prošli broj - arhiva - sledeći broj

SADRŽAJ

1. KOMAR #1 - mail
2. MIRIS STRIP - Aleksandar Botić
3. SVI SMO MI VIKINZI - Ilija Bakić
4. KOBAJAGI FILMSKA RECENZIJA - Srđan Aćimović
5. JUŽNJAČKA UTEHA No 121. - Marko Stojanović
6. KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (181) - Darko Macan
7. MOJ POGLED (68) - zmcomics
8. ŠTAMPA - štampa
9. VESTI IZ SVETA - Strip Vesti
   -GUIDO CREPAX
   -BORDERLINE PONOVO
10. POZIVI NA SARADNJU - mail
    
11. LINKOVI - Strip Vesti
12. DATUMI - Strip Vesti

1.

KOMAR #1

mail

KOMAR #1
KOvačička
Manifestacija
Alternativnih
Reakcija

KOVAČICA 15.-16. avgusta 2003.

15.08. (PET) - Galerija naivne umetnosti
19:00 Perfomans: Usta puna zemlje - Branka Zgronjanin (Mladenovac);
20:00 otvaranje izložbe alternativnog stripa (Burek, Seljak, Bodroža, Looney, Maja Veselinović, Saša Mihajlović, Aleksandar Zograf, Letač, Mr Spiral, Wuk Palibrk, Zontag, Kiklop, Wostok, Lola, Boća, Supek, Ivana Vareski, Jarmila Sabo,...)
I promocija strip albuma Celulit, Šlic (Beograd) i Kuhinja (Pančevo);
21:00 koncert: Kiza Radović (Beograd), Miris Klia (Ruma)


16.08. (SUB) - Dom Kulture 3. oktobar
17:30 perfomans: Jaroslav Supek (Odžaci);
18:00 projekcija low-fi video radova: filmovi toka svesti (Kino Klub Novi Sad), treš filmovi (Bouraiqc des Merdes, looney - Beograd), Wostok - Vršac) i ostali autorski radovi (Ivica Đorđević - Požarevac, Branka Zgonjanin - Mladenovac, Vlagyimir, ZLee - Kovačica,...);
21:00 Koncert: Pamba (Kovačica), Dementia Praecox (Požarevac)


www.komarfest.com

sadržaj

2.

MIRIS STRIPA

Aleksandar Botić

Mnoge događaje i stvari pamtim i doživljavam po mirisu.

Stripove naročito. Prvo što uradim kada kada kupim strip je da ga nasumice otvorim i pre svega ostalog osetim njegov miris.

I svaki strip ima miris. Stari stripovi imaju svoje, a novi stripovi svoje mirise. Miris tavana, podruma, neke šupe ili prastare biblioteke, nasuprot mirisu sveže štampe, boje, knjižare, kioska ili trafikantkinjinog jeftinog duvana.

Piratska izdanja nemaju miris.
Nekakva hemija, šta li…?

A sve je tu, takoreći na svom mestu.
Najčešće su tu, za početak, sve epizode, sve stranice i sve slike, odštampane na istom onakvom papiru, istim onakvim bojama kao regularna izdanja. Ako se prisetimo nekih starih Dnevnikovih izdanja serijala Priče sa Divljeg zapada i uporedimo ih sa izdanjima nekih novih izdavača, videćemo da su, za razliku od prvih, sada odštampane i preostale epizode i stranice, nekad sve, nekad skoro sve, a nekad i one kojih nema ni u originalnim izdanjima jer ih takve kakve su odštampane autor crteža nije ni uradio, a izdavač misli da iz nekog razloga tu treba da budu. Uzmite neko od tih sakatih, tridesetak godina starih izdanja, otvorite ga i gurnite nos u njega.
Ma, tu je…

Zločin je zločin, i tu nema priče. Biti toliko drzak i iskasapiti neki strip da bi ga prilagodio formi ili obimu izdanja, greh je prema mediju mnogo veći od nezakonitog objavljivanja istog stripa. Ipak, jedna nepravda ne može i ne sme se ispravljati tako što se čini druga.
Ali, to nema veze sa mirisom.
Valjda je to ta hemija.

Strašno je što tu hemiju poznaju, i žive sa njom, i ljudi koji se bave nezakonitim štampanjem stripova.

Tu su, takođe, i originalne naslovne stranice, doskora, takoreći, nepoznanica čak i našim starim, renomiranim izdavačima Forumu i Dečjim novinama sa svojim Stripotekom, Superom i drugim izdanjima u kojima su štampani, ili će, nadam se, tek da budu, serijali, stripovi i autori za koje su se opredelili pirati.

Dalje, tu je i hronološko objavljivanje epizoda, tako nekarakteristično za naše regularno strip izdavaštvo u prethodnom periodu, a tako uobičajeno za piratska izdanja. Tu nema objavljivanja epizoda preko reda, u najrazličitijim izdanjima različitih izdavača, nešto u boji, nešto crno – belo, nešto u nastavcima, nešto u albumu, a nešto preskočeno i neobjavljeno. Pokušajte, na primer, da sakupite i pročitate po redu sve epizode Džonatana Kartlanda: prve dve u osam nastavaka u Eks almanahu, treću kompletno u jednom broju iste edicije, četvrtu u jednom broju Stripoteke, pa onda Biser strip u boji, pa Super… Slična je stvar sa većinom objavljivanih strip serijala. Prilično ćete se namučiti, najverovatnije nećete ni uspeti, ali ono što pronađete imaće onaj miris. Svaki prastari Eks i svaka teškom mukom pronađena Stripoteka sa Aster Blistokom će ga imati, makar vas žestoko iznervirala činjenica da ste izgubili nit u čitanju jer, naravno, niste uspeli da nađete Eks broj 158 iz februara 1979. godine sa trećom epizodom serijala.
Imaće ga, kao što ga ima i Eks broj 158.
Ima ga i svaka nova Stripoteka koja, sada tvrdoglavo prateći redosled i ne preskačući ništa, štampa epizode koje su pirati u formi mini albuma sa po tri, četiri epizode u standardnom piratskom formatu odštampali pre nekoliko godina i njima sasvim dobro snabdeli domaće strip tržište, preporučujući se prihvatljivom cenom, kakvim - takvim prevodom i manje ili više korektnim otiskom.
A ljudi, šta će, kupuju ih…
Kupuju ih, iako ne mirišu.

