BORBA, Subota, 5. Januar 1946.

KULTURNI PREGLED

CRNOBERZIJANSKA ERZAC-ROBA
NA KNJIŽEVNOM TRŽIŠTU

Stripovana "literatura" pokazala se i u našoj novoj narodnoj državi kao vrlo uporan korov, koji se ponovo pomalja i pošto je iščupan, a njegovi plantažeri pokazali su se vrlo drski crnoberzijanci. U našoj javnosti već je ukazivano na otrovnost tog narkotičkog droga, čak se sa stripovanom pričom "Tri ugursuza za vreme okupacije" pozabavio i Okružni narodni sud u Beogradu, izrekavši pravilnu presudu. No strip time nije sišao s dnevnog reda, ni s prodavačkih tezgi. Industrijalci i proturivači stripa dovijaju se da pod novim etiketama i s novim "sadržajem" prokrijumčare svoj specijalitet, - tako da ustvari iza imenovanih "odgovornih" izdavača naziremo čitav anonimni koncern, koji kalkulišući dobit već predviđa i eventualni gubitak zbog zabrane. No, što je možda još najvažnije, ta crnoberzijanska erzac-roba još nije naišla na organizovani otpor a njeni fabrikanti na svesni bojkot, na kakav u narodnoj državi treba da naiđe svaka crnoberzijanska rabota, pogotovu kad se radi o otrovnoj robi. Čak ima urednika i ozbiljnih, narodno-frontovskih listova, koji smatraju da strip treba tolerisati i podržavati, jer "publika je navikla na strip".

Crna berza se javlja tamo gde na legalnom tržištu postoji nedostatak robe te špekulanti hoće da postignu veće od utvrđenih cena, a erzac-roba se javlja tamo gde fabrikanti i trgovci uživaju podršku državnog aparata u sticanju profita na rasturanju veštačke zamene za prave artikle. Kod nas na knjižnom tržištu ne vlada oskudica ni u kvantitetu ni u kvalitetu specifične robe - knjige -, koja nije samo tržišna roba. Pa čak i na tržištu materijalne robe, gde zasad još vlada prilična oskudica, narodna vlast uz podršku najširih narodnih masa postiže zavidne uspehe u suzbijanju crne berze, neuporedivo veće uspehe nego vlast u mnogim formalno demokratskim zemljama, što je i prirodno, jer je naša demokratija neposredna vlast narodnih masa, vršena u sopstvenom interesu, a ne u interesu jedne manjine profitera. Na književnom tržištu je tražnja, doduše, veća od ponude, ne zbog malo robe, nego što je interes za tu osobenu robu vanredno porastao. Tu tražnju zadovoljava čitav niz državnih izdavačkih zavoda i izdavačkih preduzeća masovnih organizacija, i to po smislenom razrađenom planu, što je kod nas novina. U našoj zemlji je taj planski rad na izdavanju knjiga moguć zbog postojanja narodne vlasti i zbog novog karaktera države. I u nacrt novog Ustava ušla je tačka, u kojoj je utvrđeno da država pomaže nauku i umetnost u cilju razvitka narodne kulture i narodnog blagostanja". To država već sada čini, i to će ona ubuduće činiti mnogo više. Zato valjda oni koji su ranije, kad narod nije bio vlasnik kulture i kad država nije bila njegova, vukli nekontrolisane profite iz neodgovorno izdavanih knjiga, videći da je teško konkurisati državi i milionskim masovnim organizacijama i izdavačkom poslu, sada umesto prave robe na knjižnom tržištu pokušavaju da plasiraju lažnu robu, van "konkurencije". No takvu robu narodna država ne želi. Jer prvi put u svojoj istoriji naši narodi su stekli pravo i mogućnost za kulturan život, a to velikim žrtvama stečeno pravo na kulturu zahteva da se ono i zaštiti od antikulturnih špekulacija, koje su u isti mah samim tim i antinarodne. Zakonima antinarodne republike Jugoslavije zagarantovana je sloboda književnog, naučnog i umetničkog stvaranja, a zagarantovana je i sloboda štampe. No pod slobodom se ne može shvatiti i sloboda trovanja naroda. Zar pravo na trgovinu uključuje i pravo prodavanja pokvarene hrane ili otrovnih droga? A zar pod slobodu književnog stvaranja i objavljivanja može spadati i sloboda prodavanja krijumčarske šund-robe, zaglupljujućih droga u književnom obliku? Razume se da ne. U samom zakonu o štampi predviđeno je da se može zabraniti rasturanje pojedinih knjiga, novina ili drugih štampanih stvari, pod tačkom 10, ako sadrže "tešku povredu morala i potsticanje na kriminal".

