova mesto

Kolektiv Komikaze je nastal leta 2002, odtlej pa je na svoji spletni strani arhiviral dela ze sestdesetih avtoric in avtorjev iz desetih drzav. Poleg e- zina Komikaze, katerega devet stevilk lahko preberete na spletu (www.jedinstvo.hr/komikaze), obstaja tudi tiskana revija Komikaze, kolektiv pa je v sodelovanju z drugimi strip revijami ali samostojno izdal se naslednje fanzine: Stripburek & Komikaze, Veronika, Branilac, StripKrampus, Super, K&K, Zajedno smo ljepsi, Komikaze, Bukomikaze, Kvarkomikaze, Skvot!kaze, Dva avtorska fanzina najaktivnejsih sodelavk Komikaz, Dunje Jankovic in Ivane Armanini, sta izsla tudi na CD formatu. Kolektiv je razstavljal in pripravljil vrsto delavnic in razstav doma in v tujini. V torek, 8. marec, ob 19.00 v klubu SOT 24,5 bo njihovo prvo gostovanje v Sloveniji. Razstavljali bodo izbor reprezentativnih del iz svojega arhiva.

www.jedinstvo.hr/komikaze

STRIP DELAVNICA
Vodijo KOMIKAZE
sreda, 9. in cetrtek, 10. marec med 17.00 in 20.00 v klubu SOT 24,5

Komikaze na delavnicah zagovarjamo direktno akcijo, ker hocemo odpraviti potrosnisko buljenje in povecati interaktivni prispevek sodelujocih. Izhajamo iz predpostavke, da je strip domac vsakomur in ne zahteva vescine risanja, niti ne poznavanja obrazcev "strip kot zanr". Nas pristop temelji na likovnem posluhu in sinesteziji slike, jezika, zvoka in simbolov, kar ima vec skupnega z raziskovanjem, kot s sicer v teh krajih zelo popularnem realizmom in linearno pripovedjo. Poudarek preteklih delavnic je bil na eksperimentu, igri in humorju kot nasprotnemu polu akademskega manirizma in "nacionalnemu pomenu umetnosti". Cilj delavnice je relativizacija vrednostne lestvice umetnostnih zvrsti, kot jih je dolocila umetnostna zgodovina. In, seveda, risanje stripov!

Delavnica je brezplacna, prijave sprejemano na naslov:
kulturnatrznica@email.si

sadržaj

2.

SOB SA SOBOM

stripovi.com

Na sajtu www.stripovi.com, a na adresi www.stripovi.com/SobSaSobom.asp je krenuo novi nedeljni strip "Sob sa sobom", pa vam prenosimo najavu sa njihove stranice:

And Now for Something Completely Different! Nakon Martine Mjesec i Mister Mačka, www.stripovi.com vam predstavljaju i treći online strip! Za razliku od prva dva stripa koja rade naši poznati strip autori, Macan, Solanović & Sudžuka, strip Sob sa sobom je rad jedne mlade i relativno nepoznate autorice iz Splita koja se skriva pod pseudonimom Sonjecka. Prema našem skromnom mišljenju radi se o iznimno talentiranoj mladoj autorici i nadamo se da će joj objavljivanje na stripovi.com biti poticaj da nastavi i dalje sa radom! Kako je Sonjecka ujedno i članica našeg Foruma, sve komentare, pohvale i kritike možete ostaviti tamo! Dakle, od sada svake srijede novi Mister Mačak, svakog četvrtka novi Sob sa sobom i svakog petka nova Martina Mjesec (vi ostali autori koji se još premišljate, požurite, imamo još samo četiri slobodna dana:-) )!

sadržaj

3.

ZMIJA POD LEDOM

Aleksandar Manić

U moskovskom predgrađu prekrivenom snegom, naoružani ljudi progone Valentina Kozlova, Francuza ruskog porekla. Utočište mu pruža Filaret, beskućnik koji živi ispod polusrušenog mosta. Pijući samogon sa domaćinom, Valentin priča razloge svog boravka u Rusiji. Po smrti oca, on je pronašao tašnu u kojoj su se nalazile čudne fotografije i dokumenti iz posleratnog Sovjetskog saveza. Teran željom da sazna očevu tajnu, on se našao u Moskvi, istražujući prošlost i kopajući po arhivama.

"Zmija pod ledom" (Dipi), prvi zajednički album francuskog scenariste Franka Žirua i srpskog crtača Milana Jovanovića, vešto plete Valentinovu potragu u modernoj Rusiji sa rekonstrukcijom događaja iz staljinističkog vremena. "Da li za jednu priču o tajnama postoji bolji okvir od Istočnog bloka, tokom pola veka odsečenog od ostalog sveta, a punog laži, manipulacije i tajni - kaže Žiru, scenarista serijala "Tajne". Zagonetka pred kojom se našao mladi pariski prevodilac nosi u potpunosti pečat Žiruovog stila. Vešto upotrebivši anegdotu o osvajanju Severnog pola kao polazno čvorište, scenarista koristi istorijske događaje kao podlogu ljudske drame. Mala priča o porodičnoj tajni nadmašuje veliku priču o falsifikovanju naučnih i istorijskih podataka. Pripovedanje je tečno, intriga je dobro vođena, a razvoj događanja donosi iznenađenja i emotivni naboj.

Grafizam Milana Jovanovića u "Zmiji pod ledom" bitno se razlikuje od serijala "Bete Noir" rađenog po scenariju poznatog hrvatskog autora Darka Macana. Ujednačeniji i dinamičniji, njegov cretež, nadahnut belgijskim majstorom Grifoom, fotografski razrađuje dekore, dajući prizorima bogatu grafičku pozadinu. Realistički rađeni likovi poseduju manje detalja, omogućavajući čitaocu lakšu identifikaciju sa protagonistima. Kompozicija tabli urađena je vrlo sigurno, kako u atmosferskim prizorima, tako i u akcijama. Međutim, Jovanovićev crtež, pored kvaliteta, u sebi nosi pomalo nesigurnosti, nedostatak finese i previše klasičan pristup. Može se pretpostaviti da će se Milan, u nastavku ovog mini serijala od tri nastavka, u potpunosti osloboditi i grafizmu dati ličniji pečat.

sadržaj

4.