Izgleda da će regularni izdavači sada i u budućnosti morati da plate cenu onoj nedoslednosti u objavljivanju od pre dvadeset, trideset godina. Sasvim sigurno, danas se niko neće upustiti u avanturu potrage za prvim epizodama Astera, Torgala ili Priča sa Divljeg zapada po precenjenim starim izdanjima, nego će, poštedevši sebe sigurnog Sizifovog posla i najčešće velikog troška, kupiti piratsku zamenu.
Ako neko voli da ima cveće a nema vremena, mogućnosti ili sredstava da mu se posveti, ili ako na tržištu nema živog cveća, može da kupi sebi veštačko cveće, plastičnu zamenu. Pošto proizvodnja i prodaja plastičnog cveća ne podleže zaštiti autorskih prava, ovo poređenje je zbog mirisa.
Nema ga.

Uglavnom ga nema, ali o tome neki drugi put…

sadržaj

3.

SVI SMO MI VIKINZI

Ilija Bakić

STRIP

SVI SMO MI VIKINZI

30 godina Hogara Strašnog

U proteklih nekoliko nedelja sve novinske agencije objavile su vest da su, na njegov 30-ti rođendan, počele ozbiljne pripreme za snimanje filma o Hogaru Strašnom. Milioni čitalaca novina 'prisetili' su se tada da jako dugo, već prema sopstvenoj starosti, podrazumevaju postojanje debeljuškastog vikinga i njegove familije i da oni čine deo njihove svakodnevice -i to onaj ređi, podnošljiviji.

Istoričari, pak, beleže da se strip o Hogaru pojavio davne 1973.g. a već posle godinu dana objavljivanja doneo svom autoru Diku Braunu nagradu "Reuben" i, još važnije, veliku popularnost kod čitalaca. Hogara je pratila sve brojnija publika da bi se danas taj broj popeo na preko 240 miliona ljudi; strip preuzima 2000 novina širom sveta. Dik Braun je strip stvarao do 1988.g. kada ga je, zbog slabog zdravlja, prepustio sinu Krisu (koji je 'ušao pod kožu' vikingu), ustoličivši tako malu porodičnu strip-manufakturu. Hogar je ponajpre bio, i do danas ostao, novinski strip što znači da se pojavljuje u obliku dnevnih kaiševa (od 3-4 sličice), u tzv nedeljnoj verziji (od jedne pune table-stranice koja se, kako i ime kaže, pojavljuje nedeljom) i, mada ne prečesto, kao strip albumske dužine (do 48 stranica). Reč je humorističko-porodičnom stripu (što podrazumeva izostajanje svakovrsnih brutalnosti i ekstremnosti) kome su 'ciljna grupa' sredovečni muškarci i žene (oni su najveći kupci dnevnih novina) a potom i mlađi deo porodica; po ovim karakterisitkama-ograničenjima "Hogar" stoji rame uz rame sa mnogim popularnim i kvalitetnim novinskim stripovima, od "Porodice Tarane", "Bima i Buma" do "Čarli Brauna i Snupija" i "Kalvina i Hobsa". Njegova vizura je višestruka: dešavanja se prate iz ugla kako odraslih tako i dece i autori se trude da ih što češće 'mešaju' kako bi strip, uprkos godinama, sačuvao dinamiku.