Je li ta mera u odnosu na slobodu štampe opravdana? Potpuno. Bez nje to ne bi bila prava sloboda štampe. A da li se u stripovnoj "literaturi", koja je počela da điklja u našoj novostvorenoj narodnoj državi kao korov u bašti narodne kulture, sadrže elementi koji zahtevaju tu meru? To je možda još potrebno dokazivati, ne toliko narodnim sudovima, koliko još nedovoljno svesnim potrošačima te robe, pa i nekim urednicima ozbiljnih listova koji podržavaju strip "jer je publika navikla na njega".

Možda je delimično i tačno da je jedan deo publike navikao na strip, kao i na ostale vrste šund-literature i pornografiju u raznome vidu. U bivšoj Jugoslaviji, centar strip-literature bio je u Beogradu, i ona je bila direktno poželjna protivnarodnim režimima, jer je zaglupljivala narod, jer ga je odvraćala od akutnih životnih i društvenih problema, jer ga je udaljavala od autentične književnosti i umetnosti, jer je navikavanje publike na strip bilo direktna pomoć policiji, cenzuri i drugim dušebrižničkim ustanovama nenarodne države. A za vreme rata, strip je doživeo pravi procvat u pavelićevskoj "NDH". I to svakako ne bez razloga. Jer ustaški režim se, i pored podrške nemačke sile, mogao nadati svom opstanku jedino ako uz teror primeni i sistematsko zaglupljivanje narodnih masa. A strip je jedno od tih sredstava. Ako je nažalost nastala izvesna navika na strip kod jednog dela čitalačkih masa, je li to navika koju narodna demokratija treba da podržava? Da li tu treba održavati "kontinuitet"? Ako je radi porobljavanja naroda, bilo potrebno davati mu erzac-kulturu, jer je prava kultura nepomirljivi neprijatelj fašističkog varvarstva i svake vrste reakcije, zar je danas, kad je narod zajedno sa slobodom i svojom vlašću stekao pravo na istinsku kulturu moguće da mu se pod vidom kulture nesmetano podmeće nešto što je izrazito antikulturno i što, zaglupljivanjem masa, podriva narodnu državu? Razume se da ne. Pred navikama narodna vlast ne može imati strahopoštovanje, jer su naročito za vreme okupacije nastale razne navike koje sistematski treba uklanjati među ostalim i pravilnom kulturnom politikom.