IMMORTEL (AD VITAM)

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

“Peti element”, filmsko čedo Luka Besona, rezultat njegovih napora da stvori francuski Holivud, ostavilo je neobičan utisak na mene. Pre svega, razočaranje: premisa filma sa naslovnim “petim elementom”, i tako naivna kakva je, bila je preopterećena akcionim scenama Brusa Vilisa i komičnim scenama Krisa Roka, koje su zauzimale centralni deo filma i praktično uništile dramsku strukturu. Drugi put sam film gledao skoro pet godina kasnije, i ostavio mi je mnogo bolji utisak: stilski razmahane bajke koja se može odgledati mnogo puta a da duhovitost i bogatstvo detalja koji se zadržavaju u kadru svega par sekundi, ne izbledi. Biće da sam, svestan da o dramskoj radnji, simbolici, dobrom scenariju, nema ni govora, pa sam isključio mozak i gledao film isključivo očima: ostali su: Mezijerov leteći takti, leteća barka - tajlandski restoran, Vilisova soba puna futurističkih a neispravnih kućnih pomagala, i tako dalje.

Bilalov dugo očekivani film “Besmrtnica” ostavlja sličan (možda malo bolji) utisak. Imajući pred sobom stripovni predložak, trilogiju “Nikopol”, radi se o razočaranju. Elementi tri dela trilogije, iščupani su i složeni u novi sliku, ni izdaleka tako kompleksnu, a kojoj je cilj pre svega da oživi ključne, najupečatljivije scene stripa. Politička satira “Vašara besmrtnika”, lucidnost i zamagljena atmosfera “Žene-zamke”, racionalno svođenje računa po pronalaženju novog autorskog stila u “Hladnom ekvatoru”, ničega od toga nema u filmu. Nažalost, nema ni mnogo toga novog, što bi ih zamenilo. Može se slobodno reći da je scenario ovog filma pisan sa namerom da da vizuelnoj strani filma da se razmahne.

A opet, vizuelna strana filma nadoknađuje mnogo toga; Postoji u Bilalovom delu jedna sveprisutna atmosfera rastakanja, rđe, dotrajalosti, koja u stripovima obično prati proces moralnog ili intelektualnog rastakanja junaka. U filmu, naprotiv, ona postoji sama za sebe; No, stoji u kontrastu sa jednim drugim opštim utiskom filma: utiskom letenja ili padanja. Ono što je Luk Beson započeo scenom u kojoj preplašena crvenokosa devojka lucidno skače u ambis, a što je, nažalost, zaustavljeno nezgrapnim padom u leteći taksi Korbena Dalasa (zaustavljeno, te zaboravljeno do kraja filma), scenom koja je zauzimala reklamno mesto u reklamnoj kampanji filma – elem, upravo taj utisak slobode kretanja u svim pravcima bez obzira na fizičke zakone, Bilal je ostvario u “Besmrtnici”. Scena u kojoj Nikopol preskače sa zgrade na zgradu te pada u ambis, da bi bio anđeoski spašen Horusovim krilima, diraktan je, i mnogo uspeliji, naslednik pomenute scene iz “Petog elementa”.

Nažalost, postoji ozbiljna zamerka i vizuelnoj strani filma: Pored egipatskih bogova, i izvesni broj ljudskih junaka ostvaren je kompjuterskom animacijom iz meni nepoznatog razloga. Kvalitet ove animacije u slučaju ljudske facijalne ekspresije i pokreta, nije na nivou ostale animacije, te scene u kojima se ovi junaci pojavljuju, deluju da međuscenu kakve igrice od pre nekih pet godina, danas pregažene vremenom i tehničkim mogućnostima. Ova ozbiljna zamerka, utoliko ozbiljnija zato što se odnosi na vizuelnu stranu na koju film pretežno računa, mogla se izbeći jednostavno - živim glumcima.

Jednom fanu dtrip-trilogije godi da vidi neke od najupečatljivijih scena iz stripa, i ove su u filmu urađene kao besprekorne mikro-celine: primer je famozna scena u Pariskom (ovde Njujorškom) metrou, ili mali čovek-orlić sa završetka “Hladnog ekvatora”; Ovima su dodate još neke upečatljive scene poput one u kojoj se kapsule lebdeće tamnice obrušavaju usled kvara; A sve to začinjeno perfektnim soundtrackom Gorana Vejvode. Da li izmenjen kontekst oslabljuje snagu ovih scena, prosudite sami.

Jedna strana scenarija kojoj se nema šta zameriti je karakterizacija. Postoji jedan prikriveni očaj u završnoj sceni u kojoj Nikopol posmatra Džil Bioskop i njenog sina, polu-boga, rastrzan dilemom o svom očinstvu, a brisanjem pamćenja i boravkom u tamnici, izbrisan iz njihovog života. Iako naizgled optimističan, završetak ovog filma daleko je od happy-enda za glavnog junaka. Šteta je, što nije uložen napor da se ponašanje junaka bolje motiviše u toku filma.

“Besmrtnicu, dakle, vredi pogledati, ali reč je nesumnjivo o razočarenju, kad se ima u vidu Bilalov scenaristički potencijal. Postoji mnogo strip-autora koji su u stanju da stvore vizuelno impresivna dela, no malo je njih koji su u stanju da stvore tako kompleksne, višeznačne i čvrsto strukturisane priče kao Bilal; Ne bi trebao na ovaj način da zapostavlja taj svoj dar.

sadržaj

5.

ARHIV SEVERA (3)

Boris Lazić
boris.lazic@wanadoo.fr

STVARANJE KAO RAZBIJANJE ŽANROVSKIH OGRANIČENJA:
PRIMER ROBERTA BRECCIA

Autor: Roberto Breccia
Naslov: "Les mythes de Cthulhu"
Izdavač: Rakham, Montreuil, 2004.