Glavni junak (mada to u njegovom slučaju zvuči poprilično groteskno) čitavog dešavanja je Hogar, bradati, debeli, barem na prvi pogled strašni viking, koji rado gajio taj imidž ali mu to ne polazi uvek za rukom, barem prema neprijateljima; kod bližnjih takva rola 'ne pali' uopšte čak ni kada je u pitanju izbegavanje redovnog godišnjeg kupanja pa, kada mu se to ipak, pre ili kasnije, desi, na pretnju drage, s njim mora biti i amajlija protiv zla - gumena patkica. Hogar pripada srednjoj društvenoj klasi jer je mali privrednik-preduzetnik, ima brod i posadu s kojima obavlja svoj mali biznis koji je, kako i priliči surovom momku-vikingu, da plovi do drugih zemalja i pljačka ih. Ako mu poduhvat uspe (što se ne dešava prečesto jer ili mu se brod negde izgubi -more je tako veliko i nemirno- ili je doček starosedelaca previše 'vruć') pa sa puta kući donese 'suvenire' nailazi na još veću i težu prepreku - suprugu Helgu, vrednu domaćicu koja orno održava kuću i brine o deci, istovremeno želeći da dragog muža preobrati u boljeg muškarca (čistijeg, pažljivijeg, nežnijeg). U ovom sretnom braku rođeno je dvoje dece: ćerka Honi, trenutno u osetljivim godinama kada žudi za pravom ljubavlju mada, istovremenop, želi da bude i snažna, nezavisna ratnica; majka pokušava da je razume ali i da joj dokaže kako svet nije onakav kakav bi devojka volela dok Hoger, uglavnom, nije na 'talasnoj dužini' svoje mezimice. Sličan je slučaj i sa sinom Hamletom, dečarcem koji previše čita (i to knjige bez slika pa tata ne može da vidi o čemu je reč čak i ako je u pitanju istorija velikih vikinških heroja među koje Hogar sebe, skromno, svrstava), kupa se svakog dana, ne mari za bitke i ne želi da nastavi porodičnu ratničku tradiciju već bi da postane - zubar (što užasava njegove vršnjake!); majka je redovno na Hamletovoj strani a otac je konstantno isfrustriran ponašanjem naslednika i smatra ga svojim krunskim promašajem jer malac, sa svoje strane, nema interesa baš ni za jedan očev predlog ili pouku. Iako stalno pod stresom zbog opasnog posla (mada, istini za volju, nema problema sa poreznicima i ispitivanjem porekla imovine i ekstraprofita), odnosno nezadovoljstva radnika-posade, u čijem smirivanju mu slabo pomaže Srećni Edi, dobrodušan ali nespretan momak, te ophrvan konstantnim konflikatima u kući, po bilo kom pitanju (od iznošenja đubreta, nedovoljnih prihoda do vaspitavanja dece), Hogar pokušava da nađe najpovoljnije rešenja jer je, u osnovi, dobra duša, nije zlopamtilo, cepidlaka ili patološki mrgud ali, ni u dobrim namerama nema uspeha pošto je jednostavno suviše trapav i, često, tupav. Ova situacija ide dotle da ga ni sopstveni pas ne 'konstatuje' i uvažava a o Helginoj patki da i ne govorimo; čak ga ni doktor Zuk ne uspeva razumeti i izlečiti. Sve u svemu i uprkos svemu, Hogar tvrdoglavo i iz inata gura dalje, putuje, bori se (mada u dubini srca krije tugu što su sve prave zemlje već opljačkane ali ne od njegove ruke), mlatara okrnjenim mačem, pobeđuje i gubi, trpi nerazumevanje najbližih, ulaže proteste i apele, teši se dobrom hranom i pićem u bučnim kafanama, iznova i iznova pokazuje dobru volju i, na kraju se dana, nada da će sutra biti bolje. Rečju, jedan sasvim običan tip željan svog mesta pod suncem, sa velikim snovima i ambicijama kojih se rado odriče za malo mira i tišine. Ako se izuzmu pojedinosti, vremensko-istorijska razlika i distanca, taj momak u srednjim godinama (onim kriznim, kad si "suviše mlad da umreš a prestar za rok'en'rol"), zatečen sopstvenim životom, sasvim lako može biti bilo ko od nas.

Upravo na tom nivou identifikacije sa zadrškom-odgovarajućom dozom egzotike potrebne da prepoznavanje ne bude previše bukvalno, Hogar funkcioniše besprekorno jer bazični odnosi na poslu i u porodici jesu 'domaći'. Njegovo ponašanje, problemi i reakcije sasvim su 'domaćinski' i odgovaraju nametnutoj slici o jakom tipu koji drži konce u rukama a, u stvari, sve mu izmiče kontroli. Ženski deo populacije, takođe u srednjim godinama, otkriće svoja mesta podudaranja sa korpulentnom, čas optimistički nastrojenom čas nezadovoljnom Helgom. Rečju, u "Hogaru Strašnom" se za svakoga nađe po nešto, obilno zaliveno vedrim, često i urnebesnim gegovima i humorom (cinizam ili morbidarije apsolutno nisu na repertoaru) a sve to dato je jednostavnim, gotovo grubim crtežom sa upečatljivim grimasama. I, što je vrlo važno, zgode i nezgode traju, bez večih padova, decenijama, dovoljno da se publika srodi sa likovima i počne ih doživljavati kao svoje, recimo, poznanike kojima se mogu okrenuti radi tako potrebne dnevne doze optimizma. Otuda je ideja o novom, filmskom pakovanju Hogara izazovna ali i krajnje rizična (do granice nemoguće misije) jer je veliko pitanje može li se dostići nivo doživljaja koji strip nudi (setimo se bledunjave filmske verzije Asteriksa ili još goreg filma o Kremenkovima nedostajali su im i duh i smeh originala pa o nekakvoj igranoj nadogradnji nije bilo ni pomena). No, dok ne stigne film (upravo traže pogodnog glavnog glumca), a sigurno i posle njega, uživaćemo u strip izdanju dogodovština tog (ne)običnog momka Hogara, njegove familije i ostatka vesele ekipe.


Objavljeno: Dnevnik, Novi Sad 2003.godine.

sadržaj

4.