Prva stripovana "knjiga" koja se pojavila u Beogradu posle oslobođenja, bila je "Tri ugursuza za vreme okupacije". U toj knjizi, čija su tri nastavka izišla do zabrane, u odvratnim crtežima prikazane su tri nakaze, Nosonja, Ćoronja i Bradonja, kao junaci neke "borbe protiv okupatora", koja je ovde prikazana ne samo lažno nego i klevetnički. Ova "tri ugursuza" koji su po zamisli izdavača "simpatično smešni", postojala su u stripu i pre rata, kada su u stripovanim "knjigama" vršili razne ugursuzluke po Beogradu. Izdavači, uz pomoć pisca teksta i crtača, pustili su ih posle oslobođenja Jugoslavije i stvaranja nove države da nastave svoje ugursuzluke, samo su im dali "narodno-oslobodilački" karakter! Koliko je to čudovišno nije potrebno dokazivati onome ko je video te odvratne sveske. Tu se, dakle, radi o "kontinuitetu", samo još treba da se pojavi i blesavi Maksim iz strip-knjige "Maksim na zapadnom frontu", sada u partizanskoj uniformi. No ima i druge vrste "kontinuiteta". U nekim zagrebačkim listovima, kao na primer u "Kerempuhu", javljaju se stripovi iz otadžbinskog rata Sovjetskog Saveza, a u osiječkom "Glasu Slavonije" se pojavio "Ratko-udarnik", "čelični partijac", "organizator akcije" u Zagrebu pod ustaškom vladavinom. Tu je druga vrsta kontinuiteta. Naime, junaci su novi, ali se oni potpuno poklapaju s ranijim strip- junacima Fleš Gordonom, Deksterom, Detektivom Iks i drugim lepuškasto- neodoljivo-hrabrim junacima iz američke policijske službe. Ovaj kontinuitet nije ništa manje čudovišan. "Čelični partijac Ratko"kao "Detektiv Iks", u skoro istim pozama, u isto tako neubedljivim situacijama, isto tako neukusno crtanim slikama! Ne, otadžbinski rat i oslobodilačka borba naših naroda ne smeju biti poganjeni stripom!

Šta je ustvari strip? Strip je tekovina moderne kapitalističke industrije "javnog mnjenja", kapitalistički organizovane publicistike, na koju je imala uticaja filmska industrija - pozajmljujući stripu neke od svojih tehničkih elemenata, kao što su nepokretne pojedinačne slike, koje, pomicane, daju utisak slike koja se vremenski razvija. Uz pomoć oskudnog teksta, niz crteža poređanih jedan uz drugi, treba da ispriča neku anegdotu, fabulu ili radnju. Kolevka tog novog roda "publicistike" ili "umetnosti" je Amerika, zemlja "nemogućih mogućnosti" jurnjave za zaradom, serijske proizvodnje i serijskog života, gume za žvakanje, butlegerstva, kitnepinga, linča i kriminalnih filmova. Strip je naišao odmah ne samo na potrošače, nego i na propagatore. Čitaoci, govorilo se, nemaju vremena, ni energije, ni strpljenja da naširoko i nadugačko čitaju, nego hoće da dobiju lektiru sažeto, skraćeno, pikantno, takoreći kao neku začinjenu konzervu "intelektualne hrane. Prosto čovek, uz jelo ili uz kafu, jednim pogledom obuhvati čitavu priču. Procvetala je industrija strip-"literature". I ovde, kad vešto kad neukusno crtane, kvazifilmske sličice, sa figurama iz čijih usta izviru napisani "razgovori", a iz čijih glava se dime "misli", preplavile su dnevne listove a potom punile specijalne strip-"knjige, i prešle u Evropu, te stigle i u Jugoslaviju u ona blažena" vremena kad je vlastodršcima bilo stalo da narod što manje misli i razume. Divno bi bilo čovečanstvo koje bi se hranilo takvom intelektualnom erzac-hranom, koje bi literaturu uzimalo u strip-pilulama!