Suštinsko svojstvo književnog dela Howarda Philippsa Lovecrafta sastoji se u izazivanju dubokog, trajnog, odvratnog, sveprožimajućeg osećanja gađenja. Kao svaki istinski umetnik, posebno kada je reč o području izazivanja slika užasa i osećanja koja ih prate, Lovecraft je znao da se najsnažniji efekti dobivaju ne kada čitalac ima pred očima izvor užasa, ne u opisu samog predmeta izazivanja paničnog, izluđujućeg straha, nego tek kad je suočen s njegovim nadolažanjem ili posledicama. Junak Lovecraftovih priča je čovek realnog sveta suočen s nerealnim, nesvakidašnjim, pretećim, grozomornim otkrovenjima. Glavno obeležje Lovecraftovih izvora ludačkog i zaumnog jeste taj da kod njega nije reč o prodiranju duhovnog sveta, ili sveta duhova, u čovečije svakidašnje okruženje, nego prolom najbizarnijih, za čoveka najneprirodnijih, nepodnošljivih stvarnosti kakvih ima, kakvih mora biti mimo našeg prostorno-vremenskog kontinuuma, mimo sveta kao izraza ljudske volje i predstave. Te sile, kosmičke i svemoćne, u Lovecraftovoj mitologiji, predstavljaju izvor postanja ovog sveta i, u njemu, ljudske vrste. Zato se Lovecraft drži za začetnika nove vrste horora: materijalističke priče strave i užasa. Užasa crpenog iz korena učenja o poreklu vrsta, poreklu sveta, vasione, kosmosa. Užasna bića nisu drugo do umne prirodne sile, vandimenzionalna bića čija pojava u realnosti ljudske sredine je praćena smrću bilja, životinja, trovanjem voda, minerala, mentalnim i telesnim izjedanjem, te svirepom, groznom, violentnom smrću čoveka. Tih sila ima. Tih bića je bilo i biće ih, opet, po svršetku čovečanstva. To je srž Lovecraftovog učenja.

Taj posvemašnji, duboki, poražavajući osećaj bespomoćnosti, odvratnosti, gađenja utemeljenog na takvoj spoznaji sveta, to je najviši vrh Lovecraftovog umeća, cilj sveg njegovog pisanja, smer kretanja svakog njegovog dela. Ukoliko atmosfera i opšti osećaj koji ih prate čine osnovu svake dobre pripovetke, to pravilo je virtuozno izvedeno kod majstora iz Providencea. Naučna podloga poniranja u onostrano, materijalističko objašnjenje sveg pojavnog i duhovnog, nezaobilazno piščevo zaveštanje. Smeštanje priča u neposredno, intimno okruženje, potvrda da se visok stepen strave postiže iskošenim pogledom na banalne predmete, pojave, predele koji čine našu svakodnevicu.

Od svih osećanja koja prate čitanje lovecraftovih priča, najteskobniji je osećaj vrtoglavog pada, proloma bezdani i pada u njih, crna nesvestica koja hvata pri pomisli na tamni prostor vremena koji je jaz ne-bića, razjapljena čeljust smrti. Čitanje "The Shadow out of Time" rađa neželjen a neizbežan osećaj crne vremenske teskobe. Crno je tama svih prostora, svih bića, sveg sveta; smradno i truležno, ogavno, nisko, blatnjavo, rastvorno, gnjilo, izvor našeg porekla; zapah raspadanja, zadah trulog, zadah nesnosnih, nepoznatih mirisa (miris nepoznatog miris je truležnog), to je parfem stvarnosti koja ruši našu, zadah onostrag što je sazdalo ovaj svet. Jedina uteha je sklopiti knjigu (ukleti Necronomicon) i ne pamtiti što bi moglo da uništi svet. Jedina uteha je u zaboravu.

Ovih se premisa držao Breccia u svojim varijacijama na zadate književne predloške. Kako od nagoveštenog ne stvoriti gotovu stvar, kako zadržati nagoveštaj, misao, sliku, nejasni trag, nikad dokraja razotkriveno, razobličeno, to je bio posao crtača, njegova najviša muka, najveći uspeh. I, kao što, u prevodnoj literaturi, postoji, za Francuze, samo Baudelaireov prevod Poeovih priča, kao što je Barry Windsor Smith dao, po mišljenju ovog kritičara, najvrsnijeg Konana, kao što neki od nas slušaju izvedbe klasika pod dirigentskom palicom Karajana, tako će, smatram to, Brecciajina stripovna interpretacija Lovecraftovih priča zadugo važiti kao najviši njen oblik.

Breccia je obradio sledeće naslove: "Festival", "Čudovište na pragu", "Senka iznad Insmoutha", "Grad bez imena", "Nakaza iz Dunnwicha", "Poziv Cthulhua", "Boja poreklom iz svemira", "Koji šapuće u tami". Sve priče, na kojima je radio od 1973. do 1975., potiču iz Cthulhuovog ciklusa.

Već je Baudelaire izrazio misao po kojoj je najbolji oblik kritike stvoriti, na predlošku tuđe dela, svoje. Kao odgovor na sliku, spevati sonet. Kao odgovor na crnu bajku, stvoriti strip koji je eho na nju. Potvrditi potpunu duhovnu, intelektualnu, emotivnu impliciranost, korenitu duševnu upućenost na prethodnika kroz svojevrsni artistički hommage. Zadržavši Lovecraftovu naraciju u prvom licu, lišivši kvadrate skoro u celini dijaloških oblika, Breccia dopušta da izvorni tekst progovori za sebe, dok njegov likovni odraz predstavlja niz stilskih vežbi čiji je cilj oživljavanja atmosfera gluhote, skrivenih tenzija ili otvorenog straha. U cilju što čvršćeg ovladavanja materijom, Breccia poseže za crno-belom ilustracijom. Radeći sa crnom tintom, sa olovkom i kičicom kojom prelazi preko gotovih olovkiranih kostura silueta, lica, kuća, predela, njegov osnovni tehnički pristup biće realističko, skoro akademsko slikanje junakovog sveta (klasičan prelom kaiševa i tabla), te kolažno-montažni pristup, upotrebom monotipa, iscepanih čistih ili kolorisanih papirića, novinskih isečaka, otiscima uflekanih krpa, prstiju, dlanova, itd…, pri oživljavanju materijalnih predstava onostranog, irealnog, imanentnog paralelnog sveta. Osećaje zebnje, nelagode, gnušanja izražava kroz guste premaze kičice preko lica, delova tela, te proizvoljnim flekanjem istih. Česta je upotreba gro-plana, lica su oživljena iz najneposrednije blizine, Breccia insistira na raskolačenim očima, sekvencijalno opsesivno slika izluđujući izluđeni ljudski pogled. Čudovište je dato u nagoveštaju, njegov oblik nikad nije izveden do kraja, niti preobraženja junaka u iste (ogavno ribolike) sasvim na oko razaznatljiva. Ovakvi nerazgovetni oblici dodatno usložnjavanju atmosferu teskobnosti, uzaludnosti, beznađa.