KOBAJAGI FILMSKA RECENZIJA

Srđan Aćimović
achim@bitsyu.net

Predvidljivo je početi tekst ove tematike sledećim citatom, ali to je nekako stanovište kojeg se prisetim pri samom pomenu animiranog filma "Korto Malteze – u tajnom dvorištu Arkane". Elem, citat: Tarkovski je u svojim posthumno objavljenim beleškama izneo stanovište da se samo od loših romana mogu napraviti dobri filmovi jer "roman moraš prvo rasturiti, a zatim ga sastaviti iz početka". Iako se ovo stanovište u filmskoj praksi pokazalo tačnim bezbroj puta i postalo čak neka vrsta filmske "magbetovske kletve", sam Tarkovski je se nije pridržavao doslovno. Od tri književna dela koje je koristio za svoje predloške, bar jedno se može nazvati remek-delom, a najviše jedno se uopšte može nazvati lošim. Ako dopunimo ovo podatkom da se u neostvarene planove ovog režisera ubraja i ekranizacija "Čarobnog brega", jasno je da izrečenu tezu ne treba shvatiti doslovno. Jaka autorska ločnost Tarkovskog, ipak, zahtevala je jak autorski angažman u stvaranju filma, te je on smatrao da je rasturanje romana a zatim ponovno sastavljanje neophodno; Romanu, kao (valjda) zaokruženoj celini, nije potreban nakalemljeni dodatak u vidu filma koji će verno ispratiti roman; rezultat je delo koje sadrži nešto suvišno, tačnije, čitav jedan medij viška. Zbog toga to delo nema šanse da kvalitetom parira originalu, a to je zaključak koji pomenutoj jakoj autorskoj ličnosti obesmišljava čitav rad na tom delu. Ponovo sastaviti roman, ponekad odričući se spoljašnjih elemenata priče a ostavljajući samo osnovnu tezu, a ponekad i obrnuto, ostavlja autoru nadu da će njegovo delo imati značaj, trajnost i kvalitet originala.

Verujem da rečeno važi i ako se umesto romana posmatra strip.

Paskal Moreli, pak, bar sudeći po njegovim izjavama datim tokom rada na animiranom filmu, nema ambiciju da bude autor, već da se zadrži u ulozi poklonika stripa. On za garanciju kvaliteta smatra Pratov predložak, i ukoliko bude uspeo da ga verno isprati na platnu, kvalitet filma je, veruje, garantovan. Drugi utisak je da on animirani film smatra svojevrsnim marketingom za strip, jer filmom želi da upozna nove generacije sa ovim junakom. Što je, doduše, plemenita pobuda. Treća, skrivena između redova, motivacija je da se napravi evropski, daleko produhovljeniji pandan, holivudskim dugometražnim crtanim filmovima – što je naglašavao i izbor predloška: "Korto u Sibiru", dramaturški verovatno najkonvencionalniji nastavak serijala, ukoliko izuzmemo "Baladu o slanom moru" i još neke epizode sa samog početka. Na kraju, postavljaju se sledeća pitanja na koja ću, nadam se, u daljem tekstu, dati odgovor: Kakva je svrha ovakvog pristupa stvaranju filma i kome je on potreban (bez prizvuka sarkazma)? Da li je namera verne transpozicije uspešno ostvarena? Da li film sadrži dovoljno autorskog doprinosa da se može smatrati delom Morelija pre nego Prata?

No, dozvolite da još malo pišem o filmu pre nego što pređem na problematiku vezanu za strip.

Može se reći da je stvaranje animiranog filma u našim medijima pristojno propraćeno, svakako dovoljno da bi postojala garancija da će domaći filmski distributeri otkupiti ovaj film. Nije međutim, bilo teško pogoditi koja će se distributerska kuća toga prihvatiti. "Metro film" nas je možda onomad, kada su distribuirali svoje adute po lokalnim televizijama, iznervirao više nego neumerenim trajanjem reklamnih blokova, ali se u narednom periodu dokazao kao jedina distributerska kuća koja redovno uvozi filmove snimljene van engleskog govornog područja. Blamantna neupućenost ovdašnjeg auditorijuma (svih kulturnih i obrazovnih profila, moram dodati) u samo postojanje kinematografije van dometa oskara, pada na dušu ostalim distributerima, koji se inertno utrkuju u otkupljivanju holivudskih blokbastera, sigurnih finansijskih dobitaka (a često i, moram pomenuti, evropskih filmova na koje se može prilepiti XXX etiketa, a koji se mogu svrstati u istu grupu sigurnih dobitaka); Svaka mogućnost da se prate nova dostignuća van-oskarovske kinematografije zasluga su "Metro filma", selektora beogradskih festivala i pojedinih tv-stanica. "Ko leti vrijedi, ko ne leti ne vrijedi".

"Korto Malteze" se posle manje od mesec dana od uvoženja mogao gledati samo u jednom beogadskom bioskopu. Ipak, nemam mesta ljutnji zbog ovoga; na projekciji na kojoj sam se našao, sala je bila gotovo prazna. Slabo interesovanje. Projekcije "Halka" verovatno će biti zadovoljavajuće pune mesecima posle premijere. No, nije bitno.

Tih par sati u bioskopu predstavljali su tobogan naizmeničnog odobravanja i negodovanja, oduševljavanja i razočaravanja. Na kraju, bitan je utisak koji ostane posle filma, zar ne? Taj utisak zavisiće od tipa gledaoca. Ukoliko gledaoce filma podelimo na tvrdokorne poklonike "Korta Maltezea", manje tvrdokorne, ali sa originalom upoznate strip-čitaoce, te one koji "Korta Maltezea" nikad ranije nisu čitali, predvideću sledeći rezultat: prvi, duboko razočarani rezultatom, ali zadovoljni zbog dalje nadogradnje ponovne aktuelnosti mita; drugi, daleko manje razočarani samim filmom, ali zapitani nad svrhom ovakve ekranizacije; treći, zadovoljni ili ne, ali svakako zbunjeni nad jednom dimenzijom koju je tempo stripa nametnuo crtanom filmu.