Ne može se reći da strip uopšte i u potpunosti mora biti antikulturan, i da se on u svakom pogledu mora odbaciti. Postoje izvesni sižei koji se mogu obraditi u nizu crteža, ako se time ne izopačuje neki literarni tekst i ako te crteže radi pravi umetnik sa osećanjem odgovornosti. Ako se radi o nekoj bajci za decu, čiji bi se slikoviti deo mogao ilustrovati, razume se pod uslovom da je ilustracija u umetničkom pogledu dostojna teksta, taj čisto ilustrativni deo može umetnik da da i u obliku stripa, ako uz crteže stavi neokrnjen sav onaj tekst u kome je izraženo ono što se samo poetskom rečju može izraziti. Pravi umetnik može u obliku stripa da da i neku humorističku i satiričnu zamisao ako je to originalna umetnička zamisao. Pravi umetnik Volt Dizni, na primer, dao je čitav niz sličica s figurama iz oblasti bajke, koje su ušle u sećanje svih i stekle simpatije ne samo dece nego i odraslih. On je dao svoje originalne zamisli moderne bajke, a obradio je i neke klasične bajke, kako u crtanom filmu tako i u stripu. U njegovim crtežima ima dražesne mešavine humora, ironije i istinske pesničke mašte. Oni daju poticaja fantaziji dece i izazivaju poetski efekat, a odlično crtani, pogađaju karaktere ljudi i životinja. U ovome vidu strip nije za odbacivanje. No kapitalistička industrija je čudovište, i strip na tekućoj traci profita ždere sve na što naiđe, ne štedeći ništa, baš kao noj Oskar u Diznijevom stripu. Najpre su došle kriminalne teme, s lepuškastim detektivima, nakaznim zločincima, seksipilastim polugolim damama i nemogućim situacijama, pa razni pobačaji mašte pod maskom naučne fantastike, bez veze ne samo s naukom nego i sa stvaralačkom fantazijom, a onda industrija stripa nije poštedela ni remek-dela svetske literature, koja je stavljala u promet sažvakana i ispljuvana u zalogajčićima neukusno crtanih sličica, s natpisima koji izlaze iz usta ili iz glave junaka. Posle toga čitalac stripa više ne bi trebao da čita "dosadne" pisce kao što su Tolstoj, Igo, Dikens i drugi, jer ih je dobio u "skraćenom" i "zabavnijem" obliku. U ovom pogledu strip pretstavlja kriminal, falsifikat književnosti i trovanje čitalaca, napad na intelekat i na duh. Čak i da su ti crteži crtački dobri, apsurdno je zamisliti da se kroz nekoliko epizoda fiksiranih, može ma i u skraćenom obliku dati ma i približno ono što je izraženo u pravoj literaturi. Neka od najvećih dela literature ni najveći crtači nisu uspeli čak ni da ilustruju (na primer Danteov "Pakao"), jer poetska reč dostiže granice koje crtež ne može dosegnuti. A tu se radi samo o onome što je u literaturi slikovito. A šta da se radi sa psihologijom junaka, s pesnički dočaranom atmosferom, s prikazanim društvenim odnosima, s onim individualnim a tipičnim u isti mah što veliki pisac daje, s onim neuhvatljivim tkanjem epike što se razvija kroz radnju u kojoj se ispoljavaju ličnosti, s idejnošću književnog dela? Sve ono što je bitno u književnosti strip prezrivo prenebregava, gazi preko neocenjive vrednosti književnog jezika, ubija bogatu poetsku reč, prlja čisto vrelo jezičkog izraza, na kome pokolenja treba da se napajaju. Kako je u stripu moguće, ma i u skraćenom obliku, dati na primer nezaboravni odnos imeđu Bolkonskog i Nataše, ili ono neiscrpno bogatstvo situacija, karaktera i psihologije u Tolstojevom "Ratu i miru"? Ili složena psihologija Čičikova u Gogoljevim "Mrtvim dušama i sve one situacije u koje on ulazi u potrazi za mrtvim dušama? Ili poetično vizionarna slika trojke koja juri u budućnost? Razume se da je to uopšte nemoguće dati u crtežima, čak i dobrim, i zato je davanje literature u obliku stripa ustvari prodavanje erzac- pilula, bez ikakvih sastojaka onoga što one treba da zamene.

Tako se kod nas, u Beogradu, nedavno posle "Tri ugursuza" i posle "Komete", pojavila nova strip-"knjiga", u slikama prepričani roman Stevana Sremca "Pop Ćira i pop Spira". Sve i da crteži nisu tako bezobrazno loši kakvi su, sve i da tekstovi nisu tako banalni kakvi su, ovo pretstavlja povredu kulturnog nasleđa naših naroda. Realističko delo odličnog humoriste Stevana Sremca unakaženo je. Još veće skrnavljenje pretstavlja stripovana "Poštareva kći" od Puškina, koju je šef triju ugursuza najavio.