Pored ove knjige, Breccia je stvorio i ciklus "Cauchemards", na predlošcima Hearnovih, Stevensonovih, Lovecraftovih i sopstvenih priča. Ovaj rad je, nasuprot, obrađen u punom koloru, upravo putem jarkih bojanih namaza. Predstavlja značajan odraz ekspresionističkih slikarskih prosedeo upotrebljenih pri izgradnji narativnih struktura tabla. Za njih se može reći da, poput izvesnih Bilalovih kvadrata, postoje same za se, da ostvaruju vlastito, imanentno likovno zračenje, te da stoje, žanrovski, na razmeđi svetova stripa i slikarstva. Upotrebom najraznovrsniji likovnih, crtačkih te slikarskih prosedea, izrazivši podjednako uspešno osećanja teskobe, straha, gorkog ludila u crno-belom koliko i koloru (podesnom, pri upotrebi jarkih žutih, crvenih, narandžastih boja, za slikanje stanja bunila, poživotinjenja i besnila), Breccia je insistiranje na psihološkom portretisanju junaka preobrazio u pesmu tehničkog traganja, u povest samog stvaralačkog čina kao puta preobrazbi oblika, izražajnih sresdstava, u stvarnost stvaralaštva kao virtuoznog razbijanja žanrovskih ograničenja.

sadržaj

6.

POST SCRIPTUM (37)

Zoran Đukanović

KRITIČARSKI BEDEKER - JUNAK

(Nedeljko Dragić, Tupko, “Prosvjeta”, Bjelovar, 1986)

Vreme u kome se izdavaštvo stripa sve više orijentiše na publikovanje albuma nameće, kako izoštrenije vrednovanje tekuće produkcije, tako i ponovno ispitivanje dosegnutih vrednosti u istoriji domaćeg i svetskog stripa. Ova preispitivanja ne odnose se samo na predratni strip, koji je po prirodi vremenske, dakle egzistencijalne udaljenosti najizloženiji mistifikacijama (precenjivanju ili potcenjivanju pojedinih autorskih opusa). Preispitivanja su, naravno, nužna i u odnosu na noviju prošlost – sedamdesete godine.

Strip Tupko Nedeljka Dragića (1936, Paklenica) unekoliko je delio sudbinu alternativnog stripa za koji je karakteristično odsustvo iz tadašnjih tokova strip produkcije. Dok je građa za istoriju jugoslovenskog alternativnog stripa rasuta po raznim omladinskim i studentskim listovima, Tupko je “raspršen” u kaiševima pripadnih dnevnom listu. Primarno je bio prisutan u svesti publike koja je svakodnevno pratila “Večernji list” tokom 1970. i 1971. godine. Više od od deceniju i po kasnije, izdavač “Prosvjeta” iz Bjelovara omogućio nam je celovito upoznavanje Tupka. U više nego skromnom tiražu od hiljadu primeraka (kako ovo znatno drugačije zvuči kada se čita iz perspektive 2005. godine) predstavljeno je dvesta šezdeset do sada objavljenih i stotinjak novih kaiševa Tupka.

Najsažetije rečeno, Tupko je antistrip, što je termin nastao u vremena kada je između klasičnog i modernog stripa zjapio ponor i odnos isključivosti. Potonje raslojavanje i usložnjavanje stvaralaštva tokom sedamdesetih i, pogotovo, osamdesetih godina pokazali su svu uslovnost termina “antistrip”, “intelektualni strip” i sličnih, koji su pomalo nespretno implicirali i obezvređivali postojanje svog parnjaka u dihotomiji, onog neizgovorenog, a koji bio možda glasio “samo strip” ili, valjda, “antiintelektualni strip”? Stoga, umesto prihvatanja jednog od ovih ili traženja adekvatnijeg termina, pokušajmo ipak da opišemo Dragićev stilski metod, postupak. On je izrazito redukovan. Sveden je na minimum elemenata jezika stripa, ali zato se izražajne mogućnosti upravo tih elemenata višestruko preispituju.

Za razliku od nepomičnog sveta, recimo stripova jednog Džila Fajfera, u kojima je ukinuta podela prizora linijom kvadrata i u kojima je dominantno dešavanje na nivou teksta, Dragićev Tupko je otelotvorenje animacije. Rezultat je uzajamne uslovljenosti junaka i linije kvadrata. Upravo zbog toga, dramaturška potka sekvence primarno se uspostavlja na nivou slike, kako je konstatovala Vera Horvat – Pintarić, tamo negde 1974. godine.

Vrednost Tupka, kao i svakog dela, ne određuje samo ono što mu je prethodilo nego i ono što mu je usledilo, pa ga i nadmašilo. Delo tako biva definisano, i iznova defeinisano, svojom prošlošću i budućnošću, onda kada ova druga prestane da bude budućnost. Sjena Ninoslava Kunca uspela je da sa više parodičnog nerva i svežine redukuje i preispituje medijske mogućnosti stripa. S druge strane, Svemironi Lazara Stanojevića ostvarili su još neprevaziđenu kompleksnost poetske redukcije u stripu. No, ne zaboravimo, Tupko je u domaćim okvirima tim putevima smelo zakoračio prvi. Ne znam da li bismo ga mogli zbog toga zvati junakom, ali svakako da zaslužuje titulu pionira koji je prodro u jedan posve drugačiji način stripskog izražavanja.


(Neznatno dograđen tekst; prvo objavljivanje: “NIN”, Beograd, 24. maj 1987)

sadržaj

7.

JUŽNJAČKA UTEHA No198.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

IT NEVER RAINS...

Padala je kiša. Plafon je prokišnjavao.
Kiša je probijala: kap, kap, kap, kap,
kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap, kap,
kap, kap, kap, kap, kap...
Samo me Uteha grejala.
Čarls Bukovski, PALP

Pre par meseci dozvolio sam sebi da budem odvučen na jedan koncert, unapred odustavši od bilo kakvih protesta, savršeno svestan da od toga neće biti nikakve koristi - naravno, na romantičnu svirku u društvu od nekoliko hiljada ljudi sprovela me je moja tadašnja lepša polovina, a ženska pogovora nema... Elem, ispred leskovačkog sajma bila je neviđena gužva izazvana insistiranjem na detaljnom pretresu svakoga ko je ulazio, i taman kad sam hteo da se pobunim, po glavi me pomilovaše prve kapi kiše. Za tili čas razvilo se pravo pravcato nevreme u tehnikoloru i dolbi saraund sistemu, sa pljuštećom ledenom kišom i hujanjem orkanskog vetra. Zaklona niotkuda, dotle koliko toliko disciplinovani redovi pred ulazom postadoše prava pravcata vrišteća i šutirajuća rulja jer je svako žudeo da se spase prirodne nepogode koja nas je spopala. Kao u svakom dobrom filmu katastrofe, situacija je eskalirala iz minuta u minut (potpuno kvašenje odeće, razne vodene površine koje su se volšebno nicale tamo gde ih niko nije sejao), a potpuno mokra kupljena karta u mom džepu postarala se da mi preseče otstupnicu.