Sav taj napor uložen je u očuvanje originalne, jedinstvene atmosfere serijala. Pre ulaska u bioskop nisam ni sumnjao da je atmosfera očuvana; naprotiv, želeo sam da vidim da je Moreli skrojio Korta po svojoj meri, pa makar rezultat bio i loš. Nekako sam usput stekao poverenje u tog Francuza.

Dakle, atmosfera je očuvana. Povremeni oštri rezovi, kompjuterski generisani oblaci i dim, umesto Pratovog stilizovanog, kao i opšte prilagođavanje crteža procesu animacije, nisu mnogo narušili. S druge strane, original je ispoštovan ne samo u sižeu, već i u dijalozima, pa, povrh svega (po meni neoprostivo, videćemo i zašto), i u kadriranju.

Gledati poznate kadrove i čitati poznate replike nije neprijatno – naprotiv, deluje kao ponovno čitanje stripa. Kad, na pojedinim, retkim mestima, ipak dođe do izmene toka radnje u odnosu na strip, taj utisak se na silu prekida i ostajemo uskraćeni ne samo za gledanje novog filma, već i za čitanje starog stripa. Najveća intervencija ove vrste je bacanje Barona fon Ungern-Šternberga, možda centralne ličnosti drugog dela stripa, u drugi plan izbacivanjem većeg dela scena koje se odvijaju pod njegovim zarobljeništvom. Pretpostavljam (mada ne mogu da garantujem) da se ovaj rez odvio tek u montaži i da su, zbog uklapanja u određenu minutažu ili kakvog drugog razloga, izbačene već snimljene scene.

Najuočivija nadogradnja na predložak su pasaži klasične muzike, prigodni i suptilni, kao i scene pejzaža koje se uklapaju u pomenutu atmosferu, a naročito scena letenja u američkom predratnom avionu. režiser je bio primoran na izvesne autorske intervencije čak i ako ih je hteo izbeći. Trajanje pauze između dva frejma meri se delićem sekunde, dok je pauze između dva stripska kadra praktično neograničeno. U tu neograničenu pauzu može se dosta toga staviti, nagoveštenog, tajnovitog, neizrečenog, ostavljenog čitaocu na volju ili čak intimnog. Moreli, baratajući toliko malim pauzama, mora mnogo toga nagoveštenog da konkretizuje, neizrečenog da izrekne, tako da je oreol tajnovitosti u velikoj meri nestao. Istina, Moreli se sa ovim problemima solidno izborio, pa konkretizovane scene potere mračnim ulicama, konkretizovane scene nestajanja u magli, de-intimizirane scene koje se odvijaju u vozu grofice Semjonove, uz koncepciju maksimalno mogućeg poštovanja predloška, verovatno nisu mogle biti bolje izvedene.

Najveća zamerka filmu, ipak, odnosi se na karakterizaciju likova. Svi likovi ovog "multinacionalnog" stripa u filmskoj interpretaciji su – Francuzi. Najuočljiviji, naravno, Raspućin, po definiciji je temperamentan, samoživ, čak zao, ali ne na ruski način, kako bi mu nacionalnost propisala. Nema u njegovoj pojavi sirovosti, grubosti, nema karakteristične ruske duše koja je bar nama dobro poznata; umesto bučnog Rusa dobijen je bučni Francuz – a to je nešto daleko tiše, bezazlenije i, na kraju svega, nezanimljivo.

Priča je ponovljena sa pripadnicima svih ostalih nacionalnosti karaktera bitno različitih od francuskog: U karakteru Nina postoji melanholija, ludost i ponos – ali, opet, francuska melanholija, ludost i ponos, a ne ruska. U karakterima kineskih likova postoji misterioznost i mudrost, ali francuska a ne kineska. I tako dalje. A Hugo Prat čak i nije bio Francuz.

Ovo, rekao bih, najveće odstupanje od originala, razumljivo je i najveća mana jer je produkt greške a ne autorske intervencije. Loša karakterizacija "zasluga" je podjednako jednolične interpretacije glumaca-sinhronizatora, kao i šablonizovane, "automatizovane" interpretacije od strane animatora. Siroti Raspućin na momente deluje i kao smotani-pomoćnik-koga-glumi-edi-marfi iz holivudskih crtanih filmova, ali najmanje kao onaj suludi, ujedno zastrašujući urnebesni lik iz stripa.

Film "Korto Malteze" ipak je prijatan za gledanje, a ukoliko nekim čudom zaboravimo na postojanje originala, izvesni kvaliteti originala mogu se pripisati filmu. Da li je za ovo zasluga Morelijeva ili Pratova? E...

sadržaj

5.

JUŽNJAČKA UTEHA No121.

Marko Stojanović
misto83@ptt.yu

TO SLEEP, PERCHANCE TO DREAM

Earl of Kent: I do profess to be
no less than I seem; to serve him
truely that will put me in trust;
to love him that is honest; to
converse with him that is wise,
and says little; to fear judgement;
to fight when I cannot choose;
and to eat no fish.
KING LEAR, William Shakespeare