Isto tako je nedavno u Beogradu počeo da izlazi "ilustrovani zabavni list" - "Vrabac", sa odvratnom montažom na naslovnoj strani, a s čitavom čudovišnom riznicom u sadržaju. "Vrabac" treba ni manje ni više nego da bude neka vrsta kondenzovane enciklopedije. Tu su, radi garnirunga, i dve crtice od Turgenjeva i Tolstoja (vrlo nereprezentativne), i "naučni" članak "Kako je postao svet", iz koga čitalac može da vidi samo da to njegova tri pisca ne znaju, pa "istorijsko otkriće" o najstarijem slovenskom gradu Biskupinu, i razne "naučne" beleške, kojima je dodat i izvadak iz Iljina da bi stvar izgledala ozbiljnije, a onda - stripovi: "Vasilisa Prekrasna", po ruskoj bajci i filmu. "Pitekantropus", "Kolumbo", "Nasradin-hodža", i - naša narodna pesma "Mali Radojica"!

Valjda ništa nije čudovišnije nego narodna poezija u stripu. Narodne pesme je teško čak i ilustrovati, jer vanredno slikovita zamisao, sažeta u tako brižljivo merenim, zasićenim, savršeno nađenim rečima, ostavljaju slobodu uobrazilji da doživi svu punoću nakaznoga. I najbolji crtež mora biti štur, a kad se radi o najstarijim poetskim snovima naroda, u kojima je još nemoćni narod priželjkivao divovsku, magijsku snagu u borbi protiv zlih tirana i zlih sila, čak i dobri crteži moraju delovati lažno, jer u tim poetskim slikama mi danas ne tražimo ono konkretno-vidljivo, nego ono duboko a diskretno osećano što je narod u krilate reči uneo. Isto tako se ne može čak ni dobro crtanim slikama prikazati onaj diskretno-ponosno izraženi heroizam pred dušmaninom, ni onaj diskretno nagovešteni momenat ljubavi koji nadvladava nacionalne i verske razlike i premošćuje provaliju između dva nepomirljiva tabora, što je izraženo u lirski vizionarnoj epici "Malog Radojice". Reč, poetska reč naroda je ono što je neocenjivo drago i neprolazno. I zar da naša deca upoznaju neuporedivu lepotu te pesme kroz nakazne, karikaturalne crteže anonimnog "Vrapčevog" crtačkog nameštenika?

Još u leto 1939. Povodom stripovanih narodnih pesama "Baš-čelik" i "Propast grada Pirlitora", naš napredni teorijski časopis za pitanja umetnosti, "Umetnost i kritika", zauzeo je bio odlučan stav u odbranu narodne poezije od nasrtaja industrije stripa. Tada smo mogli samo da protestujemo. Danas je kultura svojina naroda, i narod ima u rukama vlast, kojom može da zaštiti i svoju kulturu. Radi se naročito o našoj omladini, o našoj deci. Država je odgovorna za njihovu budućnost. Čitav narod je zainteresovan da intelektualni i duševni razvitak dece teče pravilno, da se njihov um ne unakazi, da se njihova mašta ne izopači, da se njihova duša ne deformiše raznim vidovima pornografije. A najzad, tu je i zakon, zakon koji je narod doneo u svom interesu. Taj zakon treba poštovati. No ne treba sve ostaviti samo vlastima, da one rešavaju administrativnim ili sudskim putem, nego i svesne narodne mase treba da pokažu svoju snagu i inicijativu koju pokazuju po svim pitanjima gde se radi o ugrožavanju interesa naroda. Na našem knjižnom tržištu ne sme biti crne berze erzac-robe, našem narodu treba obezbediti pravo na kulturu i zaštitu od varvarstva svake vrste, pa i stripovanog.

J.P.