Svaki filmofil zna da je prosečna dužina trajanja filma katastrofe iznad dva sata – ovaj je spektakal bio celevečarnji. Trebalo nam je dva sata tuširanja hladnom vodom da uopšte uđemo u ogromnu halu – koja je, s obzirom da je bio kraj novembra u pitanju i svoju veličinu te opšti nedostatak bilo kakvog sistema za grejanje, bila tek nešto malo toplija od lokalne hladnjače. Koncert je trajao naredna dva sata, a s njim i smrzavanje vode u mojoj kosi, košulji, pantalonama, čarapama i venama – hladan beton teško da je poželjna podloga za stajanje u mokrim patikama. Pa ipak, na koncertu sam se proveo kao gotovo nikad do tad, uprkos tome što izvođača vokalnih radova do tada nisam baš ljubio – svirka i atmosfera bile su na do tada retko viđenom nivou. Bez preterivanja, jedinstvena mešavina loših i dobrih uspomena vezana ovu svirku pobrinuće se za to da mi ona nikada ne iščili iz pamćenja. Jednom kad sam to skontao, nisam mogao a da se ne prizovem u sećanje jednu drugu prigodu u kojoj sam bio blagosloven prilikom da se zbližim sa hladnom inkarnacijom preovlađujućeg jedinjenja na ovoj planeta, i to u njegovim neograničenim količinama, ali na koju ću uprkos tome uvek gledati sa simpatijama...

Naime, setio sam se moje male makedonske avanture, koja se desila samo koju nedelju pre inkriminisanog koncerta. Bio sam u Velesu, u Makedoniji, na Salonu Stripa u Velseu, gde je sem mene bila prisutna čitava grupa autora iz Makedonije, Srbije i Bugarske. Manifestacija je bila lepo osmišljena, i zahvaljujući našim domaćinima Vanetu i Goranu sigurno koračala kroz svoje trajanje od četiri dana, priređujući meni Vladi, Draganu, Darku i Saši najraznovrsnija iznenađenja, u velikoj većini prijatna. Kao prvo, dopao mi se grad, onako sigurno nasađen na nesigurne brežuljke, sa čudnom mešavinom beskrajnih ulica sa nizovima prodavnica i trgovinskih centara i krivudavih i strmih sokaka ispunjenih kućama iz doba vladavine Turaka na ovim predelima. Drugo, ljudi su otvoreni i neposredni, i imaju nešto od te vrele južnjačke krvi koja i meni kola u venama. Dopao detaljan uvid u Makedonsku, Bugarsku i Grčku strip scenu, a da pitate Darka, verovatno bi spomenuo grom-rakiju koju Goran sam peče... Za estremno neprijatno iznenađenje pobrinuo se gospodin slučaj i, ko bi drugi, majka priroda. Prilikom polaska iz hotela (za praćenje filma važna informacija) pokvario mi se rajfešlus na jakni. Onda je, jelte, počela kiša. I padala. I padala. I padala svih trideset i kusur minuta koliko mi je trebalo pešaka do mesta gde se manifestacija održavala. Toliko je padala da su se niz Velesove brežuljke slivali pravi potoci vode – a trebalo je ići nasuprot struje, uzvodno, pardon, uzbrdo. Kada sam stigao na odredište bio sam mokar kao miš, a otprilike tako sam se i osećao. No onda sam se (teškom mukom) osušio, pristigli su i ostali a Vane je otvorio vitrine sa kolekcijama Yu stripa, Našeg Stripa i Patka... Dovoljno za jedno prijatno sećanje.

Ne zanam da li ću opet na koncert dotičnog pevača, nešto mi govori da nije pametno izazivati sudbinu po drugi put – ali ako me ponovo pozovu u Veles sigurno idem i ove godine... Da obnovim uspomene.

sadržaj

8.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (257)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

TONČI

Da sam s devetnaest godina radio djecu umjesto stripova, imala bi godina kao Tonči. Što, dakle, iduća generacija misli o Karticama? 'Ajde, Tonči:

"Eh, kartica. U biti i glavni poticaj za ovaj mail. (...) Sad, kao mlada osoba koja se želi bavit stripom, reć ću samo - dobar pokušaj.

Zašto 'dobar pokušaj'? Zato jerbo je kartica očito nekakva masonska urota za obeshrabrivanje mlađih naraštaja. I zato što smo te prozreli i nismo obeshrabreni. Bilo tko tko je spreman danima sjedit pogrbljen nad stolom mora za početak bit tvrdoglav. A ako se ozbiljnije misli bavit tim, onda je to mula, koju ne može pomaknuti ništa, a kamoli vika.

Šalu na stranu, ton kartice jest često čemeran, i ima tu dosta stvari koje bi ljudi trebali čuti (the pitanje, ono o idejama ...), ali meni su najdraži oni paragrafi iz kojih izbija ono osnovno što svatko tko se bavi stripom mora imati - ljubav. Toga ne nedostaje u kartici, iako se nekad od silnog mraka ne vidi najjasnije.

Loše izgleda sve skupa, kad se gleda makroskopski - što ti reče, radiš za ljude koji ti se gade, stvari koje ne voliš, kad ti se radi i kad ti se ne radi, ali jedna bitna stvar tu nedostaje. Onaj tren kad se povuku prve crte i kad se prisjetiš da ništa drugo ne bi htio raditi. Ljudima se uvijek može podvaliti nešto svoje, a svakom crtom se nešto može naučiti. Desi se meni da mi je nekad teško uzeti olovku, ne vidim ni svrhu, ali kad je uzmem, uvijek se prekorim jer se sjetim zašto tu olovku imam.

Optimist? Jednostavno mlad i glup? Ne znam. Ironije li, prije par godina sam bio vrlo, vrlo depresivna osoba. (...) Čitao se Orwell, Kafka, ormar se napunio crnom odjećom (koje sad imam priličnu zalihu), a glava filozofijom. Čemu, zašto? I poslije tih par godina skužio sam da me ne zanima čemu sve to. Ne zanimaju me teorije o smislu života, o onom velikom odgovoru (42, jel'). Život je podnošljiviji kad se čovjek na nešto fokusira, pročitao sam negdje nedavno, ili vidio u filmu, i to sam, izgleda, i uradio. I mislim da će biti dobro."