Ono to Gejman nije imao na raspolaganju kad je ulazio serijal posvećen Morfijusovim avanturama (ako se epizode Sandman-a mogu tako okarekterisati, zbog dramatične pasivnosti glavnog junaka i zbog njegovog potpunog odsustva iz velikog broja istih) bile su usluge boljih crtača. Svi najbolji crtači u Americi, jedine prave zvezde u stripu peko bare do pred kraj devedesetih, išli su kao po komandi da rade superheroje, iz jednog jako prostog razloga - lova koja je tamo u igri mnogo je veća. Gejmanov novi serijal se ni pod razno nije mogao okrekterisati superherojskim, i niko pri čistoj svesti nije mu predviđao velike tiraže a samim tim ni dug vek - pa su ga svi bolji crtači u startu zaobišli u širokom luku. Prisiljen da radi sa crtačima voljnim da rade za manje novce (tužna je istina da su ljudi koji rade za manju kintu najčešće upravo oni koji do velike ne mogu da dođu svojim kvalitetom), Gejman je pribegao apsolutnoj kontroli, ograničavajući i uslovljavajući svoje saradnike na svaki njemu dostupan način. Njegovoj potrebi za kontrolom nije izmakao ni izdavač, pa je Gejman ljude iz marketinga DC-ija dovodio do ludila između ostalog i svojom potrebom da određuje gde će u sveskama Sandman-a ići reklame! Gejman je uspeo i da izdejstvuje da svih 75 naslovnica Sandmana radi njegov stari prijatelj Dejv Mekin (koji je pustio mastu na volju, pa je vajao, kolažirao, lepio pauke, spaljivao modele pa ih fotografisao dok gore...), što je u moru crtača koji su se menjali na naslovu serijalu ipak dalo prepoznatljiv vizuelni identitet.

Postmoderno ispričane storije o magiji, istoriji i snovima, kroz koje defiluju istorijske ličnosti, figure iz mitologije, likovi drugih autora (pregaoca na polju stripa, ali i književnosti) stekle su neverovatnu popularnost, koja je rasla sa svakom novom epizodom. Sandman-a su čitali ljudi koji nisu zalazili po striparnicama vec po knjižarama, ali, sto je zanimljivo, i ženska publika inače apsolutno nezainteresovana za stripove (paralele koje se mogu povući sa žitijima izvesnog Korta sa Malte pokojnog Hugo Prata ne prestaju ovde, ali to svakako nije tema našeg današnjeg izlaganja), pa je uticaj Sandman-a na strip scenu i strip čitalištvo apsolutno nemoguće prenebegnuti.

Kao pisacu Gejmanu se teško šta ima prigovoriti - kao strip scenaristi, uprkos svom svesnom trudu da se u stripu uradi nešto novo (na tekstualnom, ali Bogami i na vizelnom planu), zamerke svakako postoje. Povremena nategnutost njegovih rešenja, povremeno nepoštovanje osnovnih zakonitosti pripovedanja u stripu i često opterećivanje kadrova gomilama teksta bez koga se, ruku na srce, i moglo umeju da zametaju kritički nastrojenom čitaocu, naročito ako Sandman-a čita u kontinuitetu, kao seriju pejprbekova.

Pored Sandman-a, Gejman je napisao i nekoliko grafičkih novela koje su naišle na topao prijem publike i kritike, poput The Books of Magic, Mr Punch, Signal to Noise, Stardust... Posle nekoliko godina pisanja romana (Good Omens, saradnja sa Terijem Pračetom, American Gods, putovanja po svetu na kontu slave stečene Sandman-om i kilometarskih parnica sa Todom Mekfarlanom oko prava nad likovima stvorenenim za Mekfarlanov serijal Spawn, opet je iz temelja potresao svet stripa najavama za svoju novu osmodelnu seriju seriju 1602, rađenu sa Endijem Kjubertom i Ričardom Ajsanovom koja bi trebalo da se bavi Marvelovim ikonama, ali četristo godina ranije.

sadržaj

6.

KVINTALOVA TJEDNA KARTICA (181)

Darko Macan
darko.macan@zg.tel.hr

Q: OSJEĆAJ TUŽNOSTI

Pa kaže Lepi da je jedva našao Q na kiosku. Pa ga ja pitam da što ga je tražio kad ima pravo na autorski primjerak (zbog fine pasice Dwa lijena psa, dobro prihvaćene kod veselih Dalmoša). Pa kaže Lepi kako "osjeća dužnost da pridonese ukupnom broju prodanih primjeraka." Pa ja kažem "hvala", a mislim ...

A mislim štošta. U jednu ruku, zaista sam neizmjerno zahvalan Lepome kao i svima koje znam, a koji su pošli do kioska i kupili Q - zbog mene, zbog stripa ili zbog toga što im fali ritual trafike, kratka misterija neotvorene novine i bijeg kojeg taj medij nudi. Svi su oni moja braća i razumijem ih potpuno. Kao i oni, tako i ja pored kioska prolazim s izubijanom, ali još živom nadom i kupujem svaki novi strip koji se pojavi, da ga podržim, da "doprinesem ukupnom broju prodanih primjeraka". Radosno ga zatim vrtim po prstima, odgađam čitanje, puštam da me vrati u ona vremena kada sam novi strip kupovao makar svaki drugi dan i kada je to bilo sasvim dovoljno da sa svijetom sve bude u redu.

U drugu, pak, ruku znam da ni svi mi nostalgičari zajedno nismo dovoljni da održimo strip reviju na životu. Jednostavno nas nema dovoljno da "ukupan broj prodanih primjeraka" bude isplativ u sistemu kioska. Q može opstati samo ako privuče i zadrži ljude koje ne znam po imenu, dovoljan broj onih koji će ga pročitanog dati frendu, ostaviti u vlaku ili baciti u smeće. Da mi je isključivo do kolekcionara, radio bih list u manjoj nakladi, (još) skuplji i distribuirao bih ga pretplatom, ali funkcija je Q-a zamišljena drukčije, i dvojako: da one koji već čitaju stripove upozna s radovima koje kod nas nisu imali priliku vidjeti te da ustanovi je li došao trenutak u kojem će strip časopis, izlaženjem, uspjeti prikupiti dovoljno čitatelja da opstane.