Eto. Hvala, Tonči. U moje ime i u ime čitatelja kojima je dosta mraka.

Tko kaže da rijeka, ponekad, ne može teći i uzvodno?


***
Ako se Markos sjetio postaviti na web iduća dva nastavka, druga epizoda Martine Mjesec danas završava ... Ako je Bob nacrtao devetnaestu polutablu Mistera Mačka, Atlantida će propasti pred vašim očima ... A i Sergej ide dalje.
http://www.stripovi.com/mistermacak.asp
http://www.zmcomics.co.yu/sergej i
http://www.stripovi.com/martinamjesec.asp
A Q7 je na kisocima, tamnoplav i crven! Te u vašim omiljenim knjižarama (More Comics, Alan Ford, Buch, Stripoteka). "Mislim da će biti dobro".

sadržaj

9.

ŠTAMPA

štampa

Zoran Đukanović, Dušan Banjanin i Predrag Ikonić su obezbedili sledeće priloge:

STIP-O-RAMA

DIGITALNA PRAVDA PEPE MORENA

Pepe Moreno karijeru strip-autora počeo je 1970. u španskom horor magazinu S. O. S. Ubrzo postaje elitni evropski ilustrator, no 1977. odlučuje da emigrira u SAD, iako nije znao nijednu reč engleskog. Objavljivao je svoje lucidne storije u magazinima Hevi metal, Vampirela i Creepy, a 1990. izlazi njegovo remek-delo "Digitalna pravda", prvi sajber strip u istoriji. Urađen kompletno u Mekintošu, sa tadašnjim "state of art" 2D i 3D grafičkim programima, "Digitalna pravda" ostaje nenadmašno delo informatičke umetnosti čak i danas, kada su grafički softveri postigli neuporedivo kompleksniji nivo.

"Digitalna pravda" je antiutopija par edžellance koja može da stoji rame uz rame sa Orvelovom "1984" ili epskom tehno-apokalipsom Jevgenija Zamjatina "Mi". Negde u sumornoj futurami, kompjuterski virus Džokera, Betmenovog arhe-neprijatelja, zauzima centralni gradski kompjuter i preko mreže podataka upravlja organizovanim kriminalom. Batler pokojnog Betmena, alias multimilijardera Brusa Vejna, ubacuje kodirani virus Betmena i principi dobra i zla počinju gigantsku borbu u virtuelnom prostoru gde je sve moguće.

Bazirajući svoju priču na sci-fi novelama Filipa K. Dika i kultnom filmu "Blejd Raner" Ridlija Skota, uz seriju filtera za deformaciju slike, Moreno ostvaruje briljantan haj-tek psihodelični stajling koji je Novi Holivud imitirao do besvesti. Hvaljen na sva zvona kao ultimativna budućnost strip-medija, "Digitalna pravda" je začudo jedini kompjuterski strip koji je Moreno uradio. Izjavivši da je više nego imbecilno celog života raditi stripove o superherojima, Moreno napušta korporaciju D.C. komiks i odlazi u opskurni svet andergraund stripa. Čak prestaje da crta na kompjuterima, smatrajući da je sajber-art čisto pranje mozga.

Moreno je izvršio presudan uticaj na filmsku industriju 3D superspektakla (Matriks, Spilbergov "Suvišni izveštaj", "The Incredibles" itd.) svojim jedinim sajber remek-delom. Kompjuterski strip, ipak, nisu zaživeli kao industrijski medij iako je Moreno superiorno definisao njegove mogućnosti i žanrovski senzibilitet još pre 16 godina.

S. Đ. M.


Objavljeno: GLAS JAVNOSTI, Beograd, 20.02.2004.godine

ČITAOCI TABLOIDA "SAN" IZABRALI NAJSEKSI ULOGE

ANĐELINA BEZ PREMCA

U anketi elektronskog izdanja tabloida "San" surferi su najseksi ulogama proglasili junakinje avanturističkih filmova od kojih su mnoge nastale po poznatim stripovima. Na prvom mjestu sa trećinom osvojenih glasova našla se Anđelina Džoli kao Lara Jroft u svom legendarnom uskom kostimu preuzetom sa igre na kompjuteru. Slijedi 32-godišnja Dženifer Garner u seksi crvenom korzetu sa kojim se poslije "Dardevila" pojavila u novom filmu "Elektra" u kojoj joj je Goran Višnjić partner. Sara Mišel Gelar kao ubica vampira Bafi je treća, a Nataša Henstridž u filmskoj serijalu "Vrste" je četvrta.

Među prvih deset "ugurale su se " Mišel Fajfer i Hali Beri za ulogu strip žene mačke u različitim filmovima. Ališia Silverstoun kao "Batgirl", te Uma Turman i Keri Fišer.


Objavljeno: Glas SRPSKE, Banja Luka, 19. i 20.02.2005.godine

Predrag Koraksić karikaturista čiji likovi već nekoliko decenija govore više od svih novinskih tekstova

ZA MENE JOŠ UVEK IMA DOSTA POSLA

Što je gore za državu, što je više političara koji zloupotrebljavaju svoj položaj, ili rđavo rade svoj posao, to je više posla za mene. Ova zemlja je pravi eldorado za nekoga ko ljude i pojave gleda kao ja


Moje pamćenje doseže u neko predratno vreme, započinje svoju životnu priču Predrag Koraksić Koraks (Čačak, 1933). Pamtim, kaže, da smo se stalno selili, pošto su i otac i majka bili učitelji. Svake godine u drugo selo. Seća se sela Liješanj iznad Zvornika, gde i danas osnovna školi nosi ime po njegovom ocu Stojanu, i posebno vremena pred Drugi svetski rat, kada je iz Miokovaca svakodnevno pešačio pet kilometara do škole u Gornjoj Gorevnici kod Čačka, i često i zimi, običavao da izuje opanke, pregazi Čemernicu i na drugoj strani se obuje.

Jednu selidbu posebno pamti. Imao je "dečje boginje" i u vozu nisu mogli da mu obezbede zamračen prostor, pa mu je delimično trajno oštećen vid na levom oku. "Ceo život slikam samo na desno, a šta bih napravio da sam koristio oba", šali se Koraks.

Roditelji su dosta uticali na Vas?
- Otac mi je, kako se to nekad govorilo, bio napredne, komunističke orijentacije. Bio je veoma talentovan muzički horovođa i osnivač hora u selu Katrga koji i danas postoji. Majka je iz jedne bosanske porodice iz Fojnice, a upoznali su se službujući po bosanskim selima. Inače, otac je bio najbolji drug Ratka Mitrovića i posle prve ofanzive preplivao je Moravu i dobio upalu pluća.
Jedno vreme bio je komesar bolnice, koju su četnici posle pregovora Tito - Draža opkolili i sve ih odveli u Brajiće na Ravnu goru. Bila je jesen 1940. godine i on je jedini preživeo streljanje, ali nije imao sreće. Dopuzao je ranjen do potoka, tu ga otkrije žena iz četničke familije, "otkuca" četnicima, koji ga potom ubiju.

Cela familija je bila osuđena na smrt?
- Posle smo niz Trsinu pobegli do Čačka, sklonili se kod kumova, pa nekako stigli do ujne u Beograd. Mati ilegalno odlazi u Zemun, gde je bila nemačka vlast. Inače, deda sa majčine strane je Splićanin, veoma dobro se razumevao u finansije i pre rata bio je šef poreske uprave Grada Beograda. Šestog aprila 1941. godine i njegova familija dolazi u Zemun, a ujna je iskamčila ausvajs i za mene i mog brata Ljubišu.
Morao sam imati drugo ime i pričali su mi da su me pisali kao Franjo Božić, što je bilo majčino devojačko prezime. Nisu nas dirali dok četnici nisu Gestapou rekli za majku i odveli je u Glavnjaču. Nemci su je držali deset dana i, pošto se četnik koji je trebalo da je prepozna iz ko zna kog razloga nije pojavljivao, oni je puste. Drugi deda po ocu, Budimir, prešao je Albaniju, bio na Krfu i umro o osamdeset i nekoj 1947. godine.

Odlazite u Batajnicu kod Ante Pavelića?
- E, ali to nije onaj Pavelić, nego dr Ante Pavelić, batajnička legedna. Onda smo otišli u Ugrinovce, a posle rata vratili smo se u Zemun, u jednu "švapsku" kuću u Crnogorskoj ulici, odakle sam krenuo u Zemunsku gimnaziju.

Tu ste nacrtali prvu karikaturu?
- U sedmom razredu objavio sam prvu karikaturu, a likovno mi je predavao Milan Besarabović, inače vajar koji je pravio figurine od keramike, terakote. Nacrtao sam (bilo je vreme Informbiroa, kada su se kritikovale ličnosti, ali ne i pojave) čoveka u samici, sa potpisom: ministar postavljen na novi položaj. Aluzija na hapšenje jednog bugarskog ministra. Kasnije sam objavljivao u Ježu, a studirao sam (tri godine) arhitekturu. Shvatio sam da to nije posao za mene i zaposlio sam se u listu Rad, odakle me Slobodan Glumac odvodi u Večernje novosti gde sam ostao dvadeset pet godina.

Izgleda da je i Vas koštala Osma sednica?
- Svakako. Ipak, kada su svu vlast u zemlji preuzeli Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj za mene, moje karikature, više nije bilo mesta. Rade Brajović mi nije objavljivao radove, pa sam normu ispunjavao preko sportske i kulturne rubrike. Zapravo, iznuđivao sam otkaz, s kojim su nešto otezali, iako sam objavljivao u tadašnjoj Borbi koju je uređivao pokojni Staša Marinković.

Nakon Borbe slede Demokratija, Danas, Vreme, Naša Borba...?
- U jednom trenutku, mislim da je to bila ideja Mirka Klarina, Naša Borba je htela da sa još dvojicom kolega radim svakodnevno karikaturu u tom listu. Rekao sam da mogu sam i nastavio sam, sve dok list nije ugasila vlada, oktobra 1998. godine. Bio sam član redakcije nedeljnika Vreme, gde sam se i penzionisao. Ali i dalje radim svakog dana, za Danas, Ekonomist i mnogobrojne strane listove.

Mnogi su pomislili da će, ukoliko nastupe demokratske promene, za Vas biti manje posla?
- Uveren sam da će posla za mene uvek biti. Ljudska glupost je večita kategorija. Što je gore za državu, što je više političara koji zloupotrebljavaju svoj položaj, ili rđavo rade svoj posao, to je više posla za mene. Ova zemlja je pravi eldorado za nekoga ko ljude i pojave gleda kao ja. Izborio sam se za status i objavljujem samo ono što mislim da treba i to radim veoma odgovorno. Volim da se podsmehnem, ali nikako i da uvredim. Ovo što crtam je moj lični pogled, stav prema svemu što se dešava na političkoj i društvenoj sceni u zemlji. Urednici skoro nikad ne znaju šta će sutra biti objavljeno, a nije se desilo da ono što ponudim ne bude objavljeno.

Bračni par Milošević Vam je bila česta tema?
- Kad sada o tome razmišljam, nije mi baš najjasnije zašto sam bio pošteđen od Miloševića. Čuo sam da je on moje karikature pokazivao ljudima izvan zemlje kako bi se prikazao demokratom, ali stradanje ne mora da se svodi samo na batinanje ili zatvaranje. Za njegove vladavine nisam mogao da izlažem. Bio je jedan pokušaj, u "Sebastijanu" (15. marta 1995.) i pred samu izložbu (već se svet skupio) bilo je izvađeno pola karikatura. Tuda je prolazio Nikola Šainović i jadni kustos se uplašio pa skinuo nepoželjne radove (likove), a ja se naljutim i povadim sve redom. Dođu ljudi pred prazne zidove. "Izložbu" su snimile dve strane televizije.

Ipak ste izlagali?
- Jesam, 1997. godine u galeriji "Haos". Bilo je to vreme protestnih šetnji, išli su šetači i klicali mi, a policijski kordon u blizini. To je bilo sve za Njegovog vremena.

Bilo je i tužbi?
- Iz kabineta Dobrice Ćosića tužili su me zbog karikature - scene trule kobile, na kojoj su Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić i Momir Bulatović, pogureni, sa nosevima u zadnjicama. Vreme se tada štampalo u novosadskom Forumu i pokrajinski tužilac je smatrao da se radi o "nedoličnom položaju". Suđenje je iznenada prekinuto, pošto je tužilac odustao.

Petog oktobra 2000. godine niste prestali, čak bi se reklo da ste dobili dodatnu inspiraciju?
- Bila je to za mene samo nova vlast, novi ljudi koji su nastavili da prave gluposti. Bilo je samo pitanje koliko koga ošinuti. U početku je bilo teško, kasnije su se sami nametali.