Možda taj trenutak nije stigao. Možda smo mi još uvijek presiromašni, a vremena preinteresantna; možda je strip kakvog volim samo boljka generacije bez nasljednika, koja se polako umara. Možda, iako je i tom slučaju vrijedilo probati. A ako je stigao trenutak da se stripovi ne kupuju samo iz osjećaja dužnosti...

Ako je taj trenutak stigao, tek onda će biti gusto, tek onda ću vidjeti jesam li za njega spreman koliko pričam da jesam.

sadržaj

7.

MOJ POGLED (68)

zmcomics
zmcomics@neobee.net

KO JE BIRAO...?!

Ko je vama birao vaš životni put? Ko je vama birao devojku, mladu? Ko je vama birao stripove koje ćete voleti? Mislite da ste u sva tri slučaja birali sami?! Pretpostavka je da ste u prva dva slučaja birali sami, mada bih s par rečenica mogao dokazati da i nije baš tako...:) Međutim, pošto je ovo strip časopis pričaćemo o trećem izboru, izboru stripa.

Tu sam siguran da su za vas birali drugi.

Kao što u prošlom broju Macan reče "Vjerujem da je svaki dobar časopis autorski rad.", tako i stoji. Svaki, ali apsolutno svaki je strip magazin svojevrsan autorski rad. Omiljeni stripovi urednika kombinovani sa kompromisima u vezi mogućnosti pribavljanja kopirajta. Dakle, urednik vam je birao šta ćete čitati i zavoleti, naravno tu ste imali priliku da pravite selekciju od ponudjenog. Ali gde je to u odnosu na veličinu strip produkcije.

Naravno da se zato uvek javljaju komentari kritike časopisa jer svako ima neku svoju koncepciju, dobitnu kombinaciju stripova, svako ima svoj ukus. A vi ste, eto, podređeni urednikovom ukusu. Kao što su kod nas svi sportski selektori, a ipak na kraju svi navijaju za selekciju koju je odabrao neki drugi čovek, tako i u stripu svi na kraju "navijaju" za stripove koje su odabrali neki drugi. Velika je to moć, ali velika i odgovornost, a opet svi to zanemaruju. Nije to televizija pa da svi vide koliko je mladih generacija degenerisala neka stanica poput Pinka. Sada je moć stripa mala pa ga niko ni ne mora proglasiti šundom da bi se zaštitio njegovog uticaja. Ispade da je ranije strip više cenjen, nekada su ga se plašili...:)

Smešna bi bila borba protiv vetrenjača pokušaj da se urednici nateraju da idu mimo svog ukusa. Iskreno bi to bilo neprirodno stanje stvari, jer apsolutno niko ne bi radio časopis koji će smatrati lošim. Zato nema borbe protiv tuđih koncepcija, ima borbe za sopstvenu. Danas se relativno lako i jeftino rade izdanja. Uradite svoj časopis poput Macana, i ponudite svoje ideje, ili ako nemate snage za više, radite antologije ili albume koji ne zahtevaju redovan ritam izlaženja.

To deluje kao svojevrsna zaštita, više časopisa, više urednika, mada je to ipak na kraju samo proširenje vidika. Vešt urednik može da vam dobro upakuje neki malo poznati serijal i da ceo život živite u ubeđenju kako je to sam svetski vrh. A da zbog toga ne upoznate "velike" stripove. Opet, da kontriram, imate šansu da uživate u pojedinim biserima koji su negde bili na margini zbog veličine strip produkcije a ne zbog kvaliteta.

Nemojte se nikada ljutiti na urednike. Kada bi vi seli za kormilo nekog časopisa, ili ga još bolje sami pokrenuli takođe bi objavljivali stripove koje volite, i koje mislite da i drugi treba da vole. I opet bi i vi dobili gomilu pritužbi na koncepciju časopisa. I opet bi vi bili tiranin koji diktira ukus...:)

sadržaj

8.

ŠTAMPA

štampa

Dušan Banjanin i Zoran Đukanović su obezbedili priloge za ovu rubriku...

Strip

VEČNO I PROLAZNO

Album "Život Prepodobnog Simeona Mirotočivog, vladara Srbije Stefana Nemanje", autor scenarija Nenad Ilić, crteži Milorada Milosavljevića. Izdavač "Plato", Beograd, 2003.

Mogućnosti stripa kao likovnog žanra koji je na dobrom putu da u svetu vizuelnih umetnosti bude priznat kao umetnička disciplina ravna drugim koriste se sve više u obrazovne svrhe.

Pred mladim, ali i onim nešto starijim poštovaocima devete umetnosti, u izdanju "Platoa" nedavno se u knjižarama pojavio strip-album "Život Prepodobnog Simeona Mirotočivog, vladara Srbije Stefana Nemanje". Autor scenarija je đakon Nenad Ilić, čiji je tekst gotovo savršeno uklopljen sa crtežima koje je načinio đakon Milorad Milosavljević. Na samom početku, pre upuštanja u čitalačku avanturu, čitaocu je predočen istorijski kontekst u kojem je živeo Stefan Nemanja, dok se na kraju ovog Nemanjinog stripovanog životopisa nalazi rečnik manje poznatih reči koje koristi autor scenarija.

U scenario su na jednostavan način uklopljene dve teme: pravoslavni pogled na religioznost koji se ukršta sa ključnim događajima koji su se u istoriji Srba dešavali u devetnaestom veku. Scenaristi đakonu Nenadu Iliću pošlo je za rukom da u tekstu dočara psihološki portret Stefana Nemanje kada odlučuje da svoj život u potpunosti posveti Bogu, pridružujući se monaškoj zajednici u Studenici, a kasnije i na Svetoj Gori. Takođe, đakon Ilić čitaoce ne ostavlja bez teološkog objašnjenja šta to znači postati monah. Kao što se vidi kasnije, autor scenarija pokazuje šta je za nas Srbe u nacionalnom smislu značilo Nemanjino posvećenje Bogu. Najveća vrednost Ilićevog scenarija je, možda, upravo u maestralnom ukrštanju večnog i prolaznog, istorijskog i nadistorijskog, nacionalnog i kosmopolitskog, zemaljskog i nebeskog (kosmičkog), ljudskog i božanskog.

Nije isto kada monah postaje čovek razočaran u ovaj svet zato što nije mogao da ga potčini sebi i kada monah postaje vladar zemlje koja je u to doba bila jedna od najjačih na jugoistoku Evrope. A život baš takvog duhovnog podvižnika je predstavio đakon Nenad Ilić.

Likovni deo, bez kojeg se strip ne može zamisliti, rad je đakona Milorada Milosavljevića. Crteži su rađeni prema uzoru na vizantijsko slikarstvo i srpsko slikarstvo devetnaestog veka.

Međutim, pošto je u stripu reč o duhovnosti, razumljivo je zašto je izbegnut svaki karikaturalni prikaz nečije ličnosti. Crteži su urađeni u krajnje crkvenom stilu, sa plavom bojom koja je istaknuta u pozadini gotovo svake slike.

Strip, ali i tema ne bi izgubili na ozbiljnosti da su crteži za nijansu veseliji, recimo da je dočarano kako se neki mališan igra i pri tome, ne namerno, pravi neku štetu. Takva scena bi mlađe čitaoce verovatno za trenutak trgla ako bi se umorili od istorijskih podataka ili od jednoličnog crkvenog prikazivanja junaka. Pored svih pohvala za scenario stripa, njegova nešto slabija strana je u tome što neke slike ne prati tekst ili su nesrazmerno velike u odnosu na tekst koji je mali. Ovaj nesklad dolazi do izražaja kada je reč o slici bogatog istorijskog značenja koje je tekstualno nepokriveno.

Sve u svemu, pred čitaocima je odlična "strip-avantura", možda i najveća do sada. To je susret Stefana Nemanje sa Bogom! A Nemanjina "avantura" može da postane na poseban način i naša.

Peđa RADOSAVLJEVIĆ


Objavljeno: POLITIKA, 02.08.2003. godine

PROFIL: SRDAN MARKOVIC

BAJKA O DIDIJU

ISPOVEST COVEKA KOJI JE STVORIO EXIT I ECHO FESTIVAL

DETINJSTVO: Prvih deset godina zivota proveo je kraj bioskopa Veselin Maslesa. Otac Dragan ga je upoznao sa stripom i filmom, a majka Radmila, pragmaticna i racionalna, terala ga je da bude dobar dak.

- Imao sam savrseno detinjstvo u Beogradu. Pored oca sam upoznao strip kada sam imao tri godine. Strip je moja prva ljubav.

Na molbu da odredi svog omiljenog strip junaka, Srdan zastaje i, posle kraceg razmisljanja, kaze da je to ipak Korto Malteze.

Aleksandra Drzaic

(odlomak iz intevjua, Blic News, 6. august 2003)

sadržaj

9.

VESTI IZ SVETA

Strip Vesti

-GUIDO CREPAX
Slavni Italijanski strip autor Guido Crepax umro je 30. jula nakon duže bolesti. Rođen 1933, Crepax je u svetu poznat po svom stripu Valentina. Uporedo uz strip Valentina, Crepax je kreirao i sledeće naslove: 'L'Astronave Pirata' (1968), 'La Casa Matta' (1969), 'La Calata di Mac Similiano' (1969), 'Belinda' and 'Bianca'.
www.crepax.it
www.ilmondodicrepax.it



-BORDERLINE PONOVO
Borderline, sjajni internet magazin, u PDF formatu, ponovo izlazi. Novi, letnji specijal, je besplatan, ima 46 strana ali je mnogo manje veličine nego što su raniji brojevi bili pa se brzo "skida" sa interneta i sada je u novom, za vaše štampače prijateljski raspoloženom, formatu.
http://www.silverbulletcomicbooks.com/bl/

sadržaj

10.

POZIVI NA SARADNJU

Mail

Preuzeto sa AFNews www.fumetti.org/afnews :

Festival e concorso (premi in dollari) internazionale di cartooning in Colombia, intitolato al vignettista Ricardo Rendon. Potete trovare informazioni dettagliati per la partecipazione nel sito www.cartoonr.8m.com.

sadržaj

11.

LINKOVI

Strip Vesti

-Izložba stripa u Nišu:
www.geocities.com/neboysh/index2.html


-Akiko, Mark Crilley:
http://www.markcrilley.com

sadržaj

12.

DATUMI

Strip Vesti

Datumi od 9. do 15. avgusta

. . .

Izvori:
HiES, "Calendrier du centenaire", "Istorija Jugoslovenskog stripa" Slavka Draginčića i Zdravka Zupana, i monografija "Maurović" Veljka Krulčića, "Pegaz" Žike Bogdanovića, "Strip Vesti".

sadržaj

Zlatko Milenković

zmcomics@neobee.net
www.zmcomics.co.yu

Zlatko Milenković, Petra Drapšina 16, 21000 Novi Sad