Pretposlednji predsednik Srbije Milan Milutinović čak Vas je pozvao na kafu?
- Zvao me je i otišao sam. Kad može Koštunica kod Miloševića... Ispostavilo se da on sakuplja moje radove, naročito one na kojima je on. Na mojim karikaturama Milutinović nije bio glavna ličnost, često sam ga video kao malog od kužine, predstavljao ga kao fikus, ili ribu u akvarijumu... Pitam ga zašto ih sakuplja, a on kaže da to radi - za sina. Tokom razgovora sa Milutinovićem zaključio sam da mnogi nisu razumeli kako je ko nacrtan i podmetali su jedan drugom. Pričao mi je da je Milošević imao primedbu zašto Miru crtam onako debelu, zašto sa cvetom. Zbunilo me je da se on Miloševića plašio čak i u vreme dok je Sloba bio u kućnom pritvoru. "Ne pominjite ovo za Miloševića nikome, molim Vas!" Zašto, pitao sam ga. "Mnogo je opasno, nemojte ni za živu glavu", molio je Milutinović prateći me do vrata.

Vladan Batić, Vaš čest lik, otišao je korak dalje, pa je napravio izložbu karikatura na kojima je on?
- Bilo je to prošle godine, kada je Batić već bio u opoziciji. Izloženo je bilo preko 200 radova na kojima je nacrtan i nije se uopšte mešao u moj izbor.

Dobar deo života vezali ste se za Jadran, odnosno Brač i Supetar?
- Osamdesetih godina supruga Branka nasledila je neke kuće na Voždovcu i u Novom Sadu. Hteli smo kupiti kuću, ali smo zbog visokih poreskih dažbina odlučili izgraditi "kuću za odmor". Gradili smo je deset godina i kada je bila pri kraju - desilo se ovo. Poslednji put, pred raspad Jugoslavije, bilo smo u njoj maja 1991. godine. U međuvremenu je opljačkana (mada bez naročito vrednih stvari) i u njoj je sedam godina boravio policajac. Sredinom 1999. godine poručimo mu da dolazimo i da spremi - jednu sobu. Tako je bilo i naredne godine, a već 2000. smo bili sami.

Ne žalite se na meštane?
- Krasni ljudi, primili su me bolje nego svog. Sa Jozom (Pučo) sam igrao šah, radio je u katastru i on mi je sredio plac. Drugi, Josip Dubravčić mi je gradio kuću. Tri meseca i sve gotovo, grubi radovi. Taj moj Jozo tvorac je "bračke gramatike". Kada sam ga isplaćivao, bile su novčanice sa Titovim likom, a brojao je ovako: Jedan Tito, dva Titota, tri Titota, četiri Titota, pet Titotih... Danas izgleda neshvatljivo da se i tamo i kod nas mnogo stvari izmenilo.
Često sam išao na Vidovu goru, diveći se manastiru prosto prilepljen uz stenu, gde voda curi iz kamena. Voleo sam da odem u Nerežišće, gde su se ljudi bavili stokom i gde i danas postoje divlji konji koje meštani uzmu kada nešto rade i opet ih puste da žive sami. Iznad Nerežišća su nekad pravljene tri brane, kaskando, iz kojih se crpila voda. Danas se pije voda koja dolazi sa Cetine, a tri jezerca (Dunav, Sava i Morava, tako su ih zvali) verovatno krštena novim imenima i služe više poljoprivredi. U najvećem, Dunavu, mogao se okrenuti trajekt "Ero".

Posle 2000. Vaše karikature išle su u mnoga mesta u zemlji i u svetu?
- Izlagao sam u Njujorku, Parizu, Berlinu, Oslu, Švajcarskoj (dvaput), Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu (dvaput), Somboru, Zrenjaninu, Smederevskoj Palanci, Čačku (dvaput), Gornjem Milanovcu, Leskovcu, Paraćinu, Zaječaru, Užicu, Valjevu... U Leskovcu sam bio za vreme Miloševićevog mitinga u hali Limes pa smo, zbog angažovanja policije za bezbednost putnika, za Beograd lako preneli materijal za Otpor.
Na otvaranju nije bilo publike, a jedan od organizatora, koji je valjda govor pisao unapred, rekao je "Drago mi je da smo okupili u ovako velikom broju", iako nas je bilo samo devetero. Pre pet godina dobio sam nagradu likovne sekcije SANU "Ivan Tabaković", što mi daje pravo da u roku dve godine imam besplatnu izložbu u galeriji SANU. Do danas ništa. Sredinom prošle godine dobio sam visoko francusko priznanje - Orden legije časti.

Šta trenutno radite?
- Sa Nadom Korać spremam knjigu koja će biti svojevrsna hronika, sa objašnjenjima. Svaka karikatura će imati objašnjenje (u fusnoti) kako je nastala. Inače, svakog dana crtam karikaturu.

Koju knjigu čitate?
- "Ubilačke identitete" Amina Malufa.

Dragan Banjac


Objavljeno: GLAS JAVNOSTI, Beograd, 20.02.2004.godine

sadržaj

10

PISMA ČITALACA

mail

From: Alem Curin <alem.curin@st.htnet.hr>
Subject: Toza

Jebiga,
Kad netko ode, netko od onih što su nam zadali tragove u maglovitoj šumi odrastanja, a koje smo hrabro prihvatili i sa sigurnošću slijedili, kad netko takav ode, a, čini mi se, u zadnje je vrijeme sve više takvih, ostaje mi samo da glasno zabeštiman (opsujem)!

Zato ti i beštimijom počima ovo pismo. Nisam ima' pojma za Tozu i, moran ti reć, rastužile su me ove SVesti i naljutile. Zato ću uz crno i stare Stripoteke i Spunkove beštimat do jutra, jebiga.

Pozdrav

Alem

From: Strip Core <core@mail.ljudmila.org>
Subject: VSEENO - odpovedano

Zaradi nenadne smrti v vodstvu galerije Interart je razstava Andreja Stularja, ki je bila napovedana za ta petek (25. feb. 2005) odpovedana.

sadržaj

11.

LINKOVI

Strip Vesti

-Karikaturisti i strip crtaci, na stranici www.nosorog.rs.sr/ uvijek mozete naci obavjestenja o novim konkursima za karikaturu sirom svijeta...
www.nosorog.rs.sr/diff2.html
(Predrag Ikonić)

sadržaj

12.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od - do

. . .

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad